Црвена куга (13. део)

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

ЦРВЕНА КУГА

Подсетник за комунисте и оне који крију њихове злочине

Е, неће моћи! Не да Мост!

Овако у уводнику првог броја записује његов главни и одговорни уредник др Живко Топаловић.

Нас, читаоце, родбину жртава и младост која готово ништа не зна о комунистичком насиљу, храбри да Мост ништа неће поколебати, да неће дозволити да жртве комунистичког терора падну у заборав.

Да ли власт мисли да је успела да нас обмане некаквим рехабилитацијама, лажним пензијама за припаднике равногорског покрета, некаквим законом о изједначавању у правима једног националног, домаћинског покрета који брани своју кућу и своју децу са покретом који је био агентура Коминтерне и који се користио немачком окупацијом да изврши државни преврат?

Добро би било да до владајуће структуре стигну речи протојереја Војислава Петровића изговорене на празник Света Петка у истоименој цркви 2006. године: “Сећање на данашњи дан пре 61 годину из темеља потреса душу сваког нормалног човека. Тачно на данашњи празник нова власт, која је себе волела да зове ослободилачком, ослободила је живота на десетине грађана Шапца и околине. А до краја 1946. године невино побијених грађана Шапца и околине попео се на око две хиљаде.

Како убити Србију

Неверници и силеџије извршили су страшни суд над невиним људима. Њихов циљ био је јасан: докрајчити Србију, побити боље, лепше, богатије, успешније од њих, пролетера, боље рећи пробисвета. Комунисти су побили више верника него безбожници у прва три века прогона хришћанства. Онима које су поштедели одузели су морал, веру, памћење. Нови “ослободиоци” показали су се као виновници највећег и најстрашнијег братоубиства и као најгори непријатељи свог народа у нашој историји.

Данас је прилика да се подсетимо свих жртава комунистичког терора од Београда до Бањалуке, Крагу јевца, Краљева, Шапца, Крупња, Книна, Цетиња, Цеља, Младеновца, Марибора, Ваљева, Ужица, Сремске Митровице, Прибоја, Пожаревца, Ниша, Копаоника, Озрена, Авале, свуда где је Срба било. У Шапцу су, без суда и утврђивања кривице, мучени, стрељани невини људи. Зато је и стари савски мост још крвав због џелата: Добринка Пантелића, Мише Мајсторовића, Слободана Борисављевића, Секе Девечерске, Мићана Гордића, Томе Матића, Милке Матић, Милутина Поповића, Милоша и Милке Минић. Убијали су чиме су стигли.

Памет Србије у оковима

Са докторским и професорским титулама било је више од сто робијаша. Међу њима Драгић Јоксимовић, Стеван Мољевић, Ђура Ђуровић, Војин Андрић, Коста Кумануди, Драгољуб Јовановић, Раденко Станковић, Лазар Марковић, Сава Банковић

Могло би се о проти Поповићу дуго писати, али не заборавите да је ово само подсетник. Подсетник за комунисте. И данашњу власт која себе назива демократском и која би ради лажног мира и спокоја да све ове сурове догађаје препусти забораву.

А у прибојском крају ово протино мучење препричава се с колена на колено. Протина деца, син и кћерка, одавно у зрелим годинама, памте комунистички пакао кроз који је прошао њихов отац. И кроз који су они прошли.

Власт би, изгледа, била задовољна кад би били заборављени сви они који су преживели тај пакао и они који су сагорели у њему. Нису ту били само “житари” и само сељаци и јатаци, млади четници и њихови блиски рођаци, било је у казаматима много професора, доктора наука, познатих адвоката, високих краљевских официра, студената, несвршених средњошколаца, пилота, књижевника, трговаца, фабриканата.

Дражин бранилац руши оптужницу

Наводим само нека имена: др Стеван Мољевић, познати адвокат и један од истакнутих вођа равногорског покрета, др Ђура Ђуровић, из Националног комитета генерала Драже Михаиловића, др Војин Андрић, најмлађи доктор наука у земљи и вођа равногорске омладине, др Коста Кумануди, професор и бивши министар, краљевски намесник др Раденко Станковић, Мустафа Мулалић, публициста из Добоја, представник муслимана у Централном комитету генерала Михаиловића, др Драгић Јоксимовић, адвокат и бранилац генерала Михаиловића на монтираном процесу, мајор Жарко Вукосављевић, пилот и књижевник, др Драгољуб Јовановић, председник Земљорадничке странке, др Лазар Марковић, професор и бивши министар правде, Методије Милосављевић, теолог и професор, др Ђура Виловић, књижевник из Загреба и члан Централног националног комитета, капетан Андра Лончарић, Милан Рајић, професор и један од оног бесмртног Батаљона 1.300 каплара, др Никола Поповић, ректор Београдског универзитета, др Драгослав Страњковић, професор Теолошког факултета и познати историчар, др Милан Жујовић, професор и бивши декан Правног факултета, Добрица Бојовић, син војводе Петра Бојовића. Додајем овом списку још нека имена: Селимир Ранковић, Владета Кузмановић, Часлав Протић, Бора Пекић, Сретен Поповић, Перица Јовановић, Давид Дамјановић, Перица Радомир, капетан Чеда Милошевић, Драган Топаловић Гороломац, Блажо Божић, син проте Андре, који је стрељан у крагујевачком крвавом октобру 1941. године. Док је Блажо био у Сремској Митровици његова сестра Радмила робијала је у Пожаревцу и касније на подмукао начин била убијена.

Имена ових интелектуалаца, професора и доктора наука помињем у знак неизмерне захвалности што су нама, чије је школовање било прекинуто, давали часове и држали предавања из свих оних предмета предвиђених за матуранте и студенте. Њима захваљујући стицали смо неопходна знања из свих области живота. За нас, који смо годинама били утамничени, Сремска Митровица је била универзитет.

Примећујем да челници данашњих политичких странака, бар оних значајнијих, не помињу имена истакнутих личности истоимених странака које је комунистички режим крвнички прогонио, хапсио и на монтираним процесима осуђивао на робију. Један од првака Демократске странке био је адвокат др Драгић Јоксимовић, бранилац генерала Драже Михаиловића пред комунистичким судом. Одбрана је, кажу, била бриљантна, али је засметала Јосипу Брозу, па га је овај у свом говору на Цетињу поменуо и дао сигнал да га треба гонити. Три године је Удба стварала прилике да ухапси др Драгића. Кад је коначно ухапшен у 56. години живота био је изложен таквој тортури да је убрзо умро у робијашници Сремске Митровице. Памтиће га Србија памтећи начин на који је потпуно разбио лажи Милоша Минића, државног тужиоца у процесу генералу Михаиловићу, лажи Комунистичке партије и њених комитета.

Старом Куманудију 13 година робије

Знају ли можда данашњи радикали да је др Лазар Марковић, професор Београдског универзитета и министар правде у Краљевини Југославији био члан Главног одбора Радикалне странке? Ухапшен је 10. новембра 1944. године и право је чудо како су му “ослободиоци” поштедели живот, држећи га у затвору два месеца. Поново је ухапшен у септембру 1945. године заједно са Костом Куманудијем. Осуђен је на шестогодишњу робију у најсуровијем казамату, у Сремској Митровици, у којој је рибао нужнике и ходнике. Кад се после издржане казне нашао на тзв. слободи није имао од чега да живи. Није имао пензију, ни било која грађанска права. Поново је ухапшен и држан три месеца у затвору. Та три месеца била су довољна да га доведу на ивицу смрти, умро је у 73. години.

Председник Народне скупштине, министар, професор правних наука, истакнута личност Демократске странке др Коста Кумануди упознао је у позним годинама свог живота тортуру комунистичког режима. У првом таласу суђења “непријатељима народа” осуђен је на 18 месеци затвора са принудним радом. Те 1946. године њему је било 78 година. Осуђен је зато што је наводно припадао неком подземном парламенту који се супротстављао комунистичком режиму.

Овде се отвара главно питање: ако дође до њихове рехабилитације, хоће ли се сазнати имена оних који су им судили, који су их мучили, пребијали? Лако је сада наћи суд који ће да их прогласи невиним. И лако ће бити брисани из евиденције осуђених. Можда је и то део нечијег циља: да се избришу из списка противника комунистичке владавине! Другим речима: Срби су оберучке прихватили комунизам, нико се није бунио, није било гоњених и осуђених Шта од такве рехабилитације има жртва? Ништа! Невином је проглашавају они који су јој судили! Нигде виновника њихове трагедије, нигде судије, тужиоца, иследника, батинаша, лажних сведока. Злочин, дакле, нико није учинио! А зна се да нема злочина без злочинца! Рехабилитује жртве, а њихови џелати слободно шетају улицама и примају дебеле пензије! Ето, тако изгледа рехабилитација жртава комунизма на српски начин.

Богољуб - прави богољубац

Власт сада, види се, испуњава нечију наредбу за рехабилитацију појединих жртава комунистичке тираније, али је сасвим извесно да неће навести име ниједног џелата. Зашто? Па ваљда зато да се џелати, а има их, не би узнемирили и да њихова деца и унуци не би сазнали да им је и отац и деда до рамена у крви српског народа.

Шта се крије иза ове подмукле завере ћутања?

Очигледно је: крију се комунистички злочинци, крију се џелати и убице. Испада да су жртве саме себе цинкариле, саме себе ухапсиле, саме себе оковале, саме себе мучиле, саме себе осудиле на смрт или на тешку робију. Комунистичких судија, тужилаца, лажних сведока, џелата, није ни било! Осим тога, жртве као да нису имале ни порода, ни рода, ни браће ни сестара, ни стричева ни ујака, ни деце ни унука. А ако су их и имали, да су изгубили памћење.

Па да је и тако, није их заборавио Бог. Власт Бога не помиње ни у заклетви. Власт се куне у - ништа. А ко се куне у ништа ни на шта се није обавезао. Ко у заклетви не помене Бога, не може се надати Божјем благослову. Они који Бога не помињу, у странку се заклињу.

Ви који нисте прошли кроз пакао робијашнице у Сремској Митровици нисте могли да упознате Богољуба Марковића, али сте свакако чули за њега. Није имао ни 20 година кад га је ваљевска Удба осакаћених руку и ногу отпремила у Сремску Митровицу. Да својом појавом, својим изгледом унесе страх међу робијаше: гледајте шта све може Удба! Удба је младом Богољубу Марковићу неким струјним ударима осакатила руке и ноге: спржила лигаменте на зглобовима, који су остали деформисани до краја живота. Богољуб је био висок, и био је леп, и био је као што му то и име казује, богољубац. И био је сељак, али отмен, прави господин.

Извор: Глас јавности

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/06/15/srpski/F01061403.shtml