Црвена куга (12. део)

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

ЦРВЕНА КУГА

Подсетник за комунисте и оне који крију њихове злочине

Извињавамо се читаоцима али овде се прекида део фељтона из прошлог дела и наставља се нови...

Академик крупно лаже

Робијаш Милета Ђурђевић из Шапца поништио је лажни превод Владимира Дедијера и на енглеском језику писао трагичну судбину Брозових заточеника.

Да мало скратим причу, јер је ово само подсетник, министру Зечевићу је и ово понижење свештеника било премало па је предложио Тороману да их упрегне у вучу ваљка, да, као волови, вуку ваљак по затворском кругу. Да их на тај начин понизи. Иако је био зликовац, специјалиста за мучење, Тороман се на то није усудио, али не због власти у Београду него из страха да би то могло допрети до светске јавности: како се муче и понижавају српски свештеници. А у то време све чешћи посетиоци били су новинари из западних земаља.

Преводилац овим новинарима био је Брозов биограф и академик Владимир Дедијер, бивши стипендиста краља Александра, који га је издржавао све време студија у Лондону. Да је Дедијер преводио истините речи затвореника не би никоме сметало, али он их је извртао, он је лагао без трунке стида. Све док једна америчка новинарка, која је била на челу делегације страних новинара, није налетела на Милета Ђурђевића, свршеног студента из Шапца који је знао енглески језик.

Претили му суровом казном

Видећи младог, стаситог Ђурђевића, новинарка је застала пред њим и упитала преводиоца: ко је овај младић и зашто је осуђен. Ђурђевић је рекао да је осуђен на десет година робије зато што је припадао илегалној организацији која се опирала комунистичком насиљу и лецима позивала народ на грађанску непослушност. Дедијер је превео да је осуђен као опасан стаљиниста и противник демократије у западним земљама. На томе би се завршило да Ђурђевић није проговорио на енглеском језику. Рекао је да преводилац не говори истину, да он није стаљиниста него антикомуниста, а затим дуго говорио о мучењу, гладовању, исцрпљености затвореника, истичући да су сви они противници комунистичке диктатуре.

Дедијер је занемео, а управник робијашнице Душан Миленовић је беснео, псујући Ђурђевића и претећи му суровом казном. Ђурђевић је и његове псовачке речи и претње превео америчког новинарки.

Миленовић је остварио своју претњу - Ђурђевић је три месеца пролазио кроз уобичајену тортуру, а ми смо убрзо сазнали да је овој новинарки, због наводно лажног приказивања стања у нашој земљи, забрањен улазак у Југославију.

И како сада, питам се, да заборавим овог шабачког витеза, овог у то време младог Ђурђевића који се, знајући шта га чека, усудио да пред својим џелатима каже истину!

Не дам ни проту Банковића? Оног племенитог, срчаног и умног проту Банковића! Ни злочинца попа Зечевића, Брозовог министра. Нека остане у записима. Нека се зна - читаће их, сигуран сам, нови српски нараштаји. И чудиће се, свакако, како смо преживели толика насиља над умом и животом. И како су се неки људи овог тла лако и брзо одрицали себе, свог имена, свог корена, своје историје и часних предака. И чудиће се, можда, зашто смо ћутали када је требало да проговоримо снагом грома.

А прота Сава Банковић није ћутао. Сваке недеље, и на сваки хришћански празник, у сивој робијашкој одећи, без иједног детаља црквене одежде и црквеног знамења, служио је литургију. Помагали су му свештеници и млади затвореници који су, захваљујући проти Сави знали литургију напамет. Био је то хор од око 300 душа у славу Бога. Појање се чуло и у другим зградама, допирало је и до стражара на високим кулама с којих се дању и ноћу мотри на високе зидове “украшене” бодљикавом жицом.

Ту литургију, тај снажни пој више стотина људи заточених у сремско-митровачком казамату, ту спремност на сваку жртву у славу Господа Бога, никад нећу моћи да заборавим. Ни оно што је уследило. Не знам колико је времена прошло али знам да је у собу, праћен стражарима са упереним машинкама, улетео Радован Марковић, шеф затворске Удбе и јурнуо на проту Банковића хватајући га за гушу.

-Умукни или ћу те задавити! - одјекнула је застрашујућа претња по злу чувеног Марковића.

Прота Сава, пригушен шакама овог зликовца, ућутао је, али само за тренутак. Чим је Марковић скинуо руке с његовог грла, рекао је гласно да га сви чују:

-Да ме удавиш можеш, али да ме зауставиш у молитви Богу не можеш!

Био је идеал младих

И наставио је прота Сава Банковић да поје литургију све док Марковић није стражарима наредио да га вежу ланцима и одведу у бетонску ћелију. А та ћелија је, знали смо, без лежаја, без столице, са гвозденим вратима са којих капље вода на бетонски под. Та ћелија је губилиште, воденички камен који меље човека, његову вољу, достојанство и част...

Ни ово мучилиште није сломило проту Саву Банковића.

Петнаест крсних слава и петнаест Божића и петнаест Васкрса провео је прота Сава Банковић у сремско-митровачком казамату. Уместо славског колача - парче проје! Само је пламичак прокријумчарене воштанице подсећао на његову крсну славу светог Симеона Столпника.

Издржао је прота Сава и последњи дан своје петнаестогодишње робије, физички потпуно оронуо, али духовно јак и поносан на свој непоклек пред комунистичким злотворима. А кад се нашао изван затворских зидина за њега није било ни посла ни хлеба насушног. Нису га, из страха, узели ни за црквењака. Будући да за проту Саву није било места ни у школи ни у цркви, било га је поново у робијашници Сремске Митровице: на монтираном процесу, поново је осуђен на четири године робије! Кад је, потпуно невин и то издржао, нашао је уточиште у манастиру Раваница у Врднику. И ту је био под присмотром.

Зашто ја у овом подсетнику за комунисте и оне који крију њихове злочине оволики простор посвећујем проти Сави Банковићу? Зато што је нама младима, осуђеним због илегалног штампања и растурања летака, био учитељ, професор, духовник без премца. Сви смо у отпору комунистичком насиљу хтели да личимо на њега! Све што смо научили о хришћанству, православљу, светитељима, празницима, светом Сави, светој лози Немањића, о нашој мученичкој цркви кроз векове, о Видовдану и Косовском завету, о владики Николају Велимировићу, о Конкордату и крвавим литијама у престоници на којима су и владике и свештеници и верници штитили чистоту православља - сва та темељна знања стекли смо захваљујући учењу проте Банковића.

Причао нам је прота Сава о свом исписнику и колеги свештенику Војиславу Стојиловићу, кога су комунисти усмртили на свиреп начин. Прота је био на служби у селу Средњеву, у пожаревачкој нахији. Без иједног разлога, из чисте обести, ови отпадници од вере и нације везали су му руке и тако везаног привезали за задњи део опљачканог аутомобила. Рекли су му: ако хоће да живи, нека трчи за аутомобилом! Трчао је свештеник Стојиловић стотинак метара, а кад је возач убрзао кретање пао је и тако измрцварен, полужив, довучен у село Раброво, у кучевској општини. Ту су му, потпуно унакаженом, судили...

Да не дужим ову језиву причу: шумском тестером секли су га на комаде!

Да заборавимо? Да опростимо? Да ове мучне призоре потиснемо из памћења? Да заборавом омогућимо да се зло понови? Не! И хиљаду пута не!

Враћам се проти Поповићу

Како да га потиснем из памћења? Њега који је Богу и роду свом служио у селу Штрпци код Прибоја и другим насељима око реке Лима. Прота је био омиљен, у сваку кућу с радошћу улазио и радосно га дочекивали, крштавао и венчавао, ишао на коњу и пешице, позивао на трпљење и стрпљење, на слогу. Требало је то тако и за време италијанске и немачке окупације, отимали се о Прибој четници и партизани, падале људске главе, Лимом отицала и крв...

Некако око Божића 1946. године смртоносна сумња паде на кућу проте Поповића: он, прота, зна где је генерал Дража Михаиловић! Тако мислили гониоци. Можда га је уочи Божића причестио?

Ишао је тих дана прота до Вишеграда, до Руда, Добруна, био у насељима око реке Ундруље. Није знао да је имао невидљиве пратиоце - сваки његов корак био је забележен. Ипак, трагаче, а нарочито њиховог вођу Крцуна издало је стрпљење. Пресрели су проту на путу, испитивали га, прота одбијао сваку помисао да има контакт са генералом, а вођу поново издало стрпљење па наредио да проти вежу руке и ноге, да му скину одећу и да му запале ватру на грудима! Цврчало је тело проте Поповића, али су његова уста занемела. Ништа од њега нису могли да сазнају. Прота се дуго лечио мелемима и говорио да га је Бог сачувао да би могао да сведочи.

Пресуде је изрицала мржња

Ко није био за Броза, био је оптужен да је против свога народа - теже оптужбе није могло бити.

Кад би се, збиља, овако наотимали, напљачкали, напутовали, насликали на телевизији и у новинама, наодмарали у раскошним вилама на још раскошнијим острвима, језерима и планинама. Кад би, да није њега, могли да имају оне тајновите “дипломатске магацине” у којима су за багателу узимали енглеске штофове, позлаћене тањире, стилски намештај, кожне јакне и мантиле, одећу и обућу. Да није било Броза, не би било ни оних сервиса за снабдевање породица комунистичких функционера.

Неће бити спокоја

Па, није, ваљда, неко и помислио да другарицу генералицу или другарицу пуковниковицу или другарицу партијског секретара види на пијаци са зембилом у рукама! Не, наравно. Зато постоји телефон у сервису: За сутра пиротско јагње, качицу хомољског сира, једну његушку шунку, три кила златиборске пршуте, краљевачки кајмак. Е, сад, нико разуман није очекивао да другарица генералица или другарица председница припаше кецељу и припреми вечеру. Не, наравно, ту је послуга, ту је висококвалификована куварица, ту су сервирке... Пролетери се изборили да имају слушкиње.

Сећате ли се оног Брозовог официра, упарађеног и са ордењем на мундиру, оног што је одбијао да се поздрави десном руком? За родбину и пријатеље имао је објашњење: “Хоћу да сачувам топли стисак руке друга Тита. Осећам како ми длан још гори од врелине тог стиска”. Било је то, новине, су писале, на прву годишњицу смрти његовог вође и учитеља.

Шапчани све памте.

Волео бих да сада сретнем тог официра и да га упитам: није ли му длан изгорео од Брозовог стиска и да ли му је, можда, хладно око срца? Шта би рекао данас, после крвавог рата на тлу Брозове Југославије, изгона милиона људи, одсечених глава, после “Бљеска”, “Олује” и отимања драгуља српских земаља.

Због невиђене похлепе били су послушни. Следили су га. Броз је оком, српски комунисти скоком. Кад год би Броз подигао прст, српски комунисти су подизали нишан. Кад би Броз спустио прст, српски комунисти би осули рафал у Србе.

Пресуде је изрицала мржња. Они који нису били за Броза, оптужени су да су против свог народа! Теже оптужбе није могло бити. Дању ватромети слободе, ноћу масовна убијања.

Хоће ли се најзад сазнати колико су Брозови “ослободиоци” убили Срба?

Хоће, наравно, чим се из власти уклоне они који крију комунистичке злочине!

Не може да остане: побили, утамничили, осакатили, прогнали у туђину, опљачкали и - ником ништа! Ни мртви ни родбина жртава неће имати спокоја.

Нема града и варошице без масовне гробнице комунистичких жртава. Ниједна није обележена а све су познате. Истина, у последњих неколико година нека стратишта обележена су - крстом. Родбина поред тог крста пали воштанице. Неко исприча како је остао без оца, брата, стрица, деде. Без мајке.

Раније су, познато ми је, док су били у опозицији, људи долазили на стратишта, обећавали, ако дођу на власт, да ће откопати масовне гробнице, подићи капеле, похранити кости и лобање, подићи белег и написати од чије су руке пали. Кад су дошли на власт - заборавили су адресе губилишта. Ако су они заборавили, мисле да је и народ заборавио.

Да су бар једном дошли у новоизграђени храм Свете Петке у Шапцу приметили би на стотине, па и хиљаде, упаљених воштаница. Црква је подигнута близу више пута рушеног друмско-железничког моста одакле су комунистички џелати, без истраге и суђења, отискивали своје жртве у Саву, пошто би их пре тога млатнули маљем, секиром, крампом, кундаком Црква је изграђена добровољним прилозима грађана, углавном родбине жртава и оних који нису изгубили осећај за самилост и солидарност и који се грозе злочина. Изградњу овог храма, као вечног сећања на жртве комунистичке тираније помогла је и шабачка општина. И није ово једини знак сећања на жртве. Шапчани су јединствени и по томе што имају часопис посвећен овим суровим догађајима идеолошке заслепљености. Часопис има симболично име: Мост. Мост који спаја, мост који окупља, мост који тражи - незаборав.

Мост је најсуровији подсетник за комунисте и оне који би да сакрију њихове злочине. У досадашња четири броја на око 400 страна часопис је обелоданио 448 имена и адреса житеља Шапца и околине побијених на железничком мосту и бачених у Саву. Часопис - по томе је такође јединствен - обелодањује имена џелата.

Сведоче записи: двадесет трећег октобра 1944. године Немци напуштају Шабац - они активирају експлозив и мост пада у Саву. У напуштен град, који нико не брани, улазе ослободиоци.

Убијали маљем и секиром

“Већ увече почињу хапшења највиђенијих грађана: лекара, апотекара, свештеника, трговаца. Само четири дана касније почињу ликвидације на мосту. Маљем. Секиром. Ретко ко завреди метак. Не због штедње. И тако сваке ноћи. Све до пролећа. Без суђења. Нови лешеви додају се онима што плутају из Јасеновца. Десет, двадесет, неких ноћи и преко стотину нових страдалника. Из Шапца и околних општина. Срушени мост је баш као створен за обрачун са народним непријатељима - њих око две хиљаде! Тако су се бар хвалили починиоци. Више се знало о извршиоцима и наредбодавцима него о жртвама. О убијенима није се смело причати. Ни у породици. И тако пола века. Мрак. Замало да се заборави.

 

Извор: Глас јавности

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/06/15/srpski/F01061403.shtml