Црвена куга (6. део)

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

ЦРВЕНА КУГА

Зашто је клечала Винка Радовић

Прећутана је још једна чињеница: Милош Војиновић је, као командант добровољачког батаљона, погинуо 1943. године у Сечој Реци, селу и близу Косјерића, у борби с припадницима Равногорског покрета којима је командовао Филип Ајдачић. Ова чињеница је важна због тога што је после његове смрти Андрија Мирковић успео да ишчупа своје суграђане из логора на Бањици.

 

После саопштења о "стрељању" Андрије Мирковића, остала су многа отворена питања: чији је био онај преки суд у зиму 1941. године под немачком окупацијом? Где је тај суд заседао и коме је судио? Које је четнике помагао трговац Андрија Мирковић? Зашто би помагао четницима а не и добровољцима чији је командант био Милош Војиновић - Лаутнер за кога је била удата Мирковићева најстарија кћерка Нада?

Низала су се и друг а питања, сва без одговора. Зашто су ћутали они које је Андрија Мирковић спасао смрти у бањичком логору? Зар из спасење свог живота не обавезује да узму у заштиту свог спасиоца, оца петоро деце, искреног молитвеника пред Богом и добротвора градске и избегличке сиротиње за време сурове окупације?

Није се, у то време, пре Андријиног смакнућа, знало да је бањичка логорашица, Винка Радовић, клечала на коленима пред Слободаном Пенезићем Крцуном молећи га да поштеди главу Андрије Мирковића.

- Ако вам је стало до његове имовине узмите је, али му поштедите живот - рекла је Винка Радовић. - Велики је грех убити човека који је спасавао комунисте!
- А кога је то спасао? - питао је Крцун нервозно.
- Спасао је твоју сестру и мене! - узвратила је Винка. - Спасавао је и друге из бањичког логора. Забога, зар си то тако брзо заборавио? Зар се доброта тако брзо заборавља?

- То само потврђује колика је била његова моћ! - цикнуо је Крцун. - Имао је велики утицај на Немце - могао је да ради шта хоће!
- Није имао моћ, Крцуне, имао је злато! - упорна је Винка. - Ко зна колико је златника дао да би нас избавио! Давао је и шаком и капом.
- Обогатио се за време рата на народној муци! - ређао је оптужбе Крцун. - Откуда би му, иначе, било толико злато…

- Боже, Крцуне, па ти знаш да је то стара трговачка породица, чувао човек за црне дане, а ти црни дани били су за твоју сестру и мене. Чувао их је за своју породицу, а утрошио их је за наше ослобођење из логора. Давао је свима, твојој мајци је носио храну…

- Рекли су ми да је био у преком четничком суду, да је његова реч била одлучујућа…
- Кад, Крцуне? Где је тај суд заседао? И ко су његове жртве? Нас, комунисте, чупао из канџи Гестапоа да би неким другим комунистима он судио и пресуђивао!Прогура се лаж да би се нашло оправдање за његову смрт.

Кад је Крцун рекао да је Мирковић материјално помагао четнички покрет, Винка је узвратила да је то могуће, али је додала да је помагао и партизански покрет и да је то познато и њему, Крцуну. Ово је радио из страха и нужде јер се с оружаном силом не треба ценкати.

- Лаутнер, његов зет, тај злочинац, био му је десна рука, посредник између њега и Немаца. Удао је кћерку за љотићевца…

- То је њен избор, Крцуне. Није она у њему гледала некаквог идеолога и политичара, него мушкарца. То је избор њеног срца. Она је била далеко од сваке политике. Жене се, колико ја знам, не удају због идеологије. Велики је, неопростив, грех према тој породици. Ја верујем у његову невиност.

Овим речима завршен је разговор. Крцун је - причаће касније Винка - остао збуњен, а она је отишла с уверењем да он неће пресудити Андрији. А без њега, Крцуна, знала је то Винка, ништа се крупно није смело догодити, нити је ичија глава могла да одлети.

Упркос свему Андрија Мирковић је усмрћен. Пресудио је, изгледа, неко мање моћан, неко невидљив за јавност а видљив и познат судијама који су потписали смртну пресуду и похитали да је изврше. Андријино погубљење пратила је још једна прича: човек који је прочитао пресуду Војног суда команде подручја био је нешто грешан према својој партији, а за тај грех знао је и Андрија Мирковић, па је опасног сведока требало брзо и заувек ућуткати.

Андријин убица, међутим, није тајанствен. Знало се да у Граду, међу цивилима, углавном младим људима, има десетак егзекутора који би већ од сумрака дежурали по оближњим кафанама, увек на опрезу, ишчекујући само њима знаног гласника који ће им дати миг да за њих те ноћи има посла. А посао је, збило се, био крвав: требало је извршити нечију пресуду, донесену "у име народа" или неког политикома који се није позивао на народ него на класну борбу и оданост Стаљину и Јосипу Брозу.

Пале би те вечери нечије главе, најчешће неког мученика сељака за кога се сазнало да је неко време био с четницима или добровољцима па је то, у страху од хапшења, прикрио, али га је комшија, да би се у милостивио бахатој власти, а често и под претњом, знајући на шта су све спремни, пријавио.

Ови егзекутори су били задужени за просте, неуке, сељаке, за понеког трговца, сеоског занатлију и ситног чиновника. Ретко су им западали официри, бивши народни посланици, жандармеријски наредници, четнички и добровољачки идеолози - то задовољство ОЗНА је чувала за себе: она ће их ломити и кидати по ћелијама затвора и у подрумима зграда које је запосела, да би потом позвали оне који дежурају по кафанама да унакажене докрајче, одвуку и на неком тајанственом месту укопају…

За паљевине стогова сена и штала, за растурање кошница и пуцњаву из пиштоља пред домаћинским кућама, за писање претећих парола на зидовима кућа и канцеларијама адвоката, обележеним као народним непријатељима, били су задужени поједини скојевци: на овај начин они су стављали на знање непријатељима да им је познато како олајавају власт и да је ово само опомена. Они који су их гурали у ове сумануте акције проверавали су тако њихову оданост Брозу, Стаљину, Комунистичкој партији, братству - јединству свих народа и народности.

Из овог малог тамничког простора, из непрекидне тмине, грчећи се у боловима на бетону, јасно видим ту слику: запосели ми, дечаци - ниједан није имао више од шеснаест година - неколико столова у омањој и увек задимљеној железничког ресторацији у коју је, чим падне мрак, залазио један од убица. Смислили смо и неки план, заснован на претпоставкама: заузећемо све празне столове готово уверени да ће се џелат појавити и да ће по обичају неко време провешће поред шанка меркајући одатле сто за који би радо сео.

 

Господари живота и смрти

Говорило се, шапатом, да је увек био жедан крви и ракије

Шесторација је била најближа оној сивој згради преко пута стоваришта, од дрваре удаљена једва педесетак метара, у којој су били господари живота и смрти: затреба ли доћи ће неко и позвати га мигом ока или ће му једноставно, у пролазу, махнути руком. Он ће, као запета стрела, одјурити да у крвавим подрумима те зграде, обави свој посао…

Оно мало пара што смо имали чували смо за њега: пио је искључиво шљивовицу, ону „меку" али не у оним уобичајеним чашицама него у чашама за воду. Прождирао их је у два гутљаја, а конобар, старији човек, видно уплашен кад га види, придодавао би нове чаше.
Воз, звани „Ћира" спајао је тада, на узаној прузи, Београд - Сарајево, провлачећи се умиљато кроз тунеле и преко мостова повезујући десетине српских и босанских градова. Мирисао је на јабуке, суве шљиве, пршуту, ракију и млечне производе, којима су сељаци из Шумадије обилато снабдевали Сарајево.

У неко доба, кад смо већ почели да губимо наду да ће наићи појавио се! Пришао је шанку и једним погледом обухватио салу: на левој страни кроз чије се прозоре, у свако доба чисте, видео колосек, сва су места била заузета - измешали се путници и кондуктери; у централном делу путници с огромним џаковима, стакленим балонима, оплетеним прућем, и великим торбама и коферима од картона увезаним разнобојном пређом и канапом. Поред њих стајао је Васо носач, очекујући онај уобичајени писак локомотиве, спреман да упрти оне џакове и помогне путницима да се укрцају. За преосталим столовима на десној страни седели смо ми - једна или две столице биле су слободне.

Неки путници и њихови пратиоци мало се узнемирише, али остадоше на својим местима.

Он је! Лакан! Страх и трепет! Дежурни убица!

Говорило се, истина шапатом, да је увек био жедан крви и ракије.

Препознатљив у хиљадама ликова: висок, широких плећа у црној кожној јакни, црног тена, буљавих, увек закрвављених очију, гологлав, у сивим чакширама и црним, добро изгланцаним чизмама.

Кад се одмакао од шанка стао је насред кафане - као да је, загледајући путнике с торбама, тражио место где би могао да седне. Потом је, клатећи се и жмиркајући, споро кренуо према столу за којим смо седели Пикула, Реља и ја, добро се загледао у нас и начинио још два корака према столу за којим су били наши другари: Драган, Драгослав, кога смо звали Фирга и Видан.

За трећим столом, у самом углу, били су Душан, Павле и момак кога смо звали Вирија - само је једна столица била празна, али се Лакану тај угао није допао па се нагло окренуо и у два-три корака нашао се поред нашег стола.

Мада још није било знакова да воз долази, неки старији кондуктери, препознавши џелата, зграбише торбе и тихо, не скрећући пажњу, шмугнуше кроз врата и изађоше на перон.

А Лакан, за то време, стоји поред нашег стола, загледа дуго и упорно нас тројицу дечака, па упери кажипрст у Рељу и мукло, заплићући језик, упита:

- Ко је Веља?
- Који Веља? - узвраћа дечак питањем.
- Веља Мирковић, Андријин син - Лакан допуњује питање.
- Ја сам Реља, а не Веља - дечак се не да збунити.
- А ти? - обраћа се Лакан Пикули.
- Ја сам Радоњић.
- Радоњић, Радоњић - понавља Лакан - Је ли твој отац био учитељ?
- Јесте - потврђује Пикула.
- Њега су убили наши!

Увалио се потом, у столицу и погледао према шанку - конобар је пратио његово кретање и брзо донео ону велику чашу за воду, пазећи да је не умањи ни за кап. Лакан је више од половине сасуо у грло, али је конобар, према договору, доносио нову туру. Међу нама је било договорено да га нико ништа не пита: наше је да ћутимо, да слушамо оно што говори и да упамтимо. Кад смо овај план поверили конобару, с чијим смо синовима, као добрим момцима, друговали, упозорио нас је да само ћутимо: „Ако га било шта питате, он ће ућутати, тек тада постаје опрезан, осећа замку… Ја сам се и нехотице, служећи га пићем, наслушао језивих прича. Мртав пијан он се исповедао - себи: умео је и да зарида за жртвом! Ко зна: можда га добро плаћају, не ради, а пара као кише. Једном је, сећам се, свим гостима у кафани платио пиће. Имао је, вели, разлога да чашћава. Знам да је из добре куће, отац му је био грађевински предузимач, има, знам сигурно, и брата, али се у свему разликују: брат му је поштен човек и вредан радник, клони се и кафане и лошег друштва. Тај, рекао бих, није у стању ни мрава да згази, а камоли да убија људе. Кажем вам, децо моја, будите опрезни: ћутите и слушајте шта он говори…"

Лакан се и даље наливао а ми смо ћутали - само смо се с времена на време погледали и стављали кажипрст на уста: ћути и слушај!

Престали смо да бројимо чаше. Колико их је Лакан испио то нико није ни могао да изброји, али је после неког времена клонуо: оборио је главу, ћутао добрих десет минута, а потом не гледајући у нас, почео лагано да цеди: Не не, није Андрија био лош човек. И што га баш мени дадоше… Веле: убиј и закопај… Где да га закопам, па све је већ попуњено… Није очекивао, чекао је нечију заштиту… Еј, петоро деце! И ко да му ископа гроб! Добро, може и он да копа, није нејак, а није ни стар… Ма, јесте стар, али није толико да не може себи да ископа раку. Нећу ваљда ја да копам! Могли су ми дати још једног човека... Као да је оскудица у људима за овај посао… Видим: Андрија нешто отеже, одуговлачи, нада се нечему. Такав је био и онај Плећаш - њега сам треснуо оним зашиљеним делом крампа. Није ни писнуо… Не вреде моје опомене… Цапнем и њега у чело… Одем по дуван, па се вратим на поток…"

- Који поток? - излетело је, мимо договора из уста нестрпљивог Реље.

Лакан се нагло тргао и укоченим погледом, као неко ко је био у неком другом свету, далеко од стварности, па се отуда, пун неке збуњености, вратио. Био је, чинило нам се свестан да је говорио нешто што није требало - то га је потпуно отрезнило. По Рељином питању закључио је да је нешто брљао, можда је говорио о Андријином усмрћењу - несрећни трговац био је његова најновија жртва. Уз једва приметно клаћење, устајући од стола и загледајући нас оним закрвављеним очима, рекао је:

- Питаш ме који поток, је ли? Е, мој дечко, још си ти зелен! Зини да ти кажем…

Устао је и лаганим корацима, не осврћући се, изашао.

Мало смо се окомили на Рељу због његове несмотрености: шта му би да излети с оним питањем! Забога, па зар нас наш човек, конобар, није упозорио: не питајте, слушајте и памтите шта говори. Ако било шта упитате све ћете упропастити! И зар се нисмо молили Богу да нам подари овај сусрет: очи у очи с џелатом! И то каквим џелатом. Бог зна колико је људи отпремио на онај свет. И на који начин је усмрћивао: секиром, маљем, ћускијом, крампом… Можда би и то рекао. Реља се бранио да му је питање просто излетело, да је горео до жеље да сазна о којем је потоку реч: мислио је, вели, да ћемо брзо и лако открити Андријин гроб и да ћемо о томе обавестити његову децу. То и јесте био наш главни циљ: да пронађемо гроб, да обавестимо његову децу, његовог сина Вељу како би га тајно опојали и сахранили у породичној гробници - у то време безмало сваке ноћи, виђали су се такви призори: трагало се за убијеним људима.

 

Извор: Глас јавности

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/06/15/srpski/F01061403.shtml