Црвена куга (4. део)

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

ЦРВЕНА КУГА

Приче до бола сурове

Не могу да се сетим ко је испредао оне приче о Василићима.
Прибирам мисли, напрежем се, учини ми се да сам ухватио почетак, али се све брзо искида и растури. Можда Исидор? Можда Неђо Вукић? Можда Божо Ђокић? Алекса сигурно није, није ни трговац Цветко, ни прота Шишак.

Кад би ми сада, овога тренутка, неко обећао да ће ме ослободити ових мука, да ће ме извести из овог бетонског подрума и тмине у њему, чак и да ће ме пустити да загрлим мајку и оца под условом да кажем ко је приповедач - било би узалуд: издало ме памћење.

Да сам их чуо можда раније, пре хапшења, од наших људи из чачанског краја, од некога ко памти и записује.
А приче, њих добро памтим, до бола сурове:
- Јутро тек свануло, магличасто, снежно и хладно, укућани још у топлим постељама, нико не извлачи главу испод губера и јоргана. Спавају сви осим домаћина Тихомира Василића. Он кроз крајичке незамрзнутог окна покушава да погледом обухвати двориште; синоћ је начинио пртину, али је и њу, дубоко у дугу, затрпао нови снег, китећи стабла воћака и наносећи сметове на кућни праг.
Чини му се да чује нечије гласове и поново се, ко зна по који пут у њему јави она слутња да је кућа под присмотром, дању и ноћу, да се неко шуња око ње, мада се пас, лукав и опасан вучјак, не оглашава. То што пас мирује тумачи тако да се око куће врзмају људи који су и псу познати - значи, даље, да ти људи залазе и у његову кућу…
Паде му на памет да је кућа, можда, под сумњом због неколицине четника који се ломатају около, по шумарицама, и који, свакако, имају јатаке, па ваљда мисле да их помажу и Василићи.
Истина, његов син Радојко, припадао је неко време Равногорском покрету, био је и на Равној гори, сусретао се и с Дражом, али откако се рат завршио, није имао никакве везе и са овим покретом, ни с његовим припадницима. Испитивали су га, затварали, гонили на кулук, али су га после оставили да на миру брине о свом домаћинству…
А можда су, мисли Тихомир, ове уходе због њиховог рођака Косте, официра и Дражиног саборца, коме се крајем рата замео траг: говоркало се, повремено, да је жив и здрав, да је виђен у шумама планине Јелице и око Стјеника, да је наоружан до зуба, али да никоме не чини никакво зло.
Костиног брата Стевана мучили у затвору, пребијали га, пекли струјом, просто га ишарали опекотинама и љутим ранама, али је и то било узалуд: тврдио је, истрајно и упорно, да нема појма о Кости.
Мучили и сестре Марију, Даницу и Миланку и остале укућане - усред ноћи, или у рана јутра упадали у кућу, претресали, превртали кревете и постељину, залазили у штале, пели се на таван, забадали гвоздене виле у стогове сена, растурали снопове шаше, завиривали у кокошарник… Узалуд: нема Косте. Нема Косте Василића, Грујанчевог четника, али има доста других Василића…

 

Кад друг Ника крене да отима

Ова кућа је осуђена да јој се одузме трећина покретне имовине!

И, ево, пред кућом Тихомира Василића, овог зимског јутра, стоји група људи, а иза њих, једна иза друге, у дугом поретку, тринаест саоница, оних великих, рабаџијских, у које су упрегнути коњи и волови. Неколицина људи, има ту и војника и официра, цупка по снегу у дворишту куће и чека да домаћин отвори врата.
- Шта је ово, побогу браћо? - огласи се домаћин, брзо затварајући врата за собом.

- Нисмо ми браћа! - виче један из групе, љут што толико дуго на овој зими чекају пред кућом.
- Па што сте дошли? - пита даље Тихомир.
- Дошли смо за ствари! - одбруси један у дебелом гуњу и вуненим рукавицама.

- Какве ствари? - пита Тихомир смркнута чела.
- Ова кућа је осуђена да јој се одузме трећина поркетне имовине! - издвоји се један из групе и испрси.
- А ко нас је то осудио, ко?
- Ми, власт! - кратко саопшти онај у дебелом гуњу и рукавицама.
- Ама, јеси ли ти Ника, очију ти? - пита Тихомир и загледа се у човека који изрече ову пресуду.

- Друг Ника! - одговори овај гледајући у своје пајташе који показују нестрпљење: журе да обаве ово што су смислили синоћ на партијском састанку.
- И ти си власт? - пита Тихомир дрхтећим гласом.
- Народна власт! - исправља га Ника.
- Тужићу вас суду, ово је отимачина! - одјекује двориштем домаћинов глас.

- Ха-ха-ха - церека се Ника. - Ми смо и суд и свака власт. Четницима си давао добровољно, ниси тада кукао. Давао си и шаком и капом…
- А зна ли та ваша власт да се у овој кући храни двадесет и двоје чељади? - пита Тихомир док около стоје преплашени укућани.
- Народна власт о свему води рачуна! - Ника, већ љутит, повиси тон. - Остаће и вама доста, узећемо само трећину.
Затим, осврћући се около, заповеди:

- Ти, Првославе, у тор и у штале, одабери телад, свиње, овце, краве. Ти, Јанко, знаш како гласи наша пресуда: трећина свега што се може натоварити на санке, повући за улар, упртити на леђа, понети у наручју. Ти, Драгутине, у подрум, изваљај бурад…
- Пуну или празну? - пита Драгутин и смејуљи се.
- Бурад с ракијом, будало! - љути се Ника. - Пази, немој сада да лочеш, биће времена. Ви, остали, прихватајте ствари, утоварите и терајте пред месни одбор. Тамо људи чекају. Све је организовано…
- Је л тако? - једва изусти Тихомир.

- Тако! - нестрпљиво ће Ника. - Тако! Таква је пресуда. Народна власт је тако пресудила…
- Е, кад је тако, онда отимајте! - рече напослетку Тихомир и позва укућане да уђу у кухињу и да се смире. - Бог види све, Бог ће вам судити…
- Ми смо сада богови, Тихомире, ми, комунистичка власт! - узвраћа Ника. - Ми сада судимо и пресуђујемо, а твој Бог нека и даље гледа…
Убрзо потом Ника кроз прозор поче да избацује ствари на снег: ћилимове, вуну, сукно, јоргане, душеке, пешкире, џемпере, чарапе, јастуке…

Војници и њихов старешина, у неким шароликим шињелима и мантилима, један с капуљачом, а тројица с руским шубарама, шеткају по дворишту: нити шта говоре, нити шта узимају, па Тихомир њихово присуство тумачи као обезбеђење отимачима.
Ника у међувремену позва неколицину да изнесу џакове брашна, кукуруза, пшенице, а он лично поче да износи шерпе, лонце, тањире, виљушке, ножеве, кутлаче, чиније, чајнике, сланике…
- Оћемо ли да износимо празну бурад? - виче из подрума Драгутин. - Има и њи доста…
- А јесте ли изнели пуну бурад? - узвраћа Ника питањем.
- Одвукли су два са иљаду литара ракије! - рапортира Драгутин. - Чекам да се врате саонице.
- Богата кућа, нема шта! - говори Ника више за себе. - Богата!
Затим наређује Драгутину:
- Немо да ме замајаваш, могу да погрешим, да узмем мање него што треба, а ти знаш пресуду: трећину свих покретних ствари…
- Значи да изгурам и празну бурад? - довикује Драгутин.
- И бурад и каце! - наређује Ника, задовољан ревношћу својих пајташа које је он лично изабрао за ову акцију и који му се обраћају као главном. - Јесу ли овце отеране?
- Седам комата! - рапортира Првослав - Скоро трећина…
- Како скоро трећина? - љути се Ника.
- Па… има дваест оваца, ја одабро седам…
- То је мало више од трећине - прерачунава се Ника гласно. - Ако, ако, не можемо живу овцу да располутамо. Остаће и њима доста…
Ника је, види се, најагилнији човек: тек што је изнео пуну канту масти, вратио се да одмери остатак. Лако, нескривене, пронађе још две, и оне пуне до врха. Нађе се на муци: да узме још једну можда би се противила партија, да остави две опет би се противила партија, можда би га из ње истерали па куда би после. Недоумица кратко траје, партија брзо мисли и брзо решава, па Ника, друг Ника, заби шаке у другу канту, захвати прегршт и истресе у неку ислужену ванглу која је домаћици служила уместо корпе за јабуке. Понови то још неколико пута, па изнесе ванглу и рече да је покрију неком крпом и углаве међу остале ствари…
У тај мах дотрча Првослав и сав усплахирен рече да нема волова у штали, да је све претражио, али… нема волова. Рече да је видео само једног вочића.
Ника, обавештен од доушника да су волови у штали, осорно се обраћа домаћину:
- Де су волови, друже Тихомире? Јуче су, знам поуздано, били у штали, а сувог меса, видим, имаш доста… Да си их продао наша би власт сазнала коме, да си их клао и сушио пршуту - и то би знали. Ништа се од народне власти не може сакрити…

- Слаба ти обавештајна служба - јетко каже Тихомир. - Слаба, џабе плаћате доушнике. Волови су од јуче у планини, Мијалко је с њима, извлаче дрва. Данас би требало да се врате…
- Добро, добро - умирује себе Ника. - Домаћинска је ово кућа, не би ти нипошто продао онакве волове, најбоље у околини.
Последње што однеше били су комади свињске и говеђе пршуте, нетакнуте за време поста и чуване за божићне празнике, две каце сира из млекара, три чабрице кајмака, утовљеног вепра из обора, неколико џакова кромпира и јабука из трапова.

Покушаше да ухвате живину, али кокошке и петлови залепршаше крилима и уз кукурикање разлетеше се по дворишту. Кад последње, тринаесте по реду саонице измакоше из дворишта и кад Ника и његови пратиоци, без освртања изађоше кроз капију, Тихомир и његови синови, Драгољуб, Радојко и Миљко, добро промрзли, уђоше у кућу. Жене тихо, без роптања, враћају на своје место оно што је испретурано, Тихомир сео поред шпорета и шакама покрио лице. Сви чекају да се Мијалко врати из планине.

Утонуо Тихомир у размишљање, сећа се скорашњег необичног догађаја: кроз отворену капију улете немачки камион, за њим аутомобил - војници искочише из камиона и кренуше према салашу.

Јесен на измаку, богата, берићетна, набрекли салаши од жита, родило као никад: и воћка, и пшеница, и кукуруз, и поврће сваке врсте, и тикве - ено их још на њиви уз дебеле вреже…
                                                                                                                                                            

Узимају пшеницу и кукуруз, кашике и виљушке

Иде, дакле, немачки официр, прате га војници, приближавају се салашу. Истрча Тихомир из куће, онај немачки официр подиже руку у висини шапке, поздрави га и рече два пута:
- Зито, зито!
- Аха, жито - досети се Тихомир папоче чудном мешавином немачког и српског језика - био у минулом рату у немачком ропству - да му објашњава стање:

- Хер, официр, никс зито… Бите, много уста…
Стаде потом да прстом показује уста и броји на прсте:
- Ајн, цвај, драј…

И тако, мало на српском, мало на немачком броји до двадесет два. Хоће да каже колико их је у кући и да ће, ако однесу жито, његови укућани умрети од гласи. У том часу укућани, као по договору, изађоше из куће и испунише двориште: деца заграјаше, а жене склопише дланове и молећиво погледаше у официра.

И тада се догоди чудо: официр нешто нареди војницима, они зграбише празан џак из камиона, отворише вратнице салаша и онај џак напунише клиповима кукуруза. Чим то убацише у камион, упалише мотор, направише круг у дворишту и изађоше на капију. Онај официр поново подиже десну руку према шапки па седе у аутомобил и крену за камионом. Сажалио се немачки официр на толики број укућана, сажалио се и одустао од намере да Василићима покупи жито.

- Ови отимају све - шапуће Тихомир. - Све: и пшеницу, и кукуруз, и брашно, завирују и у наћве, носе јоргане и кашике, тањире и шерпе, восак, вуну и ракију, и пасуљ и празну бурад и празне каце, и чаброве пуне сира и кајмака, и овце… и краву. Да су волове затекли у штали, једног би сигурно одвели на улару…

У тај мах и Тихомиру и његовим укућанима учинило се да чују рику волова пред капијом, па брзо истрчаше напоље, али стадоше као укопани пред страшним призором: уместо десног вола, Шароње, угледаше Мијалка, у јарму. "Запрега" уђе у двориште, леви во, без парњака, тегли и риче, а Мијалко немо, као кривац, гледа у Тихомира и забезекнуте укућане.
- Пресрео те Ника, а? - изусти мукло Тихомир хитајући да ослободи Мијалка.

- На два километра од куће - хукће Мијалко. - Прате га Првослав и Драгутин, нешто им се нагучило испод гуњева, ваљда пиштољи… Они одведоше Шароњу, а ја упрегох себе у јарам… Около стоје сељани и ћуте, нико ни реч да проговори, нико да понуди вола да превучем дрва. Страх ушао у људе, сломио им понос…

Тихомир позва укућане да под стрехом качаре наслажу дрва, па више за себе рече:
- Неће ни ово зло у Бањици вечно трајати. Ова власт је гора од куге.

Василиће убрзо задеси још једно зло, веће и црње од претходног: неко од комшија, можда и рођака, плаћеника режима - о једном се говорило да је два дана и две ноћи с високом и крошњатог ораха мотрио на кућу - открио је Костино склониште. Испоставило се да се овај млади официр, који је уочи рата завршио војну академију, скривао у кући свог стрица Милорада - начинили неку врсту земунице, отвор на зиду покрили старинским креденцом, доле мало скровиште, али прилично удобно: може неко време да се живи у њему.

Жао стрицу Косте, млад је, неожењен, девојке се просто отимале о њега, онако стаситог и лепог… Још кад обуче униформу са две звездице на еполетама милина је и погледати га. Али, наиђе проклети рат и Коста се, пошто избеже заробљавање, придружи четницима чим се они појавише. Поведе га са собом Милован Грујанац, да му лепотом украси одред.

Био, причало се, Коста у многим бојевима с Немцима и комунистима, био храбар, али био и поштен и племенит: никоме, лично, није нано зло, нита туђе није ни пипнуо. Кад је Равногорски покрет доживео слом Кости се неко време губи траг да би се потом тајновито обрео у стричевој кући, сматрајући да ће му ту, неко време, док се не успостави правна држава и не утемеље судови, бити најбезбедније, а после ће се, мислио је, предати, па нека му суде по правди. Његове најближе, оца Светомира, браћу Стевана и Радојицу и сестре затварали, пребијали, стављали на свакојаке муке, али су они све истрпели и ћутали.

Тога јутра, био Велики петак, пред Васкрс, војска, милиција и Озна опколили Милорадову кућу, али опколили и суседне, на кровове околних зграда поставили митраљезе, а неколицина, нестрпљива и бесна, упала у кућу: у њој, тешко болестан, лежи стриц Милорад, док стрина Лена послује по кући. Нању се, прво, окомили: кажу јој да знају где је Коста, али хоће, веле да провере њену искреност. Стрина се упорно брани, говори да нема појма о Кости, да га од свршетка рата није видела, спремна је, каже и да се закуне.

Иако је потера сигурна да јој Коста не може и измаћи гори од нестрпљења да се што пре дочепа младог предратног официра и четника Драже Михаиловића. Нестрпљива јесте, то се јасно види, али је и опрезна: не би да се изложи опасности, него виче Лени да она, без ичије помоћи, помакне онај креденац, па ако Коста запуца нека убије стрину… И док се стриц Милорад грчи од болова и страха, слутећи трагичну завршницу, Лена готово премрла од страха и мршава као грана каже да нема снаге ни метлу да узме у руке, а камоли да помера креденце…

Један замахну даје удари, али се предомисли па је грубо опсова и рече да ће се кајати. Два-три војника лако и брзо, без нарочитог напрезања, гурнуше креденац, онај до врата, и тако открише вратанца на зиду - толика да човек једва може да се провуче. Сумњи више није било места: Коста је, закључили су, иза ови врата. Испод њих је, претпостављали су, дрвено степениште којим се силази у земуницу.

Гурају, опет стрину Лену да отвори вратанца и да позове Косту д изађе без оружја. Лена, у муци и очајању, свесна да им је свима дошао крај, понавља сваку реч официра Озне: да је кућа опкољена, да ће се Кости судити, да ће народни суд утврдити његову кривицу, да може бити ослобођен ако није починио злочин… Како коју реч изговори официр, тако је Лена, нагнута над оним отвором у зиду, понављала…

Отуда, из скровишта, мук: не оглашава се Коста. Нико се из потере не усуђује ни главу да промоли кроз онај отвор а камоли да сиђе у земуницу. Један предлаже да баце две-три бомбе и да тако окончају Костин живот, али официр Озне каже да им је жив потребан: треба, вели, да открије још неке који се крију, а треба и пред народни суд да изађе и плати цену својих злочина. Колебање потраја кратко, па се онај официр осмели, приђе отвору и поче да виче:

Извор: Глас јавности

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/06/15/srpski/F01061403.shtml