Црвена куга (3. део)

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

ЦРВЕНА КУГА

Умукла црквена звона

Уграбих и ја прилику да верно препричам оно што сам чуо од Свела Минића, чачанског занатлије и кума породице Петра Вујовића:

- Освануо нови дан, четвртак, пред Задушнице, грануло сунце, зажарила се и планина Јелица, упалила се сунчевим зрацима па блиста и онај њен загонетни, унутарњи, дубински део. На жуто лишће нападао жут сунчев зрак и нога човекова корачајући, као да тоне у злато.

Јесен опустила скуте, па заносно корача бременита плодовима тежачких руку и зноја и оне вечне човекове тежње да из земље извуче плод, праћене погледом у небо, у облаке, који као беле лађе плове небеским пространством, сударају се и у тај размак, као припремљено, упадне сунце и намах разведри тежаково чело.

Послујем у дворишту, сецкам бритвом жуте крупне бундеве, богате семенкама, сочне. Ватра се разбуктала, вода ври у казану и ја опрезно додајем жуте кришке и помало мекиња, па мешам ту кашу свињама које грокћу и кроз ограду, лење и непомичне, гледају жмиркавим очима. За коју недељу, можда, биће спремне за посек, нека набаце још које кило - не зна се хоће ли зима бити дуга и оштра, и хоће ли масти и меса бити до следећег клања…

Прошла је већ година, и још који месец, како је умакао рат и како не стрепимо од окупаторске силе; понекад се у утроби планине, далеко од кућа, огласе пушке, али се све брзо утиша и живот остане непромењен.

Ово је друга година живота нове државе, нове власти, људи се радовали поразу немачке силе, али се нису обрадовали новој власти: били су подозриви, опрезни, затворени у себе, спутаног језика, пуни стрепње, чекало се да нова власт покаже шта хоће, до чега јој је стало, да понуди нешто више од парола које су стално истицане. Да видиш, неки се осилили, хоће да ућаре, да се представе као људи одани режиму, али би хтели да од те своје оданости имају и користи, па се препоручују за неко плаћено место, за неки положајчић, а препоручују се, богме, и за доушнике. Код њих је, хвале се, све развијено, напредно, нарочито уши и нарочито очи, чују надалеко , хватају лако и брзо туђе речи, а што се вида тиче, уочи све оно што други не могу или неће да виде. За то су, веле, посебно обдарени - ту могу највише да помогну новој власти, да и она, кроз њих и преко њих, чује и види оно што "непријатељи" смишљају и о чему шапатом говоре…

У том размишљању о минулом, мрачном и опасном, и новом, које обећава, угледах босоногог дечака како утрча у двориште па збуњен застаде, осврну се и једва неколико промуца:
- Чика Свеле, убили су… убили су… Млађена су убили…

Стоји дечак, занемео, не може да коракне, а и мени се од страха одсекле ноге, свезао ми се језик, не могу да му приђем ближе, али не могу ни да проговорим, остао сам без даха, у шоку. У шоку је, види се, и дечак, али ја и даље чекам да он понови речи, бар мало јаче и разговетније.

Дечак, видевши моју збуњеност, покушава да понови пређашње речи:
- Убили су Млађена… И Росу… Ено их горе, у кући…Мртви…

Дечак се нагло окрену и отрча. Ја, не говорећи ништа укућанима, трчим за њим не слутећи како се зло десило. Не знам у селу ниједног Млађана и ниједну Росу, осим мојих кумова. Нису, ваљда, не дај Боже… Трчим и носим ону бритву којом сам секао бундеве, грабим напред, дечак ми измакао, не видим га, али не мари, хитам као да ме гоне невидљиве силе и мислим: ко би убио Росу, ко би, и зашто, убио Млађена? Па, рат је одавно завршен, Немци су отишли пре годину дана, ко би сада убио моју куму и њеног сина. Он је још дете, тек му је дванаест година…

Далеко је кућа Вујовића, а мени све краћи дах и краћи корак. Гуши ме у грлу, хладно ми око срца, као да ми је нож у леђима и гвожђе на ногама. Ипак, трчим, бирам пречице, знам све путељке и све куће у селу, знам и све домаћине. Никог живог да сретнем и упитам шта се то десило, какво је зло задесило моје кумове, да ли је истина да је неко убио Росу и њеног најмлађег сина Млађена…

Не знам које је доба дана било кад сам стигао кући Вујовића, а боље би било да никад нисам стигао, да ме је успут погодила срчана кап, да ме је гром убио, да сам се с Јелице суновратио у понор, да ме је змија отровница ујела, да сам бар трчећи кроз увале ногу сломио - не бих видео ту сурову слику, тај страшни призор…

Врата куће отворена, пред кућом неколик о жена, оне, уплакане, пригушено јецају… Нико да проговори, нико да каже шта се догодило. Стојим на вратима и гледам ужас: Млађен, прислоњен уз зид, као да седи, очи отворене, под њим локва крви… Роса, мајка његова, поред старинског шпорета, лежи лицем на патосу, у локви крви…

Погледом тражим Александра - Лекицу и Даницу. Боже! Каквог ли ужаса, какве несреће, каквог злочина… Узимам у наручје мртвог Млађена, износим га онако крвавог, прислањам, у бунилу, уво на његово срце: куца ли? Моје кумче, мој Млађен, не дише, престало је да куца његово срце. Мислим: колико сам се пута, док је још био у колевци, надносио над њим и чудио се како нечујно дише, како се, после слатког сна, његове очи лагано отварају, уста се у осмех развлаче, маше ручицама… Као да ме поздравља, као да каже: знам ја тебе, мој куме Свеле Минићу, ма како да те не знам, ти си ме у рукама држао кад су ме крстили у трнавској цркви…

У цркви? Зашто сада ћуте звона трнавске цркве, зашто не огласе да је моје кумче, мој Млађен, убијен ноћас, првог новембра 1945. године, у кући својих родитеља, Росе и Петра? Зашто су умукла звона, зашто ћуте људи, ко крије убице… Кад је мало поодрастао, седео ми је у крилу, штипкао ме за уши, осмехивао се, а ја му говорио: исти си као твој отац, и ти ћеш, ако Бог да, бити краљев официр као и отац што ти је… Хоћеш, хоћеш, знам ја тебе, видим како си живахан и окретан, како си бистар и висок, бићеш краљев официр… Ама, куме, говорио си, ја ћу да будем пилот, ја ћу да летим, па кад будем изнад Трнаве, ја ћу, куме, да се спустим ниско, ниско, до крова твоје куће, па ћу да ти махнем крилима авиона…

Износим, каже, Млађена у двориште, оне жене још стоје као скамењене, неме, без речи, без гласног јаука, преплашене, слуђене. Где су Даница и Лекица, где су Млађенови старији брат и сестра, где су још двоје деце Росе и Петра? За Петра не питам, још је у шуми, крије се, можда је у дубини Јелице, можда на Каблару, у шуми је, свакако, крије се од потера…

Једна жена, нема од бола, од несреће, пружа руку према воћњаку и ја, носећи Млађена, идем где она показује руком. Јесте, показује она руком, али своје лице не окреће у том правцу - не може, мученица, да изнова гледа тај призор… Не испуштам мртвог Млађена, носим га у оној његовој крвавој кошуљици, прострељеној и искиданој мецима, залазим у воћњак и застајем слеђен новим ужасом: пред стаблом шљиве унакажена, лежи Даница… Тек јој је осамнаеста година, лепа и у смрти…

Лежи у оном убогом хаљетку, извучена из постеље, отргнута од сна… На три-четири метра даље, под стаблом, леш малог Александра - Лекице - ни петнаесту није напунио… Сви су они били, као бебе, на мојим рукама, свима сам кумовао, дао имена, радовао се њиховим успесима у школи… Сада их у слободи, у тек започетој комунистичкој владавини гледам - мртве… Занемео сам од бола, одузео ми се језик, ни крик из мене не излази. Лагано и побожно, као да сам у храму, спуштам Млађена поред Данице. Подигнем и Александра - Лекицу па и њега положим на онај комад травњака - њих троје као три хладна, мермерна стуба, окрвављена минуле ноћи, првог новембарског дана, петнаест месеци по свршетку рата у овом крају…

Не знам, не могу да објасним, зашто сам овако усамљен, нигде мушке главе, само неке жене, занемеле од овог чемера и јада, стоје ту, около, и ваљда чекају да мушкарци изађу из кућа и кажу коју реч и шта сада треба учинити…

 

Потонуло село у злочин, у грех, у стид...

Немам кога да питам ко носи овај грех, ко на душу своју натовари овај злочин, ко поби ову дечицу, невину и чисту у свему, ко убија њихову, добру и побожну жену, која никоме ништа није згрешила него се свима склањала с пута, окупљајући око себе своју децу, своје пилиће, гледајући у њих као што се у божанство гледа, умиљато и с љубављу… Кажем: нигде мушке главе, потонуло село у злочин, у грех, у стид, зато се мушке главе не помаљају из кућа, гледају, скривени иза завеса, кроз прозоре…

Довикујем једној жени која, као укопана, стоји на ивици воћњака, забрађена црном марамом, њој довикујем да нађе неко чељаде, нечије дете, да отрчи до попа, ако га има, и каже да звоне црквена звона, да огласе свету да је почињено велико зло, највеће зло, почињен је највећи злочин, какав се не памти у историји, злочин који је по свирепости надмашио све злочине немачке и бугарске окупационе силе - убијено је троје малолетне деце Петра Вујовића, и мајка њихова је убијена - ево их на ледини, на трави, у њиховом воћњаку, још се из тела њихових цеди крв… Ево слике нашег ужаса, ево злочина над злочинима, ево најкрвавијег трага злочиначке идеологије…

Она несрећна жена, којој довикујем, оборила главу, не гледа, никако да подигне поглед, а речи, искидане, избијају из ње: не сме, вели, нико ни да закука, а камоли да звоне црквена звона, тако наредила власт… Зато се све мушке главе крију, крије се, сигурно, и поп, њему је већ наређено да оде из села…

Чија власт, питам већ искидан и сломљен болом, који се зауставио у грлу, стеже ме као обруч, као омча. Чија власт?
- Наша - каже она жена с црном марамом, наша власт, народна.

Није то наша власт и није народна - вичем оној несрећној жени као да је она та власт и као да је она починила овај злочин, као да је она огрезла у крв ове деце чија сам тела поређао једно уз друго, као три одсечене младице, као три бора која су до синоћ стремила к висинама… Није народна власт која убија невину децу, није, она је ненародна. Ни Немци нису овако радили, нису овако убијали, овако потајно, ноћу, извлачећи децу, српску децу, из постеље, из сна… Нема овде друге власти - говори она несрећна жена и гледа ме. Они кажу да је то сада наш власт, народна.

Па јесте - вичем и даље - јесте. Нема Немаца, отишли су, никад овде усташка нога није крочила, арнаутски одреди нису овде стизали… Јесте ово српска власт, али није народна. Не убија народна власт из потаје, ноћу, не убија српску децу. Ова власт је комунистичка, убијају изроди, отпадници од нације… Молим, поново, ову жену исушених очију, из којих више ни суза не може да кане, молим је да нађе неко ћебе, поњаву да нађе и да позове жене да изнесу Росу, мртву мајку мртве деце, да је изнесу на травњак и положе поред Данице, Лекице и Млађена. Нека и сад, мртви, буду заједно…

Учинише то уз велики напор и уз тихе јецаје: боје се силника који су занемарили Бога, узели правду у своје крваве руке и пресуђују, мучки пресуђују, тајновито, пресуђују српској деци у постељи, упадајући у њихову кућу и убијајући их без милости… Жртве су ту, на ледини. Нема џелата. Има питања: ко поби ову децу и мајку њихову?

Ниоткуд одговора. Цвилим над мртвим телима мојих кумова и мени се чини да је угасло сунце, да је тмина око мене, да су сви људи мртви, да је Трнава занемела и да су сви њени житељи, осим ових неколико побожних жена, мртви. Мртви су, јер не излазе из својих кућа, скривају се из неког необјашњивог страха, послали своје жене, мајке и сестре да извиде јесу ли још ту они који су ноћас исказали моћ на немоћној деци и жени Петра Вујовића…

Добри мој куме, мој Петре, нема овог часа ни твојих комшија, нема ни твојих рођака - они, твоји рођаци, можда још нису чули за ову трагедију, за утуљено кандило у кући гардијског официра Петра Вујовића, за угашено огњиште... Сишло им срце у пете, из кућа не излазе, чекају да неко ископа раку, да их неко други ожали и сахрани на сеоском гробљу. Небо се, чини ни се, пролама од моје вике: јој Млађене, јој Лекице, јој, Данице, јој Росо, кумо моја, ко вас поби, семе му се дабогда затрло, остали дабогда без својих најмилијих, лутали селом без пута, ударали главом о камење, њиве вам рађале само пелен, горки вам плодови ницали, никад овај призор, овај крвави злочин не изгубили из вида, пратио вас, где год мрднете, до краја живота…

- Ћути, Свеле, ако за Бога знаш - довикује ми она жена у црнини. - Убиће и тебе као што су ову децу побили, нема у њима Бога, нема милости…

- Па, нека убију! - вичем. - Нека ме убију. Ево ме, нека нишане из потаје, иза ћошка, куће, кроз прозор, из штале. Шта чекају? Нека ме убију, зар је моја глава боља од глава ове деце, од мајке њихове, од толиких глава које су пале… Могла је и моја да падне, могао сам и ја да останем иза неке врзине, у некој јарузи, у некој јами безданици, као толики други… И камо среће да су ме убили, да нисам међу живима - не бих дочекао ово зло, не бих видео овај злочин, децу ову изрешетану мецима… О ужаса, о страхоте, о греха ли големог! Крију зло, и злочинце крију, а не знају да неће моћи да га сакрију од Бога. Неће остати тајна, Бог ће се за то побринути, знаће се чије су руке у невиној крви ове деце. Можда ће Бог бацити проклетство на село, на све његове мушке главе, можда ће то проклетство трајати све док не открије убице…

Неко пронесе глас да је попа задесила велика несрећа - неки непознати људи, наоружани, у поноћ, упали у његову кући и одвели кћерку, младу девојку. Чули се, потом, пуцњи, па поп, избезумљен, лута поред реке и по врбацима и врзинама тражи своје дете... Свак се, види се, својим јадом забавио - то је управо оно што жели ова власт: да се свак бави својим јадом…

Прибирају се још неке жене, неко рече да је доле, на гробљу, ископана гробница за убијене Вујовиће и да је неки домаћин пристао да их превезе до гробља… Поређали смо их некако, прекрили неком поњавом, кренули за запрегом. Нигде попа, нигде крстаче, без сандука и без опела спустисмо их у широку раку, најпре Росу, а потом њено троје деце оним редом, како их је рађала: Даницу, Александра - Лекицу и Млађена.

Закукаше неке жене, али се брзо смирише опоменуте гласом из гомиле:
- Не изазивајте ново зло, не заборавите шта је Озна рекла: Ко закука - убиће га!

Све се, наједном, у мук претвори, страх изби из уплаканих очију, огледа се на челу, у коленима, у погледу, страх неописив: сад ће Озна! Неће она да се распитује ко кука, него ће рафалом по свима, биће овде лешева као плеве… Озна се ничега не боји, она је власт, сила над Богом и људима. Она може што пожели, нема за њу препреке, не зна она шта је савест, шта је грех и злочин. Отуда, значи, оволика журба, жеља да се одавде склоне, да се разиђу кућама, мада ни у њима, кућама, нису више безбедни, као што нису били безбедни ни мали Вујовићи…

Убице из потаје

Спавали Вујовићи, снивали последње снове у животу и никад нико неће сазнати шта су сањали.
Убице дошле из потаје. Ушуњали се у кућу, из дубоког сна извели Даницу и Александра у воћњак и - убили. Росу и Млађена убили у кући.
Отац њихов и старешина куће, гардијски официр Петар Вујовић, те стравичне ноћи, у којој су ослободиоци побили његову породицу, био петнаестак километара даље, на сенари једног болећивог домаћина у Драгачеву. Познавао тај домаћин Петра као племенитог човека: није, као командант, дозвољавао да се пролива српска крв. Говорио да је свака српска глава драгоцена. Вујовић био последњи командант Јеличког одреда - пре њега били поручник Јован Бојовић и Милоје Мојсиловић: први погинуо у опсади Краљева у јесен 1941. године, другог, годину дана касније, заробили Немци и стрељали. При крају рата остао Петар усамљен - Јелички одред изгинуо у борбама, остала само неколицина…

Наводио тај домаћин Петра да се преда: руке су му чисте, није никога убио ни уцвелио, а то што је био под командом Драже Михаиловића, разумљиво је: куда би гардијски официр ако не под заставу оних који се боре за краља и отаџбину…
Петар се колебао: предао би се он кад би био сигуран да ће стићи до суда - боји се да га не осакате онако како су осакатили његове саборце: Мићу Ружичића и Жарка Анђелковића. Ружичићу, чим се предао, маљевима смрскали лобању. Радошу Капларевићу, убици од заната, злочинцу какве Српкиња ретко рађа, допао шака Анђелковић, четник из села Лазац, између Краљева и Чачка. Везали несрећном Жарку ноге и руке, а Капларевић зграбио тестеру - кладару и њоме жртви пререзао ноге… Издахнуо је у највећим мукама. Капларевић је уживао у мучењу: највише је, кажу, волео да сврдлом буши стомак својим жртвама…
Тако пресуђују комунистички судови.

Надајући се неком смиривању и оснивању судова који ће утврђивати и доказивати кривицу, Петру Вујовићу у неспокојству измицала 1945. година. Везу с укућанима одржавао преко сељана. Јављали Петру да су сви његови живи и здрави: и жена Роса, и кћер Даница, и синови Александар - Лекица и Млађен. Јавили сељани све до првог новембра, па умукли. Умукли од туге од невиђене несреће, од најдубљег зла…
Истог дана, увече, Петар дигао руку на себе: нашли га, мртвог, испод старог хрста…
Утули се кандило и угаси огњиште у кући Петра Вујовића. Заувек.

Није се сахраном завршила прича о невиној деци и жени Петра Вујовића - потрајаће док је села, људи, гробова и споменика.
Трагаће се за њиховим убицама, мада се и сада зна да их је убила слепа оданост Јосипу Брозу. Убила их је идеологија зла - извршиоци, можда, нису ни важни: многи су се тада утркивали да убију. Тиме су сведочили о својој оданости највећем српском крвнику…
Мук о Вујовићима и њиховим убицама није дуго трајао: идућег пролећа, у јеку пољских радова, шапат крену подјеличким селима, стиже до сваке куће и слуха сеоских домаћина:

- Јеси ли чуо какво је зло снашло убицу?
- Нисам - одговара упитани, иако већ по трећи пут слуша ову причу. Годи му да је изнова чује.
- Полудео!
- Ма, немој. Откуд знаш?
- Види се. Њиву са пшеницом засејао сунцокретом, па поврх тога засадио малину. Сад чека да му на истој њиви роде пшеница, сунцокрет и малина…
- Бог му узео памет.
- Ено га и сад на њиви: чека плодове…
- Добар је Бог!
- Шапуће се по селу да тај није једини убица.
- Онај други два месеца није изашао из куће - открива саговорник да село зна ко су убице. - Све је забаталио. Не трезни се, у пијанству помиње Росу и Млађена… Ноћу лоче ракију, дању повраћа крв. Ране му се на телу отвориле…
- Изашла му Млађенова крв на уста!
- Стигле га клетве!
- Крију од људи, али не сакрише од Бога. Бог види све!

Извор: Глас јавности

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/06/15/srpski/F01061403.shtml