Велики идеолог монархизма Победоносцев: Изабрани текстови

Објављено 12 мај 2026

Konstantin Pobedonostsev Ранко Гојковић

Велики идеолог монархизма Константин Петрович Победоносцев

Константин Победоносцев припада „великој тројци“ идеолога руског монархизма 19. века (друга двојица су Лав Тихомиров и Константин Леонтјев). Рођен у породици московског професора универзитета Петра Победоносцева, Константин завршава правни факултет на Императорском училишту у Петрограду и још од младости службује у различитим државним ресорима. По стицању докторске дисертације и Победоносцев млађи постаје професор на Московском универзитету. Био је професор и будућем Императору Александру III и средином 60-их година напушта Московски универзитет и прелази у државну службу у Петрограду.

У руској царској престоници Победоносцев од саветника у министарству правде ускоро стиже и до положаја сенатора, а 1880. године постаје обер-прокурор Светог Синода. После убиства Александра II (1881. године) и доласка на престо свог бившег ученика Александра III, утицај Победоносцева у руској монархији је изузетно порастао, неки су га звали владарем из сенке и заиста је био десна рука цару Александру III. Он је био аутор чувеног „Манифеста о неповредивости Самодржавља“, Императорског манифеста од 29. априла (11. маја) 1881. године, који је представљао програмски документ новог руског цара и који је најавио радикални заокрет Александра III од либералне политике коју је водио његов отац Александар II. Владавина Александра III одликовала се повратком принципима старог доброг руског самодржавља. Но, зло семе либерализма и сулудних западних богоборачких идеја је већ било посејано и примило се у великом делу руске интелигенције, руске професуре, па самим тим и руске омладине. Талас револуционарног безумља и тероризма који је 1905. године запљуснуо Русију (у време Руско-јапанског рата, дакле револуционари-терористи као и 1917. године, уводе смутњу у држави у моменту када она ратује са спољним непријатељем), приморао је Цара Николаја II, који је, тако рећи тек ступио на престо, на одређене уступке. Иако је Цар Николај II практично прихватао основне постулате учења Победоносцева који је у Православљу видео консолидујуће национално начело органски повезано са монархистичким устројством државе, Победоносцев се повлачи са најзначајнијих државних функција. Манифест Цара Николаја II од 17. октобра 1905. године којим се у земљи уводе неке буржоаске слободе, свакако није био по души Победоносцеву и после проведених 25 година на месту обер-прокурора Светог Синода, Победоносцев 1905. године даје оставку на тај положај. За дугогодишњу државу службу К. П. Победоносцев је награђен орденом Светог Александра Невског (1883), алмазним лентама на истом (1888), Светoг Владимира 1 степена (1896), Светог Андреја Првозваног (1898). Упокојио се 10 (23) марта 1907. године и сахрaњен је у олтару цркве Свето-Владимирске црквено-учитељске школе у Петрограду.

Дугогодишњи чиновнички стаж омогућио је овом бритком уму да дубље од других сагледа све катастрофалне последице у случају да Русија прихвати погубне западне либералне идеје. Због тога је самодржавно-монархистичко устројствo за њега представљало виши смисао његове друштвене делатности и због тога није могао да се сложи ни са најмањим слабљењем самодржавља у корист либералних западних идеја. Та бритка чиновничка свест и савест била је свакако оправдана имајући у виду сву дубину погледа и схватања Победоносцева, но, у једном тренутку то је била и сметња за једну, како је касније историја показала благочестиву иницијативу, којој се Победоносцев оштро противио. Свестан опасности било каквог продора либералних идеја, њему се и иницијатива Цара Николаја по питању канонизације Серафима Саровског, чинила недопустивом, док се не пројави свенародно поштовање или док Господ не пројави чудеса на његовом гробу. Из данашње перспективе, знајући какав је светилник Серафим Саровски, данас је лако критиковати Победоносцева због противљења канонизацији. Међутим, имајући у виду цео живот, моралне одлике и целокупно грандиозно дело Константина Победоносцева, сву дубину његовог схватања опасности које доносе све западне новотарије, свакако му се може опростити ова једина „мрља“ у блиставој државној и друштвеној служби свом народу, својој држави и својој вери.

Победоносцев је аутор многих значајних радова, мноштва публицистичких текстова, али свакако најзначајније његово дело представља чувени „Московски зборник“ из 1896. године, дакле на самом почетку царствовања Цара-мученика Николаја II (1894 ступио на престо). Управо из тог капиталног дела направљен је избор текстова за књигу коју држите у руци. До данашњег дана ова књига нема конкуренцију када је у питању изузетно утемељена и аргументована критика западног парламентаризма и демократије. Његово бритко перо толико уверљиво и аргументовано истиче сву лажност идеја демократије, парламентаризма, слободе штампе, масонских парола о “братству, једнакости, слободи”, да је и данас ово дело више него актуелно и више него отрежњујуће у времену када је “диктатура демократије” доведена до апсурда. Наравно да сваки избор текстова са једне стране носи индивидуални печат, али сам се трудио да 11 текстова колико је ушло у ову књигу (од 29 колико их укупно садржи “Московски зборник”) буду текстови који су и данас веома актуелни и веома поучни. Поред горе поменутих тема, у овој књизи читалац ће наићи на бриљантну и разарујућу критику дарвинистичке “науке” (један истински научник, савременик Дарвина, рекао је за његову теорију да ту наука није ни преспавала), на префињен приказ заблуда западних хришћана, на изврсну анализу односа цркве и државе, а посебно импресионира дубока анализа протестантске јереси. Поглавље о штампи такође тера на размишљање и тешко је и данас наћи такву анализу апсурдности потпуног некажњавања новинара за многобројна зла, па и злочине, за које су, иако посредно, често одговорнији од самих политичара. Огледи о закону, о народној вери и народној просвети, такође су више него упечатљиви. Последње три главе књиге (Ново хришћанство без Христа, Духовни живот и Црква) говоре о најзначајнијим темама за живот људи, духовним и душевним темама, које стављају печат на целу књигу као на један изузетно важан приручник за ослобађање од свакојаких заблуда које данашње информативно друштво неминовно са собом носи, користан приручник сваком човеку који тежи спознаји Истине…

У књизи “Национална идеја” руског протојереја Андреја Ткачова коју је ове 2018. године такође штампана од стране издавачке куће “Бернар”, у тексту “Велика лаж нашег доба” (то је и наслов једног од текстова из “Московског зборника” Победоносцева који је ушао и у наш избор) познати руски пастир пише: “… демократија је “велика лаж нашег доба” о којој је писао Константин Победонсцев, на чије истоимено дело упућујемо пажњу наших читалаца. Победносцев прецизно, као скалпелом, сецира парламентаризам, како би оголео његову лажну суштину. Парламентаризам функционише само у теорији где се лако осмишља и представља. Таман као и револуција и све што са њом иде. Теоретичар замишља одређени механизам где сви субјекти играју улогу зупчаника. То нису живи људи већ функције. Бирач, народни посланик, сви они означавају само одређене функције, иза којих се крију живе душе. То је механички приступ, пренет у сферу анализе друштва. Друштво је механизам, а свако унутар њега представља завртањ или нешто слично. Када је Стаљин причао о функционерима као о “шрафовима”, он је изражавао већ утемељене европске политичке принципе. Али суштина је у томе да људи нису зупчаници. Они имају своју вољу…”.

Тешко је наћи бољу препоруку за читање ове књиге од речи Андреја Ткачова. Читање Победоносцева јесте пут за покушај избављења од, недостојне за човека, улоге шрафа или зупчаника…

Konstantin Pobedonostsev

Константин Петрович Победоносцев (Извор: Википедија)

Константин Петрович Победоносцев: Црква

Што се јасније у уму оцртава разлика племенских црта сваког вероисповедања, то се више уверава у то колико је недостижно и мучно дело – уједињење вероисповести у једном вештачком, измишљеном споразуму о догматима, на начелима узајамних уступака, у суштини небитних. Суштинско у свакој вероисповести се тешко може изразити, објаснити на папиру или у одређеном облику. Најсуштинскије, најупорније и драгоцено у црквеном веровању – неухватљиво је, недоступно дефинисању, попут разноврсности светлости и сенки, попут осећања, представа и утисака. Најсуштинскије је повезано и сплетено мноштвом таквих суптилних корена с психичком природом сваког племена и заједнице, са сложеним у њему начелима моралног погледа на свет, што је немогуће раздвојити једно од другога. Разноплемени и разноцрквени људи могу у многим односима при сусрету у узајамном општењу осетити међусобно братство и дати руку један другоме. Но, да би они осетили да су браћа у једном храму, да би се сјединили у религиозном општењу духа, за то им је потребно дуго и много проживети заједно, схватити један другога у свим животним околностима и међусобно се сплести у најдубљим унутрашњим коренима душевне дубине. Тако је некада Немац који је дуго живео у Русији несвесно привикао да верује по руски и да се у руској цркви осећа као код куће. Тада он улази к нама, постаје један од наших, и општење са нама је потпуно, духовно. Но, да би се једно или друго друштво протестаната који се налазе далеко од нас, по причама судећи о нама, могло по књижном или апстрактном споразуму о догматима и обредима, сјединити с нама у једну цркву, у органски савез, и да би постали једно са нама у духу, то се не може ни замислити. До дан данас није успела ни једна црквена унија заснована на споразуму: пре или касније су се откривала фалш начела таквог савеза и плод тог савеза било је свеопште умножавање не љубави, него узајамне отуђености или чак мржње.

Сачувај Боже порицати један другога за веру. Нека свако верује по своме, како му је ближе. Но, свако има веру у којој му је угодно, која му је по души, коју он воли и не може се не осећати када прилазиш ка другој вери, не сродној, не одобравајућој, да ту није то што је код нас. Овде није угодно и хладно је. Овде не бих желео живети. Нека разум говори апстрактним расуђивањем: они се моле једном истом Богу. Осећај се не може увек сагласити са тим расуђивањем. Понекад осећај каже да у туђој цркви као да се не молиш томе Богу.

Многи ће се почети смејати над таквим осећањем, можда ће га назвати и сујеверјем, фанатизмом. Узалуд. Осећање није увек обмањиво. У њему се некад казује истина директна и права, пре него у расуђивању.

У протестантском храму, у протестантском веровању хладно је и неугодно руском човеку. Штавише, ако му је драга вера као живот, он осећа, да назвати тај храм својим јесте исто што и умрети. Ето непосредног осећања. Но, за то осећање постоји много резонских узрока. Ево једне од њих која посебно запрепашћује својом очигледношћу.

У богословској полемици, у споровима међу религијама, у савести сваког човека и сваког племена – једно од основних питања је питање о делима. Шта је важније – дела или вера? Познато је да се до данас латински богослови препиру са протестантским по том питању. Покојни Хомјаков је у својим богословским делима предивно разјаснио до коликог степена обмањивања доводи апсолутно схоластичко третирање тог питања. Уједињење вере са делом исто је као и поистовећивање речи са мишљу, дела са речју – што је недостижан идеал за човечију природу, као што је недостижно све безусловно… идеал који вечно побуђује и вечно разобличава верујућу душу. Вера без дела је мртва. Вера супротна делима мучи човека сазнањем унутрашње лажи, но у необухватљивом спољашњем свету који обујмљује човека и пред лицем бесконачне вечности, шта значи дело или свакојака дела шта значе без вере?

Покажи ми своју веру из свoјих дела – страшно питање! Шта ће на њега одговорити самоуверени, када га пита испитивач који тражи да спозна истину од дела? Претпоставимо да такво питање поставља протестант православном човеку. Шта ће му одговорити православни? Мораће спустити главу. Осећа да нема шта показати, да све није прибрано, да све није начето, све покривено одломцима. Но, после једног минута може се подићи глава и рећи – грешни смо ми људи и немамо шта доказивати, па и ти ниси у праву. Но, дођи к нама, проживи са нама и добићеш наше осећање и можда ћеш нас заволети. А дела наша каква су, сам ћеш увидети. После таквог одговора, деведесет девет од сто ће се удаљити од нас са презривим смешком. У суштини, читава ствар је у томе што ми не умемо показивати своја дела против вере, па и не решавамо се да то учинимо.

А они показују. И умеју показати и истину рећи, имају шта показати, у савршеном поретку – вековима стварана и учвршћивана дела и институције. „Гледајте – говори католичка црква – шта сам ја значила и шта значим у животу тог друштва које ме слуша и које ми служи, што сам га ја створила и што се на мени држи. Ето дела љубави, ето дела вере, ето дела апостолства, ето подвига мучеништва, ето пукова верних, као један човек, које ћу ја разаслати на крајеве васељене. Но, зар није очигледно што са нама и у нама благодат борави од века до данас?”

„Гледајте – говори протестантска црква – ја не трпим лаж, обману и сујеверје. Ја приводим дело у склад, и разум у сагласност са вером. Ја сам вером освештала труд, животне односе, породични живот, вером искорењујем бескорисност и сујеверје, уводим честитост, правосуђе и друштвени поредак. Ја свакодневно учим и учење моје је блиско са животом, васпитава читава поколења у навици за часним радом и добрим моралом. Човечанство је призвано да се обнови мојим учењем – у доброчинству и истини. Ја сам призвана да мачем искореним речи и дела, разврат и лицемерје свуда. Зар није очигледно да је са мном сила Божија, јер је у мени истинско схватање религије?”

Протестанти се до данас споре с католицима о догматском значају дела у односу на веру. Но, при апсолутним супротностима богословског погледа на тај предмет и једни и други стављају дело на чело своје религије. Само што код Латина дело служи за оправдање, за искупљење, као сведочанство о благодати. Са друге стране Лутерани на дело гледају и у вези с њим и на саму религију, са практичне тачке гледишта. Дело као да се обраћа код њих у циљу ради кога постоји религија, постаје брус, на коме се бруси религиозна и црквена истина и ето тачке на којој се више него на било којој другој наша религиозна мисао разилази са религиозном мишљу протестантизма. Нема сумње да сада изнети поглед не оставља догматску позицију у лутеранској цркви, но њиме је проникнуто све учење. Неоспорно, у том учењу је садржана веома јака практична страна за садашњи живот, за овај свет. И због тога су многи чак и код нас понекад спремни да нашој цркви поставе као образац и идеал протестантску цркву. Но, руски човек, у дубини верујуће душе, никада не прихвата такав поглед на свет. Благочешће је свему корисно и по апостолским речима. Но то је само једна од природних својстава благочестивости. Руски човек зна не мање од другога да мора живети по вери и осећа колико је мало сходан са вером његов живот. Но, суштину и циљ своје вере он не види у практичном животу, него у спасењу душе и љубављу црквеног савеза тежи да обгрли све – од живућег по вери праведника, до тог разбојника који је, без обзира на дела, добио опроштај у једном минуту.

Та практична основа протестантизма нигде се не изражава тако очигледно као у цркви англиканској и у духу религиозног погледа енглеске нације. Оно се и саглашава с карактером нације који је израђен у њеној историји – усмеравати мисао и делатност свуда само ка практичним циљевима, чврсто и непоколебљиво добијати успех и у свему бирати те путеве и начине који брже и сигурније воде до успеха. Та природна тежња неопходно мора тражити себи моралне основе, израдити за себе моралну теорију и тада схватамо да су морална начела нашла за себе санкцију у одговарајућем познатом карактеру религиозног погледа. Религија, неоспорно, освештава морално начело делатности и учи како живети и деловати на земљи, тражи трудољубље, част, истину. Не можемо се не сложити са тим ставовима. Но са тих ставова практични поглед на религију директно прелази ка питању: шта је религија за онога ко живи у испразности, који је нечастан и лажљив, не уме да подржи себе? Такав човек је паганин, а не хришћанин, само је тај хришћанин који живи по закону и који пројављује у себи силу закона хришћанскога.

Расуђивање је, као што видимо, логички исправно. Но, код кога се не колеба у души питање како ће бити на свету и у цркви митарима и блудницама, онима који се по речима Христовим често припремају црквене праведнике у Царству Божијем?

Разуме се, било би чудно претпостављати да такав поглед на религију представља позитивну формулу црквеног веровања у Енглеској. Таква формула би била јавно одрицање јеванђелског учења.

Но, управо је такав дух религиозног погледа на свет у најсавеснијих представника такозване „националне црквене институције” која брани и хвали англиканску цркву као прву тврђаву државе – bulwark of State – и као главни израз нацоналног духа. У енглеској књижевности, како духовној, тако и световној, тај поглед на свет се некад изражава у веома оштрим формама, пред таквим речима пред којима застаје у недоумици, сличној ужасу, мисао руског читаоца.

Постоји дело изузетно по дубини и заснованости мисли, написано од стране човека који је очигледно верујући, дубоко и ревносно предан својој цркви. Ево шта је овде речено, између осталог и о религији.

„Неким религијама очигледно није благопријатно осећање друштвеног дуга. Друге немају никаког односа према друштву, а из тих религија које су му благопријатне (такви су у већој или мањој мери сви облици хришћанске вере), једни делују на њега с посебном силином, други са много мањом. Може се рећи да најмоћније делују у том смислу те религије у којима над свим преовладава образ бесконачно мудрог и моћног законодавца. Његово лично битисање је неистраживо за људски разум. Но, он је створио свет таквим какав је, створио га је за род благоразумних људи, чврстих и смелих духом и поузданих, за оне који нису сами безумни и нису плашљиви и не жале превише безумне и плашљиве, знајући чврсто шта им је потребно и одлучно користе сва законска средства да би то достигли. Таква религија се стварала ћутке, но дубоко се укоренила у убеђењима енглеске нације, у њеним најбољим, најсолиднијим представницима. Они представљају наковањ, о који се разбило већ мноштво чекића и разбиће се још више тога, без обзира на било какве ентузијасте и хуманитарне маштаре”. (Stephen. Liberty, equality, fraternity). Ето до каквог схватања религије може довести мисао увереног англиканца – протестанта. Исписивање речи о суштини садржи у себи директно извраћење јеванђелских речи. Они као да говоре: блажени јаки и силни у послу: њима припада царство. Да, рећи ћемо ми – царство земно, но не Царство Небеско. Аутор не даје овакву напомену, он не разликује земно од небеског. Каква страшна, каква очајна доктрина!

Такво настројење религиозне мисли, неоспорно је имало у протестантским земљама, посебно у Енглеској, велики практични значај и у том смислу се морамо сложити да је протестантизам био јак и погодан мотор друштвеног развоја код тих племена, чијој је природи оно одговарало, и коју су га прихватили. Али зар истовремено није очигледно да нека племена по својој природи не могу прихватити протестантизам и не могу му се потчинити, јер се управо у том погледу на свет протестантизма не осећа животно религиозно начело, не види се јединство, него располућена религиозна свест, не жива истина, него конструкција мисли и уопштавања.

„Тешко слабим и падајућим! Тешко побеђеним!” Наравно, у овдашњем животу несумњива је истина и правило животне мудрости говорити свакоме бори се, скупљај снагу и држи се у снази ако хоћеш да живиш. Слабому нема места на свету. Но придавати томе правилу некакву безусловну, догматску силу у религиозном смислу – ето шта наша душа не прихвата као што не прихвата блиско протестантизму ужасно учење Калвина о томе да су неки од века призвани ка добродетељи, ка слави, ка спасењу и блаженству, а други су од века суђени, и ма шта радили у животу, све их вуче у бездан очајања и вечних мука.

Страшно је читати неке енглеске писце код којих са посебном снагом звучи та струна англиканског протестантизма. У Карлајна, на пример, долази до усхићеног пафоса поклоњење сили и таленту победника и презрењу ка побеђеним. Созерцавајући своје хероје, јаке људе, он у њима поштује оваплоћење божанственог и са суптилним презривим хумором говори о тим слабим и несрећним, нелагодним и палим, које је придавио победнички точак. Његов херој у себи оваплоћује идеју светлости и поретка, у мраку и неустројству космичког хаоса. Његов херој гради своју васељену. И све што му се налази на путу и не уме да му се покори, и служи њему и нема своје силе како би се борио против њега, гине достојно и праведно. Огромни таленат Карлајла очарава читаоца, но тешко је читати његове историјске поеме и видети како се често име Божије с његове стране примењује у борби јачег са слабијим. У паганизму класичног периода и поред оних у победничким кочијама понекад се налазила дворска луда, која је, служећи представницима моралног начела, својим шалама прогонила не побеђене, него самог победника.

Најтеже је читати Фруда, знаменитог историчара енглеске реформације и најугледнијег међу историчарима представника енглеских националних начела у цркви и политици. Карлајл је у крајњем случају песник, но Фруд говори спокојним тоном историчара, воли дијалектику – и нема безакоња које он не би оправдао у својој дијалектици у корист омиљене идеје. Нема лицемерја које он не би постројио као истину како би доказао праведност реформи и њених главних делатника. Он стоји непоколебљиво, фанатично, на позицијама енглеског правоверја и као главни темељ сматра свест о друштвеном дугу, оданом државној идеји и закону, и неумољиво прогањаног порока, злочина, испразности и свега што се назива издајом дуга. Све је то предивно у делу људском. Но, како то правило ставити у основу и циљ религиозног погледа на свет ако помислиш да свакој тој светој речи – и дугу, и закону и пороку, и злочину, свака партија сваког тренутка придаје посебан значај и што се данас међу људима правдом и витештвом назива, то ће се сутра кажњавати попут лажи и злочина. Нема места за милост, за састрадавање, у вери Фрудовој: како се може сагласити милост са негодовањем на то што се сматра пороком, злочином, кршењем закона? Сећајући се страшних казни којима су у то време често подвргавани и невини заједно са кривима, строги судија људских дела овако говори о свом народу: „Енглези су строг и суров народ, они не знају за састрадавање тамо где нема законских разлога допустити састрадавање. Штавише, они су испуњени свештеним и тријумфалним ужасом према злочину – осећање које се по мери свог развоја у души неопходно кали и образује жељезни карактер душе. Строго моралан човек је склон нежности само тада када још остаје места за добро усред зла и кад се добро још бори са злом. Но, усред апсолутног развраћања и зла, никакво састрадавање није замисливо. Оно је ваљда могуће само тада када ми у свом срцу помешамо злочин са несрећом”.

Какво презрење мора осећати овај аутор према руском човеку код кога је уистину у души таква помешаност и који од искони назива злочинца несрећником. Како лични карактер, како карактер племена, тако и карактер свак цркве, у вези са племеном које је усвојило, има и своје врлине и своје недостатке. Врлина протестантизма довољно се показује у историји германског и англо-саксонског племена. Пуритански дух је створио данашњу Британију. Протестантско начело је дало Немачкој силу, дисциплину и јединство. Но, на његовој супротној страни постоје такви недстаци, такве тежње религиозне свести, са којима ми не можемо саосећати. Протестантизам – као и свака духовна сила – склоно је паду управо у томе у шта полаже своје корените духовне основе. Тежећи ка апсолутној истини, ка остварењу вере у животу, оно је сувише склоно поверовати у сопствену истину и односити се до гордог поклоњења према својој истини и до презрења туђег веровања, које поистовећује са неистином. Отуда је с једне стране опасност за власт да упадне у лицемерје и фарисејску гордост. И заиста, из протестантског света се чује много гласова који са огорченошћу почињу схватати да лицемерје чини чир строгог лутеранства. С друге стране, почевши од проповеди о трпељивости, о слободи мисли и веровања, протестантизам у свом даљем развоју изражава склоност ка фанатизму посебне врсте, фанатизму гордог разума и самоуверене праведности пред свим осталим видовима веровања. Строги протестантизам се са презрењем односи према сваком веровању које му изгледа неочишћено, недуховно, испуњено сујеверјем и спољном обредношћу, ка свему што је он сам одбацио, као ропске ланце, као дечију одећу, као припадност незнању. Створивши сам за себе кодекс веровања и обреда, он сматра своје исповедање изабраним, просвећеним и разумним, и све који се држе старе цркве склон је да сматра људима ниже сорте, који нису у стању да се узвисе до истинског разумевања. Тај презриви однос према другим веровањима можда се и несвесно изражава у протестантизму. Но, он је сувише осетљив за иноверце. Ни једна религија није слободна од веће или мање склоности ка фанатизму, но, смешно је слушати када се према нама са оптужбама за фанатизам обраћају лутерани. У нас, при толеранцији ка свакој вери, својственој нашем националном карактеру, срећу се наравно поједини случајеви изузетака и ускости црквених погледа, но, никада не бива и не може бити ничег сличног том презрењу са којим строги лутеран гледа на нешто њему непознато, но за нас је припадност нашој цркви и својствима нашег веровања испуњено дубоким духовним значењем.

Нигде као у цркви се тако очигледно не осећа разлика међу друштвеним духом и складом англо-саксонског и на пример руског племена. У енглеској цркви јаче него игде, код руског човека се јавља таква мисао: овде је много тога доброг, но ја се ипак радујем што сам се родио и живим у Русији. Код нас у цркви се може заборавити на све сталеже и друштвене разлике, заборавити на световни положај, слити се у потпуности са народним сабрањем, пред лицем Бога. Наша црква је великим делом и створена на свенародном новцу, јер је рубљу од гроша немогуће разликовати. У сваком случају, наша црква је свенародно дело и свенародно власништво. Отуда нам је она у свему дупло дража, јер улазећи у њу и последњи сиромашак се осећа апсолутно исто тако као и први велможа, да је то његова црква. Црква је једино место (каква срећа што код нас постоји такво место!) где последњег бедника у ритама нико неће питати: зашто си ти дошао овамо и ко си ти такав? Где богати не може рећи сиромашноме: твоје место није поред мене, него позади.

Овде – уђите у цркву, погледајте на црквено сабрање. Оно је богобојажљиво, оно је можда и свечано. Но то је сабрање дама и господе од којих свако лице има своје место које му посебно припада. А богати људи и познати у својој околини имају места посебна и украшена, тачније ложе. Може ли се, гледајући са стране, уздржати од мисли да је овде црквено сабрање само видно измењено друштвено сабрање и да у њему има места само за у друштву тако називане „пристојне људе”? Сви се моле по својим књижицама, но, пошто је код свакога у руци своја књига, очигледно је да свако жели бити и пред Богом сам по себи, не губећи своју индивидуалност. Кажу да се у последњих 20-30 година још десила приметна промена у тим односима: места у црквама су у већој мери слободна, то јест, нису сасвим ограђена и доступ к њима је постао слободнији него раније. А у ранија времена, посебно у провинцији, и места у црквама су била затворена или одређеним шипкама тако да би се власник сваког места могао спокојно молити, усамљен, не смућујући се никаквим суседством. Како се јасно у таквом расположењу цркве одражава историја тамошњег феудалног друштва и сама историја тамошње црвене реформе! Nobility и gentry чине све и све воде за собом, зато што свиме владају и све себи присвајају. Све мора бити купљено или узето у боју, чак и право да се има своје место у цркви. Само свештенослужење је право извесног рода стављеног у цену. Пасторско место, с правом на извесни доходак или плату, представља у Енглеској наследно законско право, патронатство, и избор на место припада или приватним земљопоседницима или круни или услед неког не толико државног колико феудалног власничког права. Отуд и пастори усред народа, независно од народа изабрани и не зависе од народа у свом издржавању па у народу представљају нешто попут кнеза одозго постављеног. Црквена дужност је пре свега привилегија (preferment) и имовина. И срамота је рећи: та имовина служи као предмет трговине. Места главних свештеника (incumbents) могу бити дата за извесну цену, састављену из капитализације прихода, исто као што се дају места адвокатима, нотарима, брокерима и томе слично. У сваком енглеском часопису у посебном одељку су огласи о тзв. preferments, ви ћете наићи на низ предлога да купите место свештеника са описом профитних тачака: хвали се место са његовим погодностима за живот, описује се кућа, локација, наводи се приход и предлаже цена са упозорењем да је садашњи incumbent стар, толико и толико година, и вероватно се неће дуго користити својим положајем. За преговоре се указује обраћање на ту и ту адресу. У Лондону се чак издаје посебан часопис (“The Church preferment registrar”), са подробним описивањем свих тачака, погодности и прихода сваког места за свођење и рачунање оних који желе да га добију за извесну суму.

Говоре да је у политичком смислу корисно када се свако право, лично или друштвено, добије не другачије, него у борби. Можда свако друго, само никако не право на молитву друштвену у цркви. Није тешко закључити да се друштвена савест не може задовољити таквим црквеним устројством и да је Енглеска – земља установљене државне цркве, класична земља ученог богословља и дебата о вери – постала од времена реформи земљом свакојаких дисидената. Религиозна и молитвена потреба у народној маси, не налазећи себи места и задовољства у установљеној цркви,почела је да тражи излаз у слободним самоканонским црквеним сабрањима и у свакојаким сектама. Подела око црквеног обреда овде је огромна и међу становницима набезначајнијег места. Сама установљена црква се дели на три партије, и присталице сваке од њих (такозване Високе, Ниске и Широке цркве) имају обично своју цркву и не улазе у туђу. У омаленом селу где нема више од петсто људи, постоје често и по три енглеске цркве и поред тога три цркве методиста три различита тумачења, веома различита у суптилним и каприциозним подробностима, одричу се међусобног општења. Ослобађајућа црква – за првобитне или Веслијеве методисте, потом за конгрегационисте, потом за такозване библијске хришћане: ти последњи су такође методисти, но оделили су се пре неколико година само због тога што сматрају, супротно с осталим, да је немогуће имати ожењене у чину црквене евангелисте. Ето колико цркви, и капиталних, лепих и пространих – у једном селу! Све те секте и сабрања се разликују особеностима вероучења, некада веома суптилним и каприциозним, или сасвим дивљим. Међутим, поред догматских разлика, код свих се изражава једна те иста тежња за слободном свенародном црквом и многи од њих су обузети силном мржњом према установљеној цркви и њеним служитељима. Поред појединих секти усред саме установљене цркве одавно је образована многобројна партија у име слободног црквеног општења – free church movement. Приватни људи и поједина друштва користе своја средства за пружање могућности простом народу да учествује у богослужењима: за то се морају градити посебне цркве или изнајмљивати просторије, театри, сараји, сале и томе слично. Цео тај покрет је већ произвео осетљиву реакцију у обичајима саме установљене цркве, побудивши је да шире отвори своја врата. Но, зар није чудно да се овде мора задобити у борби то што је код нас од почетка слободно као ваздух којим дишемо?

Колико често ми у Русији можемо чути чудне речи о нашој цркви од људи који су били у иностранству, читали стране књиге, који су волели да суде лепо с туђим гласом или просто од људи наивних којима се баве као идеалном представљањем мимо стварности. Ти људи не налазе меру у похвалама англиканске или германске цркве и англиканског духовенства, не налазе меру у осуђивању наше цркве и нашег духовенства. Ако им је веровати – тамо је све жива стварност, а код нас мртвило, грубост и сан. Тамо су дела, а код нас гола обредност и бездејствије. Није чудо што многи тако говоре. Људи говоре да по оделу можеш познати човека. Кажу – они прате ум. Но, да би спознали ум, да би осетили дух, треба много посматрати и порадити мисаоно, а о оделу није тешко судити. Саставивши себи готов утисак, тако ћеш при њему и остати. Притом, има много људи за које је на првом месту дело, први и коначни чинилац утиска – спољашњи пристојан изглед, манири, елеганција, чистоћа, респектабилност. У том односу, наравно, чак и у енглеској цркви има понешто симпатично, постоји нешто због чега се у нашој растужимо. Ко још није имао прилику да сретне световно, а понекад, на жалост, чак и духовно лице, од оних који су били у иностранству, који ватрено хвале тамошњу простоту црковну и осуђују нашу рођену „за незрелост”. Тужно је слушати такве речи, као што је тужно видети сина када се он, пошто је проживео у монденским круговима, међу свим тим суптилностима престоничког живота, враћа у село у коме је некада провео своје детињство и са презрењем гледа на оскудне околности и на просте, понекад и грубе обичаје своје рођене породице.

Ми смо задивљујуће склони по својој природи се занимати пре свега лепом униформом, организацијом, спољашњом конструкцијом сваког посла. Отуд и наша страст за подражавањем, за преношењем на свој терен тих институција и форми које нас запрепашћују у иностранству спољном елеганцијом. Но, ми заборављамо при том или се сувише касно сећамо да се сваки облик историјски образовао, израстао у историји из историјских услова и да постоји логично објашњење тог облика из прошлости, изазван неопходношћу. Нико не може своју историју нити променити, нити заобићи. И сама историја са свим њеним појавама, делатницима, сложеним формама друштвеног живота, јесте произод народног духа, слично томе што и историја човека појединца јесте у суштини производ духа који живи у њему. То исто се може рећи и за облике црквеног устројства. У свакој форми постоји своја духовна подлога на којој је та форма изникла. Ми се често прелестимо формом, не видећи њену подлогу, но, ако би је ми увидели, други пут би без размишљања одбацили готову форму уз сву њену елеганцију и са радошћу би остали при својој старој и грубој форми или безобличности, све док нам наш духовни живот не изнедри своју форму за нас. Управо је дух суштински у свакој институцији, ето шта треба највише чувати од свих закривљености и конфузија.

Наша црква је од искона имала и до данас је сачувала значај свенародне цркве и дух љубави и безразличног општења. Наш народ се до данас држи вером усред свих невоља и беда и ако га нешто може подржати, ојачати и обновити у даљњој историји, онда је то вера, и само она, црквена вера. Нама говоре да је наш народ незналица у вери својој, препун сујеверја, да страда од глупих и порочних навика. Да је наше духовенство грубо, неуко, неефикасно, понижено и да има мало утицаја на народ. Све је то често истинито, но све те појаве нису суштинске, него случајне и привремене. Оне зависе од многих услова и пре свега од економских и политичких услова, са чијим ће се изменама и те појаве пре или касније променити. Шта је суштинско? Шта припада духу? Љубав народа према цркви, слободна свест пуног општења у цркви, појам о цркви као о општем добру и општем сабрању, пуно одбацивање сталешких разлика у цркви и општење народа са црквеним служитељима који су из народа изашли и од њега се нису оделили ни у животном битисању ни у добрим делима, ни у самим недостацима, са народом и устају и падају. То је такво поље, на коме може узрасти много добрих плодова ако се ради у дубину, ако се брине не само о побољшању живота, колико о побољшању духа, не толико о томе да број цркава не би премашио потребе, колико о томе да потребе у цркви не би остале без задовољења. Зар треба да смо завидни, из далека и по причању, макар на протестантску цркву и њене пастире? Сачувај нас Боже да дочекамо то време када се наши пастири утврде у положаје чиновника постављених над народом и постану кнежеви усред људи својих, у околности световног човека, у сложеним потребама и жељама усред народне оскудности и простоте.

Замисливши се над животом, долазиш до тога закључка, да је за сваког човека, у току његовог духовног развоја, најдраже, најнеопходније – сачувати у себи неприкосновено просто природно осећање људског односа према људима, истину и слободу духовне представе и кретања. То је неприкосновени капитал духовне природе којим се душа чува и обезбеђује од деловања свакојаких чиновничких форми и вештачких теорија, које неприметно раслабљују просто морално осећање. Ма колико биле драгоцене у многим односима те форме, оне могу, прививши се уз душу, сасвим је извратити и погубити у њој просту и здраву представу и осећање, спутати појмове о правди и неправди, подлокати сами корен на коме узраста здрав човек у духовном односу према свету и људима. Ето шта је суштинско и ето шта ми тако често убијамо у себи због форми, уопште небитних, којима се уопштавамо. Колико због тога пропада код нас и људи и институција, који су фалш развојем постали и фалш извраћени, међутим, у црквеним институцијама за нас је најдражи управо тај корен. Избави нас Боже од тога да и он било кад буде криво подупрт неком црквеном реформом.

III

Протестанти нас критикују због формалности и обредности нашег богослужења. Но, када погледаш на њихов обред, онда невољно и по том питању дајеш предност нашем обреду. Осећаш како је наш обред прост и величанствен у свом дубоком, тајанственом значењу. Свештенослужитељ је у нашем обреду постављен тако просто, да се од њега тражи само богобојажљива пажња према речима које произноси и према дејствима које савршава. У његовим устима и преко њега свештене речи и обреди говоре сами за себе – и како дубоко и тајанствено говори душа сваког и сједињује цело сабрање у једну мисао и у једно осећање!

Од тога најпростији и најискуснији човек може, без прилагођавања себи, не користећи вештачке напоре, учинити молитвено дело и ступити у молитвено општење са целом црквом. Протестантски молитвени обред уз сву своју спољашњу једноставност, тражи од свештенослужитеља молитвена дејства у извесном тону. Отуд у том обреду тако дубоко духовни и веома талентовани људи могу бити прости. Остали, то јест, огромна већина, су принуђени да се прилагођавају и прибегавају афектирању, која се управо у протестантским храмовима најчешће среће и на ненавиклог човека производи мучан утисак. Када видиш проповедника како, стојећи на сред храма, лицем окренут ка сабрању размештеном на клупама, произноси молитве дижући очи ка небу, сложивши руке у свима познати вид и даје свом говору неприродну анотацију – постаје ти непријатно. Размишљаш колико му мора бити непријатно! Још осетљивија постаје непријатност када се по окончању обреда он пење на катедру и почиње своју дугу проповед, осврћући се с времена на време назад да би попио воде из чаше и сабрао дух. И у тој проповеди ретко се дешава да чујемо заиста живу реч, када је проповедник заиста духовни човек или таленат. Прича се да црквени делатници у великом броју случајева имају екстремно наглашен глас, са крајњом афектацијом, са јаким гестовима, окретањем са једне стране на другу, понављајући уобичајене свеобухватне фразе које сви употребљавају. Чак и када читају по књизи што се неретко догађа, они прибегавају познатим покретима тела, интонацијама и паузама. Често се дешава да проповедник пошто произнесе неколико речи и фраза, галами и удара песницом по катедри да би придао значај својим речима… Овде осећаш како је исправно наша црква прилагодила проповед природи људској, не смештајући га у састав богослужбеног обреда. Цео наш обред, сам по себи, представља најбољу проповед, тим стварнију што је свако прихвата не као људску, него Божију реч. И црквени идеал наше проповеди као живе речи јесте учење о вери и љубави, од божанских писања, а не узбуђених осећања, као неопходно дејство сваког свештенослужитеља на црквеним молитвеним сабрањима.

Говоре да је обред неважна и другостепена ствар. Но, постоје обреди и обичаји од којих би отказивање значило одрицање од самога себе, зато што се у њима одражава духовни живот човека или читавог народа, у њима се изражава цела душа. У разноликости тих обреда најочигледније се изражава коренита дубина и дубока разноврсност духовних представа, које теже ка несвесним сферама духовног живота, та сама разноврсност која спречава спајање или потпуно узајамно саосећање међу иноплеменим народима и представља основни узрок разлика у црквама и вероисповестима. Одрицати са апстрактне, космополитске тачке гледишта дејство те привлачне или одбијајуће силе, прибрајајући је међу предрасуде, значило би исто што и одрицати силу сродства (Wahlverwandschaft), која делује у личним међуљудским односима. Као што је у многим народима значајна разлика у погребном обреду и у обраћању са телом покојника! Јужни човек, Италијан, бежи од свог мртваца, жури да што је могуће пре очисти своју кућу од њега и оставља људима са стране бригу о његовом погребу. Код нас у Русији је супротна народна црта – религиозни однос према мртвом телу је испуњен љубављу, нежношћу и богобојажљивошћу. Из дубине векова до нашега времена одазива се испуњење поетских образаца и плач који се покреће над покојником претвара се, са прихватањем нових религиозних обреда, у свечану тријумфалну црквену молитву. Нигде у свету осим у нашој земљи, погребни обичај и обред није изашао до тако дубоке, можемо рећи и виртуозности, до које он достиже код нас, и нема сумње да се у том његовом складу одразио наш народни карактер са посебним, у нашој природи присутним, погледом на свет. Ужасне и одвратне црте смрти су свуда около, но ми их облачимо у предиван покров, ми их облачимо у свечану тишину молитвеног созерцања, ми над њима певамо песме, у којима се ужас оболеле природе слива у једно са љубављу, надом и богобојажљивом вером. Ми не бежимо од свог покојника, ми га украшавамо у ковчегу, и нас ка том гробу вуче тежња да се загледамо у црте духа који је оставио своје жилице. Ми се поклањамо телу и не одбијамо да му дамо последњи пољубац и стојимо над њим три дана и три ноћи уз читање и појање црквених молитви. Наше погребне молитве испуњене су лепотом и величином. Они настављају и не журе да дају земљи тело, додирнуто труљењем и када их слушаш чинити се да се над ковчегом не само узноси последњи благослов, него се око њега врши црквени тријумф у најсвечанијем минуту битисања људског! Како је јасна и како је љубазна та свечаност за руску душу! Но, странац је ретко схваћа, јер му је она сасвим туђа. Код нас се осећање љубави погођено смрћу, шири у погребном обреду. У њему се оно болесно сабија од тог истог обреда и обузима самим ужасом.

Немац лутеран који је живео у Берлину, изгубио је у Русији своју омиљену православну сестру. Када је он уочи погреба дошао к нама и увидео омиљену сестру како лежи у ковчегу, обузео га је ужас, срце му се скупило и било је очигледно да је осећање љубави и богобојажљивости у њему устукнуло пред одвратношћу са којом је он присуствовао опраштању са мртвим телом на коме је морао да присуствује… У томе, као и у многом другом, Немац не може да нас схвати и не улази у дубину нашег духовног живота. Од тог чини се узрока, ништа толико не збуњује лутеране у нашој цркви као поклоњење светим моштима, што је за нас саме, по нашој природи, тако природно и једноставно када се ми и свом покојнику клањамо, и његово тело грлимо, и прослављамо на погребењу. Он, не живећи нашом душом, не види у том прослављању ништа осим дивљег сујеверја, а за нас је то покрет и дело љубави, најприродније и најпростије.

Тешко му је да нас схвати, исто као што нама изгледа дивљачки слушати о агитацији која се појавила у немачком и енглеском друштву, која тражи увођење новог погребног обреда. Они желе да се мртви не предају земљи, него да се спаљују у посебно изграђеним пећима, и то траже са утилитарне и хигијенске тачке гледишта. Та пропаганда се појачава, одржавају се митинзи, организују се друштва која се издржавају на рачун приватних лица која усавршавају пећи, врше се хемијски експерименти, организују жалосни маршеви којима се прати спаљивање… Нарастају гласови, галама се појачава у име науке, у име просвете, у име општедруштвеног добра. Из каквог далеког света, из каквог битисања пристижу до нас ти звуци и какав је то мир, за нас туђ, како је непријатан и хладан! Не, не дао Бог умрети у том крају у туђини, далеко од мајке сирове земље руске!

Ко је руски човек – душом и обичајем, тај схвата шта значи храм Божији, шта значи црква за руског човека. Мало је бити само благочестив, осећати и уважавати потребу религиозног осећања. Мало за то да би се разумео смисао цркве за руски народ и заволео ту цркву као своју, родну. Треба живети народним животом, треба се молити заједно са народом, у једном црквеном сабрању, осећати исто куцање срца са народом, проникнути истом свечаношћу, истим речима и појањем. Отуд многи који знају цркву само по домаћим храмовима, где се окупља одабрана и добро обучена публика, немају истинско схватање своје цркве и истински укус црквени и гледају понекад равнодушно или погрешно у црквеном обичају и служењу на то што је народу посебно драго и што у његовом схватању представља црквену лепоту.

Православна црква је лепа народом. Како уђеш у њу, тако осетиш да је у њој све једно, све народом осмишљено и народом се држи. Уђите у католички храм, како све у њему изгледа пусто, хладно, вештачки у односу на православно сабрање. Свештеник служи и чита сам за себе, као изнад народа и као да је одвојен од народа. Он се сам по себи моли, по своме, одлази и долази, врши своја мољења и дочекује једно или друго црквено дејство. На олтару се врши свештенодејство. Народ приступа само при њему, но као да му не суделује заједничком молитвом. Обред не говори нашем осећању и ми осећамо да лепота каква треба да буде у њему, није наша лепота, него туђа. Све кретње обреда, механички лоцирани, изгледају нам чудно, хладно, безизражајно. Контуре, слике одеће – непријатни. Звуци црквених рецитала – нехармонични и бездушни. Појање на туђем језику где не распознајеш речи – није химна народног сабрања, није вапај који се излива из душе, него концерт, вештачки организован, који собом покрива богослужење, али се не сједињује с њим. Душа наша овде тугује за својом црквом, као што тугује међу туђим за Отаџбином. То ли је ствар код нас: ето лепоте неописиве, лепоте, јасне руском човеку, лепоте за коју је он спреман живот положити, тако је он воли. Руско црквено појање, као народна песма, разлива се широко, слободном струјом из народних груди, тим пуније говори срцу. Напеви код нас су једнаки са грчким, но руски народ их другачије поје, зато што је у њих положио своју, руску душу. Ко хоће да послуша како се та душа изражава, он не треба да иде тамо где одзвањају чувени хорови и капеле управљају гласовима, где се свира музика нових композитора и врше се нови уобичајени званични аранжмани. Он треба да слуша појање у благочестивом устројеном манастиру или у једној од оних парохијских цркви где се по добром поретку створило хорско појање, тамо ће он чути каквим се широким, слободним потоком излива празнични ирмос из руских груди, како се свечаном поемом испевава догматик, слажу стихире са канохаром, каквим одушевљењем радости је проникнут Васкршњи канон или Божићни канон. Ту ћемо се осврнути и видети како се одазива свака реч песме у народном сабрању, како она блешти у подигнутим погледима, носи се над сагнутим главама, одражава у припевима, који стижу одасвуд, зато што су познати сваком црквеном човеку од детињства и речи, и напеви, и у сваком душа пева, када их он слуша. Богослужење је складно, озбиљно, истински празник руског човека и изван цркве душа чува дубоко осећање које се у њој одражава чак и приликом успомене о овом или оном тренутку. Руска душа навикла је на цркву и у сваком тренутку је спремна да се подигне када унутар ње зачује глас васкршње песме или божићног канона, са мишљу о светлом јутрењу, или омиљени напев празничног ирмоса, или „Светска слава” с њеним потресним „Дерзајте…”. Заиста, то су звуци за које је песник рекао да њих

…без узбуђења

Није могуће слушати

Не дочекати одговора

Међу мирском галамом

Из пламена и светлости

Рођена је реч,

Но у храму, усред боја,

И ма где ја био,

Зачувши је, ја

Ћу је свуда познати…

А од онога ко се од детињства привикао на те речи и звуке, колико се од њих подиже сваки пут сећајући се и ликова из те велике поеме прошлости, коју је свако проживео и коју свако носи у себи… Срећан је онај који је навикао од детињства на те речи, звуке и ликове, ко је у њима нашао лепоту и тежио к њој и не може без ње да живи, коме је све из њих познато, све сродно, све узвишује душу из прашине и блата животног, ко у њима налази и сабира разбацани по угловима свој живот, разбацану по путевима своју срећу. Срећан је кога су од детињства добри и благочестиви родитељи привикли на храм Божији и ставили га у њему да се моли усред народа свенародном молитвом, да празнује свенародне празнике. Они су му сакупљали ризницу за цео живот, они су га увели истински у разум духа народног и у љубав срца народног, учинивши и за њега цркву родном кућом и местом пуног, чистог и истинског сједињења с народом.

Шта рећи о мноштву наших храмова забачених у дубини шума и у ширини поља, где народ глупо стоји у цркви, ништа не схватајући, под козјим гласом ђачета или бормотањем клирика?

Авај! Није црква крива због те тупости и није сиромашни народ крив: крив је лењиви и служитељ цркве који ништа не зна смислити. Крива је власт црквена, која непажљиво и равнодушно распоређује црквенослужитеље, крива је на неким местима оскудица и беспомоћност народна. Благо томе човеку у коме се у то време запали искра љубави и ревности за духовним животом и ко успе да изведе забачену цркву у светлост благолепија и појања. Уистину он обасјава светлом земљу и сен смртну, он васкрсава умрле и оболеле, спасава душе од смрти и покорава мноштво грехова… Отуда и руски човек тако радо и тако много жртвује на црквену градњу, на стварање и украшавање храмова. Како погрешно суде ти који га осуђују због те ревности, а таквих гласова се може чути доста. Та се издашна ревност приписује или грубости или незнању, или моралном формализму или лицемерју. Говоре: зар не би било боље тај новац употребити за „народно образовање”, за школе и добротворне установе? И за једно и за друго прилаже редом, но то је сасвим други прилог, благочестиви руски човек са здравим руским смислом није се једном замислио пре него што је отворио новчаник за обилан прилог за формално образовне и добротворне институције.

То ли је дело Црква Божија! Она сама за себе говори. Она је жива свенародна институција. Само у њој је и живом и мртвом радосно. Само у њој је свима лепо, слободно, у њој има свакаквих душа, од малих до великих, веселе се и радују се, и слави од тешке патње. У њој је и белом и сивом човеку, и богатом и сиромашном, исто место. Она је украшена боље од царске палате – то је дом Божији а сваки од малих и бедних стоји у њој као у свом дому. Свако може цркву назвати својом, зато што црква на народној рубљи стоји и штавише, на народном грошу је изграђена и народом се држи. Сви у њој имају склониште и молитву са утехом, и то учење које је драже од свега руском човеку. Ето шта се несвесно и свесно одмах исказује у руској души када је реч о цркви и тера руског човека да прилаже у цркву без освртања и без расуђивања. Руски човек осећа да у том делу не греши и даје верно и свето на верно и свето дело.

https://stanjestvari.com/2024/05/18/konstantin-petrovic-pobedonoscev-velika-laz-naseg-doba/

ВЕЛИКА ЛАЖ НАШЕГ ДОБА

Оно што је засновано на лажи не може бити у праву. Институција која је заснована на лажном начелу не може бити ништа друго до лажљива. То је истина коју је потврдило горко искуство векова и поколења.

Једно од најлажнијих политичких начела јесте начело народне власти. То је идеја, која се нажалост уврежила од времена Француске револуције, да свака власт проистиче од народа и заснива се на народној вољи. Отуда проистиче и теорија парламентаризма, која до данашњих дана доводи у заблуду масу такозване интелигенције, и која је на несрећу продрла и у руске безумне главе. Она са упорношћу тврдоглавог фанатизма и даље опстаје у умовима, иако се њена лаж из дана у дан пред целим светом све очигледније разобличава.

У чему се састоји теорија парламентаризма? Претпоставка је да сав народ у народним скупштинама сам ствара своје законе, бира посланике, па тако наводно непосредно исказује и спроводи сопствену вољу. То је идеална представа. Међутим, њено директно остварење није могућно: историјски развој друштва доводи до тога да се умножавају и усложњавају савези на локалном нивоу, да се појединачна племена сливају у читав народ или се групишу у народе са различитим језицима али под једним државним знамењима, и на крају, се државна територија бескрајно шири. Незамисливо је у таквим условима непосредно управљање народа. Дакле, народ мора пренети своје право владавине на одређен број изабраних људи и доделити им право на аутономну владавину. Ти изабрани људи, са своје стране не могу да владају директно, него су принуђени да изаберу још мањи број овлашћених лица - министара, којима се даје право да доносе и примењују законе, одређују и скупљају порезе, да именују себи потчињене руководиоце, да располажу војском.

Механизам је у својој идеји логичан; међутим да би он деловао у пракси, неопходни су одређени суштински услови. Машинска производња у својој основи рачуна на континуирани и апсолутно једнаки рад силе, дакле безличне силе. И такав механизам би могао успешно деловати кад би се лица која је народ избрао потпуно одвојила од своје личности; кад би у скупштинским клупама седели механички извршиоци наредби које су им дате; кад би министри такође били безлични, механички извршиоци већинске воље; кад би притом народ увек бирао за своје представнике таква лица која су у стању да потпуно тачно разумеју и савесно изврше математички тачно изражен задати им програм деловања. Ето у таквим условима би механизам заиста исправно функцинисао и постигао задати циљ. Закон би заиста изражавао народну вољу; скупштина би заиста правилно управљала; темељи државног здања би заиста били у бирачким скупштинама и сваки грађанин би јавно и свесно учествовао у управљању друштвеним делима.

Таква је теорија. Но, погледајмо праксу. Та пракса у земљама класичног парламентаризма не задовољава ниједан од горе наведених услова. Избори ни на који начин не изражавају вољу бирача. Народни представници се не устежу од занемаривања гледишта и мишљења својих бирача, руководе се сопственом вољом или коришћу тактизирајући због конкурентске партије. Министри у стварности одлучују по свом нахођењу; и пре ће они извршити насиље над парламентом него парламент над њима. Они не ступају на власт нити остављају власт народном вољом, већ зато што их на власт доводи или са власти уклања моћни утицај појединца или јаке партије. Они располажу свим снагама и богатсвом нације по свом нахођењу, пружају привилегије и милости, издржавају мноштво нерадника о народном трошку - и притом се не плаше никакве критике уколико имају већину у скупштини, а већину одржавају дељењем свакојаких добара са обилне државне трпезе коју им је дата на располагање. У стварности су министри исто тако неодговорни као и народни посланици. Грешке, злоупотребе и самовољна дела су свакодневна појава у владавини министара, а ретко се може чути озбиљан позив министра на одговорност? Можда се једном у педесет година може чути да се министру суди и најчешће је резултат суђења ништаван у поређењу са буком која се подигла око свечаног процеса.

Ако би тражили истиниту дефиницију парламента, могло би се рећи да је парламент институција која служи за задовољење личних амбиција и сујете, као и личних интереса посланика. Ова институција свакако не представља последњи доказ самообмане људског ума. Осећајући у току векова притисак самовоље у аутократској владавини и владавини олигархије и не примећујући да су пороци самовлашћа истовремено и пороци самог друштва, које живи под њим, људи од разума и науке су сву кривицу за невоље пребацили на облик државне владавине па су умислили да ће се, уколико тај поредак промене влашћу народа или делегатске управе, њихово друштво избавити од својих невоља и насиља које трпи. Шта се у резултату тога догодило? Догодило се да је mutato nomine све у суштини остало као што је било, и да су људи остајући при слабостима и пороцима своје природе и у нови поредак пренели све своје раније навике и склоности. Као и пре, њима влада лична воља и интерес привилегованих лица; само што се та лична воља више не врши од стране монарха, већ од стране страначког вође и што привилеговани положај више не припада наследној аристократији, него већини која господари у скупштини и влади.

На предњој фасади тог здања стоји леп натпис: "Све за друштвено добро". Међутим, ово није ништа друго до најлажљивија формула; парламентаризам представља тријумф егоизма, његов највиши израз. Овде је све срачунато на служење соптвеном ја. По замисли парламентарне фикције, посланик се одриче свог звања и личности и треба да служи као изражавање воље и мисли својих бирача; а у стварности се у самом чину бирања, бирачи одричу свих својих права у корист изабраног представника. Уочи избора кандидат се у свом програму и говорима непрекидно позива на горе поменуту фикцију: он непрекидно понавља фразе о добробити друштва, о томе да је он брижни слуга народни, да не мисли на себе и да ће своје интересе подредити друштвеним интересима. И све су то речи, речи и само речи, привремени ступњеви на мердевинама које он гради како би се попео тамо где жели и како би касније одбацио те непотребне мердевине. Тада он више неће радити за друштво, него ће друштво постати оруђе за остварење његових циљева. Гласачи за њега постају стадо за скупљање гласова и власници тих стада заиста постају слични богатим номадима за које је стадо капитал и основ њихове моћи и угледа у друштву. Тако се развија и усавршава читава уметност играња инстинктима и страстима народних маса, како би се постигли циљеви личних амбиција и власти.

Потом та маса која је изабрала свог представника, губи за њега сваки значај све док поново не буде потребно да се на њу делује: тада се поново пуштају у погон ласкаве и лажљиве фразе - да се једнима угоди, а другима припрети; дугачак бескрајан ланац сличних маневара који формира парламентарни механизам. И ова комедија са изборима до дана данашњег и даље обмањује човечанство и сматра се институцијом која украшава државно здање... Јадно човечанство! Заиста се може рећи: mundus vult deci pi - deci piatur.

Ево какво је у пракси изборно начело. Амбициозни трагалац пред суграђанима наступа сам на све начине покушавајући да их убеди да је он достојнији њиховог поверења од био кога другог. Какве га побуде покрећу да то тражи од суграђана? Тешко је поверовати да то ради због усрдне бриге за друштвено добро. Генерално, данас су ретки људи прожети осећањем солидарности с народом, спремни на напор и самопожртвовање ради општег добра; то су идеалистичке природе, а такве природе нису баш склоне да долазе у додир са вулгарношћу бесмислене свакодневице. Онај ко је по својој природи спреман на несебично служење друштву, који има свест о дужности, неће кренути у потражњу за гласовима, неће опевавати себе у хвалоспевима на изборним скуповима, неће низати громогласне и испразне фразе. Такав човек себе и своје снаге испољава на свом радном месту или у малом кругу људи -истомишљеника, али неће поћи да стиче популарност на бучној пијаци. Такви људи и ако крену у гомилу људи, не иду због тога да би јој ласкали и прилагођавали се њеним вулгарним навикама и инстинктима, већ због тога да разобличе пороке људске свакодневнице и лажне људске навике. Најбољим људима, људима који знају шта је дуг и част, изборна процедура је одвратна: она није одвратна само себичним, егоистичним природама које желе да остваре своје личне циљеве. Таквом човеку уопште није тешко да стави на себе маску тежње ка друштвеном добру, само да би постао популаран. Он не може и не сме да буде скроман, јер уколико је скроман неће бити примећен, неће се о њему говорити. Положајем и улогом коју узима на себе он себе присиљава да буде лицемеран и да лаже: с људима који су му одвратни он хтео-не хтео мора да сарађује, да буде културан и љубазан; како би стекао њихову наклоност он мора свашта обећавати, знајући да обећања касније неће испунити; он мора да се прилагођава најиспразнијим наклоностима и предрасудама масе како би већину привукао себи. Да ли се часна природа може одлучити да прихвати овакву улогу? Опишите такву природу у роману и она ће се читаоцу смучити; међутим, исти тај читалац ће дати свој глас на изборима живом глумцу у истој овој улози.

Избори су ствар умећа, које, као и војно, има своју стратегију и тактику. Кандидат није у директној вези са својим бирачима. Комисија, као самовољна институција чија је главна снага у дрскости, посредник је између њега и гласача. Ко жели да постане посланик, у случају да још није изградио познато име, почиње од тога што себи бира круг пријатеља и помагача; потом заједно крећу у потрагу како би у локалној аристократији нашли богате и не сувише паметне људе и успевају да их убеде да је то њихов посао, њихово право и преимућство да стану на чело, да буду руководиоци јавног мњења. Увек се нађе довољно глупих или наивних људи који се упецају на ову удицу, и ево, они се потписују испод прогласа који се појављују у новинама и лепе по стубовима, а који привлаче масу, увек жељну да следи имена, титуле и капитал. Тако се ствара комисија која руководи и влада изборима - то је својеврсна компанија са акцијама, коју су родили њени оснивачи. Састав комисије се бира са разрађеним умећем: у њој једни служе као активна сила - енергични људи који по сваку цену следе материјалне или тенденциозне циљеве; други су наивни и лакомислени статисти који чине равнотежу. Организују се скупштине, држе говори: овде највећи утисак на масу оставља онај ко има снажан глас и уме брзо и вешто да ниже фразе, он постаје познат и за награду постаје кандидат за будуће изборе, или ако то услови дозвољавају, сам наступа као кандидат постискујући онога за кога је прво дошао да ради својим језиком. Фраза, и ништа друго осим фразе, господари на тим скуповима. Гомила слуша само онога ко гласније говори и вештије јој ласка испразним појмовима и наклоностима који су у маси тренутно популарни.

На дан коначног гласања, веома мали број људи своје гласове даје свесно: то су поједини утицајни бирачи, које је требало насамо наговарати. Већина, односно маса бирача, попут стада кад бира предводника, даје свој глас за једног кандидата којег комисија истакне. На листићима се заокружује оно име које је најгласније и најупорније одзвањало у ушима свих у последње време. Мало ко познаје тог човека, нема појма ни каквог је карактера, ни способности, ни чему тежи: он се бира због тога што су људи много пута чули његово име. Узалудно је ступати у борбу с овим поривом стада. Ако претпоставимо да би неки савесни бирач хтео да делује свесно у тако важној ствари, па одбије да се потчини насилном притиску комисије, он би могао или да бојкотуј изборе или да да глас свом кандидату по свом разуму. Ма како поступио, ипак ће бити изабран онај кога је изгласала маса лакомислених, равнодушних или наговарањем убеђених бирача.

Теоретски, онај ко је изабран треба да буде омиљен човек за већину гласача, а у ствари се бира изабраник мањине, понекад веома малобројне, само што та мањина представља организовану силу, док већина попут песка ничим није повезана и због тога је немоћна пред кружоком или партијом. Требало би да разуман и способан буде изабран, а у стварности је то онај који се дрскије гура напред. Чини се да је нормално да кандидат буде образован, искусан, савестан у раду: а у ствари он све ове особине може, а и не мора да има: оне нису нужне у изборном надметању, ту је најважнија храброст, самоувереност сједињена са ораторством и чак извесном вулгарношћу која често делује на масу. Скромност у симфонији са префињеношћу осећања и мисли овде је потпуно непотребна.

Тако се рађа народни посланик, тако стиче своја пуномоћја. Како их употребљава, како се њима користи? Ако је по природи енергичан човек, он ће активно деловати и основаће партију; ако је осредње природе, сам ће се приклонити овој или оној партији. За вођу партије је пре свега потребан човек снажне воље. То је органско својство слично физичкој снази и због тога нису обавезни и морални квалитети. Уз крајњу ограниченост ума, уз бескрајно развијен егоизам и саму злобу, уз ниске и нечасне побуде, човек са снажном вољом може да постане вођа партије и тада постаје руководилац, врховни председник кружока или скупштине иако у њима има људи који га по својим умним и моралним одликама увелико надмашују. Ето каква је по својим особинама руководећа снага у парламенту. Њој се придружује још једна одлучна сила - слаткоречивост. То је такође природна способност, која не подразумева ни моралан карактер, нити висок духовни развој. Човек може бити дубоки мислилац, песник, искусан војсковођа, суптилан правник, законодавац са искуством - и да истовремено буде лишен говорничког дара који оставља утисак; могуће је да уз најпросечније умне способности и знања човек поседује посебан дар красноречивости. Јединство таквог дара са пуноћом духовних сила, изузетно је ретка појава у животу парламента. Најблиставије импровизације које су прославиле ораторе комбиноване са важним одлукама, изгледају бледо и жалосно када се прочитају, попут описа сцена које су у ранијим временима одиграли познати глумци и певачи. Искуство нам несумњиво сведочи да на великим скуповима одлучујуће дејство немају разумне речи, него веселе и блиставе, да су маси нејасни чврсти аргументи дубоко укорењени у суштину ствари, него она прихвата громке речи и фразе вешто одабране, снажно утврђене и срачунате на инстикт глатке вулгарности која је увек скривена у маси. Маса се увек лако забави пусто надахнутом декламацијом и под утицајем порива, често несвесног, сремна је на изненадне одлуке о питањима за које је неопходна хладнокрвна дискусија.

Дакле, када партијски вођа са јаком вољом сједини још и дар красноречивости – он у својој првој улози ступа на отворену сцену пред целим светом. Ако он нема тог дара, он попут режисера стоји иза сцене и отуд усмерава читав ток парламентарне представе, распоређује улоге, пушта говорнике који говоре за њега, користећи дискретно за дело суптилније али неодлучне умове своје партије – они мисле за њега.

Шта је то парламентарна партија? По теорији, то је савез једнако мислећих људи који су удружили своје снаге ради заједничког остваривања својих гледишта у законодавству и усмерењу живота државе. Међутим, такви су само поједини ситни кружоци: већа партија која у парламенту има више значаја ствара се само под утицајем личне амбиције, групишући се око једног лица које влада. Људи се по природи деле на две категорије: једни не трпе изнад себе никакву власт и зато обавезно теже да сами владају; други се по свом карактеру плаше одговорности која је повезана са одлучним дејствима, уклањајући се од сваког одлучног испољавања своје воље: ови последњи као да су рођени да се потчињавају и чине стадо које следи људе одлучне и са вољом, а који чине мањину. Тако се веома талентовани људи радо потчињавају предајући радо другима право на усмерење својих дејстава и моралну одговорност. Они инстинктивно "траже вођу" и постају његово послушно оруђе чувајући убеђење да их он води ка победи, а често - и ка плену. И тако, све суштинске активности парламентаризма обављају партијске вође: они доносе одлуке, они воде борбу, они славе победу. Јавне седнице нису ништа друго до обична представа за публику. Држе се говори како би се подржала фикција парламентаризма: ретко који говор сам по себи утиче на одлуку парламента о нечем важном. Говори служе како би се прославили говорници, како би порасла њихова популарност и ради каријере, али у ретким случајевима одлучују на избор гласања. Како да већина гласа, обично се решава ван седнице.

Овакав је сложени механизам парламентарног притворства, оваква је слика и прилика велике политичке лажи која влада у наше време. По теорији парламентаризма, разумна већина треба да влада; у пракси влада пет-шест партијских вођа; они освајају власт смењујући се. Теоретски, уверење се образлаже јасним аргументима за време парламентарних дебата; практично, оно уопште не зависи од дебате, већ се усмерава вољом вођа и личним интересом. Теоретски, народни посланици раде искључиво за народно добро; у пракси - они под изговором народног добра и о његовом трошку углавном раде за своје лично благостање и благостање својих пријатеља. Теоретски они треба да буду међу најбољим, омиљеним грађанима, у пракси су то најчастољубивији и најдрскији грађани. Теоретски, гласач даје глас свом кандидату јер га познаје и има поверење у њега, у пракси, бирач даје глас човеку којег углавном и не познаје, али о којем је много слушао у говорима и узвицима заинтересоване партије. Теоретски, пословима у парламенту управља и покреће их искусан разум и несебична осећања, у пракси су одлучна воља, егоизам и красноречивост главне покретачке силе.

Ево каква је у суштини та установа која се поставља као циљ и венац државног уређења. Болно је и горко и помислити да су у руској земљи били и постоје људи који маштају о томе да се ова лаж унедри код нас; да наши професори још проповедају својим младим слушаоцима о представничкој владавини као о идеалном државном уређењу; да наше новине и часописи на насловним странама и у фељтонима непрестано пишу о том уређењу као знамењу правног поретка; пишу не покушавајући да се загледају дубље и без предрасуда у дејство парламентарног механизма. Међутим, већ и тамо где тај механизам већ одавно делује, сада слаби вера у њега; још га прославља либерална интелигенција, али народ стење под притиском овог механизма и препознаје лаж који се у њему скрива. Ми то вероватно нећемо дочекати, али ће наша деци и унуци несумњиво дочекати да тај идол којем се савремени разум и даље клања у самообмани буде свргнут...

Човечанству је много зла нанела философска школа Жан Жак Русоа. Ова философија која је завладала умовима људи у ствари је изграђена на потпуно лажној представи о савршенству људске природе и о потпуној способности свих и свакога да разуме и оствари начела друштвеног уређења која проповеда та филозофија.

На исто таквом лажном темељу стоји и данас владајуће учење о савршености демократије и демократске владавине. Та савршеност претпоставља апсолутну способност масе да разуме танане карактеристике политичке доктрине, које јасно и рашчлањено постоје у свести његових проповедника. Та јасност свести доступна је само малом броју умова, који чине аристократију интелигенције, а маса се као увек и свуда састојала и састоји од гомиле "vulgus", и њене представе ће зато увек бити "вулгарне".

Демократски облик владавине је најсложенији и најтежи од свих у историји човечанства познатих облика владавине. Ево разлога због чега је овај облик свуда био прелазна појава и осим малобројних изузетака, нигде се није дуго задржао, већ је уступао место другим облицима владавине. И то не чуди. Државна власт је позвана да делује и да одлучује; њено деловање представља испољавање јединствене воље - без тога је незамислива било каква владавина. Али у ком смислу може мноштво људи или народна скупштина да испољава јединствену вољу? Демократска фразеологија се не зауставља на решавању овог питања одговарајући на њега познатим фразама и пословицама као што су на пример: "народна воља", "јавно мњење", "врховна одлука нације", "глас народа је глас Божји" и томе слично. Све ове фразе, наравно, треба да покажу како велико мноштво људи по великом броју питања може доћи до истог закључка и да у складу с њим донесе једну одлуку. Вероватно је то и могуће, али само у погледу најједноставнијих питања. Међутим, кад је с тим питањем повезана и најмања потешкоћа, његово решење на многобројној скупштини је могуће само уз помоћ људи који су у стању да га размотре у свој његовој сложености и затим да убеде већину на доношење одлуке. Таква најсложенија питања су, на пример, политичка питања која захтевају крајњи напор умних сила најспособнијих и најискуснијих државних људи: у таквим питањима очигледно нема ни најмање могућности да се рачуна на јединство мисли и воље у многољудној народној скупштини: одлуке већинске масе по овим питањима могу бити само погибељне по државу. Демократски ентузијасти се убеђују да народ може испољавати своју вољу у државним пословима: то је празна теорија, а у стварности видимо да је народна скупштина у стању да прими - по надахнућу - мишљење које изложи један човек или известан број људи; на пример, мишљење познатог партијског вође, познатог локалног посленика или неке организоване асоцијације, или на крају - равнодушно мишљење овог или оног утицајног органа штампе. Тако се процедура доношења одлуке претвара у игру која се одвија у огромној арени мноштва глава и гласова; што их се више узима у обзир, та игра постаје све замршенија, и св више зависи од случајних хаотичних побуда. Како би се избегле и заобишле све те потешкоће, пронађено је средство - да се влада путем посланика. То средство је прво било организовано и постигло успех у Енглеској. Одавде је по устаљеној моди накалемљено и у друге европске државе, али је по директном наследству и праву, тај калем био тако успешан само у Сједињеним Америчким Државама. Међутим, и у свом завичају, у Енглеској, институција посланика ступа у кризно доба своје историје. Сама суштина идеје институције посланика је овде већ увелико подвргнута променама, која изобличавају њен првобитни значај. Ствар је у томе што је од самог почетка изборна скупштина била веома ограничена, делегирала је у своје име у парламент одређен број лица која су требала да представљају мишљење земље на скупштини, а која нису имала никакву одређену инструкцију од стране већинске масе својих бирача. Претпостављало се да ће бити изабрани људи који разумеју истинске потребе своје земље и који су у стању да државну политику правилно усмеравају. Тај задатак је решаван једноставно и јасно: тражило се максимално смањење тешкоћа управљања народом путем ограничења на мали број способних људи - створена је скупштина која је позвана да решава државна питања. Ови људи су били слободни представници народа, а не овог или оног мишљења, ове или оне партије и нису били везани никаквом инструкцијом. Међутим, како је време одмицало овај систем се мало по мало мењао под утицајем исте оне фаталне предрасуде о великом значају јавног мњења, које се наводно просвећује периодичном штампом која народним масама омогућава да директно учествују у решавању политичких питања. Институција посланика се потпуно претворила у појам о мандату или одређеном налогу. Тако се сваки посланик у овом или оном крају већ сматра представником мишљења које влада у овом крају, или у партији која је под знамењима овог мишљења освојила победу на изборима - то више није представник земље или народа, већ делегат који је везан инструкцијом од своје партије. Ова промена идеје послаништва суштински је послужила као почетак чира који разједа све системе посланичког управљања. Дробљењем партија избори су добили карактер личне борбе локалних интереса и мишљења, одвојених од основне идеје о државној користи. Уз крајње умножавање броја чланова скупштине, већина њих постаје равнодушна према друштвеним пословима и осим интереса борбе и партије, губи навику да присуствује свим седницама и непосредно учествује у разматрању свих послова. Тако се законодавство и опште усмерење политике, што је за државу најважније - претвара у игру која се састоји од условних формалности, нагодби и фикција. Систем представничке власти у стварности је сам себе излагао.

Ови жалосни резултати се најочигледније откривају тамо где ставновништво државне територије нема јединствен, него вишенационалан састав. Националност се у наше време може назвати пробним каменом на којем се открива сва лаж и непрактичност парламентаризма. Карактеристично је да је начело националности избачено у први план и да је постало покретачка и реметилачка сила у многим догађајима управо откако је дошло у додир с најновијим облицима демократске владавине. Веома је тешко дефинисати суштину те нове силе и циљева којима она тежи; међутим, нема сумње да она представља извориште велике и сложене борбе која још предстоји у историји човечанства и за коју се не зна какав ће имати крајњи исход. Ми сада видимо да је сваким појединачним племеном које се налази у вишенационалној држави овладало осећање страсне нетрпељивости према државној установи која га сједињује у заједничко уређење с другим племенима. Видимо жељу тог племена да самостално управља својом, неретко умишљеном културом. И то се дешава не само оним племенима која су у прошлости имала своју историју и посебан политички и културни живот, већ и са оним племенима која никада нису живела посебним политичким животом. Самодржавна монархија је успевала да отклони или помири све сличне захтеве и пориве и то не само силом већ и уравнотеженошћу права и односа под једном влашћу. Међутим, са тим захтевима и поривима демократија није у стању да изађе на крај и инстинкти национализма је разједају: свако локално племе шаље представнике који нису носиоци државне и народне идеје, већ племенских инстинката, племенске раздражљивости, племенске мржње и према владајућем племену и према другим племенима и према институцијама које повезују све делове саме државе. Какав непривлачан изглед добија у сличном саставу народна скупштина и парламентарна владавина, можемо данас са свом очигледношћу видети на примеру аустријског парламента. Провиђење је сачувало нашу Русију од сличне невоље уз сав њен вишенационални састав. Страшно је и помислити шта би се код нас изродило када би нам судбина уделила злокобан дар - сверуски парламент! Не дао Бог да се то деси!

III

Указују нам на Енглеску, али уз ово указивање би се требало подсетити на пословицу: "Чују да звоне звона, но не знају где су она". Социјална наука се у последње време прихватила проналажења историјских и економских источника настанка посебне установе англосаксонске и донекле и скандинавске расе, поредећи их са установама осталих европских народа. Англосаксонско племе се од своје појаве у историји па све до данас, одликује снажним развојем самосталне личности - и у политичкој и у економској сфери. Захваљујући тој особини, англосаксонско племе одржава постојаност својих старих институција и снажну организацију породице и локалне самоуправе. Захваљујући тој особини и постигло је неупоредиве успехе својом енергичном делатношћу и својим утицајем на обе хемисфере. Та енергија личности је англосаксонцима омогућила да на почетку своје историје савладају туђе норманске обичаје својих победника и да учврсте своју свакодневицу на својим начелима која се чувају до данас. Суштинска одлика њиховог живота огледа се у односу сваког грађанина према држави. Свако се од младости привикава да се узда у себе, да сам буде ковач своје судбине и да сам зарађује хлеб насушни. Родитељи нису оптерећени бригом за обезбеђење будућности своје деце и тиме да им оставе наследство. Земљопоседници се држе својих имања и теже да сами на њима воде домаћинство и баве се занатима. Локална самоуправа је свесна дужности личног учествовања локалних становника у друштвеним пословима.

Административне институције се сналазе без армије чиновника које издржава држава и који од ње очекују да ће их обезбедити и унапредити. Ето на каквом су корену саме од себе историјски никле посланичке институције слободне Енглеске, и ето због чега се њихов парламент састоји од стварних представника локалних интереса тесно повезаних са земљом: ето због чега њихов глас у доброј мери и може да се сматра гласом земље и органом националних интереса.

Остали европски народи су настајали и одрастали на потпуно другим темељима, на основама заједничке свакодневнице. У таквој заједници човек се не одржава толико сам, колико својом солидарношћу са овим или оним друштвеним савезом којем припада. Тако се током друштвеног и државног развоја стварала посебна зависност човека од овог или оног породичног или друштвеног савеза и на крају крајева, од саме државе. Ти савези су првобитно биле снажне установе - политичке, религиозне, друштвене, и чврсто су подржавале човека у његовом животу и делатности и оне су, истовремено, одржавале целокупно друштвено и државно устројство. Међутим, ти савези су се током времена или распали или су изгубили свој вековни државни значај, али људи и даље траже себи ослонац и уређење своје судбине и благостања у својој породици, у својој корпорацији, и на крају, у државној власти (свеједно монархистичкој или републиканској) пребацујући на државу кривицу за своје неуспехе када не наиђу на ту потпору како би то желели. Речју, човек тежи ка таквој власти уз коју би могао везати себе и своју судбину. Отуда, у таквом стању друштва влада оскудица за самосталним и независним људима који се сами држе на ногама и знају куда иду, постајући својом снагом ослонац држави; насупрот њима, све је већи број људи који траже себи ослонац у држави, хранећи се њеним соковима и не дајући јој толико своју снагу, колико је захтевају од ње. Због тога се у таквим друштвима с једне стране увелико развија чиновништво, а са друге стране се развијају либералне професије. Стога, уз слабљење самосталности у карактерима долази до крајње сложености извршавања државне и законодавне власти која на себе преузима превелику бригу, о чему би свако требало сам да се стара. У таквом стању друштва полагано се припрема повољан терен за развој социјализма, па навика да се на државу пребацује сва брига за благостање свих и свакога на крају се претвара у сулуду теорију државног социјализма. Управо у таквим условима свог социјалног развоја су све континенталне државе по англосаксонском узору уредиле код себе посланичку владавину, при чему су неке дале и опште право гласа. Очигледно је да уз састав друштва који смо описали и уз лаконски однос према друштвеним пословима, оваква управа не може изнедрити истинске, верне представнике земље и њених истинских интереса. Зато је жалосна судбина таквих посланичких скупштина и тежак, безизлазан положај власти посланика који су с њима нераскидиво повезани, а и народа, чија је судбина предата у њихове руке.

Шта рећи о народима словенског племена које посебно одликује развој заједничког свакодневног живота, уз веома младу сопствену културу, или о Румунији и о несрећној Грчкој? Овде су заиста парламентарне институције одмах унеле начело разлагања народног живота, представљајући у неким случајевима жалосну карикатуру Запада, као у Криловљевој басни "Мајмун и наочари".

Највеће зло уставотворног поретка се огледа у стварању министарстава на парламентарним или партијским начелима. Свака политичка партија тежи да у своје руке приграби власт и гура се да до ње дође. Председник државе чини уступке политичкој партији која има параментарну већину; тада се министарство ствара од чланова те партије и да би се одржало на власти, почиње борбу са опозицијом. А опозиција се упиње да је свргне и дође на њено место. Међутим, ако се председник државе не приклони већини него мањини и из ње бира своје министарство, тада нова влада распушта парламент и улаже све напоре како би сачињавала већину приликом нових избора и уз његову помоћ води борбу са опозицијом. Присталице министарске партије увек гласају за владу; они у сваком случају морају да буду на њеној страни - не ради подржавања власти, не што су потпуно сагласни у мишљењима, већ због тога што влада држи чланове своје партије на власти преко свакојаких олакшица, користи и профита, који су повезани са влашћу. Генерално, главни мотив сваке партије је да брани своје ма шта се десило или због узајамног интереса или једноставно због оног инстинкта стада који побуђује људе да се деле на групе и да се међусобно боре. Очигледно је да у овом случају сагласност у мишљењима нема великог значаја, а брига за друштвено добро служи само као прикриће побуда и инстиката који су му потпуно туђи. И то се назива идеалом парламентарне владавине. Људи се заваравају мислећи да она служи као гарант слободе. Уместо неограничене власти монарха добијамо неограничену власт парламента, с том разликом што се код монарха може замислити јединство разумне воље, а у парламенту оно не постоји, јер тамо све зависи од случајности, јер се воља парламента одређује већином. Међутим, пошто се међупартијским играма формира већина коју прогура мањина, воља већине више није воља целог парламента: тамо се она још мање може признати за вољу народа, јер здрава маса народа уопште не учествује у игри партије, па је чак и избегава. Напротив, управо се болестан део становништва полако уводи у ову игру која га развраћа, јер је главни мотив ове игре тежња ка власти и стицању. Политичка слобода постаје фикција која се на папиру подржава параграфима и уставним фразама, начело монархистичке власти потпуно пропада; тријумфује либерална демократија уносећи неред и насиље у друштво заједно с начелима безверја и материјализма, објављујући пароле слободе, једнакости и братства тамо одакле су слобода и једнакост већ протерани. Овакво стање неумитно води ка анархији, од које се друштво спасава само диктатуром, односно поновним успостављањем владавине једне воље и јединствене власти.

Енглеска је пружила први образац народне, посланичке управе у новој Европи. Средином прошлог века француски философи су почели да хвале енглеске институције и да их наводе као опште прихватљив пример. Међутим, није тада политичка слобода очарала француске умове толико колико су их привлачила начела религиозне толеранције, или боље рећи безбожна начела, која су тада била у Енглеској модерна и које су промовисали енглески философи тог времена. Одмах за Француском која је давала тон и карактерима и књижевности читаве западне интелигенције, мода енглеских установа се проширила по целом европском континенту. У међувремену су се одиграла два велика догађаја од којих је један утврђивао ту веру у енглеске институције, а други је скоро сасвим пољуљао. Настала је република Сједињених Америчких Држава и њене институције, прекопиране од енглеских (осим краљевске власти и аристократије) су се добро и плодно примиле на новом тлу. Ово је изазвало одушевљење у умовима, пре свега у Француској. С друге стране, појава Француске републике која је брзо показала свету све гнусобе, нереде и насиља револуцинарне владавине довела је до експлозије негодовања и одвраћања од француских, те стога и од демократских институција уопште. Мржња према револуцији се одразила чак и на унутрашњу политику саме владе Енглеске. То је трајало до 1815. године, када се под утицајем политичких догађаја из овог времена у умовима људи поново пробудила жеља и освежена нада да се политичка слобода сједини са грађанским поретком по узору на енглески устав: поново је ушла у моду политичка англоманија. Потом је уследио низ покушаја да се оствари британски идеал, прво у Француској, затим у Шпанији и Португалији, па у Холандији и Белгији, и на крају, у последње време, у Немачкој, у Италији и у Аустрији. Слаб одјек овог покрета се одразио и код нас 1825. године у безумном покушају аристократских сањара који нису познавали ни свој народ ни своју историју.

Занимљиво је пратити историју нових демократских институција: да ли су се оне показале као дуговечне, свака на свом терену, у поређењу са монархистичким институцијама које историја вековима прати?

Од тренутка увођења политичке слободе у Француској, влада је у свој снази своје државне власти три пута била свргнута од стране париске уличне гомиле 1792.г., 1830.г. и 1848.г. Три пута ју је свргла армија или војна сила: 1797.г. 4. септембра (18. фруктидора), када је већина чланова директоријума уз помоћ војске поништила изборе који су одржани у 48 департмана и када је послано у прогонство 56 чланова законодавних скупштина. Други пут 1797. године 9. новембра (18. бримера), владу је свргао Бонапарта, и на крају 1851. г., 2. децембра други Бонапарта, млађи. Три пута је влада била свргнута најездом спољашњег непријатеља: 1814., 1815. и 1870. године. Откако је почела са политичким експериментима, Француска је до 1870. године имала 44 године слободе и 37 година сурове диктатуре. Притом још треба истаћи чудну појаву: монарси старије бурбонске линије се, остављајући много места за деловање политичке слободе, никад нису ослањали на чисто начело најновије демократије; напротив, оба Наполеона су прогласивши ова демократска начела, владали Француском несумњиво апсолутистички.

У Шпанији је народна управа проглашена у време коначног пада Наполеона. Ванредна скупштина кортеса је у Кадиксу прогласила Устав, објавивши у његовом првом члану да врховна власт припада народу. Фердинанд VII је, дошавши у Шпанију преко Француске, укинуо овај Устав и увео је апсолутистичку владавину. Шест година касније генерал Риего је предводећи војни устанак принудио краља да врати Устав. Године 1823. француска армија је по сугестији Светог савеза ушла у Шпанију и поново вратила Фердинанда на власт. Његова удовица је као регент ради заштите права своје кћери Изабеле од Дон-Карлоса поново прихватила Устав. Тако је у Шпанији започет непрекидни низ побуна и устанака, који су ретко прекидани кратким периодима релативног спокојства. Довољно је рећи да је од 1816. године до доласка Алфонса на престо у Шпанији било око 40 озбиљних војних устанака уз учествовање народних маса. Када говоримо о Шпанији не можемо прећутати онај чудовишни и поучни пример који представљају многобројне републике Јужне Америке, републике шпанског порекла и шпанске природе. Сва њихова историја представља непрекидну смену сурове борбе између народних маса и војске, прекидану владавином апсолутиста који подсећају на Комода или Калигулу. Као пример може се навести само Боливија где је од 14 председника републике, њих тринаест свој живот завршило насилном смрћу или протеривањем.

Прави почетак народне или посланичке владавине у Немачкој и Аустрији представља 1848. година. Истина, још 1815. године почиње пригушено роптање младе интелигенције против немачких кнежева који нису испунили обећања које су дали народу у доба великог ослободилачког рата. Осим ретких, малобројних изузетака у Немачкој није било посланичких институција до 1847. године, када је пруски краљ основао нарочиту форму уставотворне владавине; међутим, она се није одржала ни једну пуну годину. Али чим је париска улична гомила поцепала француску повељу и свргла уставотворног краља, одмах се и у Немачкој подигла улична маса уз учешће војске. У Берлину, у Бечу и Франкфурту су организоване националне скупштине по француском шаблону. Прошло је само годину дана и влада их је растерала војном силом. Најновији немачки и аустријски устави се базирају на монархистичкој власти и тек очекују суд од историје.

http://sabornik.rs/index.php/preporucujemo/3546-velikalaznasegdoba