Прот. Андреј Ткачов: Мушка религија

ПРОТОЈЕРЕЈ АНДЕРЈ ТКАЧОВ

МУШКА РЕЛИГИЈА

...Наша религија је мушка. Она је храбра и умна, а не топљикава и сентиментална. Одсуство мушкараца у нашим храмовима означава одсуство богословља, пошто само мушки ум може, уз ретке изузетке, да схвати  хришћанство и да га објасни. Храмови треба да буду пуни мушкараца. Молитва је, уопште, мушки посао зато што захтева не толико доживљај колико истрајност и пажњу...

 

Већ је доста речено о томе, коме типу цивилизације више припадају Руси: Западном или Источном. У зависности од тога ко чему даје увредљиви смисао, нас називају или Византијцима, или Азијатима, или слугама труле либералне идеологије, или потпуним представницима хришћанске идеологије. Заиста, простирући се на огромним просторима, како географски, тако и мислено, ми много тога у себе упијамо, и оно што једнима звучи као музика, другима звучи као звоно за узбуну.

Розанов је једном, поводом полемике о папо-цезаризму и цезаро-папизму (први су условно означавали католике у предреволуционарној полемици, а други – нас), говорио: „На пример, моле се прости људи у обичном храму. Ко су они: папо-цезаристи или цезаро-паписти?“

Зар није глупо само питање? Зар није очигледно да  опште културне и религиозне карактеристике, дате већим масама људи, некако бледе при обраћању пажње на обичне људе? Да ли је налик исламском фундаменталисти рецимо овај стари Таџикистанац са бресквама? А та дама средњих година да ли је неизоставно либералка или монархиста?

Наравно, теорије бледе у поређењу са животом. Посебно-извештачене, претeнциозне теорије.

Али, са друге стране, не постоји таква ситуација у којој се „просто човек“ „просто моли Богу “. Када се човек моли, увек око њега и у њему клокоћу целе историјске епохе које су упиле у крв грешке и сазнања целих покољења. Молитва заоштрава и разобличава сакривено. По томе како се моли човек - стално или од случаја до случаја, заједно са другима или сам, на одређен начин или како Бог на душу положи, у које сате дана, колико дуго и тако даље - може се много рећи о културном и цивилизацијском типу којем припада човек. У том односу ја имам одређене укусе и афинитете.

Ја бих желео да наш народ припада савременом источном типу (или западном, али не савременом, већ средњевековном), на молитвеном плану. Критеријум би био молитвеност мушкараца.

Примера? Колико год хоћете.

Погледајте фотографије из џамија: Хармонични редови здравих мушкараца праве истовремено земне поклоне. Мушки глас виче са минарета. Мушкарци седе и слушају проповед. Има и жена, али се оне не виде. Споља гледано то је мушка религија. Али Исток не мора обавезно бити муслимански. Такву мушку слику ћете видети и у хришћанским црквама Истока. Тамо се такође може видети мушкарац као проповедник и као парохијанин. Али Запад се побабио и то одавно.

Исто такво, као што је то горе казано, мора бити и хришћанство. Такво оно, узгред, и јесте, али у правом виду а не у овом карикатурном облику на који смо ми и сами навикли. Говорећи о средњевековном Западу имам у виду да су и војник и научник и трговац и занатлија чинили већину људи који се моле. Жена је било, али се такође нису могле видети. Оне томе – хвала њиховој покорности – нису ни тежиле. Мушки гласови су певали, мушки гласови су проповедали и мушки гласови су говорили „Амин“ на крају проповеди. Тако је било и тако је и правилно.

Од неких времена хришћанство се растопило. Жене су, само по природном инстинкту, настављале једноставно да верују, за што им и сада одајемо част и хвалу. Али, мушкарци су оболели: гордошћу, развраћивањем ума, сумњом...

Чак већ не верујући ни сами, мушкарци су почели да измишљају теорије као да жена не може без „цркве“, „детета“ и „кухиње“, а нама самима је све то непотребно.  Религије су почеле да губе улогу уздржавајућег и уцеломудрујућег фактора за људе под влашћу и слојеве социјума. И тада су храмови осиромашили на Западу по питању молитвених мушкараца, а жене – част им и хвала – да ли зато што нису проницале у лудило мушке главе и њене теорије, или просто због љубави ка Богу, наставиле су да иду на мису, јутарњу и вечерњу.

Сва та болест нам је дошла неприметно и природно још пре револуције, што још једанпут доказује нашу потпуну укљученост у подметнуту „западну цивилизацију“. Ми смо такође навикли да мушкарац пије, а жена се моли; мушкарац на фронту са хумусом меша своје тело, а жена се моли. Мушкарац лети у космос, гради каријеру, осваја науку, крв ближњег пије без закуске и тако даље...

А жена се моли. Понегде су већ сасвим навикли да је у храму довољан само један мушкарац – свештеник, а парохијани су све жене. Управо та злочиначка навика молитвеног изопачавања и изазива у мени бол срца и нагон за повраћањем. То је тако језива животна лаж и несхватљиво изопачење.

Наша религија је мушка. Она је храбра и умна, а не топљикава и сентиментална. Одсуство мушкараца у нашим храмовима означава одсуство богословља, пошто само мушки ум може, уз ретке изузетке, да схвати  хришћанство и да га објасни.

Храмови треба да буду пуни мушкараца. Молитва је, уопште, мушки посао зато што захтева не толико доживљај колико истрајност и пажњу.

Уђеш у западни храм и видиш: дама са шеширом стоји пред Распећем и моли се, да ли за своју женску судбину, или за гладну децу у Камеруну. Уђеш код нас: видиш иде душа-сестрица међу свећњацима и пали свеће и шапуће нешто да ли за децу која су скренула с правога пута, или за пропалог мужа.

Ово је доминанта религиозног живота. Лична дамска беда и лични шапат пред иконама.

А где су наши мушкарци? Пију? Иду на планине због адреналина? Скитају по Африци на сафарију? Седе на пецању пети дан? Зарађују новац да би се са „педесет и кусур година“  по други пут оженили са малолетницом? Уместо синова гаје стомаке? Бришу ћеле од туђе јастуке? Да, заборавио сам: дрежде цео дан по блоговима, тресу слине и тренирају прсте. Где је 90% тих створења која су због неког разлога крштени, али због нечега не иду у храм стално и посвећено?

Задатак свештенства је да приведе ту биомасу у храм да би они, облагорођени молитвом, пунили наше храмове исто као што мушкарци Истока пуне своје џамије. Да не би тепали по форумима као девојчице о Курбан бајраму на улицама Москве, већ осетили своју одговорност пред Богом, породицом и Отаџбином.

У том смислу ја сам убеђени син Истока. Ја припадам Цркви у Којој су свети оци видни, а свете мајке су у сенци огњишта. Ја припадам Цркви у Којој не постоји и не сме постојати женско свештенство; у Којој је све свето дато у руке мужу.

И ја имам претензију, не толико према савременом мушкарцу, колико ка свима нама: зашто у нашим храмовима нису већина мушкарци који се моле? Да ли разумемо да је та статистика подобна смрти?

Испуните храмове јаким и умним представницима првог и главног дела човечанства, онима који су први створени и ви ћете тим самим опустошити ноћне клубове, казина, клинике за рехабилитацију наркомана и сва остала блатњава места са нездравом политичком активношћу. Жене ће вам само рећи хвала. Њима је и самима пресело да живе међу крпама, нитковима и нерадницима. А преображај крпе и нерадника у правог мушкарца само је и могућ под дејством благодати.

Укратко, другари, када видите кадрове из било које џамије, реците себи: „Тако и код нас мора бити по питању бројности мушкараца на молитви. Ми смо људи Истока. Иначе живота неће ни бити. Имаћемо распад и труљење под именом прогреса“.

И шта, хоћемо ли се потрудити?

20 августа 2013 года

Извор: Православие.ру

Превод: Душка Здравковић, Православна породица, октобар 2015.