Осми март - дан Вавилонске блуднице

ИЛИЈА ПЕТРОВИЋ

ОСМИ МАРТ КАО ТАКАВ

...Проститутке су протестовале и наредних година, увек осмог марта, а предлог Кларе Цеткин имао је за циљ да жене из Марксових и Енгелсових домишљања о “заједници жена”, о женама као “заједничкој својини”, о моногамији и проституцији као “половима истога друштвенога стања”, о ћифтама који “имају на располо­жењу жене и кћери својих пролетера”, о “принудној безбрачности пролетера и јавној проституцији као природној допуни” буржоаске породице, доведе у непосредну везу са поменутим “протестанткињама”...

 

 

Разумљива је жеља свих “важних” револуционара и њихових покрета да уместо уобичајених народних, црквених и државних празника уведу своје празнике, нарочито због тога што револуција “гута своју децу”, руши цркву и “одумире” државу. И разумљиво је откуд нам 1. мај, чему су и коме служили 7. или 29. новембар, зашто дани устанка и дани ослобођења, али многима је нејасно са којим је циљем уведен 8. март, нарочито због тога што ни службена историографија ни народно предање не бележе да је нека револуционарка баш тога дана отпуштена са посла, или рођена, или била бачена у затвор, или, не буди примењено, скончала храбро, с песмом на уснама.

Како његово увођење у употребу није социјалне, историјске или јавне природе, и како се овај дан, зван међународни дан жена, слави(о) искључиво у земља­ма са комунистичким поретком, исправније би било да се он име­новао (или именује) даном “револуционарних жена”, односно жена­револуционарки.

Замишљена над питањем Фридриха Енгелса (1820-1895) “може ли проституција нестати, а да за собом не повуче и моногамију у пропаст”, али и знајући за стару тврдњу марксистичких класика “да се центар европске реакције у Европи” налази међу Словенима, немачка револуционарка Клара (рођ. Ајзнер) Цеткин (1857-1933) предложила је 1910. године, на састанку Социјалистичке интерна­ционале у Копенхагену, да се као признање покрету за женска права и дугогодишњој борби за остварење универзалних изборних права за жене, установи међународни дан борбе за женска права, односно “дан борбене солидарности женâ”.

Предлог је прихваћен јавним одобравањем, а датум будућег женског празника није утврђен, иако је другарица Клара помињала протестни марш њујоршких текстилних ра­дница из 8. марта 1857. године.

Наредне године, 19. марта, у складу с одлуком из Копенхагена, обележен је дан борбе за женска права, али само у Аустрији, Данској, Немачкој и Швајцарској; тамо је више од милион жена и мушкараца протестовало и за жене тражило права на избор и јавне функције, али и да се укине дискриминација према њима на радним местима. Године 1913. и 1914, последње недеље у фебруару (по старом календару), руске жене, као део мировног покрета, обележиле су међународни дан жена. Другде по Европи, жене су 8. марта (или у данима око њега) 1914. године протестовале против рата и исказивале међусобну солидарност. Године 1917, опет последње недеље у фебруару (по старом календару), Рускиње су на бројним протестима тражиле “хлеба и мир”. Тек 1921. године, одлуком Међународног секретаријата женске интернационале, установљен је 8. март као међународни дан жена, али је искуство показало да су тај дан преузеле само социјалистичке земље; био је то онај исти 23. фебруар из старог календара, односно 8. март из новог!

Онима који су прихватили поодавни предлог Кларе Цеткин могло се учинити да је протестни марш њујоршких текстилних ра­дница из 1857. године (када су тражени бољи радни услови и десеточасовни радни дан, али и исте године у којој је другарица Клара рођена) заиста добар и леп разлог да “женски пролетаријат” добије свој рођендан; утолико пре што су Њујорчанке тај марш више пута обележавале демонстрацијама, увек 8. марта, а последњи пут 1908. године.

По прилици, нико се тада, осим другарице Кларе, није сетио да предвиђени датум доведе у везу са Пуримом, највеселијим јеврејским празником који пада на прелазу из зиме у пролеће. Не може бити да дру­гарица Клара, Јеврејка по рођењу, није знала да се Пурим односи на догађај који се, према библијској причи, збио око 480. године пре Христа: саветник персијског цара Ксеркса (у причи: краља) из­вестио је свог “шефа” да у свим персијским провинцијама “постоје одређени људи расејани около и измешани међу другим људима”, да су “њихови закони друкчији од оних за све остале људе”, да се “они не обазиру на краљеве законе” и да због тога “не би било добро да их краљ толерише”. Цар је саслушао саветника и препустио му да поступи како мисли да ће најбоље бити у интересу персијског народа.

У складу са добијеним овлашћењима и сматрајући персијским непријатељима све људе који живе у персијском царству а не поштују персијске законе, саветник је одредио да 13. дана месеца адара, који обично пада у марту, “одређени људи расејани около и измешани међу другим људима”, буду уништени. Кад је Јестира, највољенија жена Ксерксова, по рођењу Јеврејка (што је Ксерксу за живота остало не­познато!), сазнала каква је судбина намењена њеним сународницима (пошто се о њима радило), убедила је свог мужа да измени саветникову одлуку и да сачува животе свих који би били обухваћени припремљеном казном.

Тако се десило да су свим Јеврејима у Персији, земљи чије законе они нису поштовали, сачувани животи, а Јевреји су тај први дан “другог живота”, 14. дан адара, узели за свој највеселији празник Пурим. Најнеобичније у целој тој “највеселијој” причи јесте чињеница да Јевреји тим празником славе своје “право” да на свим странама могу живети по правилима која постављају сами за себе и да баш тај празник утемељује чудовишну “теорију” по којој се и најбезазленија критичка реч о Јеврејима сматра злочином антисемитизма; о сваком се национализму може причати без икакве мере и неконтролисано, о јеврејском се не сме проговорити ни реч.

Јесте да се 8. март именује као међународни празник жена, али он није ни био замишљен да то постане. Пошто Пурим није везан за одређени датум (“покретни празник”), у Копенхагену није ни утврђено који би се дан обележавао као женски. И иначе се рачунало да пролећне прилике нису увек исте и да би се празник сваке године могао везати за Пурим. Осим тога, тај празник у почетку није ни био намењен свим женама, већ само Рускињама, исто онако као што је Комунистички манифест био најпре намењен само Русима. Неку годину касније, кад су Марксови идеолошки наследници успели да остваре такозвану Октобарску револуцију, смисао Клариног осмог марта добио је и нека још злокобнија обележја: 23. феб­руара 1917. године, по тада важећем руском православном календару (који је одговарао осмом марту по новом рачунању времена) изведена је Фебруарска револуција, руски цар Николај II Романов, потоњи руски светитељ, одрекао се престола, а руска култура извргнута бољше­вичком погрому.

У исти дан наредне године, руски бољшевици, пошто су на штету руског народа иступили из Великог рата, потписали су Брест­литовски мир; у тај дан 1922. године бољшевици су почели да обележавају дан Црвене армије, наводно основане у тренутку кад је Русија доживела наводно “избављење од царизма”.

Мимо тога, има знакова да су француске проститутке, незадовољне покушајима државних власти да им се сузи простор за јавно деловање и прогнају с одабраних улица, крајем 19. века, управо осмог марта почеле да демонстрирају тражећи своја “радна права”. Проститутке су протестовале и наредних година, увек осмог марта, а предлог Кларе Цеткин имао је за циљ да жене из Марксових и Енгелсових домишљања о “заједници жена”, о женама као “заједничкој својини”, о моногамији и проституцији као “половима истога друштвенога стања”, о ћифтама који “имају на располо­жењу жене и кћери својих пролетера”, о “принудној безбрачности пролетера и јавној проституцији као природној допуни” буржоаске породице, доведе у непосредну везу са поменутим “протестанткињама”.

Па, сад, како ко воли.

 

Извор: Илија Петровић / Васељенска ТВ