Одузимање родитељима права да васпитавају своју децу
РОДИТЕЉСТВО КОЈЕ ЗНАМО ДЕФИНИТИВНО ЋЕ БИТИ ПРОТЕРАНО ИЗ СРБИЈЕ
Подизање и васпитавање деце, на начин како су то чинили наши родитељи и баке и деке, дефинитивно ће бити протерано из Србије, ако се усвоје нови предлози Грађанског законика. Васпитна пацка, шамар, или пљуска по гузи, биће забрањени. Деца од 14 година већ сада сама одлучују да ли ће ићи у средњу школу, хоће ли се подвргнути операцији, лечењу… Деца постају равноправна са родитељима, односи у породици строги и хладни, попут оних у скандинавским земљама.
Према речима психолога професора др Зорана Миливојевића, безрезервно се преписују закони са Запада који су у потпуном нескладу са нашом културом и традицијом, а иза тих иницијатива стоје интереси једне групе која би оваквим законским решењима добила моћ да уређује наше породичне животе. Јача се правна позиција малишана, што ће тек изазвати епидемију изјава: „Нећу, нећу и шта ми можеш.„ Растуће насиље међу малолетницима, бруталност, непослушност и неваспитање, свуда – од куће, преко школе до улице, уз нове законе, сматрају наши саговорници, биће још веће.
– У питању је покушај да се увођењем одређених законских решења, а која по дефиницији треба да важе за све, „преваспита“ заостали народ – каже др Миливојевић. – Проблему дечјих права приступа се из једног теоријског, правног и филозофског приступа по систему „тако треба да буде„. Дакле, закони су почели да се доживљавају као нешто чиме се „шаље порука“, уз потпуно игрнорисање стања на терену, онаквог какво је у стварности. Овакви закони су донели много проблема у државама у којима су примењени, али то се игнорише јер „ако је добро у теорији, биће и у животу“.
Кризи родитељског ауторитета су допринеле савремене теорије васпитања које су подстакле родитеље да развију одбојност према позицији надређеног. Док су се некада деца плашила да родитељи не престану да их воле, савремени родитељи су ти који се плаше да ће деца престати да их воле уколико буду превише захтевни или „напорни”. (Зоран Миливојевић, Политика)
Како др Миливојевић каже, правна позиција детета се јача како би оно било на истом нивоу са родитељем, као да су у питању две одрасле особе. Он сматра да ћемо, уколико усвојимо овакве законе, имати велики проценат необуздане, недовољно социјализоване, насилне омладине са којом нећемо знати шта да радимо!
– Ако су неке ствари пропуштене у детињству, оне се или не могу, или се веома тешко исправљају касније – тврди др Миливојевић. – То су неморални закони. За разлику од хладних и дистанцираних Скандинаваца, наши људи имају јужњачки темперамент, показују љубав, али исто тако и дисциплинују дете управо из те љубави. Зато би ти закони уништили нашу културу и од нас покушали да направе оно што нисмо. То је као да пилету обујете цокулу, како би рекла деца. А како су нама наша деца највиша вредност, онда такве неодговорне експерименте треба зауставити, све док се не направи једна свеобухватна стручна дискусија о томе шта желимо од деце, младих и родитеља. Све другачије је неодговорно и опасно.
Закони су почели да се доживљавају као нешто чиме се "шаље порука", уз потпуно игрнорисање стања на терену, онаквог какво је у стварности. Овакви закони су донели много проблема у државама у којима су примењени, али то се игнорише јер "ако је добро у теорији, биће и у животу".
Закони су почели да се доживљавају као нешто чиме се „шаље порука“, уз потпуно игрнорисање стања на терену, онаквог какво је у стварности. Овакви закони су донели много проблема у државама у којима су примењени, али то се игнорише јер „ако је добро у теорији, биће и у животу“.
Према речима криминолога Златка Николића, залагање квазихуманиста да се забрани сваки вид васпитног кажњавања, односно дисциплиновања деце, само је незнање оних који из помодарства и голога незнања предлажу нешто што ни сами не разумеју.
– Нарочито је то видљиво и чак друштвено опасно код правника који су на политички начин дошли у ситуацију да пишу законе – каже Николић. – Тако ћемо и надаље имати појаву неупотребљивих и непримењених закона.
Родитељска оштрица у васпитању последњих година већ је поприлично омекшала. Готово сваки малишан, чим научи слова, зна и своја права. Немоћ да им се наметну обавезе преноси се из куће у школу и на улицу. А, стање на терену приказују и свакодневне вести у медијима – расте насиље међу децом и младима. Данашњи малолетни деликвент постао је насилник без трунке осећања. Често бруталан, толико да збуни својим годинама и спремношћу да учини злодело. Има и по 300 кривичних пријава. Пљачка Рашу Попова, хероја детињства многих, пребија декана факултета, или малтретрира другарицу из петог разреда.
Узрок за „алергију” младе генерације према ауторитетима у школи, на улици и у друштву, треба тражити у „спљоштеним” породицама из којих извире. Зато се не треба чудити мишљењу да се васпитање без ауторитета може схватити као модерни начин неодговорног родитељства. (Зоран Миливојевић, Политика)
– Дечја права су већ у толикој мери уграђена у законе да у случају малолетних делинквената немамо механизме како да ове који имају три стотине и више кривичних пријава трајније склонимо са улице и подвргнемо програму подршке и образовања – наставља Николић. – Јачањем позиције детета и подизањем детета на „равноправни“ ниво са одраслима, са родитељима, уклања се хијерархија из породице и она се уводи у још већу кризу. У питању је опасан социјални инжењеринг који ће дефинитивно повећати проблеме, донети несрећу многим породицама и допринети порасту делинквенције. И зато је важно да родитељи препознају колика је опасност која се додатно надвила над породицу.
Како Златко Николић каже, за повећање различитих поремећаја деце и младих, нарочито делинквенције, криво је то што та деца нису васпитана, а задатак родитеља је да децу припреме за самостални живот у људском друштву, у заједници.
Аутор: Бојана Царановић
Извор: Новости
Илустрација: С. Печеничић (Политика)