Кад деца не слушају

Објављено 20 јул 2014
neposlusna-decaMНЕПОСЛУШНА ДЕЦА

Упомоћ, дете ме излуђује!

Многи родитељи данас не знају како да изађу на крај са својом децом. Не знају зашто су деца ван контроле и не знају како то да зауставе.

Гледају друге родитеље чија су деца послушна, пристојног понашања и поштена, мислећи да су та “добра деца” једноставно друкчија – да су израсла из боље саднице, да тако кажем, а да њихова сопствена деца никада нису имала шансу да израсту у такву. То је само делом тачно: не у смислу да су нека деца рођена боља или гора, него да нека деца нису имала бољу прилику да израсту у боље особе. Разлог због кога нека деца никада не добију ту могућност је тај што им родитељи ту прилику никада нису ни пружили.

На први знак проблема са дететом, одвлачимо га код лекара или психијатра да откријемо шта то са њим није у реду. У нади да постоји таблетица која ће нам поправити дете, често се не потрудимо да се загледамо у корен проблема, који је и изазвао тај проблем који ће лекар или психијатар дијагностиковати. Скоро у свим случајевима, у корену сваког видљивог проблема је духовни проблем.

Наравно, постоје неки изузеци. Неко дете је немирно или не пази на часу зато што не види таблу и требају му наочаре. Можда није лењ већ болестан од вируса, инфекције или друге болести. Међутим, ово су изузеци. Најчешће се дешава да се проблем манифестује искључиво на пољу понашања, а проблеми у понашању сви имају исти извор: духовни проблем који треба решити.

Можете да скинете све шарене бобице отровне биљке која напада ваш жбун, али ако не ископате корен који је скривен под земљом, отровни плодови ће опет нарасти. Управо то се дешава када покушамо да решимо духовни проблем секуларним решењима. Сваки покушај – свака таблета, свака казна, свака терапија, сваки подржавајући коментар – уклања само један видљиви симптом, један плодић шарене, отровне биљке. Многи обесхрабрени родитељи схвате да се нове бобице појављују много чешће и много брже него што их ми можемо обрати.

Ова врста родитељства, која решава само проблематичне симптоме када се појаве, напослетку води ка поразу и безнађу.Тај приступ ка поразу јер лечење није усмерено на прави проблем, већ само на последице тог проблема или на његове нуспојаве. У случају употребе лекова, овај приступ може изазвати још горе проблеме, што се може видети из нежељених дејстава било ког психосоматског лека који је тренутно на тржишту. Овај приступ води безнађу јер сви, укључујући ту и дете, виде да га лече али да му суштински не помажу. Беспомоћност је једнака безнађу.

Свако дете је одговорно за своје понашање, али не заслужује свако дете да га за то понашање окривимо. Када дете не учимо од првогa дана како очекујемо да се понаша, када га не учимо и не позивамо на одговорност када се не понаша у складу са постављеним правилима понашања, зашто нас онда чуди када дете постане неодговорно, непристојно и немогуће? Не би требало да нас чуди.

Било да дете неће да ради домаћи, било да нас лаже или да нешто крије од нас, било да страхујемо да ће повредити свога брата или сестру или да ће нас убити на спавању, суштински проблем је исти: дете не испуњава хришћанску дужност да поштује родитеље. Када је дете мало, ово му је заиста највећа хришћанска дужност. Када је дете превише мало да правилно одлучује само за себе, једини му је посао да живи по упутству хришћана који доносе одлуке за њега. Међутим, ово једино функционише када они који су задужени за доношење добрих одлука – родитељи – такве одлуке и доносе.

Не постоји на свету ниједна дијагноза – проблем у понашању, проблем у учењу, проблем пажње, болест –која оставља дете без могућности да буде свето. Бог нас једноставно не прави таквима да нам је онемогућено да живимо добар хришћански живот. Можда наша деца заиста имају неку дијагнозу, али није та дијагноза разлог што су деца непослушна и безобразна, већ је уствари највероватније управо обрнуто.

 

Реципрочна Пета Заповест: Буди родитељ свом детету.

Бог заповеда сваком детету Поштуј оца свога и матер своју (Изл. 20:12); у Православљу ово је пета од Десет Заповести. Без обзира какви смо ми родитељи, деца требају да нас воле, поштују и слушају. Ово је закон природе, јер кроз родитеље Бог даје деци живот. Међутим, такође је закон природе и да пазимо на децу онако како то Бог очекује.

Својој деци дајемо добре домове и добро образовање, обезбеђујући им све материјално што им је потребно и што желе, а они се некада понашају као да нимало нису захвални. Зашто та деца не испуњавају своју јудеохришћанску обавезу да поштују родитеље? Пре него што скочимо да их осудимо, требало би да се упитамо да ли смо ми искрено били онакви родитељи каквим Господ очекује да будемо.

Без обзира колико се трудимо за успех и удобност деце у материјалном свету, често показујемо нехат према њиховом развоју да постану хришћани. Најнижи нам је приоритет, ако је уопште приоритет, да помогнемо деци да постану света, што значи да буду успешни у Божијим очима и да им приуштимо духовне утехе, које се једино остварују отварањем њихових срца ка Господу,како би од Њега добили благослов. Наша највећа и најбитнија одговорност као родитеља мало везе има са тим шта ће наша деца бити кад одрасту на овоме свету. Наша највећа и најбитнија одговорност је да пазимо на њихову душу. Истина је да спасење долази од Господа Исуса Христа, а не од родитеља; али како ће Га наша деца пронаћи ако их не водимо у Његовом правцу? Ако непослушно дете одрасте у непослушну, духовно немарну одраслу особу, која је шанса да ће пронаћи Бога и покајати се пре него што буде касно? Ако деца не науче да поштују земаљске родитеље док су мала, како ће када одрасту научити да поштују Бога, свог небеског Оца? Ако желимо да деца имају што већу шансу да проведу своје одрасло време живота и вечност са Господом, морамо их са Њим упознати док су још мали.

»Не би нас изненадило да је апостол Павле написао цело поглавље,

или чак целу једну посланицу, да оцрта одговорности родитеља.

Уместо тога, сажео је сво родитељство у један стих,

што је био у могућности да уради јер је тај посао прецизно дефинисан.

`Него их подижите у васпитању и науци Господњој` (Еф 6: 4, прим. прев.)»

Џон МекАртус, Успешно Хришћанско родитељство, 1998.

Спасење је најбитнији разлог да водимо децу према Христу, али постоји и још један непосреднији разлог који се налази у нашем домену: када одгајамо децу у Господу, једна од земаљских награда које ћемо добити је миран породичан живот пун поштовања. Ако у породици имамо мржњу (или непоштовање, несугласицу, несклад), то значи да се најмање једна особа у породици дави у духовном проблему. А по свој прилици, дави се више од једне особе. Међутим, у породици изграђеној на љубави према Богу, родитељи и деца су природно усмеренији да воле и једни друге. Када је дете у питању, његова љубав садржи поштовање и послушност, које се касније преводе у поштовање и послушност у школи, друштву и у другим међуљудским односима. Када је родитељ у питању, његова љубав садржи духовно руковођење, а не само овосветско. Ако поштујемо Бога и ако наша деца поштују нас, тада ће она научити да поштују и Њега. Ако поштују Њега, поштоваће и нас.

Да би веза родитеља и детета функционисала како треба и глатко како то Бог жели, не би требало да тежимо да одгајимо децу на начин који је другачији од Његових планова. Сви смо направљени према Његовом лику – како деца тако и родитељи; не смемо скидати поглед са тог лика када доносимо одлуке у вези са васпитањем наше деце. Све што их учимо, све чему их излажемо и од чега их штитимо и све што од њих очекујемо – у свему томе мора да се огледа лик Божији, јер је тај лик она истинска, унутрашња природа свакога од нас. Што више покушавамо да будемо нешто што нисмо и што више покушавамо да деци дозволимо да постану нешто што нису, то ће нам већи бити родитељски кошмари.

 

Васпитавати сопственим примером

Посао сваког детета је да поштује родитеље, али је посао сваког родитеља да буде пример вредан поштовања. Просто речено, нека деца не поштују родитеље због тога што неки родитељи нису успешни у свом родитељском послу. Ово нема никакве везе са количином новца коју можемо да приуштимо да потрошимо на децу, колико времена волонтирамо у њиховој школи, или колико се трудимо да се са њима играмо, да са њима кувамо, да их подучавамо нечему, или да их усрећимо. Ово потпуно зависи од тога како их духовно одгајамо. Много је начина на који многи од нас не успеју да буду добри духовни водичи.

Деца не могу сама да крче пут светости. Да би дете израсло у доброг Хришћанина у будућности, мораће успут да и упозна неке добре одрасле Хришћане. Деца знају само да прате трагове које им ми остављамо. Ако виде да идемо путем светости, уз Божију помоћ пратиће нас на том истом путу. Али ако нас виде како ходамо у супротном смеру, не можемо од њих очекивати да сами наставе путем светости.

Једна од ствари које примером учимо децу је природа наше везе са Богом и дубина нашег Хришћанског живота. Да би они то научили, не морамо по сваку цену да покушавамо да их ми у томе подучавамо већ се то дешава аутоматски и често без ичије свести о томе. Ево неколико примера:

Ако нисмо побожни, наша деца ће аутоматски одрасти мислећи да је у реду и нормално бити непобожан

 

Зашто нека деца не поштују своје родитеље

Први начин на који Црква учи децу да поштују родитеље је да буду захвална за све што су родитељи за њих жртвовали и што су им дали. Али да ли смо сигурни да за децу жртвујемо и дајемо све што им треба? Улога родитеља није ограничена на предавање генетског материјала и дељење плате, крова, хране и мало пажње; то су основне ствари. Свето писмо каже: «Ако ли ко о својима а особито о домаћима не промишља, одрекао се вјере и гори је од невјерника» (1 Тим 5:8). Другим речима, физички се старати о детету није ништа племенито; то није чак ни потребни минимум. Још једном, оно што је преко тога потребно је да будемо родитељи у Господу.

Црква такође каже да би деца требало да нас поштују тако што ће пратити наше вођство. Али да ли их ми водимо? Ако их водимо, да ли их водимо правим путем – Божијим? У цркви, поштујемо старије макар зато што су дуже ту и што имају више искуства као хришћани. Чак и као одрасли, имамо потребу да увек будемо окружени онима који су духовно напреднији од нас, ако ни због чега другог, макар због њиховог искуства. Чак и свештеници и монаси имају духовне родитеље који их воде путем Господњим, помажући им да остану на правом путу. Ако је одраслим хришћанским мирјанима и свештеницима потребно овакво руковођење у вери, колико је тек онда оно потребно дечијим душама на које је тако лако утицати и обликовати их!

Упркос томе, неки родитељи и даље не виде потребу за правилима.

Понекад мислимо да ће резултат попустљивости према деци бити да се деци више свиђамо, али на крају попустљивост доноси супротан ефекат. Деца која расту без дисциплине тешко схватају одговорност за своје понашање. То је зато што они науче да имају дозволу да раде шта желе без последица. Такво родитељство не само да одбацује поштовање које Бог хоће да према нама имају наша деца, већ такође одбацује и било коју шансу да буду послушна у школи, у каријери, у друштву и, пре свега, Богу. Ако се не побринемо да их научимо како да буду послушни код куће, неће имати много прилике да то науче негде другде, осим можда светих искустава које добри Господ ставља на њихов пут из своје превелике милости и јер жели да им да другу прилику – али чак и тада не постоји гаранција да ће они послушати. Опуштено родитељство као резултат даје децу која имају опуштене моралне компасе. Ако нам је филозофија “нека га”, тако ће и бити. Како мислимо да нас поштују као родитеље, ако се ми не понашамо као родитељи?

С друге стране, уколико поставимо границе деци док су још мала, неће бити потребе да их присиљавамо да се боље понашају кад буду већа. У причама Соломоновим 22:6 пише: « Учи дете према путу којим ће ићи, па неће одступити од њега ни кад остари». Немогуће је силом проузроковати светост, али ако од почетка на правилан начин одгајамо децу она ће волети Бога и желети да буду света. Неће бити никакве потребе за присиљавањем. Као што сви ми можемо да потпаднемо под власт лоших навика, тако исто и добре навике имају свој начин да се прилепе на наш карактер. Ако одредимо границе деци, уколико су те границе разумне и корисне њиховим душама, те границе и добре навике ће временом постати део њихове личности. Када одгајамо децу да нам буду послушна у Господу, аутоматски ће са тим доћи и природно хришћанско поштовање.

Догађа се, такође, да неки родитељи успостављају детаљне системе правила у нади да ће их деца испуњавати, али се притом они сами не труде да та правила испоштују. Ово штети скоро исто колико и потпуно непостојање правила.

Без обзира на то колико смо ми добри родитељи, наша деца ће правити грешке. Понекад ће то радити јер су незрели и имају лошу процену. Понекад, врло добро ће знати да је то што раде погрешно, али ће намерно пркосити. Без обзира на разлог због кога је дошло до грешке, наш је посао да им помогнемо да то поправе. Ово ћемо урадити учећи их трима стварима: да признају да су погрешили, да се извине и да исправе све лоше што су некоме том приликом учинили (када порасту, ово израста у врлине попут скромности, покајања и осећаја личне кривице). У супротном, учимо децу да кршење правила не оставља последице. Која је корист од дисциплинских правила ако немамо озбиљну намеру да их применимо? Боље да нисмо ни одредили правила у том случају.

Многи од нас желе да изигравају “необавештене”. Радије бисмо окренули главу од одређених проблема, него се борили да их решимо. Ако се правимо да не видимо где нам деца греше тада не осећамо потребу да се нервирамо око тога како да исправимо њихово понашање, да ли и како да их казнимо и како да их спречимо и обесхрабримо од понављања исте грешке. Такође не осећамо да треба да се запитамо оно страшно питање: Да ли сам ја нешто урадио (или пропустио да нешто урадим) као родитељ и тако допринео настанку овог проблема? Проблем код затварања очију пред проблемом је тај што наша деца никада неће погледати у лице стварности – а то је да су одговорна за своје грешке.
Суочавање са одговорношћу је савим другачије од суочавања са последицама. Наша деца ће или избећи или неће избећи последице свог понашања, или ће бити или неће бити ухваћени – али морају разумети да избегавање казне на овоме свету не значи да ће избећи духовну одговорност за своје понашање. Бог каже да смо увек одговорни за своје понашање, чак и за оно које нико не примети током овог живота: «Нема ништа сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати» (Мт 10:26).

Када окренемо лице од дечијег несташлука, чинимо им духовну медвеђу услугу: Учимо их да мисле да нико не посматра. Бог увек посматра.

Укратко, морамо да урадимо више од простог подучавања о добрим и лошим поступцима; када их видимо да раде лоше, морамо да прискочимо. Није довољно претити последицама па их никада не показати. Са љубављу, морамо показати деци да наша правила, каква год она била, нису шала. Ако никада не виде како заводимо дисциплину, неће повезати чињеницу да Бог заводи дисциплину.

Са друге стране, неки од нас имају веома строга правила којих се држе, али та правила нису Божија. Можемо прочитати све књиге о родитељству, али ко је те књиге писао? – људи који знају боље од Бога? Ако своју родитељску стратегију заснивамо на било чему осим на Божијим вредностима, нити живимо хришћански нити одгајамо хришћанску децу. Ако тражимо да нас воли свет, онда је то у реду; али ако тражимо да нас воли Бог, онда треба и ми Њега да волимо и да признамо да Он зна више него ми – и више него било ко чију смо књигу прочитали или предавање испратили.

«Ако сте истинско дете Божије, добићете благодат васпитања небескога Оца још у овом животу. Дакле, васпитне методе које користе хришћански родитељи би требало да буду попут Божијих. Родитељи морају да користе васпитну дисциплину и упутства. Такво васпитање и Бог користи. У књизи Поновљеног Закона 11:1 …, позвани смо, “И извршуј једнако шта је заповедио да извршујеш.”

Проучи, разуми и употреби.»

Џеј Е. Адамс, Хришћански живот у кући, 1972.( значење српског превода тог дела Светог Писма се не поклапа са значењем Енглеског превода у овом одломку, прим. прев.)

 

Врста дисциплине коју Бог очекује да спроводимо није дисциплина у смислу војске, борилачких вештина или затворских чувара. То су секуларни облици дисциплине. Можемо децу управљати на било који од ових начина па да опет испадну од њих људи без морала у хришћанском значењу те речи. Правила дисциплине која Бог очекује да користимо су Његова: «Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима» (Јев 12:6).

Као хришћански родитељи, морамо да радимо све што је у нашој могућности да научимо децу како да живе по Божијој вољи. Када погреше, морамо да схватимо да нису непослушни само нама; непослушни су и Богу, Чија Очинска воља треба да руководи сваким правилом које им ми поставимо као земаљски родитељи. Када прекораче, треба да их исправимо. Треба да им објаснимо зашто њихова непослушност није у реду, да их подстакнемо на покајање и да им помогнемо да направе кораке ка духовном преображају које ће им омогућити да се одупру понављању исте грешке.

У дисциплини, међутим, такође треба да се сетимо праштања. Ово је битан део безусловне, родитељске, хришћанске љубави; баш као што нама Бог опрашта и ми треба да праштамо. Морамо такође бити поштени у начину на који их исправљамо. Спровођење дисциплине не значи да треба да подивљамо на децу. То такође не подразумева ни понижавање, вређање или физичко повређивање. Морамо да будемо јако пажљиви да не постанемо горди када их кажњавамо или исправљамо; напослетку ипак је дете изразило непослушност Богу, а не нама. Ми смо само Његов инструмент којим их Он држи на Свом путу. Једно је дисциплиновати децу када погреше, али то нас не ослобађа од веће одговорности а то је да имамо љубави према њима. Управо је та љубав разлог због којег и спроводимо дисциплину.

 

Нова дефиниција љубави

Наша деца ће инстинктивно знати да нас поштују тако што ће нас волети онако како ми њих волимо. Али да ли ми заиста волимо своју децу? Љубав није испуњавање њихових жеља и прохтева већ испуњавање њихових потреба. Огромна је разлика између жеља и потреба, а ту разлику деца понекада не могу да виде. Као њиховим родитељима, наш посао је да то спазимо и препознамо, да им то објаснимо и, често, да уместо њих доносимо одлуке. Понекад волети значи рећи “не”. Дозвољавати деци да раде све што пожеле, или им куповати све што пожеле, или не бити заинтересован за оно што желе и разлог због кога то желе – није љубав. То је просто размазивање деце.

Уз толико контра-хришћанских утицаја у свету, не разумемо увек шта значи волети. Желимо да се допаднемо деци, а не само да они зависе од нас, па тако често мислимо да им чинимо услугу када им правимо уступке. Али насладе нису неопходне за њихово спасење и чак често раде против њега. Да бисмо заиста некога волели, укључујући ту и своју децу, прво морамо да волимо Господа Бога свим срцем својим, свом душом својом, свом снагом својом и свим умом својим. Љубав према другоме се рачуна само ако је дата у име Божије. Да бисмо волели своју децу, нисмо позвани да удовољавамо свим њиховим хировима и материјалним фантазијама; да бисмо волели своју децу, Бог нас призива да одгајамо њихове душе у правцу спасења. Када своју љубав показујемо кроз материјално – новац, храну, играчке, привилегије – учимо децу да су ове ствари битне, да ове ствари значе љубав. Такође установљујемо преседан за то како ће од нас очекивати да их “волимо” и у будућности: тако што ћемо им давати све што пожеле.

Постоји и духовна последица успостављања оваквог преседана. У настојању да придобијемо децу задовољавајући њихове жеље за задовољствима и непрестаним уживањем, само јачамо њихову везаност за овосветско. Премештамо њихову жижу интересовања са духовног где би заправо требало да буде, а према телесним пожудама за које нам Апостол Павле говори да су противне духовним стремљењима (Гал. 5:17). И напослетку, да ли ће нас деца због тога више волети? Не баш, јер се не трудимо да ојачамо везу између нас, већ само везу између детета и ствари које добијају од нас. Само заједничка љубав према Господу може родитеље и децу да веже као пријатеље. Све мање од тога учвршћује везу наше деце са жељама за стварима од овога света.

Највиши израз наше љубави према деци је када их обликујемо по светом Христовом учењу и када их на свети начин водимо кроз духовну борбу. Свакодневни проблеми, попут малтретирања од стране друге деце или жеља за нечим што имају друга деца, не одигравају се у вакуму изван хришћанства. Чак и такве борбе су у својој сржи духовне, зато што доводе децу лице у лице са моралним одлукама о томе како треба размишљати, како се понашати и шта одабрати.

Није увек лако бити хришћанин у нехришћанском свету. Нашој деци треба подршка. Када уочимо да се боре са светским стварима, нарочито са емоцијама, морамо им показати како да се са тим суоче на свети начин. Када су тужна, морамо да препознамо и прихватимо њихову тугу и да их научимо како да пронађу утеху у Господу, подсећајући их да Божија утеха неће увек доћи у оном облику у којој је очекују. Када су срећна из добрих разлога, треба да поделимо њихову радост и да их научимо да одају хвалу Богу; када им је весеље неоправдано, треба нежно да им покажемо зашто је то тако и да их научимо да се не радују погрешним стварима. Када су љута, прво морамо и сами да разумемо ситуацију пре него што им помогнемо да на миран начин реше проблем, све време им помажући да разумеју зашто Бог не жели да останемо љути. Када су уплашени, треба да им покажемо да су безбедни и вољени без обзира на све, па ћемо тек онда моћи да им помогнемо да реше страхове на начин који је разуман и прикладан особи која је верујућа.
Задовољење емотивних потреба деце на свети начин је можда најдубљи од свих световних утицаја које можемо имати на њих. Људи имају осећања, битно је како реагујемо на та осећања, била она пријатна или не. Уколико научимо децу да се на свети начин суоче са емоцијама и борбама детињства, понеће то знање са собом у одрасло доба, када њихове емотивне одлуке почињу да носе теже последице. Тешке емотивне ситуације се не појављују изненада када дете напуни 18 година и када није више под законским окриљем родитеља; семе се сади у детињству. Ако успемо да научимо децу како да се носе са својим емоцијама – од оних бурних, узбуђујућих, до горких, тешких – заправо их учимо како да не потпадну под искушења. Радећи тако помоћи ћемо им да нас поштују и слушају, чак и ако се са нама понекад не слажу.

 

Родитељство није изоловано дешавање

(Следећи цитат је из књиге Сирахове, која није преведена на Српски језик, прим. прев.)

„Послушајте, чеда, мене оца свога, и тако творите, да се спасете:

Јер Господ прослави оца у дјеци и утврди право мајке над синовима“

(Премудрости Исуса сина Сирахова, 3:1-2)

Деца ће стално покушавати да погурају границе дозвољеног, а наш посао је да их обезбедимо и да спречимо да дођу у ситуацију за коју нису спремни. Не можемо просто престати да учествујемо у животу деце када смо им улили основне ствари и када смо их научили списак ствари које морају да знају. Да би се био родитељ, потребно је више од плана, списка и оловке.
Исто тако, деца не сазревају одједном када испуне одређени број година. Достизање развојних циљева за одређени узраст не значи да је дете стигло до било ког духовног циља који би указао на њихово хришћанско сазревање. Годиште детета говори колико је зрело његово тело, али не говори ништа о зрелости његовог ума или душе. Зрелост осећања и духовног развоја, које мало везе имају са телесним годинама, долазе свакоме у различито време. Одређено дете може бити спремно за дату ситуацију раније или касније од друге деце. Ово делом зависи од унутрашњег склопа нашег детета; а делом и од врсте утицаја који смо ми као родитељ извршили. За разлику од телесне зрелости, која се сама остварује, осећајна и духовна зрелост захтевају много одгајања.

И наравно, постоје неке активности за које никада неће доћи одговарајући узраст. Деца за неке ствари никада неће бити “спремна” или “довољно одрасла”. Ово су ствари које Бог забрањује. Грех је грех, без обзира колико година дете има – или колико је оно упорно, захтевно, популарно, итд. Свакако је један од најтежих изазова са којим се родитељи суочавају заштита детета од оних ствари које Бог забрањује а које друштво охрабрује. То што је нешто законом дозвољено не значи да је корисно (1 Кор. 6, 12, прим. прев.). Бог опрашта погрешке, како наше тако и наше деце, али немамо право да пробамо да злоупотребимо то праштање. Чак и када бисмо пробали, не бисмо успели.

Наша деца се у животу суочавају са безбројним борбама са којима нису спремна да се суоче, многе од којих не можемо унапред ни да предвидимо. Оно што барем можемо да урадимо је да их припремимо за оне за које знамо да наилазе. Кад већ толико тога можемо да урадимо да бисмо одбранили децу од многих честих грешака, искушења и скрнављења, имамо ли избор да то не урадимо? Није то претерана брига. То је један од начина да Богу покажемо да Га волимо – тако што ћемо се старати о деци коју нам је дао, о Његовој деци.

Уколико одгајимо децу по светским мерилима лабавог морала и са ставом да је све дозвољено, деца ће нас када одрасту поштовати само онолико колико их на то свет буде охрабривао. Тренутно, то и није нешто пуно. Са друге стране, уколико их одгајимо по Божијим мерилима припремања њихових срца за спасење, задатак светог родитељства ће бити немерљиво мање захтеван.

Наравно, ничији живот никада неће бити сасвим ослобођен од тескобе, али када нам Божија благодат помаже, када нас подржава и управља, можемо веровати да ће одговор на наше проблеме увек бити јасан и изводљив. Када живимо тако да будемо слични Богу у коме смо створени, и када одгајамо децу да и сама тако живе, она ће природно одрасти тако да нас воле и поштују како је то Бог заповедио.

Ако увидимо да нас деца не воле, не слушају, или не поштују, морамо се упитати зашто је то тако и како то можемо да променимо?

 

Аутор: Емилија Бачић-Тулевски

Превод: Марко Спасеновић (лектура: С.С.)

Извор: Orthodox Writer

Извор: Православни родитељ

http://www.pravoslavniroditelj.org/neposlusna-deca/