О. Јоаким Пар беседи младим Србима у Канади
АРХИМАНДРИТ ЈОАКИМ (ПАР) ИГУМАН РУСКОГ МАНАСТИРА СВЕТЕ МАРИЈЕ ЕГИПЋАНКЕ У ЊУЈОРКУ, ГОВОРИ У МАНАСТИРУ МИЛТОН У КАНАДИ, ЈУЛА 2013.
Хвала што сте ме позвали овде.
Имам копије ове иконе, то је икона нашег мaнастира, која се зове “нерукотворена икона”. Жена која је насликала икону ју је насликала нешто већу од ове које држим у руци, а ја сам поручио да нам направе копију која је већа од оног тамо стола, да бисмо могли да је окачимо на спољашњу страну цркве при манастиру. Када прилазите манастиру прашњавим путем, види се стара житница од које смо направили цркву и споља се види ова икона, овај лик Христа. Две – не, не две, много се ствари десило због присуства те иконе, али, испричаћу вам само две. Окачили смо икону, а онда сам ја одлучио да ми се не свиђа боја житнице. Добили смо од некога бесплатну фарбу коју смо употребили, али је била некако бледуњаво зелена и изгледала је одвратно.
Одлучио сам да офарбамо житницу у браон, да изгледа као црква, да изгледа мало пристојније.
Морали смо да скинемо икону ради фарбања цркве.
Касније сам био у граду, на улици, када је један човек зауставио ауто и питао ме (љутито):
“Зашто сте то урадили?” Упитао сам шта сам то урадио, помисливши да сам можда прешао улицу на црвено. Човек је рекао: “Не, не, зашто сте то урадили?” Ја му кажем “не знам о чему говорите”, а он на то одговори “скинули сте Христов лик”. Додао је: “Сваки дан путујем тим путем на посао и радујем се што ћу Га видети, а сада Га више нема. Зашто сте то урадили?”
Покушао сам да му објасним, а он је наставио: “Немате представу колико људи пролази тим путем само да би видели тo лице. Нигде нема ничег ни налик томе.”
Нисам имао појма да неко уопште гледа ту икону. Ми смо је поставили за нас, да бисмо је видели када прилазимо цркви. Христово лице промени свакога. Свакога. Једном је дошао један младић; има доста хипика и уметника и “алтернативних” људи у нашем крају, сви су побегли из града да живе на селу, постоје уметничке колоније и слична насеља. Тај младић је дошао код нас, возио је... не могу да се сетим како се зове та марка аута, мали немачки спортски аутомобил...
Елем, довезао се до цркве и неко време гледао икону из свог кабриолета, а затим рекао: “У реду, одустајем – ко је ово?” “Како то мислиш ко је ово”, упитам ја. Он опет пита: “Ко је то?”
Одговорим да је то Христ, а он каже: “Мислите, Исус? Никада Га нисам видео оваквог.” Почео сам да мислим да није случајно Господ одабрао баш ову икону, “нерукотворену”, да нам се прикаже.
Како Он изгледа?
Један млади Рус из парохије, када је био мали дечак, живео је у Бруклину и ишао је у предшколско за руске Јевреје, да би говорио руски док су му родитељи на послу. Он је једног дана рекао деци у тој школи, када су некако почели да причају о Богу, да зна како Бог изгледа.
Они су му рекли да не може да зна како Бог изгледа, да нико не зна како Бог изгледа. “Ја знам како Бог изгледа”, инсистирао је дечак. “Имам слику Бога”. Остала деца су му говорила: “Не можеш да имаш слику”, а он је тврдио да има. Следећег дана донео је икону у школу. Наравно, јеврејски учитељ је полудео: “Шта ово ради овде, однеси га одавде”. Али сва су деца желела да виде слику Бога. Дечак је рекао да не могу да је виде ако је не пољубе, па су сва та мала јеврејска деца почела да љубе икону. И сви су хтели да је имају! Сви су хтели да кућама понесу слику Бога. Моћ лица Божијег је невероватна.
Али та моћ, то лице Христа, је овде. Није само овде – у свима нама је. Направио нас је по свом лику. Ми смо ти који извитоперују тај лик. Један младић који борави у манастиру има компјутерски програм, којим може слику себе или вашу слику или слику некога другог притиском на дугме да претвори у слику дебелог човека који личи на вас. То сте ви, али изгледа потпуно гротескно. Слика коју прву видите је права слика, а извитоперену ми правимо. Ми извитоперујемо слику Христа. Није Христ тај који је невидљив у свету, већ Га ми оповргавамо и не дозвољавамо му да буде виђен, кроз наш начин живота. Наш живот онда говори нешто што није Христ.
Једном сам разговарао са групом студената. Питао сам их “зашто мислите да Бог нестаје из наше културе?” То је истина. Вера, Црква и Бог нестају из нашег друштва. Не желимо да слушамо о Њему, не желимо да Га видимо, цркве се затварају, манастири се распродају, школе се распродају... Као да никога Бог не занима. О чему се ради?
Бог, као што смо рекли јутрос на Литургији – како га називамо? Светим Богом. Кажемо да је Свети Бог, Крепки Бог, Свети Бесмртни. Бог је Свет. Ако хоћете да познате Бога, морате да будете Свети. Наш свет каже да је Светост бесмислица. Светост нема сврху, нема значај, није стварна. Када нестане Светости, нестане и Бога. Ако си човек, као што сви јесмо, волиш. Ако не волимо, нисмо људи. Одузми од човека Светост и он не може да воли. Не може да буде оно што је створен да буде.
Морамо да почнемо да верујемо да је Бог нешто више од банкомата. Не знам имате ли овде банкомате? Знате на шта мислим, одете у банку, играте се оним играчкицама и добијете паре. Ми тако идемо и Богу. “Треба ми, треба ми, треба ми, упомоћ, упомоћ, оправи, среди ствар”.
Мислимо да ће нам, ако укуцамо праву шифру, Бог дати шта желимо. Бог је више од тога.
Какву везу имамо са Богом? У томе и јесте проблем! Морамо да препознамо да постоји апсолутна Истина. Наше друштво то не жели да уради. За савременог човека, истина је релативна. Не постоји апсолутна Истина. Истина је оно што желиш да буде. Када изван тебе не постоји апсолутна Истина, шта постаје апсолутно? Ти. Када нема Светости у свету, када за тебе нема Бога, ко онда постаје Бог? Ти.
Зато се дешава ово што се дешава. Дешавају се људи који убијају децу. Дешавају се људи који заговарају рат. Дешавају се људи (моја земља на првом месту) који заговарају смртну казну.
Дешавају се људи који стављају своје старе у болнице, домове склањајући их да умру далеко од наших очију, јер им је гадно да их гледају. Накљукамо их лековима да их успавају док не оду. Не желимо то да гледамо. Не желимо да видимо болесне.
Једном сам био у болници, поприлично болестан. Доктори су хтели да видим психијатра, јер су ми рекли да имам смртну болест, а ја сам рекао да то већ знам. Доктори су ме питали да ли желим да ми неко дође, а ја сам рекао “нека, у реду је. Кажите ми од чега болујем, знам да имам смртну болест.” Доктор ми је рекао да се већина људи, када сазнају да имају такву болест, једноставно сруши. “Ви ми кажете да већ знате да сте болесни и да је то у реду”. Ја му кажем: “Наравно да знам, а и ово није крај мог живота.” После овог разговора рекао је да ми треба психијатар, јер нисам добро прихватао чињеницу да ћу умрети – нисам плакао, нисам био хистеричан. Послали су психијатра да ме прегледа. После разговора са мном, она је морала код психијатра. Ја сам њу средио! Онда је дошла једна млада жена из собе до моје, цела јој је глава била увијена завојима. Рука јој је била у гипсу. Пришла ми је и питала од чега умирем. Рекао сам јој коју болест имам и питао шта има она. Имала је тумор. Имала је 29 година и тумор на мозгу.
Не знам колико знате о мозгу, али нерве у мозгу не осећамо, нема их. Ништа није осећала у мозгу, али је изгубила покретљивост и друге могућности, стално је падала и повређивала се па је зато носила завој и гипс. Била је ту још једна жена, египатски Православни Копт. Имала је рак материце. Док смо нас троје разговарали, доктори су дошли и питали да ли бисмо могли нас троје да идемо да попричамо са пацијентима којима је смрт тешко падала. Помислио сам “каква смо ми дружина, изгледамо као циркуски акт”. Онда смо ишли по болници и покушавали људима да објаснимо шта је живот. Не шта је смрт, јер живот није смрт. Живот је живот. А људи то не разумеју. Ми мислимо да имамо живот док се у једном тренутку све не сконча. Тако покушавамо из живота да извучемо што више док се не заврши и уствари ионако не знамо ни у чему је сврха.
У тој болници смо причали са људима о томе ко су они. Не “шта” су они. Ако мислите о себи као о “шта”, онда сте индивидуа, нисте особа. Индивидуа мора све да направи сама за себе. Све исходи из “мене”.
– “Шта си ти?”
– “Ја сам мушкарац.”
Не, нисам ја то. Ја сам неко ко је у односу са неким другим. Ја сам “неко”, нисам “нешто”. А када сте “неко”, имате живот. Толико наше деце не види себе као “некога”, него као “нешто”. Они су “муж”, или “жена”, они су “лепи”, они су “спортиста”, имају читав списак онога што јесу, уместо онога ко јесу. А када не разумете ко сте, сви други вам говоре ко сте. Ако немате идентитет, сви и све вас мењају све време, зато што се живот стално мења. Ако сте данас најлепша особа на свету, нећете то бити сутра. И онда више нисте ко сте мислили да јесте. И тако се све мења. Ви сте онда “нешто”.
Учимо децу да буду “нешто”, а не “неко” и они се изгубе. Већина нас самих је изгубљена, јер не знамо ко смо. А не можеш да знаш ко си без Бога. Без Бога нема “некога”. Без Бога нема живота, нема љубави. А ми настављамо као да је Бог нешто што убациш у живот да би живот прорадио, иако Бог нема никакве везе са твојим свакодневним животом. Нетачно! Он има сваке везе са твојим свакодневним животом. Како да пренесемо ту поруку? Како да помогнемо људима да спознају Бога?
Као Православни Хришћанин, не сећам се историјског раздобља у коме је живети противкултуру култури у којој живите било битније него сада. Ако се не издвајате по начину живота, по изгледу, по начину понашања од свих неверника, шта им можете рећи? Како можете да преузмете вредности друштва које је безбожно? Како можете да функционишете у друштву и подржавате друштво и да желите да будете део друштва које вам говори да нисте битни и да не постојите, да је култура та која постоји. Да ли ми обликујемо културу, или она обликује нас? Већину нас обликује култура. Шта да радимо? Како то да променимо? Не можемо! Не можемо то да променимо, док не уђемо у однос. А то мора да почне са Богом. Већина нас нема однос са Богом.
Постоји један ланац огромних пиљара у Њујорку, “Фервеј”. Постоје три-четири те радње,
монументалне величине – имају фрижидере три пута веће од ове просторије. Целе те собе су фрижидери, у њима раде мушкарци у посебним оделима, који вам донесу шта год вам треба из фрижидера. Скоро сам био у тој пиљари и један од тих људи ме је питао: “О чему си ти?”
Упитао сам га “Како то мислиш о чему сам ја?”, на шта је он појаснио: “Зашто мораш да идеш наоколо изгледајући тако како изгледаш?” Прво сам одговорио: “Например, не желим да неко помисли да сам ти. То је добар разлог. Хоћу да знају да сам ја ја.” Разговарали смо. Када смозапочели разговор, питао ме је: “Како знаш да Бог постоји? Је ли овде?” “Не, није ту”, одговорим. Не можемо разумети Бога, само Га можемо знати. Само Га можемо искусити. Не постоји ништа у мозгу што може да разуме Бога. Ништа. Само кроз искуство можемо имати Бога. А онда Бога видимо свуда и доводимо Бога људима на различите начине. Човек је гладан гледања лика Божијег. Желимо да Га видимо. Не желимо да слушамо о Њему (извините што причам о Њему). Не желимо да читамо о Њему. Желимо да Га видимо! Желимо да Га додирнемо.
Желимо да га познајемо, али не можемо Га познавати ако не познајемо себе. Не можемо Га познавати ако не ступимо у однос и не можемо га познават и ако не разговарамо једни са другима.
Синоћ сам баш некоме ово поменуо... Неки од вас су Руси, а неки од вас познају Русе. Када Руси дођу у цркву, стоје потпуно мирно четири сата. Не мрдају. Не гледају ни лево ни десно, ни деца им не мрдају. Сви стоје савршено мирно, без иједног звука, сатима. Једном је у цркву ушао један крупни човек у својим раним тридесетим. Стајао је тако мирно, а ја сам стајао иза њега. Дошао сам био да разговарам са владиком, мислећи да је Литургија у шест ујутру као у манастиру, а овде је била у девет или десет сати. Тај човек је стајао мирно, молећи се. Утом је ушао један човек са улице, који је доста заударао. Онај човек који се молио врло тихо се одмакао један кораку страну. Видевши то, пришао сам му и рекао: “Ниси га видео, јел' да?” “Видео кога?” “Ниси га видео”, понових. “Не знам о чему причаш”, рече човек. “Ниси видео Исуса Христа.” Он упита:“Где?” “Управо си се одмакао од Њега. Управо си отишао од Њега, јер то није био Христ кога желиш да видиш.” Колико често се одмачињемо од Њега? Колико често јуримо за неком будалом, мислећи да је то оно што нам је потребно, а одшетамо од Христа? То стално радимо.
Стално. Зато нам Господ каже: “Зар имајући очи, не видите?”
Зашто не видимо? Због наших већ усађених представа. Већ знамо како би Он требао да изгледа!
Стварно? Људи ми кажу: “Бог од нас не очекује да то урадимо.” Стварно? Јел' вам Он то рекао?
Јел' сте причали са Њим? Мени то није рекао. Када каже “иди продај све што имаш, подај сиромасима и крени за мном”, зар то не мисли? Шта онда мисли када то каже? Да ли то значи да треба да имаш Ферари, да ли значи да треба да имаш базен у дворишту? Шта Он хоће да каже?
Шта жели од нас? Како ћете да Га пратите, ако не знате ко је Он? Како ћете да Га пратите ако не знате шта Он жели? Како ћете да Га пратите и будете Његов ученик, ако чак не знате ни ко сте ви сами?
У Псалмима пише: “Говори Господе, слуга Твој те слуша”. Знате шта ми говоримо? “Слушај Господе, слуга Твој говори”! Тако приступамо Богу. Говоримо Богу шта желимо, уместо да слушамо шта он тражи од нас. Шта Он тражи? Тражи од нас да волимо једни друге. Каже “ако волите мене, волећете једни друге”. А ми то не радимо. Има такве усамљености, има такве патње на овом свету, а све смо то ми створили, а не Бог. Бог не ствара патњу, ми је стварамо. Бог нам даје прилику да отклонимо патњу. Да људи буду вољени.
Једном сам био у Русији, не бих да кажем где, да не буде да оговарам владику. Отишао сам код владике и питао могу ли да одржим предавање у његовој епархији, а он ме строго упитао: “Што? Ко си ти? Шта хоћеш да урадиш?” Рекох му да су ме позвали да говорим. “Да говориш о чему? Не требаш нам ти да држиш говоре, Црква је овде хиљадама година, не требаш нам ти. Добро нам иде.” “Стварно?”, упитах. “Да, да, добро нам иде”, одговори владика, “не требаш нам ти”.
Рекох: “Сигурно вам не требам ја, али неки људи су ме позвали да говорим о томе како можемо кроз друштво свесно да доведемо људе у свест о Богу.” На то владика каже да су они то већ урадили, а они који не прилазе Цркви не желе Бога. “Зар стварно мислите, владико, да хиљаде и хиљаде људи у центру града који проводе петке, суботе и недеље у клубовима, кафанама и на улицама, једноставно не желе Бога, да су рекли “Боже не желим Те”? Они због нас не знају ко је Он.” Владика на то каже: “Нема хиљаде људи на улицама, то нису наши људи, то су људи који не верују ни у шта.” Ја га питам: “А што носе крстове око врата?” Почео је да се изговара, а ја сам га онда питао да пође са мном да видимо те људе. Владика се изненадио: “како то мислите да идемо да их видимо?” Рекох: “Ово је Ваша епархија, Ваш град. Пођите са мном, показаћу Вам те људе.” Није хтео да пође.
Један свештеник је пошао са мном. Рекао је да жели да иде са мном, а када сам ја пошао он ме је изненађено упитао да ли ћу ићи обућен у архијерејску одежду. “Ово је једино што имам да обучем, како то мислиш да ли ћу ићи овако обучен, ово сам ја. Хоћеш да се обучем као полицајац или као возач аутобуса? Нисам полицајац ни возач аутобуса, ја сам свештеник, зашто бих желео да изгледам као неко други?” Он упита: “Шта ће мислити о нама?” Рекох: “Хајде да сазнамо.”
Онда он рече да ће ипак да се пресвуче у грађанско одело. Тако смо коначно отишли.
Разговарао сам са тим младим људима. Знате, прво вас исмевају, хоће да испадну паметни, изазивају вас и тако даље. То ми није проблем, могу у томе да уживам. Упитао сам их: “Шта радите? Зашто сте овде?” “Лепо се проводимо.” “А шта то значи?” Знате већ, планирали су вечерашњи секс, узимали дрогу и алкохол, лепо се проводили, успостављали контакте и слично. Рекли су ми: “Бог заиста није битан.” Један дечко ми је рекао: “Ја сам студент електротехнике. За мене, Бог уопште није тема. Не размишљам о Њему.” “Знаш”, рекох, “ти Њему јеси тема. Он о теби размишља све време, иначе ти не би постојао.” Рекао сам им: “Када бисте волели једни друге, видели бисте Христа.” Они су говорили: “Ми смо сви другови, пијемо заједно, излазимо заједно, сви смо пријатељи.” А ја сам их питао шта је са оним човеком који стоји на улазу на факултет и проси. Нису знали о коме причам. Пролазили су поред њега а нису га видели.
Предложио сам да идемо да га видимо. Било им је то чудно: “Шта ћемо да радимо, да стојимо и да га гледамо?” “Да”, рекох, “идемо да га видимо”. Спустили смо се низ улицу. Тамо је стајао човек. Био је пијан, изгубљеног погледа и просио је. Један дечко је рекао: “Ако му дамо новац, купиће алкохол”. “А шта ти радиш са својим новцем?” Дечко је рекао: “Ја га и зарађујем, па могу са новцем да радим шта хоћу.” Ја кажем: “Само зато што сам ја купио пиштољ не значи да смем тим пиштољем да упуцам некога. Купио сам га, значи смем да њиме убијем јер је пиштољ мој?
То је бесмислица, имамо неку одговорност у животу. А шта када би тај човек био Христ? Шта када би тај човек, који пати и мучи се, био Христ? Он каже “Шта чиниш најмањем брату или сестри, чиниш мени.” Прошли смо поред човека који је тражио помоћ. Прошли смо поред човека који је алкохоличар и нисмо желели да га видимо. То радимо и Христу. Он каже “Ево ме”, а ми кажемо “Не желим да тако изгледаш, па ти се зато нећу ни наћи”. Он каже “треба ми”, а ми кажемо “ти нама не требаш”. Непрестано то радимо.
Један младић каже: “И даље живим са мајком и оцем. Када бих довео овек човека кући, мајка и отац би ме избацили на улицу.” А ја питам: “Шта да је ово Христ? Да ли си вољан да останеш са родитељима и изгубиш Христа? Или си вољан да оставиш родитеље и задржиш Христа?” Он каже: “Бог то не пита.” Ја кажем: “Како знаш?”
Како знамо шта Он хоће? Не знаш, ако не слушаш. Шта Он тражи он нас? Да ли тражи новац? Не, Њему не треба новац. Не треба Му наше ђубре. Све је то дивно, али је ђубре. Све ће да се распадне, мораш да га пазиш, мораш да плаћаш рачуне да би имао струју... То је ђубре! Једино што Он тражи су људи. Остало је ђубре. Богу не треба ђубре. Треба Му твоје срце, јер те воли.
Без (нечујно, неко се накашљао у публици, прим прев) не можеш да постојиш.
Зашто људи беже од Цркве? Зато што немамо љубави. Зато што не волимо Господа. И зато што Га не волимо, Он није присутан за нас, људи Га не виде.
Ритуали су битни и лепи су. Рецимо да сте венчани, неки од вас јесу. Венчани сте а знате да вас муж или жена не воли, или то осећате на неки начин. Он вам ујутру приђе, каже “Здраво душо, волим те, желим ти леп дан” и изађе на врата, а ви знате да је то била само формалност, да ту није било љубави, можете да осетите недостатак односа. Упитате се: “Шта се десило?” Када идемо у цркву и обављамо све ритуале, то је онда “Здраво душо, желим ти леп дан”, без односа.
Од тога остајемо хладни. Стојимо у цркви, са Божанственом Литургијом. У Вери знамо да су хор анђела и заједница светаца ту са нама, обожавајући Свету Тројицу, а ми гледамо на сат. Ми мислимо на нешто друго, записујемо поруку да се нечега сетимо када изађемо... Шта нам се то догодило? “Здраво драга, желим ти леп дан”. Испали смо из односа! Оно што се одиграва у цркви, не одиграва се за нас. Одиграва се, али не за нас. Ходамо кроз овај град, Торонто, или где год живите и кажемо “Добро јутро, како си?”, али без односа. Тако не утичемо на свет у коме живимо.
Када се десило оно деветог септембра, знате 9/11, ишао сам тог јутра у цркву, било је усековање главе Јована Крститеља. Ви сте на старом календару, јел' да? Тог дана је усековање главе Јована Крститеља. Нисам знао шта се догодило у граду, јер смо били на путу за цркву. Све су улице затворили, нисмо могли да се вратимо у манастир. Ишли смо улицом када нас је један камионџија опсовао и пљунуо на нас, мислећи да смо Муслимани. Викао је да смо Јевреји и свашта још што му је пало на памет. Следећег дана сам причао са владиком. Рекао сам: “Догодила су ми се два инцидента. Јуче тај камионџија, а јутрос ме је један човек опсовао јер је мислио да сам Католик, говорио је да уништавам децу, да сам педофил, називао ме је свакаквим погрдним именима”. Владика се смејао. Ја кажем: “Лако је Вама да се смејете, нису Вас пљували” Владика ми је тада рекао: “Немамо никаквих проблема у Њујорку. Када Вас сви поздрављају на улици и целивају Вас ради поштовања које имају према Католичкој цркви, мислећи да сте Католик, немате са тим никаквих проблема, не кажете да Вам се не обраћају јер нисте Католик. А када Вас називају прљавим Католичким свештеником, побесните. Морате прихватити и добро и лоше. Будите захвални на њиховој благодарности, а молите се за њих јер пате.” То је добар поглед на живот.
Морамо да утичемо на свет, пре свега унутар својих породица. Већ сам ово некима причао; близу нас живи једна породица која ми увек улива наду. Нису Православци, Католици су. Имају осморо деце. И мајка и отац воле Бога. Деца исто воле Бога, зато што мајка и отац воле Бога.
Најстарије дете има 27-28 година, родитељи већ имају и унучиће... Питао сам оца те породице како то да сва његова деца иду у цркву? Рекао је да деца иду зато што и они иду. “Никада то нисмо доводили у питање, то је оно што ми јесмо. То је оно што ми радимо. Верујемо у Бога. Тако и наша деца верују у Бога.”
Та породица је била код нас у манастиру на Божићној прослави. Остали су током целе службе. После службе мајка се понашала као типична мајка, организовала је свима ручак, сецкала храну за децу, знате већ шта мајке раде за столом. У шали сам је упитао: “Дајен, ко је главни у вашој кући?”, пошто је свима говорила шта да раде. “Јеси ли ти главна или Тони?” Она је одговорила: “Ниједно од нас двоје, оче, Бог је главни. Зато што је мој муж послушан Богу, ја сам послушна мужу.” Можете ли то да замислите у својој кући? “Зато што је мој муж послушан Богу, ја сам послушна мужу. Зато што верујемо.” Ваша деца нису послушна никоме, јер ви нисте послушни Богу. Ето зашто. Нисте послушне мужевима, не волите своје жене. Зато нема светости у вашој породици. Зато ваша деца воле овај празни свет – зато што ви не волите Бога. И ви волите празни свет! Ви сте их тако научили. Када бисте имали адолесцентну ћерку, прелепу девојчицу од петнаест година, прелепу... и када би она дошла из школе и рекла: “Мама, тата, професори у школи су рекли да ће да ме силују”, рекли бисте: “ШТА?” Звали бисте полицију, одмах бисте исписали дете из школе, јер желите да заштитите дете. У школи свакога дана силују душу вашег детета. У школи свакога дана одузимају Бога од вашег детета. Уче их неморалу, уче их глупостима које немају везе са јеванђељем, а ви кажете: “Узмите моје цењено дете и силујте је!”
Сваки дан то кажете. Пошаљете их у школу и не бринете. Није вас брига! Није вас брига.
Не знам како је у Србији... Имате ли “црквене женице”? Руси их имају. Има ли их код вас? Оне женице које свима у цркви говоре шта да раде, женама да покрију косу, где ко треба да стоји... Има ли их код вас? Руске цркве су пуне таквих женица, све су у нашим црквама. Зовемо их “свете вештице”. Дивне су то жене, стално су ту. Једном је на недељну Литургију дошла жена која је била тако обучена да никада не бисте помислили да је кренула у цркву. Црквена женица јој је пришла и рекла: “Клуб је иза угла. Ово је црква”. Та оскудно одевена жена је била врло потрешена, јер откуд другој жени право да јој говори како да се обуче? И имала је свако право да буде потрешена, јер их ми не учимо ко су, а онда их присиљавамо да прихвате наше тумачење њиховог идентитета и то не могу да поднесу.
Шта бисмо требали да учимо синове и кћери о томе ко су они? Они су створени у лику Бога. Они нису роба за коју се треба цењкати и коју треба плаћати и користити. Ето како се понашамо једни према другима.
Ја кажем младим људима: “Када тражите жену или мужа, жена коју тражите би требала да буде налик на Богородицу”. Сви млади кажу да не желе да ожене Богородицу, мисле да сам луд. Ја кажем: “Таква треба да буде. А муж треба да буде налик на Господа.” Они кажу да би онда морали да мењају свој живот. Шта то причате? Ако твој живот не прати пут спасења, која је твоја сврха? Шта се дешава? Наше друштво је изгубљено и ми са њим, јер га толико вреднујемо.
Један човек који долази код нас у цркву је изгубио жену и децу када је постао Православац.
Четири године је радио све да би је убедио да постане Православна и она то није хтела. Рекла је: “Ако одеш у ту цркву, оставићу те, нећу ништа да имам са тобом. Они су лудаци.” Рекао ми је да је било врло болно, али да би радије спавао на клупи у парку него да има на окупу породицу која не верује.
Шта бисте све урадили за Христа? Колико верујете? Ја кажем да не верујемо онако како би требали да верујемо јер не познајемо Бога. Не познајемо Га. Када бисте Га познавали... Као свештеник, често чујем овако нешто: “Мој син није могао да почини то убиство, знам га.”
“Госпођо, код њега је пронађен пиштољ.” “Али знам га. Знам га од рођења, знам га, није то могао бити он. Верујем у њега.” Ми не знамо Бога и зато не верујемо у Њега. Када бисмо Га знали од рођења, знали бисмо да осим Њега не постоји ништа. Бог је једино што постоји. Знам да то не разумете, али ништа друго не постоји! И то је све. Бог је једини живот. Ништа друго није битно. А нас брине којешта. Трошимо живот, дан за даном, на бесмислице.
Био сам послушан свом духовном оцу. Никада ово не радим, никада не записујем белешке за говор. Једноставно то не радим. Отац ме је питао да ли имам белешке за пут у Канаду. Кажем: “Немам владико.” Он каже: “Почни данас да их правиш.” Почео сам да се буним, “владико никада не записујем...” Прекинуо ме је: “Оче, послушност није када се ради оно што мислите да је исправно, послушност је када се ради оно што вам кажу. Направи белешке”. Написао сам их. Нисам их још употребио, али сам их све понео на пут.
Морате да стварате однос са људима који су вам дати. Шта да радимо да вас пробудимо? Причао сам са неким јуче, питао сам господина: “Да ли си ожењен?” “Не”. “Тражиш ли жену?” “Да”.
Људи ми обично кажу да траже “добру” Православну жену, или “доброг” Православног мужа. Ја кажем ако ти постанеш добар Православац, наћи ћеш их. Доћи ће они тебе да траже, нећеш морати да тражиш. Проблем је у томе што ниси добар Православни Хришћанин! Зато нећеш ни наћи доброг Православног брачног друга, јер ће бежати од тебе, јер не желе да протраће живот на некога ко је губитник. Морате да застанете и да се запитате “Шта је сврха свега, шта да радим?” Шта заправо верујете?
Ако особа са којом бисте се венчали воли вас више него Бога, бежите од те особе. Бежите од њих! Одвући ће вас од Бога пре него што ћете ви њих привући Богу. Ако не воле Бога више него што воле вас, никада са њима нећете наћи Бога. То се неће десити! Ако не волите Бога више него што волите Њих, нећете имати духовни живот. Проблем је што ми волимо себе. Проблем је што смо у свакој секунди свога живота опседнути самим собом. Све се врти око нас. Бог скоро да нема прилику да уђе у нас.
Како ћемо нешто да урадимо? Како да се променимо? Морамо да променимо себе, пре него што променимо било кога другог. Неко ме је питао да кажем нешто о мисионарству. Не можеш да будеш мисионар пре него што постанеш Хришћанин. Не можеш да водиш, пре него што научиш да пратиш. Не можеш да подучаваш, пре него што научиш. Тако је просто. Шта ће да виде када пробаш да им причаш о Богу – твоје бесмислице?
Он каже: “Дођи, дођи и прати ме”. А шта ми кажемо? “Извини, не могу, зар не знаш да сам заузет? Имам ову обавезу, имам оно, уложио сам у ово, морам да урадим оно... Не могу тебе да пратим. Идеја је добра, али имам одговорност.” Ја сам овако говорио, знам да сте и ви тако говорили. Сваки дан нам каже: “Склони то на страну и прати ме”, а ми сваки дан кажемо: “Не сад, нисам спреман. Не могу, исувише ће ме коштати.” Сви смо призвани да будемо свети. Сви.
Сви смо призвани да будемо Христови сведоци. Да ли смо? Не волимо да се молимо, не волимо службе, не волимо да будемо милостиви... Само на себе мислимо. Како ћемо да се променимо?
Шта ћемо да урадимо? Нећемо урадити ништа, ништа, нећемо променити никога, ни себе, док не почнемо да волимо некога осим себе самих.
Неки од вас су некада били млади. Мислили сте некада да сте заљубљени у некога. Трчали бисте на крај света само да будете са том особом, јер у вашим мислима живот без те особе није вредан живљења. Знам да је већина изгубила тај осећај, али понекада се то деси, када кажете: “Не могу и не желим да живим без те особе, јер то неће бити живот.” Тако бисмо требали да мислимо о Господу, а не мислимо. Не мислимо. Како ћемо вас пробудити?
Предлажем да почнете код куће. Најбољи почетак мењања друге особе је да питате ту особу да вам опрости. Опрости ми што сам волео себе, а не тебе. То је добар почетак, јер је управо то проблем у свакој породици. Волим себе више него тебе и тражим да ми опростиш за пакао кроз који сам те провео ради своје опсесије самим собом. То је добар начин да почнете да видите Бога. Колико сте повредили свога мужа, или своју жену, или браћу, или сестре, или мајку, или оца, или децу, зато што сте увек мислили прво на себе? Они су патили због вашег лудила. То је добар почетак. Тако ћемо да променимо свет – мењајући себе. Неће бити лако.
Стекао сам многа искуства кроз рад са бескућницима. Испричаћу вам једну причу па онда можете да постављате питања. Не знам одакле долазите; имам неку представу али не знам...
Када сам био млађи и здравији, излазили смо сваког петка, суботе и недеље увече. Живео сам са бескућницима који су се опорављали од дроге и алкохола, било нас је око 150. Сви су наизменице излазили са мном викендом. Спремали смо храну у комбију, носили смо одећу, ћебад, храну и излазили смо до људи који живе испод мостова и у метроу и на другим местима у Њујорку. Била је цича зима, јануар или март, не сећам се, врло хладна година. На аутобуској станици Порт Оторити хранили смо људе који живе у картонским кутијама. Многи од њих су тешки овисници о разним супстанцама, многи су умно болесни, имали су шизофренију, нису узимали лекове, живели на улици. Било је то дивље друштво. Један младић је био врло напет, скакутао је тамо-вамо и показивао на једну кутију и говорио да идем тамо да помогнем. Негде у ћошку биле су две кутије прилепљене једна за другу и за зграду. Пришао сам. Не дешава се често да се запањим, али тада сам био запањен. Две женице у својим осамдесетим годинама су живеле у тим кутијама, на улици. Биле су преплашене на смрт, јер су их други тукли и отимали им све што оне испросе, јер су сви њима давали новац. Нису ни желеле да им неко нешто даје јер су се плашиле да ће бити пребијене. Рекао сам им да ћу их одвести кући, да ћемо им наћи пребивалиште. Једна је хтела да крене, а друга није. Плакала је. Рекао сам им да одведу ону која је хтела да иде, а остао сам са другом. Рекао сам јој да ће све бити у реду и питао је зашто плаче.
Рекла је: “Зато што ме је син избацио из куће. Живела сам са сином, а онда је он рекао да његова жена не жели више да ме види у кући, па ме је избацио.” Рекао сам да ћемо је водити кући, а она је рекла да не жели више да има кућу. “Моја сопствена породица ме више не жели. Плачем по читав дан, знајући да сам родила то дете а он не може да се стара о мени у старости.” Колико постоји људи за које ни не знате, јер вас ни не занимају, који нису вољени? Много. Много.
Једном нам је Мојсије дошао у посету. Лично Мојсије. Управо смо били завршили вечерњу службу, следећег дана је био помен Мојсија Боговидца. То вече око два ујутру је неко позвонио на врата. Помислих: “Боже, ко звони у два ујутру?” Устао сам и сишао доле, на вратима је стајао старац црне коже и седе косе. Носио је челичну кофу пуну крша прекривеног пешкиром. Рекао ми је: “Хладно ми је. Гладан сам. Немам где да живим.” Рекао сам: “Па где си био у осам увече, ни тада ниси имао где да живиш, што ниси дошао тада, када сам био будан. Добро, нема везе, уђи. Спаваоница је пуна. Немаш где да преспаваш вечерас?” “Не”, одговори он. Тада га упитах како се зове, а он каже “Мојсије”. “О Боже! Уђи, уђи!” (Отац Јоаким говори кроз смех). Ако то није знак са неба, онда не знам шта јесте. Остао је код нас. Био је мало необичан. Питао сам га где му је породица. “Ту су у близини”. Био је ратни ветеран. Сместили смо га у дом за незбринуте. Онда је дошла његова породица, бесна на нас. Користили су његов државни додатак у своје сврхе, док је он живео на улици. Уновчавали су све његове чекове и задржавали за себе, а он је живео на улици јер је био сенилан и није знао шта ради. Када смо га ставили у дом, новац је почео да стиже дому, а не породици, па су се због тога наљутили на нас. Хтели су да га извучемо из дома. То је било у Њујорку, али знам да се такве ствари дешавају и овде. Знам то. Да ли ви знате да се то дешава у овом граду? Ако не знате, срам вас било. Не знате колико вам браћа пате јер вас није брига! Јер волите једино себе и оно што вас чини срећнима и што вам је удобно.
Да ли бисте ви данас, када бих ја изашао у центар Торонта и пронашао неког лудог бескућника, и када бих вам дошао и питао вас да га водите кући и да се бринете о њему, да ли бисте то учинили? Рекли бисте: “Али Оче имам породицу, имам децу, имам... знате. Постоје места за збрињавање тих људи.” Да, у вашем срцу. Ту им је место. Али срце вам је пуно ствари, а не Бога.
Пуно је ствари, а не људи. Није испуњено љубављу. Испуњено је себичношћу.
Имали смо један мото у нашем дому за бескућнике: “Живи просто, да би други просто могли живети.” Имај само оно што ти је потребно, не оно што желиш, да би они којима је потребно могли да имају то што је потребно.
Скоро смо примили један веома занимљив телефонски позив. Жена нас је позвала и рекла да јој је муж умро, да је чула да помажемо бескућницима, па ако бисмо могли да дођемо да узмемо његову одећу и разделимо сиромасима. Отишли смо да узмемо одећу. Тај човек није био много висок. Имао је 131 јакну. 131! Све различитих боја, од различитих материјала... Дивна одећа, све по његовој мери! Шта му се дешавало у глави? Свети Василије Велики каже: “Ако имаш два пара ципела...” - два, а не сто! - “Ако имаш два пара ципела, други пар припада брату који нема ципеле.” Ако му не дате тај пар ципела, ви сте лопов. Јел' сте некада пребројали ципеле које имате? Гомило лопова.
Размислите. Шта се то догодило па вам је срце умрло? Догодило се да никада није прешло преко самољубља. Такви смо. Можемо то да променимо. Само Христ то може да промени.
Ја нисам биолошки родитељ, само духовни. Сећам се када сам рекао брату, који ме је због тога умало убио, да бих ја радије да ми деца умру, него да живе у овом свету по вредностима овога света. Рекао је: “Не можеш то да промениш.” Наравно да можемо то да променимо. Закопајмо дете, па ћемо макар знати да је пре него што је отишло волело Бога. Не дозволи да оде и изгуби душу у овом свету. А шта ћемо са нама самима, пустимо сада децу; шта ћемо ми сами?
Хајмо са неким питањима, или хоћете да наставим? Видим да је владици доста овога, каже: “Завршимо ово и 'ајмо на кафу”. (смех у публици) Не, не, само сам се шалио.
Можда можемо да добијемо неку реакцију, па мало да се препиремо. Волим такве размене.
Да ја вас питам нешто. Ево изабраћу некога насумице. Ви, господине. Када бисмо отишли да поједемо нешто у граду и срели пијанца на улици, да ли бисте га одвели кући?
-Вероватно.
Да ли имате жену? Да, то би мало променило ствари. (опет смех у публици)
Да вам дам аналогију. Неки су можда чули за Дороти Деј. Јел' сте чули за њу? Дороти Деј је била Американка, која је већи део живота провела у Њујорку. Када је била млада, била је атеиста и комуниста. Радила је за новине. Касније је прешла у католичанство. Остатак живота је провела радећи и живећи са сиромашнима. Никада није куповала одећу, носила је само донирану одећу.
Живела је са сиромасима. Имао сам срећу да је лично упознам.
Једна жена, окружни судија, је имала сина јединца. Све је давала сину. Новац, све. Био је у својима двадесетима када је овердозирао од хероина. А мајка није ни знала да се он дрогира.
Умрло јој је једино дете. Била је ван себе. Помишљала је на самоубиство, између осталог.
Отишла је код свештеника који јој је рекао да оде до “католичког радника” и да ради са Дороти Деј, да би заборавила на себе. Отишла је до “католичког радника”, где су три пута дневно хранили народ. То су били бескућници који су помагали друге бескућнике. У том крају већином су живели алкохоличари. У близини је био “акваријум за пијанце”. То је зграда коју је град посветио пијанцима, десетоспратница где би увече остављали пијанце скупљене са улица. Целу ноћ би људи ту повраћали једни по другима, а у шест ујутру би дошли радници са шмрковима и опрали целу зграду, са све људима, па онда људе избацили на улицу. Ти људи би сви сишли до “католичког радника” да попију кафу, поједу хлеб од јуче и отпочну дан. Мокрили би једни по другима, повраћали, свађали се, псовали. Било је то као поглед у пакао, ужасно. Сваки дан би им људи помагали, давали храну, покушавали да им учине нешто.
Тамо постојала оваква рутина: свакога петка увече, волонтери су се састајали после молитве да причају о тешкоћама претходне недеље. Жена судија је једном приликом рекла: “Не могу ово више да поднесем. Ту сам четири месеца и не могу више да поднесем смрад повраћке, смрад мокраће, алкохолизма. Не могу више да чистим купатила, не могу више да перем људе, не могу да гледам како се људи туку, псују... Доста ми је! Доста ми је. Говорите нам да треба да видимо Исуса у том пијанцу, али ја то једноставно не могу.” Дороти, која је ћутала све време, тада је рекла: “Ако ћеш на било који начин да помогнеш некоме, мораш прво да видиш свог брата који је алкохоличар, а не алкохоличара који ти је брат. Мораш да видиш брата пре него што видиш проблем.” Морате да успоставите однос да бисте решили животне тешкоће. Не можете да решите животне проблеме тако што ћете свуда видети проблем. Морате да видите људе са проблемом. А када будете видели људе и почнете да се односите према људима, променићете се.
Једном смо доживели инцидент у возу. Један дечко од неких 17 година је доживео некакав
психотични напад. Не знам да ли је тај напад био изазван менталном болешћу, дрогом, или нечим другим. Потпуно је лудовао, гађао је људе, ударао их. Неки човек у својим раним шездесетим му је пришао нежно и обухватио га рукама, држећи га. Допустио му је да се бори, док се није смирио. Дечко се само срушио на под. Пришао сам човеку и питао: “Како сте знали да то треба да урадите?” Одговорио је: “Имам дете. Без обзира шта твоја деца радила, ти их волиш, а та љубав смирује све што раде. Знам то по својој деци. Само сам га држао, дозволивши да ради шта хоће, али сам му ставио до знања да га волим, тако што га нисам пуштао. Нисам га обуздавао, само сам га држао.” Та љубав је прешла на дете. Ми такве ствари не радимо!
Вриштимо и вичемо и зовемо полицију, “ти си лудак, шта радиш, избацићемо те из куће, бићеш кажњен...” И тако нападамо проблем другим проблемом, зато што не видимо себе у другоме.
Наш свет пати, јер у њему нема односа.
Смејао сам се када сам боравио у владичиној кући, било је тако лепо бити у соби у којој нема телевизора. Како је то лепо, када не мораш да будеш прикључен на оно на шта су сви други прикључени. Али, такво нам је друштво. Знате, са телефонима, сада су сви на телефону...
(Неко из публике поставља питање) Ово вам је прво питање од десет, имате још девет.
(Смех у публици)
– Чуо сам за Ваше искуство са Св. Јованом Шангајским.
– Знате да се данас слави баш он? Макар у Руској Цркви.
– Желео бих да чујем из прве руке како је то изгледало.
- То је било врло суптилно искуство. Сви прави сусрети су суптилни. Права размена љубави и права размена спознаје другог људског бића је суптилна. Сећам се да су моји мајка и отац били изразито наштеловани једно на друго. Могли су да буду у гужви, на неком састанку или друштвеном догађају, и ако би неко рекао нешто мојој мајци о мом оцу, њих двоје би се само погледали. Ништа не би рекли, али би знали тачно шта оно друго размишља и само би се насмешили једно другом. Имали су такву везу. То је била дубока веза, која није правила око тога велику буку.
Једном сам се возио колима са оцем кроз Сан Франциско. Знате да у Сан Франциску није баш топло. Обично је магловито. Били смо близу катедрале у којој је боравио Св. Јован, у Ричмонду. Била је густа магла, близу моста Голден Гејт. Видели смо једног малог свештеника како хода низ улицу. Нисмо знали да је то Св. Јован. Он је тада био архиепископ, али ми то нисмо знали. Ја тада нисам био Православац. Мој отац је стао да га повезе. Ја сам седео позади. Отац је питао свештеника да ли жели да га повеземо. Св. Јован није добро говорио енглески, па су почели да причају на француском. Ушао је у ауто и њих двојица су причали француски док смо се возили.
Ниоткуда... не, не бих смео да кажем “ниоткуда”, јер Бог говори кроз свете људе... Окренуо се према мени и питао: “Да ли си ти Православац?” Одговорим да нисам, а Свети Јован на то каже: “Бићеш”. И јесам. Никада га више нисам срео, то је било то. Али рекао је “бићеш”. Тада сам био Католик, нисам ни намеравао да будем Православац, али ето ме сада. Сигуран сам да и дан данас слуша док говоримо о њему. Оче? (отац Јоаким прихвата питање једног од присутних отаца из публике)
– Да ли можете нешто да кажете о причи о Хришћанину који је у тестаменту оставио сво
своје благо првом свештенику који успе да у себи покаже Христа?
- Да. Испричаћу нешто, али нећу рећи где се то збило, јер је заједница Правосланих у Америци врло уска, тако да ћете одмах знати о коме причам. У једном граду у Америци је живео један веома богат тврдокорни Протестант. Био је веома огорчен према свему ономе што се назива Хришћанском Црквом, говорио је да више нема правих Хришћана. Сви имају неки свој план и без обзира на ситуацију, ни према коме се не понашају онако како се Христ понашао. Сви само хоће паре, нове зграде, развијају планове и програме, а народ их не занима. Тај човек је узео два адвоката, дао им свој новац и наредио да иду од цркве до цркве, кроз цели град. Наложио је да иду у сваку цркву, била она Православна, Католичка, Протестантска, шта год, само да се назива Хришћанском. Рекао им је: “Куцајте на врата и тражите да причате са свештеником, парохом, или с' ким год је тамо главни. Видите како ће се према вама понашати. Ако се буде понашао као Христ, дајте му новац.”
Адвокати су кренули и звонили на сва врата. Сви су им говорили да парох не може да их прими јер има нешто заказано, или зато што их не познаје; говорили су “не може да вас прими епископ, он је веома заузет човек, ко сте ви уопште, шта желите? Не можете разговарати са њим.” Тако је било недељама! Ишли су у Католичке, Протестантске, Православне... Нико их није примио. На крају су стигли у Православну цркву која се распадала, негде усред града. Кров се урушавао и уопште читава зграда. Ту им је свештеник отворио врата. “Уђите, уђите”, рекао је, ни не питајући ко су. “Управо спремам чај, хоћете чај?” Поздравио их је, примио, угостио, па их онда питао: “Могу ли да вам помогнем?” Рекли су му да ће уствари они њему помоћи. Дали су му 12 милиона долара за цркву (публика се гласно смеје). Свештеник је био у шоку. “Зашто ми то дајете?” Одговорили су: “Зато што си нас примио као што би то учинио Христ”. То је све. Када се за то сазнало, сваки свештеник у граду је на врата ставио знак на коме је великим словима писало: “Уђите слободно”! (публика се гласно смеје) Ту је епископ, не брините, чека вас. Али они нису добили новац.
Често размишљам о томе када ми неко покуца на врата. Не због новца, само не желим да на вратима буде Христ а ја да му кажем да немам времена. Верујем да је свако ко дође сам Господ. Шта год био разлог њиховог доласка, саслушам их, шта год тражили, одвојим време за њих. Никада никоме не кажем “опростите, немам времена за разговор, заузет сам”. Јер знам да је то Господ, а не желим да Он мени каже: “Извини, заузет сам. Када си ми био потребан, ниси био ту, сада ја немам времена за тебе”. Не желим то да чујем. Желим да чујем: “Добро одрађено, добри мој верни човече”. А не: “Ко си ти? Не познајем те. Излази.” А говориће то. Он каже: “Рећи ћу вам “одлазите од мене! Не познајем вас. Када сам био гладан, нисте ме нахранили, када сам био жедан, нисте ме напојили. Када сам био без крова над главом, нисте ме примили под свој. Сад идите од мене. Прекасно је. Пропустили сте прилику. Прекасно је!”” Не желим то да чујем. Нико то не жели. Желите да чујете: “Добро одрађено, добри мој верни човече”.
Опет сам их изгубио (односи се на публику а обраћа се организатору).
Организатор: Могли бисмо да направимо кратку паузу пре одговарања на још нека питања.
АРХИМАНДРИТ ЈОАКИМ (ПАР) (Joachim Parr)