Писма читалаца - Несвети рат против мараме у србским црквама

ПИСМА ЧИТАЛАЦА - МИЛОРАД ЖИВОЈИНОВИЋ

НЕСВЕТИ РАТ ПРОТИВ МАРАМЕ У СРБСКИМ ЦРКВАМА

Прочитах недавно вест да ће у Италији власти већати хоће ли заиста забранити у школама и на јавном месту ношење мараме – хиџаба, као и вела преко лица – никаба и бурке. Што се тиче ношења вела који прекрива лице (никаба и бурке), немам ништа против, сматрам га претераним, јер је Бог створио и жену као Своју икону, тако да је и њен лик непоновљив, и у њему је одраз Творца. Али зашто забрањивати мараму, кад је пре само сто година, цела женска Европа носила мараму или барем покривала главу шеширом? Марама је до недавно била саставни део и француске високе моде. Да не причамо о томе да је већина србкиња рођених пре Другог рата већи део живота носила мараму у јавности. Барем оне које нису биле део комунистичког миљеа, где је одбацивање мараме значило женску „еманципацију“.

Тако на пример, моја покојна бака, Бог да јој душу прости, никада није изашла из куће без мараме. Сматрала је то страшним грехом и великом срамотом. Надам се да ће јој Господ узети за добро то што никада у животу није обукла панталоне и што никада није без мараме изашла из куће. Да не причам о прабаби...

Почех ово да пишем јер ми већ годинама у нашим црквама запада за око то несметано и незаустављиво, сасвим лежерно, као да ни не постоји, гажење заповести светог апостола Павла да жена треба да покрива главу на молитви. То значи и у кући и у цркви, кад год и где год је на молитви. Ево га тај део из Апостола: „Сваки муж који се са покривеном главом моли Богу или пророкује, срамоти главу своју. И свака жена која се гологлава моли Богу или пророкује, срамоти главу своју; јер је исто што и ошишана... Али муж не треба да покрива главу, јер је слика и слава Божија; а жена је слава мужевљева... Зато жена треба да има власт ради анђела. (1. Кор. 11:4-10)“. Значи жена ради анђела, који су присутни на молитви треба да носи мараму. То је код нашег народа било толико присутно да су све жене увек носиле мараму, нарочито кад излазе из куће, то се сматрало основним редом и пристојношћу.

Али авај, у нашој СПЦ се отворено потире не само хришћанска традиција стара две хиљаде година - од Христа, већ и много старија, старозаветна традиција, јер је покривање главе код жена било присутно још у старозаветним временима код свих народа на Блиском Истоку, а сигурно и много шире. И не само то, у „савременој“ СПЦ, у којој је јако модерно да се буквално све старе србске традиције газе, мељу и ниподаштавају, ниподаштава се и више хиљада година стара традиција и самог србског народа, у коме су од најстаријих времена па све до доласка богоборне комунистичке власти, која је развластила мужеве и „еманциповала“ жене, и мушкарци и жене носили покривала тј. капе и мараме на глави. Наши свештеници и клир су задржали ту древну традицију – да носе капе, али данашње жене, и то мислим на хришћанке које посећују цркву редовно, уопште не носе мараме у цркви, на молитви, иако је то изричита заповеста апостола Павла. По мојој процени, у београдским црквама ако 10% жена носи мараму добро је. Ни бабе више не носе мараме.

Али то није корен проблема. Проблем је у томе: да ли свештеници знају за ту апостолску заповест? Ако је знају, зашто је не спроводе? Како допуштају женама да се гологлаве, у панталонама а понекад и у хеланкама, нашминкане а некад и са надуваним уснама, гордо и поносито причешћују Светим тајанама? Зашто се допушта та деградација светиње?

Својим очима сам гледао како у црквеном хору који прати владику на богослужењима, и који чини десетак жена, нема нити једне једине са марамом! Значи ни владике више не воде рачуна о томе?!

Богу хвала, па у Руској цркви то није тако него постоји неки ред, и њихове бабушке у храмовима о томе воде рачуна. Зашто је то упуштено код нас, зашто се ти детаљи побожности занемарују?

Ти детаљи побожности су део више хиљада година старе духовне традиције. Зашто смо постали црквени партизани, револуционари, зашто тако олако газимо по светом предању и црквеној и народној традицији? И да ли заиста мислимо да ћемо проћи некажњено? Да ли заиста мислимо да живимо у некој врсти црквеног Дизниленда, где све има срећан крај? Где је нестао страх Божији као почетак премудрости? Где је премудрост? Постали смо плитки и спољашњи, мислимо да можемо да обманемо наивне и неуке и сав нам се труд своди на то да кад нам поставе озбиљно питање одговоримо софистички али тако да ми испаднемо премудри и преучени а наш саговорник неук и ограничен. „Глупи, уски традиционалиста!“. А ми смо „тако широки, тако светски“.

Којим путем иде СПЦ ако није у стању да код својих верника васпита основни минимум правила облачења, којег су се држали сви наши побожни преци, сви до једнога? И куда ћемо ми ако су они, и то са великом муком, отишли у Небеску Србију, а ми се овако опуштено надамо да ћемо „са пивом у руци“ да кажемо Богу „'Де си брате?!“, кад крене душа из тела, јер то је овај ниво који је сада код нас у црквама, барем у Београду, задњих десет година сигурно. Много питања, мало одговора. Бојим се да их неће ни бити. Јер „није важно шта је апостол говорио, не спасава марама него - литургија и причешће“.

На Св. Три Јерарха 2025.

Црни град

Милорад Живојиновић, Жарково

Срби из Далмације у народној ношњи.