Протоиереј Виктор Иљенко: Реч родитељима у недељу блудног сина

Протоиереј Виктор Иљенко

Реч родитељима у недељу блудног сина

„Очеви, не раздражујте децу своју, него их васпитавајте у васпитању и науци Господњој!“ (Еф.6:4).

...Хоћеш ли да твоја деца увек буду добра, да их разврат греха никада не привуче? Од детињства их васпитавај у науци и поуци Господњој, тј. не учи их само оним наукама које ће им дати парче хлеба, него васпитај њихов карактер, усађујући им заповести Божије, учи их да на све гледају хришћанским очима и да о свему суде хришћанским умом...

 

Данас не бисмо хтели да говоримо о радости повратка блудног сина у очеву кућу, нити о очевој милости, нити о покајању сина, већ о родитељској дужности према деци. Ми ћемо своје мисли придодати апостолском завету: „Очеви, не раздражујте децу своју, него их васпитавајте у васпитању и науци Господњој!“ (Еф.6:4).

„Не раздражујте децу своју“. Не доводите их до тога да могу постати љути, гневни или бесни на вас! Гнев је уопште грешан, али гнев према родитељима је још грешнији. Родитељи, не уводите их у овај грех претераном строгошћу, неразумном захтевношћу, неправедном расподелом своје љубави према њима, када некоме од своје деце повлађујете и све им опраштате, а од других захтевате да пазе на сваку ситницу.

Увредили сте сина или ћерку, нећу рећи тиме што их нисте пустили у позориште за празник, или им нисте дали новац, или сте их казнили за лоше понашање, већ тиме што сте, на пример, дигли руку на њих и тукли их када би требало да их сматрате одраслима и да штедите њихово самољубље. Једно је казнити мало дете: после минут-два дете се више ни не сећа шта га је снашло и посеже за љубављу мајке; а сасвим је друга ствар казнити младића. Ова казна, чак и заслужена, тешко оптерећује душу младића, сурово рањава његов понос и дуго остаје горак талог у његовом срцу. После казне, срце младог човека као да се на неко време затвара за родитеље и више не може да прихвати ни најразумније и добронамерније родитељске савете и опомене.

Родитељи, узмите пример од оца у данашњој причи! Он је могао да одговори на синовљев захтев: „Сачекај, сине, прерано је за поделу имања – на крају крајева, ја сам још увек жив!“ Или је могао још строжије да каже: „Нећеш добити ништа док сам ја жив: ако не желиш да живиш са мном, иди, али онда нећеш добити ништа ни после моје смрти!“ Он је дао, без речи прекора, све што је могао да добије његов најмлађи син. И својом великодушношћу је олакшао његов повратак. Да су се разишли у непријатељству, да је син отишао гајећи у срцу љутњу на оца, онда би и у најгорчем и најбезнадежнијем тренутку свог луталачког живота, да се сетио очеве куће, то би било само с горчином, са оном горчином која обично живи у самовољној и непокајаној души. Али блудни син се оца сећао са нежношћу, са дубоким осећањем кривице и кајања. Али кад се забава завршила, крај корита са рошчићима замислио је слику родитељске куће – куће са пуном чашом. А сећања на оца, посебно на последње сате које је провео са њим, можда на сузе које је видео на очевим образима када су се растајали, вукла су га кући са неодољивом снагом. Још је био „у далекој земљи“ али његова је душа већ лежала ничице пред ногама оца.

Али када родитељима кажемо: „Не раздражујте децу своју“, да би им се после грешних забава лакше вратило к вама, не желимо да вас учимо да будете попустљиви према њима чак и када очигледно греше. Не, пријатељи моји! Уосталом, Св. Павле се није зауставио на фрази: „Очеви, не раздражујте…“, већ је одмах додао: „Него их васпитавајте у науци Господњој!“

Хоћеш ли да твоја деца увек буду добра, да их разврат греха никада не привуче? Од детињства их васпитавај у науци и поуци Господњој, тј. не учи их само оним наукама које ће им дати парче хлеба, него васпитај њихов карактер, усађујући им заповести Божије, учи их да на све гледају хришћанским очима и да о свему суде хришћанским умом.

Двадесет година, па и дуже, родитељи брину о својој деци. То је несумњиво тако да би родитељи имали пуну могућност не само да их нечему науче, већ и да им створе навику да живе побожно. Очеви, а посебно мајке хришћанке! Вршите своју дужност према деци: учите их да се моле, молите се са њима, идите заједно у цркву, да и сами будете живи пример побожности својој деци.

Када деца постану младићи и девојке, пошаљите их у нашу школу, пазите шта уче на часовима, сами читајте Јеванђеље, да деца не иду далеко када буду имали питања и недоумице, да бисте им у питањима вере ви били први ауторитет.

Главно је да својим примером научите децу да на побожност гледају не као на неки додатак, не као на сметњу у животу, већ као на залог Божијег благослова, залог њиховог благостања.

Ако тако будете васпитавали своју децу у науци и поуци Господњој, онда и ако посрну у животу, чак и ако вас оставе и оду „у далеку земљу“, они ће се у тренутку покајања сетити свог родитељског дома, свега што им је усађено од детињства, и доћи ће к себи и вратити се вама. И тада ће бити велика радост за вас, што је ваше дете умрло и оживело, што је било изгубљено и нађено је. Амин.

https://azbyka.ru/propovedi/propovedi-ilenko.shtml

Превод: Православна породица, фебруар 2025.