Помен св. војника-мученика Јевгенија Родионова

10/23.мај–Дан сећања на св. војника-мученика Јевгенија Родионова

Сваке године, 23. маја ми посебно се сећамо на једног од најдостојнијих синова наше Отаџбине – војника-мученика Јевгенија Родионова. Он се родио и био убијен, од стране звери-Чечена, у један исти дан - 23. маја. Тог дана војник Јевгеније Родионов попео се на своју Голготу и прославио се мученичким подвигом у Чеченији. Не скинувши свој крст са груди, упркос приморавању озверињених вехабија, млади граничар Јевгеније Родонов и његова три ратна друга су издржали и нису се одрекли Православне вере. Сто дана и ноћи су их жестоко тукли и мучили. Условили су их да издају своју Веру, пређу ислам и почну да ратују против својих. У заробљеника је била могућност да зауставе батине и малтретирање и да остану међу живима. Неопходно је било „само“ одрећи се Христа. Наши војници то нису учинили. Руски војници су издржали. Остали су верни Православљу. 10/23. маја 1996. године, на дан рођења Јевгенија Родионова, исламски екстремисти су му одсекли главу (прво су га живог заклали а затим одсекли главу – некада је на „Youtube“-у постојао аутентични видео снимак!, нап. прев.).

Тога дана, сваке године, на гробље у селу Сатино Руско, недалеко од подмосковског села Курилово, где је одрастао и одакле је отишао на свој подвиг скромни Жења Родионов (у Русији имена имају уобичајене надимке као што су Јевгениј – Жења, Владимир – Волођа, Никола – Коља, Светлана – Света итд.), долазе многи. Овде, на гроб хероја долазе из свих крајева Русије и из иностранства поштоваоци подвига и успомене на светог ратника.

Свештеници, један за другим служе крај последњег пристаништа војника–мученика. Дипломци граничари, пре него што оду у прекоманду по местима служења, крај гроба ћутећи, строго, у себи се духовно заклињу да ће служити тако одважно као Јевгеније Родионов и многи руски војници. Војникова мајка, Љубав (Љуба) Васиљевна Родионова – мама Жење, једноставна и доступна за разговор са свима.

Ту су, такође, дипломци граничари, целе класе кадета, много ветерана ВДВ (Ваздушно Десантна Војска – падобранске јединице), ветерана рата у Авганистану и Чеченији, деце, православних људи... Војничка каша и чај из пољских кухиња, приче ветерана...и много друго неопходног за душе тражећих укрепљења да одоле у садашњим и будућим бојевима...

Пут: Међуградским возом до града Подољска, затим са аутобуске станице до Курилова а одалте пешке до сеоског гробља у селу Сатино – Руско.

Пожељно је доћи раније. Биће јутрење Богослужење у цркви на гробљу. После тога верујући са старешином храма иду до гроба и учествују у низу непрекидних служења код гроба ратника–мученика наизменично са придошлим свештеницима. То се продужава, понекад, и по 2-3 дана.

То је посебно корисно, васпитно за омладину. Ревносни родитељи, бринући се за духовни развој своје деце, не пропуштају такав повољан и поучан тренутак. Не пропустите овај догађај!

 

Из књиге „Он је изабрао крст“

свештеника Виктора Кузњецова:

УБИЈЕН ЗА ВЕРУ

Граничар Јевгеније Родионов заробљен је у фебруару 1996. године. Чеченски рат био је на самом почетку.

Десет дугих месеци мајка је тражила сина по целој Чеченији. Он је био убијен код Бамута после три месеца заробљеништва на дан када је напунио 19 година. Његов гроб, за огромне паре, показали су сами Чечени.

Она је препознала тело сина по његовом крстићу који је носио.

Из исповести мајке:

„Много година раније, 23. октобра ја сам се венчала са мужем. И истог 23. октобра, двадесет година касније, својим рукама сам ископала сина из земље, довезла кући, сахранила. Натпис на споменику „Опрости, сине“ – је у знак моје вечне кривице пред њим. Он је погинуо на седам километара од мене, али ја га нисам могла наћи...“

Љуба Васиљевна је дошла у Чеченију после телеграма у коме је писало да је њен син самовољно напустио положај. Она није могла у то да поверује. И тек после неколико седмица сазнало се да четири војника, који су дежурали на положају, нису дезертирали него су били заробљени од бандита који су прешли границу у возилу „Хитне помоћи“. Од тог тренутка мајка је почела да тражи сина, једнога од 1500 несталих, без гласа, војника.

Потрагу су водиле само мајке. Ишле су по селима, по горама, под бомбама, са смртним страхом и тугом у грудима. И надале се само на Бога и на себе! Схватале су одлично: нико им неће помоћи, њихова деца никоме нису потребна. Мајка Јевгенија Родионова срела се са Сергејем Коваљовим, познатим браниоцем људских права, који јој је рекао у лице: „Зашто си дошла овде? Твој син је убица, он је дошао да убија мирне житеље“. Па како то преживети?!

Десетине фотографија сина раздала је Љубав Васиљевна житељима чеченских села и засеока, скупљајући, мало по мало, сведочења. Више пута појављивали су се посредници који су обећавали, за откуп, да јој нађу сина. Губећи наду на помоћ од својих она се сретала са командирима терориста: Басаевим, Хатабом. У Бамуту је тражила Руслана Хајхороева, оног који је убио Жењу. И чак за мртвога од ње су тражили откуп.

Када је дошла крајем фебруара, редовни војник, жив коштао је 10 милиона (рубаља). У августу, коштао је 50 милиона. Другој мајци, Мелиховој, за сина су тражили 250 милиона, зато што је официр.

Чеченски рат однео је Љуби Васиљевној Родионовој све: сина јединца и мужа, који је умро од можданог удара четири дана после сахране сина. Сада је сама у малом стану стамбене зграде у селу Курилово, подољског реона московске области. У соби сина све је остало као и раније: фотографије, његове књиге на полицама, вољени акваријум. Живот је стао.

Али крици „Алаху акбар!“ бесаним ноћима, задах лешева и разрованог гроба, који је немогуће заборавити, сцене чеченске ратне хронике нагоне ту руску мајку опет и опет да се сећа те страшне истине о рату... О томе, како се све десило, рекао је у присуству представника ОЕБС онај који је убио војника Родионова. Жења је имао могућност да остане међу живима. За то је било потребно да скине крстић око врата и назове се муслиманом. Али он то није урадио.

Од младих војника тражили су да се свесно одрекну Христа а ако је заробљеник био упоран следиле су батине, мучења, понижења. Ако ни то није помагало остајало је последње – смрт. Они који нису издржали, и који су прешли на страну бандита, мислили су да ће просто променити веру у заробљеништву а затим када се врате кући... Не, обратног пута нема. То је први корак. Други корак: терали су их да стрељају заробљене другове, руске војнике, што су они и радили. Има много сведока томе. А онда се један од њих одрекао, пред камером телевизије, од рођене мајке. Рекао је: „Ја немам мајку, ја имам – само Алаха“.

Шта то даје снаге Љуби Васиљевној Родионовој да настави живот, остајући са својом страшном истином о чеченском рату?

О томе она говори овако: „Наравно, мени је тешко што ми је син погинуо. Али, то што се он показао достојним сином Отаџбине, није се одрекао Христа, од Православне Вере, мене теши... Ја не знам, како бих преживела да је поступио другачије“.

Тропарь и кондак Воину-Мученику Евгению Родионову 

Тропарь, глас 4

Последних времен мучениче,

Воинства христолюбиваго украшение,

святый мучениче Евгение,

Креста Христова любителю предивный,

От Спаса и Бога нашего венец приявый,

моли Подвигоположника Христа да спасет души наша.

 

Кондак гл. 4

Явился еси преудивлению крепостию,

Христову терпению даже до смерти подражая,

агарянскаго мучительства не убоялся еси,

и Креста Господня не отреклся еси,

смерть от мучителей яко чашу Христову прияв;

сего ради вопием ти:

святый мучениче Евгение,

присно моли за ны, страдальче.

 

СИНА ИМ НЕ ДАМ

   При сусрету 5. марта 2015., године, питали су мајку херојског војника Јевгенија Родионова о томе како иде дело о његовој канонизацији?

Љуба Васиљевна се замислила а онда је тихо почела да одговара:

-   Првог марта је била годишњица погибије Псковских падобранаца. По целој Русији само у три храма је било одслужено Опело за њих. У исти дан за једнога од рушитеља Русије одржан је митинг у Кремљу. Дошло је 50 хиљада (људи?)! О чему то говори? ...

Јесмо ли још увек народ?

-   Онда, ко смо ми? – питао је неко.

-   Нејасно је ко...

-   Говоре, у „Комисији за канонизацију“ су вама веома незадовољни?

-   О чему са њима причати? Они се мени више не обраћају. Поставили су ми услов да ако будем „била тиша“ онда ће они предузети добра дела са своје стране.

-   Не верујте им! – узнемирих се ја. – Они хоће, таквим лукавим начином прећуткивања, да уклоне „проблем“, да умртве сећање на Жењу.

   Љуба Васиљевна је наставила:

-   Видећи, од каквих личности је та „комисија“ састављена, ја им Жењу – не дам. Они су далеки од интереса наше Цркве, од верујућих, од народа нашег. Жења и без њих живи у срцима и међу онима који га воле и поштују. А њихове дефиниције и исцрпљивање мене су узалуд – никоме не требају... Ја им Жењу – не дам“ – поновила је мајка светог мученика-војника – Јевгенија Родионова.

Ове године 23. мај ће бити – недеља, за већину нерадни дан.

   „Пандемија“, време које лети, бриге, наше обезвређивање душе, лењост и раслабљеност... чине „своје дело“. Све нас је мање на поклоњењу код гроба младог руског војника-мученика и то је веома жалосно. А огњени пламен је све ближе и биже. Чиме ћемо се укрепљавати? Веселим говорима властодржаца?

Громогласном помпом плаћених забавних часописа? ... На чему ћемо васпитавати своју децу данас? ...

   Док Господ још даје времена и могућности за то. Ето где се обједињавати! Ето где добити силу и моћ духовну! ...

С Богом! На прави пут!

По материјалу са: "Москва Трећи Рим"

Превод са руског и приређивање за "Борбу за веру": Д.В.

http://borbazaveru.info/content/view/14366/1/

 

Епоха Јевгенија Руског

понедељак, 19 март 2012

Из двадесетог века у двадесет први, преко два револуционарна преврата којима је у првом случају свргнут „царизам“, а у другом „комунизам“, али подједнако уперена у Русију, протегла се, са прекидом од 70 година, нова руска духовно-историјска традиција – традиција помињања мученика и исповедника, страдалих за веру Христову. Данас је та традиција једна од спона која веже земље Историјске Русије, сада издељене новим границама.

1992. године је Руска црква, обнављајући традицију која је настала 1918. године, одредила 25. јануар (7. фебруар) као дан сећања на Сабор новомученика и исповедника руских, на дан када је 1918. године убијен митрополит Кијевски, Владимир, кога сматрају за прву жртву међу руским свештеницима, које су безбожници принели на жрвањ револуције. Сваке године на тај дан у православним храмовима Руске Федерације, Украјине и свих земаља које су обухваћене јединственом канонском територијом Руске православне цркве, заједно са подвигом читавог скупа руских мученика најновијег времена, подсећају се и личног подвига кијевског владике. Симболично је да је та жртва повезана са Кијевом, мајком свих градова руских, одакле је по Русији кренуло православље. Потврду те провиденцијалне прецизности и неслучајности ми видимо и данас када су велике непријатељске снаге бачене на потпуно разбијање велике Русије (која је још увек духовно јединствена, без обзира што у последње две деценије постоји државно-територијална раздвојеност) пре свега – отцепљење јужно-руских предела.

Рекло би се да су данашњи извршиоци настављања расчлањивања (читај: уништења) Русије добро научили и применили Бизмаркову формулу, која је доцније водила Хитлера: Русија ће без Украјине пропасти, а заједно са Украјином она је непобедива.

Отишао је у прошлост „комунизам“, али је морала да се стави тачка и на „јељцинизам“, како би 2000. године Архијерејски сабор одржао масовно прослављање 1097 новомученика и исповедника руских (до тада су четири Архијерејска сабора – 1989, 1992, 1994. и 1997. године укупно канонизовала 13 људи). Сада Сабор руских мученика најновијег времена има преко 1700 људи. Истраживања стално доносе нове податке, и Сабор се стално допуњава.

Ипак, да се присетимо упозорења архимандрита Јоана (Крестјанскина) у беседи коју је он читао 1994. године: „И ко зна колико ће још да траје ово „мало“ апокалиптично време, у коме земаљска Црква зри идући према Божјем Суду, који ће осветити онима на земљи крв праведника?“

Време пролази. Ко зна колико ће ово још трајати?

Новомученици се и данас моле за нас – за све који су прихватили њихов подвиг и молитву и читава наша Црква празнује, прославивши толико велику чету светаца. Али и данас се дешавају невероватни подвизи у вери. И што је још невероватније- чак и међу сасвим младим.

Много православаца већ зна за подвиге ратника Јевгенија Александровича Родионова, пореклом из села Чибирлеј у Кузњецком рејону Пензенске области, који је на редовно отслужење војног рока отишао 1995 г. у пограничне јединице Руске војске, и на свој рођендан, 23.05.1996. г.био зверски убијен близу Бамута, као чеченски заробљеник.

 

Икона Свети мученик ратник Јевгениј

Предисторија је следећа. 13. фебруара те исте године он је са Андрејем Трусовом, Игором Јаковљевом и Александром Жељезновом отишао на стражу. У току дежурства су зауставили кола хитне помоћи под управом бригадног генерала чеченских бандита Руслана Хајхоројева, која су превозила оружје. Покушавајући да изврше преглед кола руски војници су ухваћени, држани у затвору, бијени и морени глађу.

Предање које се у тако кратком временском периоду расплело каже да су 23. маја Јевгенију Родионову и његовим друговима чечени предложили да скину крст који су носили уз тело, испод униформе, и да пређу у ислам, те да се са оружјем у рукама окрену против снага Руске федерације. Пошто су ови то одбили – Родионову и његовом другу су одсекли главу, а двојицу су стрељали.

Требало је да прође неколико месеци да његова мајка, која је сада позната у читавој Русији, Љубов Васиљјевна Родионова, пронађе и по крсту уз тело препозна тело свог сина и откупи га од бандита. Војник Родионов је посмртно награђен орденом за храброст. Сахрањен је у близини села Сатино-Рускоје у Подољском рејону Московске области, уз цркву Вознесења Христовог. Сада се на његовом гробу кандило никада не гаси.

Крст на гробу Јевгенија Родионова у селу Сатино-Рускоје. Натпис на крсту: „Овде лежи руски војник Јевгениј Родионов, који је бранио Отаџбину и који се није одрекао Христа, убијен код Бамута 23.05.1996. године“

О подвигу младог мученика су почеле да се испредају легенде, на место где је он сахрањен су кренуле реке људи –молећи га кроз молитве за помоћ. Пре неколико година је његова мајка, Љубов Васиљјевна испричала А. Сењину, главном уреднику „Руског вестника“: „…Долазе жене на гроб, и људи из читаве Русије – од Далеког Истока до Прибалтике, из бивших совјетских република – Украјине, Казахстана и из далеких земаља – Америке, Немачке, Француске“.

Народно поштовање често иде испред званичне црквене канонизације. И мада нас упозоравају да превише верујемо масмедијима, чији су новинари, према мишљењу протојереја Георгија Митрофанова, члана Синодалне комисије за канонизацију светаца „почели да надувавају у новинама кампању за подршку прво идеје да се заувек памти православни борац Јевгениј Родионов, а затим и идеју његове канонизације,“ већ су осликане иконе, па су чак испеване и молитве „светом Јевгенију“. Иконе и слике са ликом мученика за Христа ратника Јевгенија постоје у 30 храмова у Русији. Конкретно, у храму апостола Петра и Павла на имању Знаменка близу Петергова, на Алтају – у Акташи, у Новоалтајску, Заринску, и тд.

На територији пограничног одреда у с.Алтај (Горниј Алтај) тамо где се стационирају граничне јединице Русије подигнута је црква у част св.мученика Јевгенија, прва међу успоменама на деветнаестогодишњег граничара Јевгенија Родионова и све момке који су погинули и Чеченији.

2006. године је у Спаском манастиру Мурома, на северном зиду капеле Св.Ђорђа, постављена табла са приказом Распећа, на успомену 10-годишњице мученичке смрти ратника Јевгенија.

Информациона агенција «Penza.News»је саопштила да је икона ратника-мученика Јевгенија Родионова на први дан Великог поста потекла миром у цркви светог Луке при пензенском онколошком диспанзеру. Према речима клерика цркве, оца Алексеја Бурцова, то се десило у време вечерње службе. Капље су пробиле на слици на два места – на једном длану и тамо, где на телу треба да буде крст. И код оца Вадима Шкљаренка из Дњепропетровска икона Јевгенија Родионова је мироточила. То се десило и 20.11.2002. године у цркви светог мученика Јевгенија на Алтају.

Ратника Јевгенија су видели у црвеном плашту и руски војници.

Крајем 2003. г. се појавила иницијатива канонизације Јевгенија Родионова као новомученика. Без обзира што је почетком 2004. године. Синодална комисија за канонизацију у Руској православној цркви аргументовано одбила његову канонизацију (пошто је пажљиво проучила околности и до тог тренутка није наишла на довољно чврсте доказе за то), поштовање ратника Јевгенија се потпуно укоренило. Да констатујемо да отац Димитриј Смирнов, председник Синодалног одељења за сарадњу са оружаним снагама и установама за заштиту права, као и протојереј цркве светог Митрофана Вороњежког „на Хуторској“ и још седам цркава у Москви и Московској области, не сумња да ће до канонизације Јевгенија Родионова обавезно доћи.

Руководилац сектора војно-вазадушних снага Синодалног одељења Московске патријаршије за сарадњу са оружаним снагама, отац Константин Татаринцев, предлаже слављење по формули „Ратник-мученик Јевгениј Родионов и други са њим пострадали ратници Андреј, Игор и Александар“.

Протојереј Валентин Сидоров је саставио службу мученику ратнику Јевгенију. Служба се састоји од стихира за мало и велико вечерње, а за јутарње – канон мученику Јевгенију (9 песама, акатист и молитва светом мученику Јевгенију).

Да наведемо молитву: «Страстотерпче Российский, воине Евгение! Милостиво приими молитвы наша с любовию и благодарением тебе приносимые пред святою твоею иконою. Услыши нас, слабых и немощных, с верою и любовию поклоняющихся пресветлому образу твоему. Твоя пламенная любовь ко Господу, верность Ему Единому, твоя неустрашимость пред муками даровали тебе жизнь вечную. Ты не снял Креста с груди своей ради жизни сея временныя. Крест твой всем нам просиял звездой путеводной на пути спасения. Не остави нас на этом пути, святый мучениче Евгение, со слезами тебе молящихся».(„Мучениче Руски, ратниче Јевгеније! Милостиво прими молитве наше с љубављу и захвалношћу, које ти приносимо пред твојом светом иконом. Чуј нас, слабе и немоћне, који се са вером и љубављу клањамо твом светлом лику. Твоја пламена љубав према Господу, верност Њему Једином, твоја неустрашивост пред мукама су ти даровали вечан живот. Ти ниси скинуо са груди крст свој да би спасио свој овоземаљаки живот. Крст твој нам је свима засијао као звезда водиља на путу спасења. Не остављај нас, који те са сузама молимо, саме на том путу, свети мучениче Јевгеније“).

А ево спомена мученика Јевгенија Родионова који је саставио јеромонах Варлаам (Јакуњин). Кондак, глас четврти: «Явился еси преудивлению крепостию, Христову терпению даже до смерти подражая, агарянскаго мучительства не убоялся еси, и Креста Господня не отреклся еси, смерть от мучителей яко чашу Христову прияв; сего ради вопием ти: святый мучениче Евгение, присно моли за ны, страдальче».(„Јавио си се….. Христово трпљење подражавајући све до смрти, агарјанског мучења се ниси уплашио, и Крста Господњег се ниси одрекао, смрт од мучитеља си као чашу Христову узео; због тога ти вапијемо: свети мучениче Јевгеније, увек моли за нас, паћениче“.)

О ратнику Јевгенију су снимљени документарни филмови, постављени су позоришни комади, има песама, његово име носе школе.

У Украјини су грађење прве цркве у част Ратника за веру иницирали борци-интернационалци Харкова. Харковски обласни савез ветерана из Авганистана је постао иницијатор предлога о градњи капеле изгинулим ратницима – учесницима локалних ратова, а у част руског војника Јевгенија Родионова. Освећење места где ће бити сазидана капела је одржано 3. децембра 2007. године. Благословом митрополита Харковског и Богодуховског Никодима донета је одлука да се сагради не капела, већ црква за 250 људи, која је затим, 23.08.2008. године, на дан када Харков традиционално и обавезно слави ослобођење града од немачких фашистичких освајача, освећена у част иконе Божје Мајке „Спасења мртвих“ као и за успомену на подвиг у вери ратника-мученика Јевгенија Родионова и других, са њим убијених војника. Ослобођењем Харкова 23.08.1943. године је завршена битка за Курск, која је означила крај прелома у односу снага у Великом отаџбинском рату.

Тако се на духовној њиви провиденцијално, али уз вољу и учешће савременика сједињује Вечита успомена на многе ратове.

Отварању и освећењу цркве је присуствовала и мајка војника Јевгенија Родионова која је цркви поклонила икону Божје Мајке „Спасење мртвих“, као и лик свог сина – хероја Јевгенија Родионова, који видимо на слици.

Љубов Васиљјевна Родионова се са сузама у очима обратила речима велике захвалности свима ко је учествовао у изградњи цркве. Служба се завршила речима протојереја Александра Зајке.

Ка новосаграђеној цркви су ових година проналазили пут и ветерани који су се борили у Авганистану, и борци-граничари, и једноставно православни верници.

 Икона „Спасење мртвих“ је одавно позната не само, на пример, у селу Бор у Калужкој губернији (прво легендарно помињање је у причи о невероватном спасавању сељака Фјодора Обухова), већ и опет - позната чудотворна икона „Спасење мртвих“ из села Малижин у Харковској губернији, која се јавила 1770. године и три пута спасила сељаке од колере; из села Красное у Черниговској губернији, као и из Вороњежа, Козлова у Тамбовској губернији, на три дела, из цркве у част „Воскресења Господњег“ у Москви где је икона била пренета из цркве у част Рођења Христовог у Палашевском сокаку. «Взыщи нас, погибающих. Пресвятая Дево, не по грехом бо нашим наказуеши нас, но по человеколюбию милуеши: избави нас от ада, болезни и нужды и спаси нас», („Спаси нас, умируће. Пресвета Дево, која нас не кажњаваш због наших грехова, већ нас због свог човекољубља милујеш: избави нас од ада, болести и немаштине и спаси нас“ – тако гласи тропар).

Као што је срасла икона из московског сокака коју су Французи пресекли на три дела 1812. године, верујемо да ће тако срасти и привремено искидана Русија. О томе сведочи и јединствено, свеопште, кроз све границе прихваћено поштовање војника-подвижника Јевгенија Родионова.

Данас ратника Јевгенија Родионова поштују као свеца многи православци не само у Русији и Украјини, већ и у другим земљама. Изванредна је чињеница да руског војника, који се борио за Русију и коме су чеченски побуњеници отсекли главу 1996. године зато што је веровао у Христа, данас поштује и света Српска православна црква! У Србији га славе као Јевгенија Руског.

И нешто потпуно невероватно: у мају 2011. године „новомученик Јевгениј ратник“ је укључен у војне парастосе коју православним капеланима армије САД препоручују када су помени изгинулим борцима на дан Усековања главе Јована Претече и Дмитријеве суботе.

http://srb.fondsk.ru/news/2012/03/18/epoha-ievgeniia-ruskog.html 

http://borbazaveru.info/content/view/4477/31/

Евгеније Родионов - симбол мучеништва и нашег времена

среда, 08 јун 2016

„У овом свету који воли себе и своје, и који нипошто не жели да се одрекне себе, мучеништво је највиши акт одрицања од света, мучеништво је највиша духовност“, рекао је протојереј Александар Шаргунов. Мучеништво је непризнавање овоземаљских, приземних људских потреба, већ стремљење ка непролазним, вечним, али крвљу запечаћеним вредностима. Кроз мучеништво се стиче смирење и уздање, више не у себе, већ само у Бога. Једино када све своје наде положимо на Христа, Његов Крст и Његово Васкрсење, једино тада ће и наша Крсна Жртва, наше мучеништво постати наш понос, наша победа и венац славе.

Таквим венцем победе, мучеништвом и вечном славом окићен је и крстић који је обема рукама привијао на груди војник Евгеније Родионов пркосећи чеченском кољачу. Када је са тројицом другова пао у заробљеништво, могао је да бира између: живота и смрти, крста и полумесеца, слободе и ропства, мучеништва и кукавичлука, победе и пораза. Чечени су посебно наваљивали на Евгенија приметивши на њему православни крстић, наговарали су га да га скине, прими њихову веру, постане њихов брат и сви кошмари, сва мучења би престала. С непуних деветнаест година поред њега нема ни маме, нема официра, нема никога. Он зна шта значи постати „брат“ чеченског сепаратисте, зна шта значи одрећи се крста, и доноси одлуку. У тренуцима када мисли да је најусамљенији, када осећа оштрицу ножа под грлом и чује зверске покличе кољача који се спрема да му одруби главу, Евгеније добија најпоузданијег Савезника - Христа. У Христу проналази снагу да истраје у трпљењу страшних мучења, кроз Христа добија утеху и спознају да је Крсна смрт једини прави избор, на Христа полаже наду да његова жртва није узалудна. Одлуку да крстић, који је добио на поклон као дечак и који никада није скидао, упрља једино својом крвљу, да светињу коју крстић симболизује брани својим животом, овај руски војник доноси храбро и са вером у Бога. Своју Крсну смрт он је сјединио са Христовим крсним страдањем, Господа разапињу на Крсту, Евгенију одсецају главу након страшних мучења. Ето одговора на безброј питања која је себи и другима постављала његова мајка, Љубов Васиљевна: шта је њеном сину давало снаге да издржи надљудска искушења, шта га је јачало, шта му је помогло да сачува чврстину и храброст у последњим тренуцима живота? По њеном сведочењу Евгеније се пре одласка у војску по сопственој вољи исповедио и причестио. И као дечак волео је да одлази у цркву, увек је сам доносио кући богојављењску водицу. Његов избор-смрт за Христа, испољава самим тим дубоку личну веру у Васкрслог из мртвих. И ономе ко се тако, по цену живота и смрти држи за Његову светињу - Крст, Бог открива снагу која је у њему скривена, снагу Христове љубави према људском роду.

Крст на гробу Јевгенија Родионова у селу Сатино-Рускоје. Натпис на крсту: „Овде лежи руски војник Јевгениј Родионов, који је бранио Отаџбину и који се није одрекао Христа, убијен код Бамута 23.05.1996. године“

Крстић који је Евгеније својим животом бранио, тај симбол победе хришћанства над силама зла, пронашла је његова мајка после шестомесечног трагања поред синовљевог обезглављеног тела. Због одлучног одбијања да скине крстић, овај војник подвргнут је мучном погубљењу 23.маја 1996.године у Бамуту, на свој рођендан, на дан православног празника, Вазнесења Господњег. Ово је већ двадесети Спасовдан од мученичке смрти Евгенија Родионова, представника оне генерације руске омладине коју многи сматрају изгубљеном. Изгубљеном у времену и простору, незрелом и неспособном да учини било какав подвиг. Многи би данашњу омладину, и руску и српску, упоредили са мртвим морем, без покрета, емоција и националне свести, без морала и верске утемељености. Генерације с краја двадесетог века, незреле, асоцијалне и немотивисане, рак рана су данашњег савременог друштва. Међутим, иако су све наведене особине својствене данашњој омладини, поставља се питање да ли су баш све лађе потонуле,појави ли се макар који таласић да узбурка то мртво море и најави долазак буре која ће да ускомеша запарложену и успавану пучину националне свести? Срећом, бројни су примери освешћених и храбрих младића нашег времена који нису плутали по устајалој површини мртвог мора, већ су се попут цунамија уздигли до небеса, засијали подвигом мученика и осветлили пут милионима, остављајући за собом златан траг као путоказ. Такав траг оставио је, између осталих и вршњак Евгенија Родионова, деветнаестогодишњи војник Стојадин Мирковић који је изгубио свој живот не желећи да напусти оклопни транспортер приликом опсаде касарне у Бјеловару. Тада је херојски погинуо заједно са својим командантом мајором Миланом Тепићем. Војничку заклетву дословце је испоштовао курир Споменко Гостић који је са само 14 година три пута рањаван на фронту Републике Српске, и на крају је подлегао повредама бранећи своје село. Сличну постојаност и одлучност показао је војник Милош Ћирковић који је бранио свој кућни праг у косовском селу Бело Поље до последњег даха, не желећи да се повуче на безбедну територију и своје огњиште уступи некрсту.

Свесну жртву на олтар отаџбине принели су сви наведени мученици. Неокаљаног образа, уздигнуте главе кренули су у своју последњу битку, последњи јуриш. Али, њихово последње: „Урааа!“ одзвања и данас гласније и поносније него онда када им се од срца отело. И још је безброј примера непоколебљивих и неустрашивих мученика чија херојска смрт доказује да је Православље у Русији и Србији још увек живо, да су ове, крвљу натопљене земље, још увек способне да уз помоћ Божију изнедре горостасе који су пострадали не штедећи своје младе животе. Док год траје сећање на њихове подвиге, док год их помињемо, ни Евгеније, ни Стојадин, Милош и Споменко, нису погинули, нису погубљени. Они ће живети у народном сећању, а њихова имена су занавек исписана у Књизи вечности.

Када спасовданска звона објаве Вазнесење Христово, нека се у душама православних умноже молитве новомученицима које ће се вазнети до Престола Божијег за спасење свих нас, целе Васељене.

Новомученици руски и српски, молите Бога за нас!

ДРУЖИНА СВ. КРАЉА МИЛУТИНА – НИШ

http://borbazaveru.info/content/view/8799/47/