О. Горан Спасојевић: Љубав је јача од смрти

О. ГОРАН СПАСОЈЕВИЋ

ЉУБАВ ЈЕ ЈАЧА ОД СМРТИ - ПРОПОВЕД НА СВ. ЦАРСКЕ МУЧЕНИКЕ РОМАНОВЕ

...Чак и данас се, несмањеном жестином, противници традиционалних породичних вредности труде да униште породице у којима се поштује породична традиција описана у Светом Писму. Труде се да такве породице обезглаве, да их обезличе, да топле породичне домове претворе у тек успутна свратишта ка новим ”узбудљивим” путовањима у неистражене крајеве разврата и неморала. И колико год нам се свакодневно са свих могућих великих и малих екрана углавном нуди антихришћански и анти-морални садржај, обесмишљен и обезвређен, толико више смо ми Хришћани дужни да свету, увек и на сваком месту – као што су то у своје време тихо и непоколебиво учинили Царски мученици Романови – понудимо крсно-васкрсно радосно освећење и простора и времена у којем живимо. Дужни смо Христа ради...

 

У име Оца, и Сина, и Светога Духа! 

Драга браћо и сестре, када је Господ почео да проповеда у почетку није имао пуно следбеника. Углавном су око њега били окупљени Његови ученици, Свети Апостоли, и још по неко. Али, када је по великој сили Својој почео да чини чудеса, између осталог и да исцељује болесне, међу Јудејцима се прочуло да велики пророк походи њихову земљу. Тада су многи људи почели да га прате, временом чак и они изван изабраног народа Божијег.

Прво јавно чудо које је Господ учинио десило се на свадби у Кани Галилејској. И тај Његов одлазак у један скромни дом, где је двоје младих оснивало породицу, није био случајан. Као што, уосталом, ништа што је Он чинио није било случајно. Својим присуством на свадбеном весељу двоје младих – младића и девојке, женика и невесте – хтео је Исус да покаже да породица заслужује посебну пажњу, и да би се приликом ширења Јеванђеља у првом реду требало ослонити на породице, на сву ону снагу која пребива у чедним и побожним хришћанским породицама.

Уосталом, када је Свети апостол Павле послао писмо Светом Филимону и његовој породици, он је то писмо и почео чувеним речима: ”Благодат и мир теби и твојој домаћој цркви!”.

И заиста, у првим вековима Хришћанства породице Хришћана и њихови домови личили су на мале Божије Цркве, у којимa се могао осетити молитвени дух, дух узајамне верности, пожртвовања, љубави, кротости и смирења. Хришћани првих векова разликовали су се од осталог света чедношћу и лепотом свог породичног живота, у којем се знао ред и поредак. Свако је знао која му улога припада у породици. Муж је знао да је његова главна обавеза да своју породицу на првом месту заштити од спољашњег (негативног и порочног) утицаја околине, затим да породици обезбеди основне услове за живот, док су жена и деца знали да су били дужни да таквом супругу и оцу указују част која му следује. Такве племените и честите породице су зато и могле да буду расадници хришћанског духа и културе. Тада је било мало хистеричних, нервозних и незадовољних жена, зато што је било мало порочних мужева. А и њихов пород, њихова деца, била су – света.

Већ смо једном говорили о дивном роману пољског нобеловца Хенрика Сјенкјевича – ”Кво вадис?” (”Куда идеш, Господе?”), у којем је писац дао сликовити приказ Рима из доба најстрашнијег прогона Хришћана првих векова. Описавши до ситница разврат који је владао на двору цара Нерона, а и у домовима већине незнабожаца – нарочито многобројних племића који су били оличење те неморалности –Сјенкјевич је исто тако дао и верну слику малобројних хришћанских домова, у којима се могао осетити и препознати тихи и чедни мир и лепота домаће среће и преданости Богу. На тај мир нико није могао да остане имун. Ни обезличени цареви племићи, па ни сам Нерон, који су те људе презирали јер се у лепоти тих благочестивих хришћанских душа огледала сва ружноћа и разврат римског племства, на челу са самим царом Нероном.

Дешавало се да у прогонима Хришћана страдају читаве хришћанске породице. И очеви и мајке, као и њихова деца. Крволочни непријатељи Христа и Хришћанства нису никог штедели. Чак ни новорођене бебе. И њих су својом демонском злурадошћу лишавали живота. Ипак, те и такве породице, које се и у страдањима нису одрицале своје вере у Христа – и које су до последњег тренутка чврсто веровале у Његово обећање да ће свако ко смирено и без роптања понесе Његов Kрст на Земљи (временски и просторно ограниченој) добити непролазна блага на Небу, у Вечности (неограниченој ни временом ни простором) – вековима након своје мученичке смрти бивале су светли примери генерацијама Хришћана који су на њиховој мученичкој кончини утврђивали своју веру.

Могли би на овом месту, драга браћо и сестре, да набрајамо пуно таквих хришћанских породица које су, као некада Христос на путу ка Голготи, кротко и смирено одлазиле у мученичку смрт. Ми Срби никада не смемо заборавити Јасеновац, Јадовно, крагујевачки 21. октобар, новија страдања Срба на подручју Подриња, у Хрватској, на Косову и Метохији... И још многа знана и незнана стратишта. На тим местима страдало је безброј Срба. Читаве породице су затиране, само због тога што се нису хтеле одрећи своје православне вере.

А данас, на овај дан, не можемо а да се не сетимо Светих царских мученика Романова, благочестивих и богобојажљивих руских царских Страстотерпаца: цара Николаја Другог Романова, царице Александре, царевића Алексеја, царевних кћери: Олге, Татјане, Марије и Анастасије, којима смо се и обратили молитвено током Свете Литургије. Рођени у раскоши и изобиљу, Царски Мученици су за живота живели скромно, тихо и ненаметљиво. Чак је и царица Александра, немачка принцеза Алиса од Хесен-Дармштада, удајом за престолонаследника Николаја и преласком у православље, свим срцем прихватила основна начела Православља, на најлепши начин изражена у Блаженствима: да су блажени кротки и смирени, они који су милостиви, који су чисти срцем, миротворци… а да су изнад свега блажени они који су прогнани правде ради, прогањани и осрамоћени ради љубави коју су гајили према Христу и Хришћанству. И да је велика њихова плата на небесима. У модерној историји тешко је наћи породицу владара која би представљала тако изразит пример оличења свих врлина, као што је најближа околина последњег руског цара Николаја Другог Романова. То је било могуће зато што се цар од првих година трудио да у деци најважније особине васпита тако што ће им пружити сопствени пример.

”Само она љубав која је јача од смрти, права је и истинска љубав. А управо таква је Христова љубав. Јача је од смрти, шира и бескрајнија од висине и свих знаних и незнаних светова. То је љубав која никога и ништа не заборавља”, рекао је једном приликом блаженопочивши митрополит Амфилохије (Радовић). Ове речи нашег мудрог архијереја у потпуности се могу применити на страдалне чланове породице Романов. Њихова породична љубав и пожртвовање, била је једнака љубави коју су гајили према својој Отаџбини – Мајчици Русији, и према Православљу. Због те вере у Христа страдали су и испили исту ону горку чашу страдања коју је пре њих – а и њих ради – испио и Господ наш Исус Христос.

Иако су чак и након мученичке смрти и даље били клеветани – како од бољшевика и комуниста који су окупирали царску Русију, тако и од плиткоумних и злобних људи са Запада – код многобројних православних народа, па и код Срба, ништа није могло да помрачи славу страдалне породице Романов. Један од најверодостојнијих описа карактера и личности свих чланова Свете породице Романов, у својој књизи: ”На двору последњег руског цара”, дао је Швајцарац Пјер Жилијар, професор француског језика који је живео на руском двору. Жилијар је и сам касније прешао у православље, а о последњим тренуцима живота царске породице Романов, написао је следеће речи:

”Немогуће је да су они о којима сам овде причао узалудно претрпели мучеништво. Не знам када ће то бити, ни када ће се то десити; али, једнога дана, без икакве сумње, када се из свирепости буде источила сва крв због претераног беса, човечанство ће из њиховог страдања за себе поцрпсти непобедиву силу моралне обнове… Цар и царица су веровали да гину као мученици свога народа, а погинули су као мученици човечанства. Њихова права величина не лежи у преморалној узвишености до које беху постепено дошли. Они су представљали силу идеала; и самом својом једноставношћу, они су узбудљиво посведочили о чудесном душевном миру против кога никакво насиље, никакав бес не могу ништа и који (мир) побеђује саму смрт”.

Видите, драга браћо и сестре, сви противници Хришћанства кроза све векове, на првом месту сам ђаво, били су свесни да ако униште породицу, самим тим уништиће и Хришћанство. Тако су и противници православне царевине Русије мислили да ће уништењем и убиством царске породице Романов уништити и Православље у тој земљи. Али, Господ је на крви свих Новомученика Руских, на челу са Царским Мученицима Романовим, изградио, обновио и оснажио Православље у Русији.

Чак и данас се, несмањеном жестином, противници традиционалних породичних вредности труде да униште породице у којима се поштује породична традиција описана у Светом Писму. Труде се да такве породице обезглаве, да их обезличе, да топле породичне домове претворе у тек успутна свратишта ка новим ”узбудљивим” путовањима у неистражене крајеве разврата и неморала. И колико год нам се свакодневно са свих могућих великих и малих екрана углавном нуди антихришћански и анти-морални садржај, обесмишљен и обезвређен, толико више смо ми Хришћани дужни да свету, увек и на сваком месту – као што су то у своје време тихо и непоколебиво учинили Царски мученици Романови – понудимо крсно-васкрсно радосно освећење и простора и времена у којем живимо. Дужни смо Христа ради.

Време и простор се најбоље освећују молитвом. Некада гласном, као што смо то данас учинили у овом молитвеном дому, а у свакој прилици и нечујном, умно-срдачном молитвом.

Време и простор освећују се и постом. Данас је пост велики изазов чак и за оне људе који су утврђени у својој вери. Јер, као што често понављају Свети Оци, постити не значи само уздржавати се од мрсне хране и пића. И језик мора да се уздржи од сувишних и празних речи, од псовки, од несувислих шала, ”масних” и осталих вицева. Исто тако, наше срце мора да пости од зависти, злобе, пакости, мржње, сујете и себељубља.

Време и простор освећују се и исповешћу. Јер, када се у храму – у сузама и покајању – исповедамо пред свештеником кога видимо, ту са нама је невидљиво присутан и Господ наш Исус Христос, који ту исповест прима, опрашта нам све наше грехове и самим тим освећује и наше тело и надасве нашу душу. Тиме нас припрема да Светој Тајни Причешћа приступимо са освештаним страхом Божијим, вером и љубављу.

Време и простор, такође, освећују се и милостињом. Освећују се и нашом спремношћу да положимо живот за ближње. На послетку, време и простор освећују се и непоколебивом надом и вером, које су кадре да и ”горе премештају”…

…Безброј је начина и могућности да и свако од нас – појединачно и саборно – учествује у освећењу простора и времена у којем живимо и стварамо. Потребно је само да пожелимо да не будемо део масе којој је свеједно да ли ће, када ће, и на који начин ће морално сасвим потонути овај ”свет који у злу лежи”. За почетак, поновићу још једном, довољно је да учинимо један велики напор и да јутарњу летаргију, условљену ко зна чиме, заменимо тиме што ћемо коначно да закорачимо у храм Божији на богослужење, где се време и простор освећују чак и од стране нас најнесавршенијих и најгрешнијих свештенослужитеља и мирјана, јер нам у том послу освећења времена и простора помажу чланови Небеске Цркве, свагда и у сваком тренутку невидљиво присутни у свим храмовима Божијим.

Каже се да када се у родитељском дому зачује плач новорођене бебе, то је знак да је једно биће ушло у свет, а тиме и у време. Када се новорођенче крсти, то је догађај његовог уласка у Есхатон – будуће време и његова припрема за Царство Божије. Педесетница, или силазак Духа Светога на Апостоле јесте улазак Цркве у Есхатон. Тада кажемо да се Црква родила и тај дан славимо као рођендан Цркве. Рођенданом Цркве освећено је време и у њему сва видљива и невидљива твар. Зато, колико год да се сви противници благочестивог, тихог и ненаметљивог, породичног живота труде да обесмисле наше напоре на путу ка Вечности, ми Хришћани дужни смо да, као некада Свети Царски Мученици Романови, увек и на сваком месту својим примером сведочимо да је љубав јача од смрти, јер је сам Христос, који је сам Љубав, својом смрћу (љубављу према палом и огреховљеном човеку) победио смрт.

И, зато смо данас, драга браћо и сестре, као никада пре у историји света и Хришћанства, на сваком месту такође дужни да се молимо Господу да нам помогне у освећењу времена и простора у коме живимо, и да нам подари Божанствене силе које су нам потребне за побожни живот на земљи и вечни живот на Небу.

Као што је у једном свом молитвеном вапају изрекао велики српски и свеправославни молитвеник, Свети Ава Јустин Ћелијски, дужни смо да се молимо Господу ”да нам подари веру – у њој је сила љубави. Да нам подари љубав – у њој је сила наде. Да нам подари наду – у њој је сила поста. Да нам подари пост – у њему је сила трпљења. Да нам подари трпљење, које ће у нама да довршује дело свете вере и свих светих врлина, како би смо и у оном и у овом свету радосно и свесрдно живели Господу Исусу Христу, тој вечној Нади нашој, вечној љубави Нашој, вечној Радости Нашој, вечном Животу нашем”. Амин.

Jереј Горан Спасојевић

4/17. јула 2021. године,

на дан

Светих Царских

Мученика Романова