Мирослав Маравић

ДНЕВНИК ФИЗИКАЛЦА У КРУГУ ДВОЈКЕ, ЈЕСЕЊИ СТОСЛОВ 2019.(91-100а) (15)

...Верујем, наиме, да ученом човеку није ништа теже да појми од значаја физикалије, будући да то схватање није у домену размишљања, учења, информација, већ у домену воље, рада, труда, тела, одрицања. Интелектуалац, дакле, мора на неки начин изаћи из своје удобности и ући у живот да би задобио искуство од непроцењиве вредности коју физички рад има за човеково спасење. А то, у овом виртуелном свету сазданом од информација, није нимало лако, не само учинити, већ уопште препознати. Штавише, физички рад је, уз молитву, пут ка радости: „Сви они, ови свети пастири и рибари, баштовани и тесари, уопште нису били несрећни због тога што нису живели од банкарске камате, што нису узимали кредите и нису потписивали важне папире. У томе што су се буквално знојили од посла, односно, што су јели хлеб у зноју свог лица, није била казна, већ благослов. Казна се управо крије у свакој врсти занимања које човеку обезбеђује гарантовани хлеб и путер без икаквог знојења.“...

 

91

Света мученица Анисија; Преподобна Теодора

(30. децембар/12. јануар, недеља. Парк Бристол 1.)

Аутентични физикалац али и полумајстор Бобан Пањковић (Србија #18). – Бобан је дефинитивно најозбиљнија појава у нашој фирми. Веома интелигентан, храбар да у сваком тренутку каже шта мисли, спреман да саслуша другачије мишљење, изузетно доброг расуђивања. Веома марљив, не може да седи дуго, чак и кад нема шта да се ради, он увек нешто чепрка, трага за неким кантама, чисти их и чува за неки тренутак када ће можда затребати. Сви се питају: а шта ће нама гипсарима канте (пошто ми не бандажирамо, то раде молери), али канте увек затребају за нешто. Поред свега, што је најважније, спада међу малобројне мајсторе који, барем понеки дан у години, посте и причешћују се (што се Београда тиче, таквих је у просеку тек двојица или тројица у једној фирми). А Бобан пости сваке среде и петка, што је заиста изузетно ретка појава на градилиштима Круга двојке. Неколико дана провели смо насамо на градилишту и када сам га боље упознао, схватио сам да је Бобан човек од велике вредности и истински сам се постидео неких својих особина у односу на оне које красе његову душу. Помени га, Господе, у Царству Небеском!

92

Преподобна Меланија; Свети Доситеј Загребачки Исповедник (Оданије Рождества)

(31. децембар/13. јануар, понедељак. Парк Александров 1.)

Једно мало изузеће у осуди екранске демонске идеологије (Образовање #17). – Поред свега лошег што је речено о екранизму као демонској идеологији, не може се спорити да екран, иако јесте зло, ипак није апсолутно зло, јер када преноси битну информацију – посебно у случајевима када је преносник вредних духовних уметничких дела – дејство уметничког дела је јаче од екранске зависности и тада чак дехипнотише ум кроз хипнотишући екран, критички разара зло. У чпоменутим случајевима од такве високо субверзивне делатности, ипак, за човека, има неке опипљиве користи. Наравно, књига и даље остаје немерљиво корисније образовно средство, али у мору свеприсутног екранског ништа, ипак се – додуше, након дуготрајног помног трагања – могу наћи и значајни текстови, драгоцени документи и велика уметничка дела. Наравно, то истовремено значи, да на путу до тог скривеног блага претходно треба прогутати тоне ђубрета, а то није мала – и не баш сасвим корисна – жртва. На крају се поставља питање колико, дакле, једно уметничко дело треба да буде вредно, да би се за његово проналажење учинила толика жртва?

93

(Народна библиотека Србије.)

Вирилио и Вујић о разорности телевизије (Образовање #18). – „„Телевизија није пасивни hardwаre, већ активни softwаre, са снажним и необјашњивим својствима и преображујућим дејствима. Телевизија може само да разара. Телевизија је медиј кризе, музеј несрећа.“ (Пол Вирилио) Обавезно треба искључити телевизор!“ (Пол Вирилио делимично цитиран према: Бранислав Вујић, „О медијима, с посебним освртом на телевизију“, http://borbazaveru.info/content/view/10003/1/.)

94

(Мали Ташмајдан парк 1.)

Неколико поука из необичног дружења са физикалцем Сејдом (Србија #19). – Никада нешто слично нисам доживео. Сејда је Ром из Македоније, младић бескрајне доброте и незлобивости, али дефинитивно – говорим то након дугог физикалисања са њим и бесконачног само-преиспитивања – ипак, заостао у развоју. Није толико реч о његовој интелигенцији, његова моћ базичног расуђивања јесте у великој мери очувана. Проблем је у његовом сналажењу у овом палом свету у коме се, притом, налазе сваковрсне хијене спремне да плен растргну док трепнеш и то из чисте обести. Дакле, Сејда има невероватно кратко памћење (разумем га, јер и сам имам тај проблем, у мањој мери). Рецимо, договоримо се да оде на прву ламелу, пети спрат, али он у току свог очигледно дугог путовања заборави куда је пошао. Ујутру не зна сам да дође на посао, увече не уме да се врати – мора неко да га води. По градилишту морам свуда да га водим са собом. Чим га оставим насамо пет минута он се негде изгуби, крене да ме тражи иако смо се стриктно договорили да ме чека и да не мрда. Али посебан феномен који сам запазио у вези њега је нешто заиста метафизичко и тешко објашњиво. Као да су он и људи попут њега послати у овај свет да буду огледало нама „нормалнима“, а заправо, палима. Сејда, у духовном смислу, представља нешто попут унутрашњег скенера на коме се пресликава стање наших душа. Кроз однос према њему ми се откривамо, показујемо се у свим нашим слабостима.

Уобичајена реакција људи када наиђу на човека слабог ума је нехотично наслађивање његовим немоћима, подсмевање, смишљање ситних злоба. Али морам да приметим и то: тренутно се налазим у фирми у коме су поменуте лоше особине мајстора заиста биле сведене на минимум. Људи су га више сажаљевали него завитлавали, што је невероватна реткост међу грађевинцима – то заиста говори много доброг о бригадирском изнијансираном одабиру кадрова наше фирме. Поред свега, осећам да сам и сам био на великом испиту у вези Сејде. Јер, колико год се трудио да будем смирен, ипак, након пет-шест дана десетосатног рада са њим и сталне потребе да га буквално вуцарам са собом и по сто пута му објашњавам једну исту и сасвим баналну ствар, неретко сам био на ивици живаца, при чему сам открио застрашујуће размере сопственог недостатка љубави. Једино у чему сам успео је да не вичем на њега. Но, то је толико мало, скоро нимало, да ме је услед свега обузело осећање страшног стида, осећање које је немогуће а и непотребно описивати.

Добра страна свега тога је избављење од многих илузија у којима сам самог себе несвесно прецењивао. Господ једноставно пошаље човека и ти схватиш да си као хришћанин пао на испиту. Ето каквој тешкој, страшној али и бескрајно драгоценој науци грађевина може да научи, поготово школованог човека! Зар још увек, дакле, сажаљевате дипломираног физикалца, ви који се поносите чињеницом да у животу нисте подигли ништа теже од кашике? Не, немојте га сажаљевати. Боље се радујте са њим, јер је у физикалији пронашао моћно средство спасења! Али, да бисте могли да доспете до радости, потребно је ући у физикалију, па макар и са незнатним теретом на својим плећима. Јер Господ не гледа на квантитет него на квалитет. Не гледа на количину килограма већ цени добру намеру, одлучност да се из виртуелног ропства вратимо телу као спасоносном обиталишту Духа Светога, да се вратимо посту, молитви и добрим делима. Господе, спаси нас!  

Хегел

95

(Знак питања.)

У филозофима оваплоћена ругоба рационализма (Екуменизам #30). – Својим неограниченим поверењем у моћ и значај људског разума и ума, Декарт и Хегел се могу сматрати удаљеним и посредним али сасвим извесним прародитељима екуменске јереси. Позивам читаоце да погледају фотографије ове двојице мислилаца. Декарт, зачетник рационализма, био је наглашено ружан човек. И то не тек телесно, већ метафизички ружан. Хегел пак, довршитељ свеколиког панлогичког рационализма био је савршено, екстремно, појмовно ружан човек. И то, у још већој мери, није била тек некаква телесна ружноћа, већ заумна, трансцендентална ружноћа чији корен сеже све до духова у поднебесју, духова који су системски овладали филозофовим умом. То је она иста ружноћа која се среће код спиритиста: ружноћа изнутра, ружноћа духа, разореност духа, распадање душе или „жешћа прелаја“, што би, за онога ко је у тешкој прелести, рекли неки духовити монаси, опонашајући отегнути начин говора својствен Београђанима. Наравоученије се састоји у истини коју су нам предали Свети оци: свака јерес – не само екуменска – не само да сигурно води у пакао, већ и поружњује и богаљи човека, онтолошки га поружњује још у овом животу и лишава вечне радости. Господе, спаси нас од бесконачне паклене филозофске ругобе, смири нас и уведи у бескрајне красоте Царства Твога!

Декарт

96

(Драгослава Јовановића 1.)

Спретна мајсторска тројка: Горан Ишаретовић, Милош и Зоран Јеганушић (Србија #20). – Мајстор Горан спада у групу ожењених мајстора што, по неформалној дефиницији коју сам овде недавно записао, скоро непогешиво резултира озбиљним односом према послу и колегама. Горан је веома брзо изучио гипсарски занат и кандидовао се за веома озбиљног будућег – тачније, садашњег! – мајстора. Међутим, због извесних несугласица – у којима се Горан показао као честит човек – напустио је нашу фирму али и даље ради као гипсар на другом месту. Браћа Јеганушићи су, такође у нашој фирми, изучили гипсарски занат, можда још брже од Горана и сви их веома цене због преданости и залагања на послу. Њихов случај је занимљив. Ови млади момци нису ожењени али су веома озбиљни. Једино што се неретко успавају и закасне на посао али – сваки човек има своје слабости. Њихова највећа врлина је у томе што су схватили суштинску поуку чије неразумевање представља велики камен спотицања за неке мајсторе.

Потребно је, наиме, користити сваку прилику да се научи веома цењени гипсарски занат и не оптерећивати се несумњиво малом дневницом. Јер када се изучи занат, већа дневница се може добити и на другом месту. А онај ко непрекидно размишља о већој дневници и стално се оптерећује тиме ко је колико заслужио новца, на крају неће имати ни занат ни новац – ништа осим своје умишљености. Зоран и Милош управо размишљају само о томе како да добро изуче занат и то им одлично иде. А пошто се Зоран недавно и крстио, то само може бити од помоћи да овај будући мајстор постане и још бољи човек. Помени Господе ову тројицу брзих мајстора, Горана, Милоша и Зорана у Царству Твоме!

97

(Мурал Боривоја Боре Тодоровића.)

Физикалчева молитва у стиху (Афоризам #22). – Опрости нам благи Господе и помози,/ спаси нас од живота на високој нози.

98

(Безистан.)

Зоран Ковачевић, међу мајсторима најозбиљнији играч из сенке (Србија #21). – Приближавајући се крају, преостало ми је још да реч-две кажем о мајстору Зорану, правом малом краљу међу свим мајсторима које сам упознао. Ако су други пожелели да неко о њима пише у књизи – он никада на то није ни помислио. Ако други често брбљају бесмислице – он ћутљиво посматра свет око себе и учи се мудрости (макар и на туђим глупостима). Ако други псују, он се од тога уздржава. Ако су други груби, он је увек благ и насмејан. Чак и када се из авиона види да му је тешко, не оптерећује друге, бори се са собом у себи на тежи али благословен начин. Када му нешто добацим онако успут, он види неко дупло дно у тим речима, извуче из њих више него што је аутор намеравао да искаже, и то више говори о њему него о аутору поменутих досетки сумњивог порекла. Увек купује сокове и убедљиво највише чашћава у фирми (то чини још неколико њих) али никада не ропће, зато што то чини од срца а не зато да би му неко вратио. Увек радо позајмљује новац и не тражи да му се врати (што су неки и злоупотребљавали). Још када би престао да пуши^[1] и слуша псај музику – где би му крај био – не усуђујем се ни да помислим! Рекао бих да су то његове две бране од овога света, тачније покушаји да се одбрани од њега, наравно, безуспешни.

Зоки, „овај се род изгони само постом и молитвом“ (Мт.17,21)! Све у свему, и поред тих ситних недостатака, Зоки је оличење оног правог, дубинског Православца и Србина, који још увек није освешћени црквени човек, али који има толику моћ доброте да је човеку напросто невероватно да помисли како такав јунак у једном трену свог овоземаљског битисања неће заволети Христа свим својим срцем! Зоране Ковачевићу, на многаја љета!

99

(Андрићев венац 1.)

Крајња доскочица једног добровољно неслободног зидара: одговор онима који сажаљевају физикалце (Афоризам #23). – Физикалија, коју вековима одбациваше слободни зидари, одувек је представљала моћно средство охристовљења.^[2]

100

(Академски плато 1.)

Физикалци долазе (Боготражитељи #18)! – Завршавајући овај нејаки скуп одломака о физикалији и још понечему, не осетивши никакву потребу за некаквим научним закључком, решио сам да о физикалији кажем још покоју реч, иако ово није физикалчева последња реч.

Верујем, наиме, да ученом човеку није ништа теже да појми од значаја физикалије, будући да то схватање није у домену размишљања, учења, информација, већ у домену воље, рада, труда, тела, одрицања. Интелектуалац, дакле, мора на неки начин изаћи из своје удобности и ући у живот да би задобио искуство од непроцењиве вредности коју физички рад има за човеково спасење. А то, у овом виртуелном свету сазданом од информација, није нимало лако, не само учинити, већ уопште препознати.

Штавише, физички рад је, уз молитву, пут ка радости: „Сви они, ови свети пастири и рибари, баштовани и тесари, уопште нису били несрећни због тога што нису живели од банкарске камате, што нису узимали кредите и нису потписивали важне папире. У томе што су се буквално знојили од посла, односно, што су јели хлеб у зноју свог лица, није била казна, већ благослов. Казна се управо крије у свакој врсти занимања које човеку обезбеђује гарантовани хлеб и путер без икаквог знојења.“^[3]

Ако бих се, још једном, последњи пут, осврнуо на све оне људе који физикалце – а заправо, боготражитеље! – сажаљевају због бављења физичким радом, на све што је већ речено, додао бих још само једну мисао. Радити, дакле, није ни срамотно ни непоштено, проблем уопште није у раду. Проблем је у лености: „О страшне срамоте за човека, када му се за пример вредноће истиче мрав; једна бесловесна твар! Но кад човек не уме да се угледа на вредноћу Бога, нужно је упутити га да се угледа бар на мрава. Мрав цело лето ради и спрема себи зимницу. Спремамо ли, браћо, и ми зимницу, коју ћемо отворити и показати после смрти? О да не изађемо празних руку пред Онога, који нам пуним рукама даје док смо у овом животу! Лењост је један од смртних грехова. Јер умртвљује душу у човеку. Лено тело је гнездо порока; лена душа насеобина ђавола. Господе Свемогући, који си сав мир и сав делатност у исто време. избави нас од погубне лености, и покрени нас Духом Твојим Светим на сва дела блага, ради спасења душа наших. Теби слава и хвала вавек. Амин.“^[4]

100а

Свети свештеномученик Ипатије Гангријски

(31.март/ 13. април 2020, понедељак. Стевана Сремца 2.)

Кафа, пас и разголићена машта (Прича #6). – Тог кобног дана радио сам на једном стоваришту које се налазило поред аутопута. Приближавао се крај паузе када сам, на почетку једне књиге прочитао упозорење: „Свака сличност са стварним догађајима је случајна – тешко оном ко се усуди да помисли другачије“. Из неког разлога, те речи су ми унеле спокојство (више се и не сећам која је књига била у питању). Затим сам, уставши са столице – пошто сам био поприлично уморан тих дана – отишао до аутомата да дрмнем једну кафицу, чисто онако, да се малкице окрепим, што би се рекло. Иначе, на дуже стазе кафа ми смета, чини ме нервозним, али та прва кафа после дугог периода непијења пружа ми некакав посебан елан и шта год да радим у таквом стању – занимљиво ми је и привлачно. Посебно се буди у мени неки невидљиви унутрашњи „орган за маштање“, што није баш лако дефинисати, али се, уз мало маште, може наслутити.

И тако сам, будући да се ирски купућино већ добрано охладио, малтене у једном срку испио ту црну текућину која пружа познато помрачујуће задовољство. Међутим, док још кофеин није почео да дејствује, одједном ме је потерало на велику нужду. Куд ћу – шта ћу, будући да на том стоваришту није било баш никаквог тоалета, ту непријатну физиолошку дужност обављали смо иза једне недовршене стамбене зграде која се налазила одмах поред стоваришта.

Овде морам да застанем на трен, будући да ова наша прича захтева један мало детаљнији увод. Не само што нисмо имали тоалета, већ се то место, иза зграде, налазило одмах до аутопута, од кога је човека у великој невољи делио тек неки скромни сушичави дрворед кроз који су, поготово зими – а беше већ увелико пао снег – возачи могли посматрати једну веома немилу сцену уколико би им поглед којим случајем залутао у правцу поменуте незавршене зграде. Тако сам се и ја, тог дана – добро се сећам као да је јуче било – са тоалет папиром у најлонској провидној кеси, упутио у правцу тог живог минског поља између зграде с једне и ретког дрвореда и аутопута са друге стране.

Ипак, да у овој причи није све толико црно (попут кафе и минског поља), сведочи чињеница да ми се на путу ка одредишту званом „коначно олакшање“, придружио један врло млади разиграни псић који је раздрагано скакутао и, ослањајући се шапицама о моју ногу, тражио да га помазим. Његов власник је комшија Циганин који живи одмах до недовршене зграде и бави се скупљањем старих ствари – такозвана „циганска посла“. Како пса никада није везивао ни затварао у двориште, кад год бих туда пролазио, он ме је пратио, у оба правца.

Тако и сада, у мојој великој нужди, симпатични псић ме је допратио скроз до одредишта по коме се, како већ наговестих, на прстима морало ходати не би ли се избегле нежељене последице по обућу човека који трага за олакшањем. И, ако ми је тај пас био веома драг – али никада нисам имао времена да му посветим онолико пажње колико је у својој животињској невиности очекивао – овог пута сам осетио ону необичну врсту непријатности која се редовно јавља при великој нужди када човек има извесну потребу да побегне од свих, јер се јавља неки осећај стида због смртоносног товара који треба испоручити и вратити земљи од које се хранимо.

Када сам коначно стигао и са осећајем великог олакшања заузео чучећи став, бригу о великој нужди одједном је заменила бујица маштарских мисли несумњиво изазваних дрогом званом кофеин. Када бих покушао да аналитички разложим тај виртуелни галиматијас у који је читава глобална васељена насецкала своје разноврсне састојке, били би ми потребни вероватно томови књига које, чак и кад бих написао, не бих ни ја сам имао времена да их макар једном у целини прочитам, а камоли читалац. Зато ћу тек површно и нужно хаотично да завирим у тај неизрециви свет виртулне маште у коме се тискала гомила подсветова.

Размишљао сам о галерији коју сам правио у кући, страсно маштао о наставку радова за које никако да нађем времена, па се жалио у себи како због ковида, иако други раде мање и имају проблем са недостатком финансија, ја и даље имам проблем са недостатком времена и да, ако сада немам времена, када ћу га имати? Па сам онда почео да размишљам о вирусу, пандемији или „пандемији“, тестовима, лажним тестовима, умрлим људима, људима који страдају, али и о лажираним подацима и надувеним цифрама (у Шпанији од 1992. најмањи број умрлих је био у 2020. када је тамо била страшна пандемија ковида, што упућује на једини закључак да је и тамо, као и на многим другим местима, свака смрт од било чега проглашавана за смрт од короне).

И тако су мисли почеле да се убрзавају неслућеном брзином, малтене геометријском прогресијом за чији приказ би био адекватнији математички дијаграм што, признаћете, не спада баш у књижевне методе. Углавном, што се мој организам више празнио, то је моја кофеинска машта узимала већи залет, као да ћу у том положају провести читаву вечност, а не тек непуних пет минута. Иако је, дакле, читав догађај трајао тек пар тренутака, у мојој глави се одиграо прави виртуелни цунами.

Почео сам да размишљам о последњим временима. Јасно је било да се све ово не дешава случајно и да онај ко је све ово замислио није парализовао читав свет само зато да би се једног дана у хроници поменуло да је једном давно постојао неки вирус. Нити је реч о томе да је циљ само финансијска добит за фармацеуте (која је несумљива и огромна). Не, овде се крије нешто дубље. Тако сам размишљао. То је та сцена.

Чучим, голом задњицом окренут ка аутопуту, док мој ум гори од претпоставки, замишљања, информација, ишчекивања, помисли. Умни пожар није ми у том трену дозвољавао да схватим свеобухватни апсурд тренутног физичког положаја. Пакао у глави је мој дух толико одвојио од мог тела да сам ја виртуелно живео и сагоревао у свом уму а моје голо тело је постојало – и саблажњавало – потенцијалне друге. Међутим, ја нисам био кадар да се спустим на земљу, угледам себе и застидим се. Машта не познаје стид, машта је демонска машина, црна рупа која увлачи све у себе и меље и уједа и гута. Али сада у својој глави стижем до благог очаја.

Вероватно је први, најснажнији кофеинско-наркомански налет већ почео да слаби. Чему борба, чему било шта, шта један појединац може ту да уради, све је већ скувано у некој далекој моћној кухињи. „Ко је као звер? Ко може са њом ратовати? (Откр.13,4.)“ У том виртуелном свету све је подједнако далеко и близу, нема ту више никаквог одабира, прикључен сам на читав свет, угушен, удављен у тој несагледивој многострукости света. Лишен воље – јер сам лишен тела – да нешто предузмем, да неком помогнем – пре свега себи, мени је потребна помоћ, али светлосним годинама сам далеко макар од увиђања свог проблема – ма колико ми решење можда игра испред носа. Али уроњеност у премрежени свет убија вид и вољу чак и за тај мали покрет.

Хипноза убија. Кофеин, информације, наслађивање знатижељом, илузија контроле, коментари, бескрајне површне расправе, паметовање, убеђивање, тумачења небитних догађаја – у тој виртуелној лудници обукли смо се у међумреже као у лудачке кошуље и ми, тако, везаних руку, маштамо по тастатури, сањамо слободу, а на корак смо од глобалног лудила. Било је лако прећи од „ја“ ка „ми“, то ништа не кошта, то је угодно, јер то више није мој проблем, човечанство је у опасности!

Још увек под снажним дејством кофеина, и даље сам горео у машти, сањарио, наслађивао се неистраженом будућношћу као да се она, као и све до сада, чим постане садашњост, неће претворити у реални пакао. Машта сутрашњи апстрактни прижељкивани рај, данас претвара у нежељени пакао непромењиве историје. Погонско гориво тог пакленог процеса је идеологија. Идеја. Замишљање. Што је баби мило, то јој се и снило. Ко о чему, баба о уштипцима. Најзад, иако је тај процес у мом уму био готово бесконачан, очишћујући процес мог тела ипак је био ограниченог трајања и то је помогло мом уму да се прене из маштања, окрене се ка телу и помогне му да, уз помоћ тоалет папира, процес пражњења успешно приведе крају.

Ако у апоријама ума, зец никада неће престићи корњачу, ипак, у стварности тела, зец ипак брже стиже до циља. Док у уму постоји само лоша и измаштана бесконачност, тело ипак живи у реалном времену. Верује машта да може свашта, али тело ипак има последњу реч. Но ту, не само што се прича није завршила, већ је дошло до самог врхунца заплета. До кулминације. Јер таман када сам руком посегао за тоалет папиром, догодило се оно због чега сам се решио да ову причу забележим. У мојој намери да посегнем за ролном, спречио ме је онај симпатични псић који је ноншалантно, онако, као да је то сасвим обична ствар, у зубе узео најлон кесу са тоалет-папиром и упутио се у непознатом правцу?!

O tempora, o mores! – завикао бих у том тренутку да сам којим случајем ишао у гимназију и учио латински, али овако, преостало ми је једино да опсујем. Пошто ми, међутим, није било јасно ко ми је тачно крив у тој небивалој ситуацији, уместо очајног крика уследио је потпуни мук који је моју позицију учинио још страшнијом. И тада су ми се отвориле очи. У том моменту сам угледао себе. У том тренутку читави светови са својим ватрама, маштама и кофеинским опијатима ишчезли су у измаглици једне неподношљиве реалне ситуације. Појмио сам философију свог живота, која се може сажети у једноставну максиму, али непријатног мириса – каким дакле постојим.

То су, уосталом, те стравичне постмодернистичке консеквенце картезијанизма. Мој ум се коначно отрезнио и ма колико би опет радо побегао у неку машту која се можда примамљиво крије иза угла, више му није било спаса. Ум је сада неповратно био загледан у тело које је поново било у његовом поседу. Видео је једно беспомоћно голо тело заробљено између аутопута и незавршене зграде и у неверици посматрао како се мало безгрешно биће поиграло са једином ролном папира до пре само пар тренутака у његовом власништву.

О решењу тог проблема нисам смео ни да помишљам. Шта, да спуштених гаћа кренем да га јурим, на радост очију возача разобручено навиклих на ријалитије и скарадне видео-снимке? Или је требало да чекам се пас врати? Бесконачно да чекам?! И у том чекању, ако бих се неким чудом и вратио, зар ће у зубима још увек држати кесу са мојим тоалет папиром? И да у том бесконачном чекању дозволим да колеге почну да трагају за мном и најзад ме затекну у беспомоћној пози, након чега би могао да се покрене ланац бесконачног исмевања у фирми? Да ме прозову Физикалац-Кака? И да крену шале попут: „Ко високо машта, ниско каки…“?! Ипак, од свих могућих, можда би најмање лоше и најреалније решење било одмах се обући и врло опрезним кораком кренути у дужу потрагу за неким марамицама па се после вратити да се ствар поправи.

Међутим, овде је у игри било нешто много веће. Ово је био озбиљан, такорећи, метафризички проблем. Мене у том магновењу чак није највише интересовало реално решење, већ такорећи трансцендентално питање – зашто се то догодило? Зашто ме је Бог овако жестоко понизио? Шта је хтео да ми поручи? Да испита? И тек много касније, када је све прошло, схватио сам.

Па ја се уопште нисам сетио да се помолим Богу?! Од силног ужаса и стида, у том изненадном искушењу, потпуно сам заборавио на Њега! Ето. Ето колико немам вере! Шта вреде молитве из молитвеника ако се истински не поуздам у Бога при првом мало озбиљнијем искушењу? А ово је озбиљно искушење?! Какав сам ја хришћанин ако је за мене ово озбиљно искушење?! Можда је Бог хтео да ми нацрта мене самог, да ме научи, да ми наслика, тако болно наслика ону велику мисао Светог Исака Сирина: „Веће је видети себе него анђеле?“

Па ипак, иако се нисам сетио Бога, иако сам био потпуно беспомоћан, хвала Богу, нисам пао у очајање. Жеђ за смислом и свежина даха пробуђености из виртуелног пожара, давали су ми снагу да истрајем у тој немогућој позицији којој су се слатко смејали сви којима сам догађај касније испричао.

Какав је, најзад, био епилог приче? Заиста, Бог је био милостив према мени, иако сам, у одсутном тренутку, заборавио да Му се обратим за помоћ (милостив рецимо, пошто је наравно знао да ћу написати причу, а људи воле хепиенд!). Веровали или не – а из приложеног се да видети да имам слабу машту! – псић се вратио са кесом! У стилу, „само сам се мало шалио, хе хе“! Замислите, дотрчао господин, онако ноншалантно, као да се у међувремену ништа није десило! За њега, ништа се заправо и није десило. Животиња је само алатка у рукама Творца.

„Животиња, за разлику од човека који има слободну вољу, иде непогрешиво тачно тамо куда је усмерава Бог“ – рекао ми је неком приликом један богослов. Каква страшна Божија поука, помислих. Лишеност тоалет папира је трајала негде између тридесет секунди и једног минута, али за то време Господ је мојом беспомоћношћу угасио бесконачни пожар мог ума и благословио ме да угледам своју глобално-локалну ругобу!

Гађење јесте права реч, али након ње – не, уместо ње! – следи дивљење! Пазите, дакле, тумачи, тумачице и разноврсне љубичице постмодернистичког кова – ово није посмодернистичка прича! Гађење према себи, ма колико велико и страшно било, није могло да надвиси дивљење према свемоћном, надаутентичном, надшокантном и надзапањујућем Господу који заиста „испитује бубреге и срца“ (Откр.2,23) који зна сваку мисао, сваку кост, сваку длаку (уп.Лк.12,7) и сваки покрет. Он који је Све у свему, осим у греху.

Велики си Господе и чудесна су дела Твоја, и ниједна реч не може да опише чудеса Твоја! Постскриптум. Битно разјашњење! Да не помисли неко да је пас донео тоалет папир тачно до мене. Не, ништа слично се није догодило. Наиме, на путу ка мени, зауставио се на неких десетак метара и онако, као да се то сасвим подразумева, да то баш ту треба да уради, испустио кесу из зуба. Да, таман кад помислиш, ево, ту је смисао, ево враћа се, све је био испит, схватиш да је Господ за крај припремио изненађење. Ипак ћеш, бедниче један, морати да у свој својој голотињи, ако не баш поскакујеш попут мајмуна, оно да начиниш барем пет-шест корака не би ли се коначно дочепао тог тоалет папира – вреднијег од злата! И мораћеш добро да утувиш себи у главу.

Дакле опрез, када следећи пут, будеш приступао виртуелном свету и дроги званој кофеин – „да ти се што горе не догоди“ (Јн.5,14)!

 

(Текст је део књиге Философија физикалије у Кругу двојке која се може поручити на 062 970-14-17 и 061 611-36-55 или на Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.)

---

Нова књига: Мирослав Маравић: "Филозофија физикалије у кругу двојке"