Мирослав Маравић: Дневник физикалца у Кругу двојке, Јесењи стослов 2019.(73-90)(14)

Објављено 04 мај 2021

miroslav maravic Мирослав Маравић

ДНЕВНИК ФИЗИКАЛЦА У КРУГУ ДВОЈКЕ, ЈЕСЕЊИ СТОСЛОВ 2019. (73-90)(14)

...Екуменисте који темељно негирају значај подвига, Зизијуласа и његове следбенике, замишљам као неке шефове на градилишту – зидаре ослобођене (радикалније међу њима као: слободне зидаре) – који се на осамнаести спрат возе лифтом, безбедно и лако, чаврљајући успут о којечему, да би затим тамо засели и, уз кафицу и цигарицу, најзад отпочели филозофирање о „заједници Свете Тројице“ и „превазиђености етике и подвига“, продајући ту заслађену нихилистичку бајку као некакву нечувену мудрост до које, отприлике, „ни Свети Оци нису могли да досегну“. Православни старци су, међутим, као савршени физикалци – или неслободни зидари – који добровољно и бесплатно (а не као ми, несавршени физикалци, за плату!) пешаче степеницама до осамнаестог спрата и, задобивши тако истинско смирење, кад се домогну врха, приклањају главу Божјим заповестима, Божјој вољи, Светом Православљу онаквом какво су примили кроз векове од Светих отаца, и, уместо да филозофирају, захваљују Светој Тројици у Јединоме Богу!

Свети Спиридон Чудотворац, епископ Тримитунски

(12./25. децембар, среда. Споменик Бориславу Пекићу.)

О трагикомичности једног парадокса из области либералне идеологије (Либерализам #17). – У животу нисам упознао особу која се залаже за нормализацију содомског греха а да се истовремено бори против греха абортуса. Једноставно, поред осталих ставова, залагање за „права содомита“ и за „право на убиство нерођене деце“ по правилу иду заједно јер и један и други став припадају феминистичкој идеологији. Међутим, да ли су се феминисткиње икада запитале да ли се абортусом, између осталих, убијају и будући потенцијални хомосексуалци, којих је, према њиховој – свакако претераној, али ипак њиховој – процени, чак десет посто! Дакле од милиона и милиона убијене деце, содомити се залажу за убиство стотине и стотине хиљада потенцијалних содомита који, за разлику од њих – али уз њихову асистенцију – никада неће моћи да „уживају“ права која они имају. Какав трагикомичан парадокс: либерали који се залажу за неограничена права рођених содимита, истовремено се залажу за укидање права на рођење потенцијалних будућих содомита!? Господо либерали и госпођице либералке, ви сечете гране (и гранчице) на којима седите! Ми хришћани бранимо, између осталог, право на живот свих људи, па и содомита међу њима, позивајући их на покајање, а посебно нерођених који, иако ће по рођењу згрешити, ипак, ако не буду убијени, имаће и прилику за покајање. Ми хоћемо да сузбијемо содомију слободним и искреним покајањем содомита, а не абортирањем, не убиством. А ви се, господо радикални либерали, залажете за убиство својих будућих идеолошких истомошљеника! Додуше, са духовног аспекта, то је сасвим логично. Јер грех може да породи само грех, никако врлину. И пошто је сваки грех деструктиван, тако је и содомија деструктивна и самодеструктивна. Пошто је то грех који произлази из неограниченог себељубља и страсти према сопственом полу, савршено је логично да једног содомита не интересује следеће содомско поколење – он је обузет искљу-чиво собом и својом живом содомитском заједицом. Све преко тога и изван тога није предмет његове пажње. Отуда га и не може забринути што ће стотине хиљада будућих потенцијалних содомита бити уморено најстрашнијом смрћу у мајчиним утробама. Господе, просветли нас истином Твојом, опрости нам грехе, дај нам време за покајање и спаси нас!

Свети мученик Евстратије;

Свети свештеномученик Гаврило, патријарх Српски

(13./26. децембар, четвртак. Палмотићева 4.)

Горка али упечатљива шала о узроку раскола источног папе (Екуменизам #28). – „О улози САД и С. Браунбека у актима признања „ПЦУ“ најилустративније сведочи жалосна анегдота у којој се парафразира православни поздрав „Господ посреди нас.“ Приликом једног заједничког сусрета Вартоломеј поздравља предстојатеље Грчке и Александријске цркве речима „Стејт департмент посреди нас“. „Јесте и биће“, одговарају Јероним и Теодор.“ (Др Зоран Чворовић, „Америчка империја и раскол у Православљу“, разговор са др Зораном Чворовићем, Владимир Димитријевић), http://borbazaveru.info/content/view/122 50/1/.)

Свети мученици Тирс, Левкије, Филимон, Аполоније и други с њима

(14./27. децембар, петак. Рузвелтова 4.)

Удар безбожника на српске светиње у Црној Гори (Политика #15). – Црна Гора на ивици грађанског рата. Безбожни НАТО-плаћеник Мило Ђукановић са својим послушницима усваја безакони „закон“ који омогућава отимање Острога и свих других светиња од Српске Православ-не Цркве, чиме се прави чак и увод у отимање православних цркава на Косову и Метохији од стране Шиптара. Народ у Црној Гори је блокирао мостове и саобраћајнице, ухапшени су српски посланици који су одбрамбено-насилно покушавали да спрече усвајање „закона“ а владика Јоаникије је најавио организовање Срба у сваком граду и селу и борбено чување светиња од насртљиве антисрпске гарнитуре на власти. Оваква догађања, иако су страшна, ипак нису непозната нашој историји. Борба за Христа, Цркву и српство непрекидно трају осамсто година. Оно што је, ипак, посебно поразно је понашање „нашег“ председника који је демонски лукаво свој кукавичлук и издајнички карактер упаковао у дискурс „разумног немешања у послове туђе државе“, али је притом, у једној прилици, изјавио како је „ЦПЦ аутокефална црква“?! Тек када је прозван као ноторна незналица, кренуло је пеглање како он подржава Српску цркву итд. А поврх свега се састао са Милом Ђукановићем и ту се из авиона видело да је то сусрет два пријатеља, сарадника чак и политичка близанца и да чак ни покушај отимања Острога, једне од највећих српских светиња, не може, не само да наруши, већ ни да унесе макар облачак неслагања између ових једнојајчаних спроводника западне политике на Балкану. Чак иако су избори у Србији на помолу, Вучић не користи овај догађај за лажно србовање, што иначе ради у свим осталим приликама. Зашто? Зато што су све друге прилике договорене и бездејствене а овај сукоб је ства-ран, овде треба истински деловати и заштитити Србе, а Вучићу то не пада на памет! Једина позитивна ствар која би из овог ужаса могла да проистекне је да наивне патриоте које се још увек нису освестиле од Вучићевог медијског тријумфализма, сада схвате за каквог су издајника годинама гласале. А светиње ће народ одбранити, у то сам убеђен! Мило не схвата да би Срби у Црној Гори жртвовали и своје животе за Острог – а то је цена коју он – а не они – неће бити спреман да плати. Ипак, толико тога непредвидљивог је могуће, а најгори сценарио је грађански рат, за који се надамо да се неће остварити. Господе, опрости нам многа безакоња наша, очисти нас од грехова наших, дај нам снаге за исповедање вере и буди са нама у овој праведној борби за Твоје и наше светиње!

Свети свештеномученик Елевтерије; Преподобни Павле

(15./28. децембар, недеља. Ректорат Универзитета у Београду.)

Грађевинска парабола о екуменистима и старцима (Екуменизам #29). – Екуменисте који темељно негирају значај подвига, Зизијуласа и његове следбенике, замишљам као неке шефове на градилишту – зидаре ослобођене (радикалније међу њима као: слободне зидаре) – који се на осамнаести спрат возе лифтом, безбедно и лако, чаврљајући успут о којечему, да би затим тамо засели и, уз кафицу и цигарицу, најзад отпочели филозофирање о „заједници Свете Тројице“ и „превазиђености етике и подвига“, продајући ту заслађену нихилистичку бајку као некакву нечувену мудрост до које, отприлике, „ни Свети Оци нису могли да досегну“. Православни старци су, међутим, као савршени физикалци – или неслободни зидари – који добровољно и бесплатно (а не као ми, несавршени физикалци, за плату!) пешаче степеницама до осамнаестог спрата и, задобивши тако истинско смирење, кад се домогну врха, приклањају главу Божјим заповестима, Божјој вољи, Светом Православљу онаквом какво су примили кроз векове од Светих отаца, и, уместо да филозофирају, захваљују Светој Тројици у Јединоме Богу!

Свети пророк Агеј; Света царица Теофанија – Материце

(16./29. децембар, субота. Small stairway 1.)

Ања Филимонова о Вучићевој владавини (Политика #16). – „Huffington post преноси информације FBI да је брат српског председника Андреј Вучић „продао неколико стотина словеначких и аустријских пасоша Арапима и терористима ИСИС и Ал Каиде, који су из Београда одлазили у одређене акције у Француску, Енглеску и Немачку, а неки су отишли и у САД.“ (...) Вучић ради на бекству од националног идентитета. Ради се о уништењу свега духовног, културно вредног за Србе. Без предлагања алтернативе, акценат се једноставно ставља на уништење. И Вучић главну препреку види у српском идентитету, он главни рад спроводи у области националне свести, у правцу стварања „национално неутралне“ Србије. (...) За руску публику однос српског друштва према Александру Вучићу може се изразити у једној фрази: Вучић је Чубајс из деведесетих година који води агресивну, циничну и беспоштедну борбу са сопственим народом. Но, „иновација“ екипе западних саветника Александра Вучића, међу којима се налазе Тони Блер, као и бивши амерички амбасадор Вилијам Монтгомери (који је оди-грао кључну улогу у формирању Српске Напредне Странке), огледа се у томе што сви без изузетка крупни медији у релативно високом степену, подржавају имиџ Вучића као патриоте и русофила, који има личну подршку руског председника. Фигуративно се изражавајући, аг-ресивна денационализација српске самосвести спроводи се под покрићем руских МИГ-ова и под портретима В. В. Путина. Као резултат тога, само током последње године, разочарење српског друштва у дејства Руске Федерације, достигло је критичан ниво. Може се говорити о директној злоупотреби коришћења имена Русије и подривања лика руског председника. Српско друштво поставља логично питање: „А ко пушта струју за галванизацију нефункционалног режима?“. Иако је у историји наших народа било примера када је императорска Русија отворено подржавала народ, али не и актуелну власт. Тако је у периоду Милана и Александра Обреновића, Русија подржавала опозицију – опозиција је тада била отворено патриотска и проруски настројена, у том смислу и по питању косовског питања, што је за резултат имало промену династије и касније судбоносне војне победе Србије, што је обезбедило и сам опстанак народа и државе.“ (Ања Филимонова цитирана према: https://stanjestvari.com/2019/10/04/anja-filimonova-rusija-gu bi-podrsku-srpskog-naroda/.)

Свети пророк Данило;

Свети преподобномученик ђакон Авакум и игуман Пајсије

(17./30. децембар, понедељак. Савски трг 3.)

Пуноћа Центра у Кругу празнине (Самопосматрање #47). – Рођен сам у кругу двојке, у вакууму, у глобалистичкој празнини, мој завичај је све и ништа, бесконачно све и бесконачно ништа, на овој раскрсници светова, сукоба светла и таме, неизрецивих земаљских патњи и неописиве небеске радости. Бити свестан физикалац у Кругу двојке, то је част и привилегија. Из перспективе приземљености пејзаж бескраја сагледава се у савршеној прозирности, као најблискији могући реализам. Непрекидно кружење у центру, око осовине, око Христа, непрес-тано раздвајање добра од зла, јаве од сна, стварности од маште. Господе, васкрсни нас из духовне празнине и уведи у пуноћу Царства Твога!

Свети мученик Севастијан, Свети Модест и други

(18. децембар/31. децембар, уторак. Плато др Зорана Ђинђића 1.)

Србин остаје Србин (Рат #10). – „Химлер је својевремено указивао да је „српски народ изграђен столећима у устанцима“, те да с нама треба увек бити на опрезу. Јер, ма како да изгледа поражен, „Србин остаје Србин“ (...) Када се погледа карта данашње Европске уније, она неодољиво подсећа на најдаљи домет немачких војних снага током Првог и Другог светског рата, поготову на источним фронтовима. То што су неке православне државе, као што су Бугарска и Румунија, већ у Европској унији, не мора да значи да ту имају места и друге православне државе. Њиховим пријемом у ЕУ остварен је стари немачки стратешки циљ успостављања контроле над Балканом. Не треба заборавити ни чињеницу да су ове две Србији суседне државе биле немачки савезници у Другом светском рату а Бугарска и у Првом светском рату.“ (Слободан Антонић, „Беле колоније – Србија и Русија под окупацијом“,https://stanjestvari.com/2019/10/03/antonic-bele-kolonije/.)

Свети мученик Бонифатије

(19. децембар/1. јануар, среда. Добрињска 3.)

Бригадир Владица Божиловић (Србија #13). – Влајко је, поред Дејана Јеремића, главни човек задужен за гипсарске радове у нашој фирми. За десет година мог грађевинарског стажа нисам срео толико праведног и радног бригадира. То је тип правог српског војсковође који не стоји сакривен негде дубоко у позадини вичући „Јуриш!“, већ стојећи на челу, позивајући: „Јунаци, за мном!“ Уз такве људе на високим позицијама у једној фирми, заиста није тешко обављати чак ни најтеже физичке послове. Добра организација, одсуство психичког злостављања, поштовање личности мајстора (и физикалца!); и, што је права драгоценост, заступање, не само газдиних интереса међу радницима, већ чување и права и потреба мајстора и физикалаца, што има своју, не само егзистенцијалну, већ и посебно психолошку димензију. Бригадир који хоће и уме да заштити своје људе од притисака који долазе одозго, и то по цену великог трпљења, испунио је своју дужност и заслужио је да му запослени, као ја сада брижном бригадиру Влајку – јер га брига-дира, као бригадира! – запевају: На многаја љета!“

Свети Игњатије Богоносац; Свети Данило Други, архиепископ Српски (Претпразништво Рождества)

(20. децембар/2. јануар, четвртак. Змај Јовина 4.)

Занимљиво Змајево сновиђење о Богу и болу (Уметност #13). –„Да л` то беше санак/ Као и све друго?!../ Ја уснух себе/ Више ова света;/ У оном вису,/ Куд не стижу живи;/ Нађох се тамо/ За часак само;/ И за тај часак/ Прегледах тајне,/ Чудества многа,/ И видех оком/ Или душом само,/ Вишњега Бога./ „Како дође амо?“/ Запита ме Боже./ А ја му рекох:/ Ти ми поможе!/ Болове оне,/ И јаде големе,/ Које си ми дао,/ За часак један/ Под ноге сам мето,/ На њих сам стао./ Тако се дигох/ И до тебе стигох.// А Бог ми рече: „Сад се врати доле,/ Па поштуј јаде,/ Поштуј своје боле,/ И носи свима/ Земским патницима/ С поруком Божјом/ Најлепшега дара:/ Бол нека вас диже/ Нек вас не обара! (51-52) Сад разумем вечност шта је,/ И бескрајност колика је.// Ко је мери мером среће,/ Тај је никад схватит` неће./ Ако хоће да је схвати,/ Мора бола осећати. (56)“ (Јован Јовановић Змај, Ђулићи и Ђулићи увеоци (други део), Београд, Ringier Axel Springer d. o. o., 2019.)

Света мученица Јулијана; Свети Петар Кијевски

(21. децембар/3. јануар, петак. Београдска 2.)

Вариоци међу гипсарима: Дејан Костић, Александар Милановић и Гојко Илић, три витеза старе гарде на испомоћи (Србија #14). – Дејан, Гојко и Аца нам пристижу у помоћ када за њих, искусне вариоце, нема посла, а то је у последње време прилично често, посебно и зато што код нас има баш доста посла. Дејанова особина коју бих овде посебно волео да истакнем је да никако не воли Великог Шибицара који већ седам година никако да нам се скине са грбаче. Док су остали мајстори углавном за Вучића (претежно они који су нимало, мало, површно или погрешно информисани) или су према политици равнодушни, Дејан је један од ретких мајстора које сам упознао на грађевини који је одлично упознат са правим стањем у земљи и који се уоп-ште не стиди да то јасно и гласно каже. У томе му посебно помаже и чињеница да је веома грлат тако да, хтео не хтео, нико жив не може да га надговори. Гојко ми је посебно занимљив због његове одмерености и правичности а посебно ми је драг зато што сам првог дана у фирми радио управо са њим. Уме да ћути, уме и да проговори, али увек са мером и пристојно, што је такође, када се све сабере, реткост на грађевини. Заиста је увек било пријатно с њим радити, између осталог и зато што уме добро да организује посао. А Аца је тек посебна прича. Са њим сам десетак дана разносио гипсане табле по спратовима и много ми је причао о себи. Дружио се са оцем једног београдског криминалца, знао је много познатих и непознатих људи са Вождовца, али, занимљиво, никада се није отиснуо ни у криминал, ни у коцку, ни у дрогу нити у било шта нечасно и погибељно. Бити физички близу таквог света а морално остати очуван – то заиста много говори о једној личности, за то је потребно непрекидно бдити над самим собом. Наравно, нико није савршен, па ни Аца, али ипак, кроз сва искушења он се одржао, а у томе верујем да му је много помогао управо физички рад, а види да је он веома вредан човек, иако је већ у годинама а ускоро ће можда постати и деда. Све их помени Господе у Царству Твоме!

Света великомученица Анастасија

(22. децембар/4. јануар, субота. Змај Јовина 5.)

Змај о болу, дејству Светог Причешћа и дубинској припреми за Светињу над светињама (Уметност #14). – „Месечина кад прелије боле,/ И кроз јаде дуне поноћ сива,/ Замирише од горе до доле,/ И обоје у једно се слива.// Размакну се простори бескрајни/ Растворе се времена таласи,/ Тад задршћу висине широм/ Тихих звона надземаљски гласи.// Васиона храмом се саздава,/ Христос сиђе с иконе престолне,/ Из путира, где су општи боли,/ Причешћује појединце болне.// Из путира, где су општи боли,/ Свих срдаца, свиколких времена,/ С чести-цама и суза и крви,/ За патнике што је проливена./ Ко окуси, миром се озрачи,/ Осети се целином исцељен,/ Није више самоћом пригушен,/ Није више од света одељен.// Многи дођу, ал` су још неспремни,/ А анђели тад запоје кругом;/ Иди, иди, па се скоро врати/ С пречишћеном, с узвишеном тугом.“ (Јован Јовановић Змај, Ђулићи и Ђулићи увеоци (други део), Београд, Ringier Axel Springer d. o. o., 2019. стр. 59-60.)

Светих десет мученика Критских;

Преподобни Наум Охридски - Туциндан – Оци

(23. децембар/5. јануар, недеља. Пионирски парк 1.)

Перманантна полемичност изолатера Мрђана Јеремића и опомена млакима (Србија #15). – Изолатер Мрђан је такође на испомоћи гипсарима када га његов главни позив остави на цедилу, а то се, такође, догађа често. Изузетно поштен и честит човек, здравог сељачког расуђивања коме би могли позавидети и многи доктори наука (поготово данашњи!) када би само имали то исто расуђивање које им недостаје упркос многим школама, тако да су они заточеници својеврсног сirculus vitiosus-а, који, дакле, апсолутно нису у стању да појме. Међутим, Мрђан не верује у Бога али опет, за разлику од већине мајстора, много воли да полемише, а неретко поставља и права питања, што мене одушевљава, јер тада настају ретки тренуци – обично су то паузе за доручак или кафу – када се на грађевини прича о Богу. Тешко је исказати колико је овакав искрен став, макар био суштински и безбожан, онтолошки вреднији од става којим се вера не доводи у питање али се истовремено читавим бићем живи безбожно. Јер Мрђан, посебно уколико продуби свој боготражитељски порив, крене да чита озбиљну литературу, крене да посећује наше манастирске светиње и упусти се у разговоре са великим духовницима, има више наде да задобије пуноћу истините православне вере од оних који су млаки. „Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих“ (Откр.3,15-16).

Света преподобномученица Евгенија – Бадњи дан

(24. децембар/6. јануар, понедељак. Парк Ћирила и Методија 1.)

Препев једне поуке патријарха Павла (Афоризам #21). – Испод јаких речи,/ обично празнина звечи.

Рождество Христово - Божић

(25. децембар/7. јануар, уторак. Парк несврстаним земљама 1.)

Господе Исусе Христе, који си се у пећини родио, заштити нас од зрачења смрти и помози нам да започнемо што строжији „дигитални пост“ (Последња времена #13). – „У западним земљама већ почиње трка око издавања лиценци за постављање 5Г-мрежа. Један од захтева које све чешће постављају и немачки политичари владајуће коалиције гласи да се немачка територија једном за свагда у потпуности покрије мобилном мрежом и да у њој више не буде рупа, то јест места без пријема сигнала. Управо то значи и дефинитивно трајне патње за људе који су осетљиви на електромагнетно зрачење („електро-сензитивни“, са симптомима као што су несаница, растројеност, немогућност концентрације и многи други симптоми). Јер, они још увек могу да оду да одморе и у извесној мери регенеришу свој организам у области у којима нема пријема мобилне телефоније. А има и научника који се боре за то да се постојање таквих места угради у законе као једно од основних грађанских права. Баш као и оних који сматрају да је то борба са ветрењачама и да је боље ићи мањим корацима, на пример, за почетак, склонити мобилни телефон ван домашаја мале деце и избацити га бар из спаваће собе. Одвићи се од сталног држања телефона у џеповима. И бар понекад спровести „дигитални пост“ као одмор и регенерацију за душу и тело.“ (Дојче веле, „Паметни телефони и кошмар звани 5Г“, http://borbazaveru.info/content/view/11820/1/.)

Сабор Пресвете Богородице

(26. септембар/8. октобар, среда. Парк Мањеж 1.)

Мајстори са Косова и Метохије, Миљан Јовановић, Игор Рашић и Саша Јовановић (Србија #16). – Миљан и Игор су недавно дошли у фирму. Главна разлика између њих двојице одсликава и најизразитије разлике између две групе људи међу грађевинцима. Игор је, наиме, ожењен и има децу, док је Миљан неожењен и нема деце. Породични људи морају да мисле на своје породице због чега су у сваком смислу много озбиљнији од неожењених. Штеде новац, не мисле само на данашњи дан и редовнији су на послу. Додуше, пошто данас световни људи брак често не схватају до краја озбиљно – у смислу да би човек вољеној особи требало заиста да се обећа једном за цео живот – исправније ће бити да као главну тачку раздвајања између поменутих група људи одредимо као имање и немање деце. Искуство неумољиво показује да онај ко има децу – има много више осећаја за жртву. Онај ко нема децу – тако је барем код већине грађевинаца – окренут је, углавном, задовољавању сопствених жеља, потреба, нагона. И управо они људи који своје слободно време морају да жртвују за своје ближње, смиренији су и радоснији од оних који имају много слободног времена и који су окренути углавном себи. Наравно да то правило није без изузетака, што нам показује управо Миљанов пример – пример човека који се труди да победи себе, узрастајући у подвигу који ових дана започиње. Поред њих двојице, однедавно је у фирми и Миљанов полубрат Саша, још озбиљнији од Миљана, добар човек и радник који је, по његовим речима, последњи Србин из Обилића са Косова и Метохије, али који, баш као и његови претходници, напушта ову нашу свету земљу. Није ни чудо, поред оваквог црног дефетисте на власти који сваку прилику користи да „докаже“ како „на Косову немамо ништа“, како ће „ускоро Срба бити још мање а Албанаца више“ – што, узгред буди ре-чено, демантују чак и статистички подаци јер, процентуално гледано, на Косову и Метохији се у последње време рађа више Срба него Албанаца. Нећемо дефетизам, малодушност и безверје. Напротив, једног дана ћемо се вратити на Косово и Метохију, кад буде покајања и кад Господ благослови. Помени Господе, молитвама Превесте Богородице, слуге Твоје Игора, Миљана и Сашу у Царству Твоме!

Свети првомученик и архиђакон Стефан

(27. децембар/9. јануар, четвртак. Крунска 18.)

Доказ по радости: Свети Николај Охридски о Божијем стварању света (Поуке Светих #47). – „Овај свет није сам од себе, као што ништа у свету није само од себе; нити је свет овај од зле силе; нити је овај свет од многих твораца, добрих и злих; него је он од јединога благога Бога. Овај одговор изазива радост у срцу свакога човека и побуђује на добра дела. И по томе ми знамо, између осталога, да је то једини прави истинити одговор. Сваки други одговор, супротан овоме, изазива код нас тугу и страх и побуђује на зла дела, по чему ми, између осталога, знамо да је сваки такав одговор лажан.“ („1. децембар, Беседа о створењу света“ у Владика Николај, Охридски пролог, Шабац, Глас Цркве, 2001, стр.879.)

Светих двадесет хиљада мученика Никомидијских

(28.децембар/10. јануар, петак. Парк код скупштине 1.)

Један запис о тројици физикалаца и будућих мајстора: Урош Вученовић, Дамир Пировић и Јован Киселички (Србија #17). – Сва тројица су београдска деца, појава толико ретка да већ сама по себи заслужује најмање један запис. На градилиштима нашег Белог града заиста ћете ретко срести аутохтоне Београђане. Иако су и они углавном без новца, некако им је испод части да ногом кроче у то царство прашине, терета и псовки. Урош ми делује доста углађено, изгледа да у животу није стекао радне навике – или се то мени само чини? – али управо градилиште је средина где ћете или стећи те навике или ће вас градилиште одбацити као недостојног кандидата за узвишено звање физикалца (а у најави и мајстора). Међутим, Урош се труди и, рекао бих, успева да савлада демона лености који се угнездио код већине омладине одрасле на скрин-тачу, игрицама и недоличним снимцима. Велику помоћ у томе пружа му бригадир Дејан Јеремић, флексибилни тактичар који у ово време велике несташице мајстора (и, не на последњем месту, аутентичних физикалаца!) тачно познаје и у пракси примењује изнијансирану стратегију претварања егоистичног „човека-масе“ у делатну личност која се путем борбе са самим собом преображава у човека-трагаоца за вишим смислом живота – за Царством Небеским. Дамир је пореклом и Србин и Црногорац и Албанац. Као такав није крштен, али упркос томе – иако пред њим никада нисам крио своје православне ставове (и то без икаквог увијања) – увек смо имали добар, чак одличан однос, иако је лако замислити до које мере се у неким основним животним питањима не слажемо. Дамир има изграђене радне навике и није му тешко да ради. Он је успео донекле да победи градско дете у себи. Када би још оставио извесне мале пороке који му још увек не дају мира и када би поверовао у јединог истинитог Бога и када би се крстио – где би му крај био (уместо краја, упознао би бескрај)! Јован је Дамиров шурак – неупоредиво најозбиљнији од ове тројице озбиљних момака. Дошао је са изграђеним радним навикама, посебан у сваком смислу, али овде бих истакао прави раритет међу омладином: Јован је, наиме, прави, радикални противник абортуса. По томе се види, између осталог, колико је у њему очувана моћ расуђивања, што је, понављам, права реткост у данашње време. Разликује нас много ствари, он прави психоделичну музику, није црквен човек али када сам једном са њим разговарао, поменуо ми је неки догађај који је променио његов однос према Богу. Од тада се уозбиљио и у великој мери променио. Помени Господе, у Царству Твоме, Уроша, Дамира и Јована, даруј им познање истине Твоје, смири их речју Твојом и приведи их светлости Царства Небеског!

Светих четрнаест хиљада младенаца Витлејемских

(29. децембар/11. јануар, субота. Парк Војводе Вука 1.)

Карелин о екрану као душекрадици (Друштво #25). – „Екран је човеку узео душу, исцедио је из њега све снаге, а оно што је остало личи на комину од грожђа од којег је направљено вино. Он у својој кући игра некадашњег супруга и оца. Треба рећи да наркомани и пијанице такође постају отуђени и равнодушни према својим најрођенијима.“ (Архимандрит Рафаил Карелин, „О телевизији и серијама“, http:// borbazaveru.info/content/view/7466/1/.)

(Текст је део књиге Философија физикалије у Кругу двојке која се може поручити на 062 970-14-17 и 061 611-36-55 или на Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.)