Мирослав Маравић: Дневник физикалца у Кругу двојке, Јесењи стослов 2019.(19-36а) (11)

МИРОСЛАВ МАРАВИЋ

ДНЕВНИК ФИЗИКАЛЦА У КРУГУ ДВОЈКЕ, ЛЕТЊИ СТОСЛОВ 2019. (1-18а) (10)

...Онај ко тврди да је могуће на аутентичан начин помирити православље и аутохтонизам, по мом скромном мишљењу, дубоко греши. Онај ко, наиме, Србима приписује племенитост због старине а не због врлине – то јест просвећености Христовом науком – сасвим сигурно није ни из далека окусио Христову благодат, због чега православну веру неминовно схвата на површан начин. Дакле, уколико је старина оно што је нама битно, онда је православна вера коју смо касније примили, заправо, тек некаква варијација, нешто изведено, случајно, чак, нешто што је, можебити страно српском бићу јер није било у њему од почетка, нешто без чега бисмо свеједно били племенити, ако, као што верују, старина гарантује племенитост. Шта нам, међутим, говори историјско искуство о Србима који су се одрекли Христа? Они не само што су, у већини случајева постали духовни варвари (Хрвати, бошњаци, шиптари, у новије време „црногорци“, другосрбијанци, комунисти...), него су, штавише, са вером изгубили и српство...

 

19

Свети пророче Јоиле,

Преподобни Прохоре Пчињски; Преподобни Јоване Рилски, молите Бога за нас!

(19. октобар/1. новембар, петак. Булевар Краља Александра 1.)

Мерешковски и духовна беда комунизма (Боготражитељи #15). – „Мерешковски није био у контакту само са социјал-демократама. Привремену владу он је сматрао „сасвим блиском“. 14. марта у њихов стан је дошао Александар Керенски, тада већ на челу владе, да би замолио Мерешковског да напише популарну брошуру о Декабристима ради њене дистрибуције у војсци. Други сусрет са Керенским, међутим, произвео је на писца „разочаравајући“ утисак, и тих дана, дубоко утучен, предсказао је скори пад Привремене владе и диктатуру В. И. Лењина. (...) Октобарски догађаји изазвали су жесток протест код Мерешковског. Он је протумачио оно што је произашло као оргију „простаклука“, зацарење „народа-Звери“, смртно опасног по целу светску цивилизацију, слављење „над-светског зла“. Крајем године, писац је наступао са антибољшевичким лекцијама и чланцима. (...) У јануару 1918. стан Мерешковских постало је место конспиративних заседања Социјалиста-револуционара (есероваца). У свом дневнику он је записао: „Како су мирисни наши фебруар и март, сунчано-снежни, плави, као неземаљски! У те прве дане или само сате, тренутке, каква лепота људских лица! Где је она сада? Погледајте у масе Октобарске: оне немају лица. Није то искривљеност, него одсуство лица, то је оно што је у њима најужасније. Када идеш по петербуршким улицама и загледаш се у лица, одмах схваташ: ево комунисте. Нису ни пљачкашка ситост ни зверска тупост главни у том лицу, већ досада, трансендентна досада „раја земаљског“, „царства Антихриста“.“ На гробу Мерешковског урезане су речи: „Да придет Царствие Твое“. (Светозар Поштић: Руски писци као идејни творци револуције, http://borbazaveru.info/content/view/9937/1/)

 

20

Свети великомучениче Артемије, моли Бога за нас!

(20. октобар /2. новембар, субота. Марка Лека 1.)

Чепови за особе са инвалидитетом (Афоризам #18). – Ко каже да у „Кока-Коли“ нема и не може бити ничег доброг?! Истина, садржај је боље просути у WC-шољу него попити – тај отров је добар, рецимо, против каменца! – па ипак, није лоше скинути чеп – и убацити у кутију за хендикеп!

 

21

Преподобни Иларионе, Свети Иларионе Меглински,

Свети Висарионе Исповедниче,

молите Бога за нас!

(21. октобар /3. новембар, недеља. Цетињска 1.)

Homo legens и homo videns (Образовање #11). – „Велику улогу у „роботизовању“ играју информационе технологије. Кад млади људи буквално „не излазе“ из својих смартфона – они нису баш исто што и ми старији. Ми смо homo legens, људи који читају, а они су – homo videns, људи који гледају. То су антрополошки мутанти који нису у стању да размишљају и имају ослабљени ниво реаговања.“ (Ђулијето Кјеза, „Ситуација је веома опасна – прети нам велики врући рат, трећи свет-ски рат“, http://borbazaveru.info/co ntent/view/10183/1/.)

 

22

Свети равноапостолни Аверкије Јерапољски, Преподобни Лоте, молите Бога за нас!

(22. октобар /4. новембар, понедељак. Змај Јовина 3.)

Трагедија као очајање или позив на спасење (Уметност #11). – Купујући нешто на трафици, опазио сам да Рингијеров безбожни Blitz-krieg поклања „Ђулиће и Ђулиће увеоце (други део)“^[1] и решио да након ко зна колико година купим једне дневне новине. И размишљам, о ужаса ли над ужасима! Књиге, дубоке, вредне књиге, књижевна дела од непроцењиве вредности, срозане су овим поступком до пуког палијатива за појачану продају тог свакодневног тешког штампаног смећа?! Питам се, није ли и то још једна од многобројних назнака апокалипсе? Слично томе и још горе је кад поклањају иконе причвршћене на насловној страни, а испод фотографија голе жене са неумесним насловом. Па ипак, ето, затекох себе у својој приватној апокалипси у којој до аутора – чије име, Јова Јовановић Змај, носи једна од улица у Кругу двојке – долазим преко безбожног Муњевитог удара. Али, за нимало дивно чудо, у књизи заиста наилазим као на некакав гром безбожности! (Испоставило се, наиме, да овде нема првог дела, Ђулића, који је по свему судећи објављен раније, ту су сада само Увеоци.) Читајући ту снажно-очајничку поему, схватам: Бог нам одузима земаљску срећу када она својим заслепљујућим зрацима чини да заборавимо на Бога, који јесте извор сваке благословене среће. Чак иако смо верници, овоземаљска срећа чини нас, упркос свем нашем труду, тек врло млаким верницима. Да је то тако, показује нам очајање које наступа након трагедије: „Вратимо се спред олтара/ Са бурмама измењеним/ Рузмарин је мирисао/ на грудима њеним.// Киша пљушти, небо плаче,/ Па весеље мути./ Онда нисам ни помишљ`о,/ На што ли то слути. (39) (...) Сваку нашу срећу/ Страшна авет вија;/ Испод сваког цвета/ Скривена је змија.// Сваком часу миља/ Нека клетва прети;/ Свака радост наша/ Љуто нам се свети.// Ох, блажени дани,/ Кад се заносисмо,/ Змије, клетве и авети/ Јоште не видимо.“ (41) Кад наступи каква страшна трагедија као што је задесила чика Јову, постоје два пута: пут очајања, бескрајног жала за изгубљеном срећом и пут трпљења, вере, спасења – трпљења до поновног сусрета у вечности са вољеном изгубљеном особом, вере у васкрсење мртвих. Помени нас Господе у Царству Твоме!

 

23

Свети апостоле Јакове, први епископе јерусалимски, моли Бога за нас!

(23. октобар /5. новембар, уторак. Кнеза Михаила 1.)

Покренути културни рат са самим собом – пре свега (Друштво #23). – „Они који су, раних деведесетих година, успели да придобију душу српске интелигенције, омладине, српске грађанске класе, почетком двехиљадитих су преузели ово друштво, његову политику и економију. Зато и данас, они који сањају да ослободе ово друштво, морају најпре да добију културни рат са „компрадорима” – на Универзитету, у новинама, у музици, у целокупној култури. Штавише, потребно је добити културни рат са самим собом, са својим хабитусом, потребно је тај хабитус реконструисати, редефинисати, поново изградити, или бар активно учествовати у његовом уобличавању код поколења које долази. У томе је суштинска одговорност српске интелигенције.“ (Слободан Антонић, Ђаво, историја и феминизам: Социолошке пустоловине, antonic_prelom3_%20(3).pdf.)

 

24

Свети великомучениче Арета, моли Бога за нас!

(24. октобар /6. новембар, среда. Милована Миловановића 1.)

Симптоматична промена парадигме или сигуран пут у пропаст (Последња времена #10). – Један свештеник ми је причао – пошто је то било релативно давно, пишем по сећању, верно преносим само суштину догађаја – о случају неког младића који се испрва лечио од зависности од играња компјутерских игрица – са безуспешним исходом – живећи при том на мајчиној грбачи да би након неког времена дошао код истог тог свештеника и понудио прилог (за изградњу конака или слично). На свештениково изненађено питање о чему је реч, чиме се то бави кад не само што не ради ништа осим играња игрица већ чак има средстава да приложи већу суму за Цркву, младић је објаснио да редовно осваја награде на међународним такмичењима у – веровали или не – игрању игрица! „O tempora, o mores! – узвикнуо је свештеник – оно што је до јуче представљало тешко излечиву болест, данас постаје легитимни и чак пожељни извор прихода“ (попут легализоване марихуане, проституције или содомије). Заиста, куда иде овај свет до свом неумитном, страшном крају? Господе, помилуј и спаси нас!

 

25

Свети мученици Маркијане и Мартирије, молите Бога за нас!

(25 октобар /7. новембар, четвртак. Емилијана Јосимовића 1.)

Непроцењеиви значај моногамног устројства друштва(Образовање #12). – „Британски етнолог и социјални антрополог, професор Оксфорда и Кембриџа, Џозеф Данијел Анвин спровео је обимно истраживање судбине шест великих цивилизација и осамдесетак мањих заједница у дугачком периоду од пет хиљада година. Хтео је да провери Фројдову тезу да друштва постају неуротична и саморазарајућа због претераног потискивања сексуалног нагона. На основу његових истраживања, настале су књиге Секс и култура, Сексуална регулација и понашање у култури и Hopousia или сексуални и економски темељи будућег друштва. Истраживања која је спровео сасвим су порекла Фројдову тезу. Наиме, управо су моногамна друштва, друштва која су ограничавала полну разузданост, била напредна и трајна. Она која нису, остала су примитивна или, ако би достигла високу тачку развоја, брзо би пропадала. У свом обраћању Медицинском одсеку Психолошког друштва Велике Британије, одржаном 27. марта 1935, Анвин је рекао: „Хиљаде миља и хиљаде година раздвајају догађаје; и нема видљиве везе међу њима. У забележеној историји, нема случаја да апсолутно моногамно друштво није показало велику енергију у култури. Не знам ни за један једини случај да друштво које показује велику енергију у изградњи културе није апсолутно моногамно“. Друштва са високом социјалном енергијом напредују у свакој области  – економији, науци, правосуђу, уметности, итд. Ако се моногамни морал напусти, довољна су три поколења да дође до слома друштва. Пишући о Анвину, Олдоуз Хаксли, аутор „Врлог новог света“, јасно каже: „Културални услов успона једног друштва директно је пропорционалан наметању ограничења сексуалном понашању пре и после венчања“. (Џозеф Данијел Анвин цитиран према: Владимир Димитријевић: Записи испод етикете или Одговор поверенику за заштиту равноправности (2), https://stanjestvari.com/2018/10/30/od govor-povereniku-za-zastitu-ravnopravnosti-2/)

 

26

Свети великомучениче Димитрије,моли Бога за нас!

(26. октобар /8. новембар, петак. Црногорска 1.)  

О прелести аутохтонизма (Православље #42). – Онај ко тврди да је могуће на аутентичан начин помирити православље и аутохтонизам, по мом скромном мишљењу, дубоко греши. Онај ко, наиме, Србима приписује племенитост због старине а не због врлине – то јест просвећености Христовом науком – сасвим сигурно није ни из далека окусио Христову благодат, због чега православну веру неминовно схвата на површан начин. Дакле, уколико је старина оно што је нама битно, онда је православна вера коју смо касније примили, заправо, тек некаква варијација, нешто изведено, случајно, чак, нешто што је, можебити страно српском бићу јер није било у њему од почетка, нешто без чега бисмо свеједно били племенити, ако, као што верују, старина гарантује племенитост. Шта нам, међутим, говори историјско искуство о Србима који су се одрекли Христа? Они не само што су, у већини случајева постали духовни варвари^[2] (Хрвати, бошњаци, шиптари, у новије време „црногорци“, другосрбијанци, комунисти...), него су, штавише, са вером изгубили и српство. Белодано је, дакле, да аутохтонисти секу грану на којој седе и да њихов суманути покушај да у српству пронађу нешто племенитије од примљене хришћанске вере резултира, заправо, прикривеном и веома опасном репаганизацијом српског народа који се већ попут неког вируса шири путем паукових међумрежа у екранским виртуелним световима. Стога аутохтонизам представља, summa summarum, најновији вид старог нагона самоунишавања српства, са том новином што се тај деструктивни нагон сада јавља под врло лукавом маском инфлације старине. Молитвама светог великомученика Димитрија, сачувај нас Боже од овако жестоке прелести!

 

27

Свети мучениче Несторе, моли Бога за нас!

(27. октобар /9. новембар, субота. Цинцар Јанкова 1.)

Питање за хипнотисане теле-визионаре(Афоризам #19). – Што буљиш к’o теле у шарене визије?

 

28

Молитвама Светог мученика Терентија,

Светог Арсенија Сремца, архиепископа српског,

Господе помилуј и спаси нас!

(28. октобар /10. новембар, недеља. Господар Јованова 1.)

Кратак разговор са малим шибицарима у аутобусу (Политика #14). – Сећам се једног догађаја од прошле године који ми се због своје бизарности урезао у памћење. Враћао сам се са посла када се у аутобусу појавио неки младић у дресу Србије – на латиници, наравно; ех Србијо, међу Латинима! – који је у току саме вожње срео неког деду са којим је одмах, као из топа започео веома гласну причу о Странци, сасвим провидно. Младић у дресу је био одушевљен Великим Шибицарем. Али још увек није имао чланску карту за разлику од деде који, извадивши је из џепа, почео је да маше њоме и показује је младићу?! Несуђени репрезентативац латиничне „Србије“ је затим одушевљено обавестио деду да је Ердоган Вучића дочекао „као краља“! Какав успех! Притом, „није јасно“ зашто су они тако нападно гласно причали о ономе о чему су се толико много слагали? Каква вест! Муслиман примио протестанта из Србије на највишем нивоу?! Каква победа! Због тога бисмо ваљда сви требали да похитамо у Странку и плачући да молимо да нам дају чланске карте?! Деда каже да му је мајка болесна – ако је заиста тако, онда она има најмање сто десет година – па због тога ређе долази у Странку. Али младић је тамо редовно. Уосталом, изгледа као потпуно беспослен, па што да се малкице не огребе о господареву милост у слободно време кога има на претек? Можда и живи од те милости? Каже још младић да је Странка отворила штанд који ради три сата дневно. Не каже због чега. Али јасно је: због референдума! Хај`мо сви на референдум! Сви заједно да прославимо Вучићево решење за Косово! А које решење? То нико не зна! Дакле, Велики Шибицар још није представио свој план за Косово, а већ позива Србе да гласају за план који ће он тек, ко зна кад, објавити?! Земљо, отвори се! И наравно, младић уопште не прича о Косову. Само се гласно диви Вучићевом лику. Дуго, заиста дуго сам то трпео. Размишљао да се некако укључим, али био сам свестан да је све то узалуд и одустао. Међутим, у једном трену, малтене и против своје воље – не знам како бих то објаснио, дешава ми се то понекад, планирам нешто, одустанем, а онда одједном као да тело само крене да спроводи план духа, иако дух није донео одлуку, врло необична појава! – обратим се Младићу речима: „А шта ћемо са Косовом?“, затим му објасним да је Вучић издајник јер потписује споразум са окупаторима наше територије и то споразум о њеном поклањању окупаторима. Намештено мирно ми је одговорио: „Не слажем се са вама“, желећи само да непријатност што брже прође, јер је могуће је ово са дедицом све намештено да би сад и по аутобусима промовисали Вучића и провоцирали грађане и извиђали да ли би можда помен Вучића изазвао одушевљење, равнодушност или гађење, да би онда у складу с тим знали шта им је чинити... Јер они су у аутобусу од прве до последње станице гласно причали готово искључиво о Вучићу. Рекао сам: „Не слажете се, наравно, али где су вам аргументи? Немате аргументе.“ По његовом ћутању и игнорисању мојих речи, сада закључујем да је све ово дефинитивно било намештено. За Србију постоје само два сценарија. Или ће Вучић пасти на изборима, изгубивши од уједињене опозиције – што је мало вероватно, јер медије држи у својим рукама – или ће, схватајући да му издаја неће проћи, изазвати грађански рат да би насилно угушио бунт незадовољних грађана, што је ипак вероватнија опција. Постојање и треће опције, да би издаја могла да прође мирно – што, нажалост, такође није невероватно – сведочи о томе да се заиста налазимо на ивици амбиса. Ако издаја Косова прође уз нашу равнодушност, ми ћемо дефинитивно нестати као народ и треба да нестанемо, јер ћемо у том случају изневерити и своје славне претке и мисију коју нам је Бог поверио – да будемо чувари Светог Православља на размеђи светова. Ако се одрекнемо Космета, испуњеног нашим сународницима, црквама и манастирима, то ће бити само опипљив физички доказ да смо се одрекли Бога. Напротив, сви се морамо ујединити око одбране Косова! За Крст Часни и слободу/ То је српска лозинка/ Без то двоје, живот што је/ Србин нема починка!

 

29

Молитвама Светог Аврамија Затворника,

Преподобномученице Анастасије Римљанке,

Господе помилуј и спаси нас!

(29. октобар /11. новембар, понедељак. Страхињића Бана 1.)

Јована Папан о презаштићености нових генерација (Породица #11). – „У намери да се заштите од свих врста емоционалног стреса, млади избегавају сва искуства која могу имати непријатан исход, као и друштво особа са идејама које се разликују од њихових. Колико су ненавикли на и најмању непријатност и колико емотивно реагују на сваки трачак неслагања са својим ставовима, показује и инцидент који је својим говором изазвала Клер Фокс, писац, у посети једној женској средњој школи у Уједињеном Краљевству. Уместо да њене речи провоцирају дебату међу ученицама, дочекале су је сузе. Очекивала је неслагање и рационалне аргументе, а добила је: „Не можеш то да кажеш“, изговорено између епизода плача. Идеја да особа треба да буде заштићена од мишљења која му се не допадају довела је до стварања „сигурних зона“ на универзитетима, просторија у којима узнемирени студенти могу доћи да се утеше након што су слушали предавање које их је својим ставовима узнемирило. „Јасно ми је да је важно бити безбедан, али се бринем због тога што је то постало најважније. Ако не ризикујете, како можете направити нешто од себе? Ако не можете да поднесете несигурност, како ћете мењати свет?“ каже Ричард Голдстајн, бивши рок критичар а сада професор на колеџу Хантер. Презаштићивање које већ деценијама под стакленим звоном држи генерације деце учинило је своје. Родитељи штите децу и од правих и од замишљених опасности, спречавајући их да освајају слободе и постају зрелија, па се у судару са светом одраслих млади грчевито држе сигурности детињства тежећи за физичком и менталном заштитом од света који их окружује. Страхови се не могу превазићи избегавањем, већ суочавањем са њима, а то више није могуће у свету у коме уместо правих искустава деца живе она виртуелна.“ (Јована Папан, https://www.nsp m.rs/kulturna-politika/generacija-tuznih-smajlija.html)

 

30

Свети краљу Милутине, Преподобни Теоктисте и Јелена,

Свети Варнава Хвостански Исповедниче,

молите Бога за нас!

(30. октобар /12. новембар, уторак. Македонска 1.)

Свети Николај Охридски о нашем свенародном потопу (Поуке Светих #40). – „Зашто победоносни народ трпи поразе од своје неслоге и раздора, и једе хлеб загорчан сузама и пакошћу – зато што победи крвнике око себе а не победи их у себи.“

 

31

Свети апостоли Стахије, Амплије, Урване, Наркисе и други,

молите Бога за нас!

(31. октобар /13. новембар, среда. Зетска 1.)

Дани у ништа распршени или преображени у вечност (Самопосматрање #42). – Дани безбожника распрскавају се у вакууму времена у несвесном ишчекивању страшног понора, а дани верника се радосно уливају у огромно море вечности. Није питање шта је боље – то би и идиот схватио када би отворио очи – већ живиш ли достојан предосећаја неизмерне лепоте вечног блаженства?

 

32

Свети Козмо и Дамјане, молите Бога за нас!

(1./14. новембар, четвртак. Абердарева 5.)

Гигантска бубуљична јерес (Екуменизам #25). – Јерес је као огромна неподношљива бубуљица на здравом телу Цркве. Питање је сада само, да ли ћемо ту бубуљицу да прогласимо за некакву „креативну“ израслину, да је шминкамо, дивимо јој се, радујемо се нашој „заједници“ са њом или ћемо напротив, ма колико то у једном трену било веома болно, једноставно да је исцедимо и телу донесемо трајно олакшање и здравље? Но, бубуљица екуменизма, нелечена стотину година, испод коже је нарасла до неслућених размера и ретко ко још увек уопште уме и жели да разликује Тело Цркве од те абнормално велике јеретичке бубуљице. Зато је неопходан мало већи потрес. Јер нечист садржај ће ипак морати напоље, макар и по цену великих страдања која управо отпочињу или су недавно почела у многим помесним црквама. Свети Козмо и Дамјане, молите Бога да Свету Цркву исцели од опаке болести екуменизма и да нам дарује Царство Небеско!

 

33

Свети мученици Акиндине, Пигасије и други с њима,

молите Бога за нас!

(2./15. новембар, петак. Рајићева 1.)

Три поуке Старца Пајсија о препуштању вољи Божијој (Поуке Светих #41). – 1.) Најчешће људи прво траже саосећајност и помоћ од других људи, а када не добију оно на шта су рачунали, тек онда се обраћају Богу. Међутим, страдање је могуће избећи само кад притрчавамо Божанској помоћи, јер је једино она истина. Није довољно веровати у Бога, потребно имати поверења у Њега. Добијамо Божију помоћ, захваљујући нашем поверењу према Њему. Верник, када предаје целог себе Господу, чак и пре смрти, осећа на себи спасоносну десницу Божију. 2.) Човек који се, оставивши своје планове, у потпуности преда Господу, живи по Божијем плану. У коликој се мери човек узда у себе самог, толико је одбачен уназад. Он не напредује духовно, јер омета Божанско милосрђе. За узнапредовање, неопходно је без остатка веровати Богу. 3.) Онај ко нема поверења у Бога и планира свој живот другачије, а тек после утврђује шта је то воља Божија, бесовски уређује своја дела и увек страда због тога. Не схватамо, до ког степена је Господ моћан и милостив. Не дозвољавамо Му да нам буде господар, да управља свим нашим делима, па се зато и мучимо. (Преподобни Пајсије Светогорац, упореди: „О поверењу према Богу – савети светогорских стараца“, http://borbazaveru.info/content/view/10267/1/.)

 

34

Свети великомучениче Георгије, моли Бога за нас!

(3./16. новембар, субота. Риге од Фере 1.)

Воља за рад (Рад #23). – Рекао бих да већина људи веома греши у ставу да је тешко поднети физикалију. Скромно десетогодишње искуство једног дипломираног физикалца научило га је да терет није оно најтеже у физикалији већ да се уметност тог посла састоји у нечем другом. Потребно је, наиме, задобити вољу за рад. Бити оран, спреман за рад, повести прави мали рат против мрзовоље, тог великог непријатеља преко кога ђаво свим силама покушава да спречи наш повратак телу – храму Духа Светога – из екранско-виртуелног ропства. Не повратак телесности, напротив, телесност је категорија палог ума, виртуелног, маштарског острашћеног ума, док је повратак телу повратак у обиталиште Духа Светога, повратак целовитој личности. Бистар ум, чисто срце и јаку вољу за спасење, даруј нам Света Тројице и спаси нас!

 

35

Преподобни Јоаникије Велики, Свети свештеномучениче Никандре, молите Бога за нас!

(4./17. новембар, недеља. Његошева 5.)

Пророчанство петнаестогодишње девојчице, пре Другог светског рата и Јасеновца: „Неки црни душмани навалиће на ову земљу, брале, и биће веће сече него икада“. (Поуке Светих #42). – „У једном шумадијском селу, појавила се једног дана непозната девојчица од својих непуних петнаест година. Обучена у сељачко одело, боса, са једном корпицом са својим ручним радом, крстом и Јеванђељем. Почела је да говори народу о Богу, о Његовој бескрајној доброти и људској грешности. Позивала је народ на покајање. Плакала је, и народ је плакао око ње. Није врачала, није гатала, и за своју проповед није тражила никакву награду. У томе селу нашао се неко, ко је рекао за њу, да је луда. Да ли је тај први неко, био месни свештеник, не знам, но утврдило се, да је и свештеник био тог мишљења. Крај овога догађаја било је то, да је жандарм спровео девојчицу у београдску болницу за умоболне. Прошло је петнаест дана. Провиђење будно бди над праведницима. Један честити београђанин, пробуђен Духом Божјим, сазна за овај случај, одмах оде у болницу, распита се за девојчицу, разговори са њом и нађе, да је потпуно паметна и нормална. Замоли лекаре, да је поново прегледају. Лекари је поново прегледају и пусте из болнице истог дана, давши јој уверење, да је душевно потпуно здрава и да је телесно virgo intacta. Дакле, савршено здраво, нормално и чедно створење. Сазнавши за све ово, ја сам замолио неке београдске богомољце, да дођу са том девојчицом код мене. И они су је довели. Кад је ушла у моју собу, она је отишла прво пред икону, и ту је гласно очитала на српском језику: Оче наш, Богородице Дјево, и Верују. Неписмена. Име јој је Јања. Питао сам је: Шта имаш везано у тој марами? То је моје оружје – вели. Одви мараму и показа Јеванђеље и крст. Па ко ти чита, кад си неписмена? – упитах је. Читају ми добри људи, а Отац мој небески, додаје ми. Прочитао сам све њене исправе, прочитао и отпуст из болнице, питао је о њој самој подуже, о њеном раду и њеној проповеди. На сва моја питања она је одговарала брзо и радосно. Све што она каже било је ново и свеже као планинска роса. Одвело би ме далеко, кад бих изнео цео мој разговор са њом. Да изнесем само један део њене проповеди народу. Кад сам је замолио, да понови једну своју проповед, коју обично држи народу, она устаде, прекрсти се, очита неколике молитве, прекрсти руке на прсима и отпоче. Причала је нaјпре, како је двапут обамирала, премда никад није била болесна, како је у том стању обамрлости видела небо и ад, како ју је Богородица једном у сну научила, како да се моли Богу, и тако даље. А други део њене проповеди, била је опомена народу. И тај део гласи овако: „Како ће нам добро бити, брале, кад ти сваки дан хулиш на Бога и на светиње Божије? Бог је милостив и даје ти хлеб, а ти се на Њега бацаш каменом. Немој тако, брале, немој тако, него свежи свој језик и не пуштај га на службу ђаволу. Употреби језик свој на славу Бога. Покај се, брале, покај се из корена душе, и реци: алилуја, алилуја, Господе помилуј. Како ће нам добро бити, селе, кад ти убијаш живот у утроби својој? Бог те удостојио, да носиш живот Његов у утроби својој, а ти га убијаш. Како ће нам онда, селе киша пасти и пшеница родити? Немој тако, селе, немој тако, него клекни и захвали Богу, што те је удостојио, да носиш Његов живот у свом телу. Покај се, селе, за грех, који си досад чинила. Покај се и запевај Богу: алилуја, алилуја, Господи помилуј. Како можемо, брале, зло радити и добру се надати? Не знаш ли, брале, кад крадеш, Бог је сведок, кад убијаш, Бог је сведок, кад опадаш, Бог је сведок. Не знаш ли, брале, да ће Бог кад тад објавити своју сведоџбу? Брале мој, добро ради, па се добру надај. Пости посте, моли се Богу, и дели милостињу, а све певај: алилуја, алилуја, Господи помилуј. Зло ће велико доћи на овај народ, брале, ако се брзо народ не покаје и не врати Богу. Мили Свети Сава ми је тако казао. Зло ће, вели, велико доћи на овај народ, и близу је, сасвим близу, ако се народ не покаје и не врати Богу. Неки црни душмани навалиће на ову земљу, брале, и биће веће сече него икада. Мили Свети Сава ће то одвратити, брале, ако се народ брзо покаје, часним крстом часно прекрсти и светом водицом и мирисним босиљком покропи. Зато нека се народ покаје и запева: алилуја, алилуја, Господи помилуј. Помоли се, брале, јутром и вечером Пресветој Тројици и Пресветој и Предивној Богородици, па ће ти родити пшеница белица, и винова лозица. Али устегни, брале, језик од псовке и хуле на Бога и Божије светиње. Помоли се, селе, Светој Петки великомученици и Светој Недељи сјајнијој од сунца, па ће ти се родити чедо нерођено, а порасти чедо рођено. Само остави се, селе, великога греха. Него се само моли и певај: алилуја, алилуја, Господи помилуј. Амин, Амин, Амин.” Ето, тако проповеда девојчица у петнаест година, неписмена Јања. Њене речи, рекао бих, најпре се окупају у сузама, па онда теку на језик. Зато, када она проповеда, и она плаче и народ плаче око ње. А од суза, господо, нема јаче омилитике. Да ли сте икада у животу чули тако просту, тако ритмичну и тако дирљиву проповед? То је проповед једног невиног, неуког и неписменог детета, које су одрасли и зрели људи, силом власти, и у име реда и мира, отерали у лудницу. И нехотице да понови човек Спаситељеве речи: Хвала Ти, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од премудрих и разумних, а открио младенцима (Мат. 11, 25). И ово су људи назвали „верским лудилом“! И ово је чак и један проповедник вере означио као „верско лудило“! Заиста су лажни појмови овога света напунили и мозак многих свештеника, те не суде духовно но телесно (Јов. 8, 15). Онима, за које су наши богомољци још увек једна необјашњива загонетка, ја бих се усудио рећи: Не судите, господо, пре него добро промерите и не испитате. Мерило за ово мерење и испитивање јесте Свето Писмо и Животи Светитеља. Погрешићете, ако будете мерили и ценили по лажним и злобним формулама света. Знајте, да од хиљаду примера такозваног „верског лудила“, једва један случај да је истинит. Зато не гоните у лудницу оне, који вам по својој вери и чистоти могу бити судије у оба света.“ (Девица Јана делимично цитирана према:Свети Николај Охридски: „О „верском лудилу““, http://borbazaveru.info/content/view/10254/1/. (извор: Сабрана дела – Свети НиколајОхридски, књига Х))

 

36

Преподобномученици Галактионе и Епистима, молите Бога за нас!

(5./18. новембар, понедељак. Савски Трг 2.)

Повратак дому из пустиња обескорењености (Самопосматрање #43) – У физичком дому пронаћи духовни дом. Након свих лутања у пустињама обескорењености, пронаћи оно што је најједноставније, најблискије, то, управо то што је најтеже: доћи до себе, до свог бића, до своје суштине, до сопствене ништавности и Божије свемоћи. Доћи до дома и домовине, Небеске Домовине – то је наш циљ, наша нада, наша чежња. Господе, опрости и помози!

---

 

36а

Господе, који си из ада извео праведнике, спаси и помилуј нас!

(5. март/18. април 2020, Велика субота; Тадеуша Кошћушка 2.)

Како приуштити масовно легално убијање да не би било појединачног илегалног умирања (Либерализам #18)? – Светски познати лабораторијско-медијски бренд „корона вирус“ донео је, неким државама, гле чуда, забрану абортуса, макар привремену. Зло овог света је, дакле, толико нарасло да, шта год на трен заустави или макар успори његово ширење – макар то био и вирус – неутралном посматрачу се може причинити као несвакидашње чудо доброте. Међутим, као и увек у сличним ситуацијама, јављају се неуморне либералне силе којима ово, макар привремено кочење на сигурном путу у вечни амбис никако не одговара. Тако се, након привремене забране абортуса у Тексасу, огласила^[3] извесна псеудојуродива јуришница „неотуђивог права“ на убијање нерођене деце. Наступила је једном „мудром“ изреком која ће засигурно красити роман неког новог Достојевског, будући да је изјава фантастичнија од сваке маште: „Тексашанке које себи не могу да приуште путовање у неку другу савезну државу, абортус ће обавити у некој од илегалних клиника“, каже DW саговорница. „Тиме актуелна законска промена у Тексасу има по њој јасну последицу – жене ће умирати.“ Каква племенита борба! – помислио би неко. Ево генијалне логике: Да жене, које убијају своју нерођену децу, не би умрле од последица илегално извршеног абортуса, не треба забранити убијање деце! То је, отприлике, као када би неки потпуни болесник захтевао да се дозволи педофилија и као разлог навео да би, у случају забране, деца умирала од илегалних напада педофила! Занимљиво је како се то ове либералне боркиње толико брину о животу мајке која „илегално“ убија дете, а не брину за живот детета које иста та мајка убија? Какав то ум може према једној истој личности да се, до десете недеље трудноће, односи сатански, а да се од десете недеље трудноће понаша као „заштитник права личности“?! Каква је то борба за право личности ако је потребно да та мала личност буде стара више од десет месеци у утроби мајке да би избегла да буде „законски“ убијена?! Какво лицемерје, какви изокренути умови, какве спаљене савести – прави земаљски пакао! Господе, помози нам да не убијамо своју рођену децу, помози нам да се обожимо, сложимо и умножимо – да се покајемо за злочине који вапију до неба и призивају крај света. Помилуј и спаси нас!

---

---

 

(Роман Мирослава Маравића Тајна убиства у кругу двојке: Унутрашњи детективски роман о Небеској и земаљској Србији, може се поручити на телефон: 065 20-83-658.)