Ана код куће и у сиротишту

АНА КОД КУЋЕ И У СИРОТИШТУ

У петак је Председник поставио новог Омбудсмана за права детета. То је руководилац Пензенског обласног фонда подршке породици, материнству и детињству „Покров“, Ана Кузњецова. Коресподент „РГ“ се срела са њом после именовања...

 

-              Ана Јурјевна, како је ваше именовање прихватила ваша предивна породица? Ви сте жена свештеника, „попадија“. Попадије, по правилу, имају много деце и сасвим усмерен живот. Постоје, наравно, и попадије са амбицијама које само што не управљају парохијом, а парохијани, насупрот  томе, воле тихе и интелигентне. Испричајте нам како сте ви скренули са припремљеног вам „домаћег пута“. Јер имати шесторо деце је само по себи подвиг.

Ваше питање је у духу не само „Росијске газете“, већ и у духу православних часописа. Иако ми је драго због тога, нећу сада већ као државни човек, инсистирати на тој теми. Ја сада у свом послу морам да узмем у обзир и све културне и религиозне различитости наше земље и друштва са његовим милионским нијансама...сиве. Шалим се, наравно, не сиве. Разнобојне.

Знам много попадија које иду не само „домаћим путем“, већ и „професионалним“ - фармацеуте, стоматологе, педагоге, психологе као што сам ја.

Мене је увек у мом професионалном послу подржавао муж. За мене је мој посао ван куће логичан наставак домаћег живота. Моје идеје скоро да не би ни имале никакву вредност када бих имала мало деце. И чини ми се да једно другом - тј. многодетност не смета професији.

-              А ваш муж, свештеник, нема традиционално патријахалне погледе?

Чини ми се да је он од тренутка нашег сусрета одлучио да ме подржава као професионалца. Мој муж је веома образован човек са два факултета - техничким и педагошким. Он је доктор техничких наука, још је завршио и богословију. Дуго је предавао. Има веома велике аналитичке способности и све „неповршинске“ одлуке смо заједно доносили.

Нико од нас није, наравно, доносио изненадне одлуке: „Ти напушташ домаћи пут и одлазиш у друштвени посао“. Не, све се догађало корак по корак. Он је, узгред, заједно са мном ишао у дом за незбринуту децу. Због тога су за њега моје радње биле логичне. И сада, ма шта да радим, било да удомљавам сирочиће или да надгледам извршавање мајских наредби председника у Народном фронту, он је увек поред.

-              Како сте ви уопште дошли у дом за незбринуту децу?

Некако смо седели заједно, неколико пријатеља и познаника, који нису планирали да оснују никакве друштвене организације и који нису имали појма ни о каквим грантовима. Који уопште нису знали шта је непрофитна организација, а фонд „Покров“ је постао за њих федерални оператер. Тада смо просто седели, неко је од нас рекао да на инфективном одељењу болнице постоји соба у којој се налазе одбачена деца, њих одузимају у великом броју из породица пијанаца. И одлучили смо да одемо тамо.

И ето, стојим и у рукама држим петомесечно дете у модрицама. Оно сиса прст зато што је веома гладно. Очигледно му код куће нису давали да једе. А ја плачем. Због несреће и беспомоћности.

Муж ми је тада рекао: или ћеш обрисати сузе, или не долази више овде. И био је у праву: плачем никако не можеш помоћи. Када сам се исплакала, начинила сам први корак. У психологији постоји такав појам „новообразовани“- свака кризна ситуација је потребна човеку да би се код њега појавило ново решење. И код мене су се она нашла. Сви смо се окупили, његови и моји пријатељи, наши познаници из храма, људи са многодетним породицама, потпуно различитих професија, нас је објединио мотив помоћи и осећај сопствене мисије.

Ко нам се све после тога није прикључио! Сада као омбудсман морам да, због новог посла, изађем из свих регионалних савета, да се одрекнем овлашћења, која су лежала на мојим раменима... Ми смо тамо озбиљно радили. У нашу комисију су улазили представници свих религиозних и националних конфесија, који живе на територији Пензенске области. Ишли смо у дечије домове, сакупљали смо помоћ заједно са представницима муслиманске и јудејске општине, са пензенским Немцима, Чувашима, Узбекистанцима. Јер, љубав ка деци и поштовање породице је важно за све религије и националности. Једну од првих и најтоплијих честитки сам добила од пензенског Узбека: „Ја се радујем као да су мене именовали“.

Са пријатељима смо почели од собе одузете деце, затим су дошли дечији домови, зато што су у њих послали „нашу“децу. Када се бринеш за дете, вежеш се за њега и ако су га преместили у дечији дом или у сиротиште, мучи те мисао: „Како је њему тамо?“, и идеш да га видиш. Почели смо да улазимо у суштину дечијих домова, да учимо како ради систем сиротишта. Наравно, да нас нису заобишле грешке.  Убрзано сакупљајући одећу и храну за дечије домове, заборављали смо да је то само спроредан услов. Главни задатак је контакт и учествовање у судбини буквално сваког детета. Учествуј колико можеш. Ако можеш да га узмеш у своју породицу - узми га. Ако не можеш, „води“ то дете, имај контакт са њим. Многа деца су одрасла пред нашим очима, пишу нам на друштвеним мрежама. Мени и причају о својим успесима, жале се, неко се са неким посвађао.

-              Колико деце ви познајете лично на тај начин?

160 деце само у Мокшанском дому, не рачунајући децу из других социјалних установа, која су овако или онако пролазила кроз фонд „Покров“. Сав систем “заштите детињства“ ја знам по фотографијама, документима, порукама на мом телефону.

-              Да ли вам је неко од њих честитао?

Искрено ћу вам рећи, не могу да прочитам све поруке које сам добила до сада. Толико их има! Хиљаду порука на друштвеним мрежама. Не само са честиткама. Неколико минута после вести да је Председник потписао наредбу о мом именовању, добила сам прву поруку: „Помозите... “ Иако Ана Кузњецових у Пензи има две хиљаде, мене су одмах „лоцирали“.

-              Како су ваша деца прихватила ту вест?

Тек ћу се сутра увече видети са њима. Морам да останем за викенд у Москви. Они су добро. Маша, старија ћерка, добила је петицу за рад о палеонтологији. Њу интересују диносауруси и на часу је предавала о свом учешћу у ископинама. Нашли су шкољке, оклопе, древне ископине на познатом „месту диносауруса“ код Уљановска. Тамо је мека обала Волге и веома је погодно да се све то истражи.

А друга ћерка Даша, је сасвим другачија по карактеру. Маши ми нисмо куповали лутке, њу су интересовале дивље животиње, гуштери, змије, водени паукови и енциклопедије. А Даши су одмах биле потребне лутке са оделцима. Недавно смо објавили књигу са Дашиним филозофским изразима. На пример, током вести на ТВ, наступа Председник, Даша пажљиво слуша и пита: „Мама, шта мислиш како се он осећа?“

Ми смо почели да записујемо њене исказе, када је она, играјући се са луткама са 4 године, дубокоумно изјавила: “Живим, живим, а деце немам“. Нама су се баш тада родили мали Иван и Николај а она, видите, нема никога. Сав живот је протраћен.

У многодетној породици је увек весело. У њој постоји нека врста имања „превише обавеза“. Маша зове: „ Мама, брзо укључи ТВ, приказује се отварање Палеонтолошког музеја у Паризу“. И ја морам бити у току.

Са Иваном је лакше, он је миран и веома захтеван према себи. Са 5 година је научио да броји. Никола црта и плива. Сва наша деца воле да пливају. Муж се раније бавио пливањем.

-              Ви се сада налазите на прагу новог посла, велике и важне дужности за целу земљу. Који су ваши циљеви, задаци, принципи?

Вероватно је мој први принцип - недопуштање метода покушаја и грешака. Све што се тиче деце мора бити урађено јасно и сигурно. Зато што можда неће постојати пут повратка.

Правећи прве кораке на породичну тему морамо бити врло пажљиви. Руско друштво и саме породице се врло трепетно и пажљиво (и то је правилно) понашају према било којим променама у вези са „дечијим“ питањем.

Због тога ће моји поступци бити разумљиви, а одлуке ће бити засноване на врло уравнотеженим ставовима. Ако говоримо о новом дечијем закону, потребно је да одмах смислимо и логично поднесемо његов наставак - „додатне мере“. Да не би било никаквих препрека. Искрено, ја бих пре свега желела да говорим о мерама подршке. Зато што у принципу наш задатак није да се путем мера забране искорене неке негативне појаве, већ да се оне онемогуће управо кроз мере подршке - породици и деци.

-              Ваш задатак је да штитите децу...

Да штитим децу. Волим да цитирам закон - заштита права детета да живи и да се васпитава у породици. У породици, ма каква да је она - хранитељска, родитељска. Наравно да нико неће боље од рођене маме разумети дете, подржати га, подићи. Али притом ми узимамо у обзир и сву компликованост проблема и сав бесконачни број могућности у савременој ситуацији и њеној бесконачној динамици. Ја дубоко верујем у друштвене организације. Мислим да сви могу да „улове“ и осете ту „бескрајну динамику“, шта се дешава на тим местима, и да ће ми управо они помоћи. Сада ми пишу руководиоци друштвених организација из целе Русије. Чула сам речи подршке чак и од оних који никада нису имали исте ставове као ја. Од оних са којима сам се све време расправљала...

– Расправљали сте се у Пензи или у Москви?

Свуда. Ја се већ девету годину бавим темом заштите материнства, она је вршњакиња моје друге ћерке Даше. На почетним етапама, ми смо постављали један део, прелазили смо само један део пута. Затим смо правили други корак, трећи. Тек пошто смо организовали посао са остављеном децом, ишли смо у дечије домове. Затим смо схватили - да бисмо спречили да се толики број деце шаље тамо, треба да помажемо породицама. Почели смо да тражимо могућности - да окупљамо људе, сакупљамо средства. Руководство региона нам је помогло приметивши нашу упорност, без икаквих накнада су нам дали зграду. У њој смо отворили склониште у које долазе жене које су пострадале од насиља, које су се нашле у тешкој ситуацији, труднице, сиротице, са малом децом. Али то није био крај. Направивши склониште, схватали смо да не треба да све те проблеме сами „вучемо“ по целој Русији и по разним странама. Објединили смо се у сверуску асоцијацију - Организацију за заштиту породице. А када смо се удружили, схватили смо да би требало да тражимо подршку државе. Онда смо написали своје предлоге и послали их председнику. Без мандата, без икакве помоћи ми смо дошли до руководства земље.

-              Зар ви тада нисте били члан „Јединствене Русије“?

Не, наравно. Ја и сада, на изборима, иако сам посланик на списку „Јединствене Русије“, нисам члан ни једне партије. Председник нам је тада одговорио: све иницијативе за заштиту породице морају бити подржане. Наш ентузијазам и увереност у то да све радимо исправно је растао и јачао.

-              Ви ћете и у Москви, као и у Пензи, све градити поступно и тражићете кључне ствари?

Сада је мој први задатак да оснујем тим. Потребни су нам заинтересовани и компетентни људи, са великом радном способношћу и активношћу. Зашто је прво оснивање тима? Зато што нам никакве околности не могу помоћи ако не знамо куда идемо. И када јасно будемо знали куда идемо у сваком правцу - усвајање деце, праћење после сиротишта, многодетне породице, деца-инвалиди, дете у систему здравствене заштите - тада ћемо моћи и да ускладимо свој посао са свима који раде на овом пољу.

Прву недељу ћу такође посветити састанцима са представницима и руководством министарстава и ресора. Врло добро знамо каква питања да им поставимо.

Сада се веома бринем за Приморски крај - 61 дете се налази на пунктовима привременог смештаја, 24 школе и 29 дечијих вртића се налазе у потопљеној зони. Ових дана ћемо видети како је тамо све организовано.

-               Вашем месту су наменили експерте.

Уверена сам да има много људи који су способни да достојно штите права деце. И верујте, свако ко види корист у послу са Овлашћеним за права детета, ће радити заједно са нама. Никога нећемо одбити, заборавити...

-              На сваког новог, шта више и неочекиваног човека у власти, обавезни су напади. Какав повод је дат новинарима и активистима друштвених мрежа, који се однекуд појавио због ваших давних изјава о телегонији као о озбиљној научној теорији...   

Мој муж се дуго смејао због тога: бољег ПР телегоније од мене нису могли наћи. Он ми као доктор наука никада  не би дозволио да постанем поклоница те „теорије“. Ево убијте ме, али ја не могу да се сетим када сам то рекла и зашто. Само видим по начину излагања да то нису моје речи.

-              Неки новинар или помоћник вам је учинио медвеђу услугу, приписавши вам, као доказ, овај одломак?

Не сећам се. Само знам да ја тако не мислим. Имала сам петицу из биологије. Моја учитељица је звала моју маму, честитала јој моје именовање и рекла јој: ако је потребно ја ћу свима испричари каква знања Ана има , сви који су код мене били одликаши не би прихватили телегонију као научну теорију. Ми се смејемо: ми бисмо умирили ту разорну енергију. Уместо те за мене  “древне“ речи - ја бих поставила пост о помоћи детету, замислите, каква би то корист била! Шалу на страну, треба обратити пажњу и на то. И ја треба да извлачим закључке: било каква нетачност у причи моће да те стигне као бумеранг! Ми, људи, можемо да погрешимо. Иако би онај, ко заиста жели да зна шта ја мислим, могао да нађе одговор на своја питања.

Разговарала Јелена Јаковљева

Извор: Росијскаја Газета, http://www.pravoslavie.ru/96951.html

12. септембра 2016. г.

Превод: Душка Здравковић, Православна породица, фебруар 2017.