Шемићи из Раковице

РАДМИЛА ГРУЈИЋ

МНОГОДЕТНЕ ХРИШЋАНСКЕ ПОРОДИЦЕ - ШЕМИЋИ ИЗ РАКОВИЦЕ

Деца су највећи дар и благослов од Бога, који треба са благодарношћу прихватити...

...Потребно је много мудрости да родитељ децу подстиче на оно што им је корисно, а да то не буде присила. Родитељу ништа не сме бити важније од деце. Треба са децом причати, не препуштати их самима себи, гледати их право у очи, указивати на добре примере, са што мање критике и условљавања – да деца осете да им пружате љубав и не ускраћујете слободу, јер је она од Господа. И, наравно, непрестано се обраћати Господу, Пресветој Богородици, анђелу чувару, крсном свецу... Често читамо Акатист икони Пресвете Богородице Васпитање. Верујемо у милост Божију и верујемо да родитељске молитве за децу неће остати неуслишене...

 

Избеглиштво. Косовска Голгота. Чудни су путеви Господњи. Велика су страдања на том путу. Али, Господ је први страдао за све нас ради нашега спасења. Кад то знамо, онда знамо да су и наша страдања нама на спасење и носићемо свој крст храбро, без роптања. Јер, на земљи немамо сигурнога града нити сигурнога стана, него смо само гости и странци...

     „Ој, Косово, Косово, земљо моја вољена“... Срце задрхти кад чује речи ове старе песме. Али, нас дочекују насмејана лица! То је породица Шемић која је избегла са Косова, из царског града Призрена, у коме данас живи само 18 Срба и један једини ђак првак, Милица Ђорђевић, са мајком Евицом, којима у свему помаже први комшија Шиптар, деда Адем. Шта рећи на то? Потресно.

     Дошли смо у госте код Шемића, у Раковицу, у скромни стан на првом спрату. Срдачно нас дочекују, чује се пријатна дечија граја. Сви су на броју: домаћин Ранко (46) и домаћица Наташа (44) и њихових шестово деце: Огњен (21), студент 4. године Грађевинског факултета, Зорана (20), студент 2. године Шумарског факултета, Анђела (15), 1. разред 13. београдске гимназије, Михаило (13), седми разред и Теодора (11), пети разред ОШ „Никола Тесла“, доке је Никола (6), предшколац.

     - Помаже Бог и свако Вам добро желимо! Имате поздрав од Ваших пријатеља, који су нам помогли да изаберемо баш Вас, као узорну хришћанску породицу. А имате и посебан поздрав од Вашег духовног оца Илије. Прво смо са њим разговарали. Каже да сте од њега тражили благослов да будете наши саговорници и да Вам је са задовољством благословио, поготово што је у питању православни хришћански часопис.

     - Да, - прихвати Наташа – уз благослов нашег духовника ми смо и раније били гости јавних медија, емисија: Београдска хроника, Експлозив, а писале су о нама и Вечерње новости и Раковачке новине. Ваш часопис је и за нас посебан и част нам је што желите да пишете о нама. Не сматрамо то некаквом славом или хвалом, него потребом да православни људи сазнају да – имати много деце није „немогућа мисија“. Напротив, то је велика радост.   

     - Када је то тако, онда Вас слушамо. Причајте нам о Вашој „могућој мисији“. Хоћете ли Ви, Ранко? Где сте се Вас двоје упознали?

     - Нека, Наташа ће то боље.

     - Упознали смо се на радној акцији.

     - О, па Ви баш нисте бежали од рада!

     - Нисмо бежали и ето тако, уз вредне руке, загрејала су нам се и срца.  Прво „да“ рекли смо у призренској општини 1990. г., и то потврдили на саборном венчању у манастиру Светих Архангела код Призрена 1997. Ранкови су родом из Призрена. Он је најстарији од троје деце, рано упокојених родитеља Мирослава и Зорке, а ја сам из Приштине, средње дете од троје деце Петра и Слободанке. Ранкови су предано држали веру и децу одмах крштавали, а ја сам крштена у својо 24. години, тек по рођењу другог детета, заједно са своје двоје деце, у Цркви Св. Ђорђа у Призрену. Крстио нас је протојереј-ставрофор Илија Шмигић, који нам је и даље духовник, а сада служи у Београду, у Цркви Св. Архангела Гаврила у Хумској улици. И сви идемо тамо недељом, иако нам је у Раковици парохијска Црква Св. Вартоломеја и Варнаве.

     - Зато нам је отац Илија рекао: Добро их познајем и духовно руководим већ 20 година. Посебно за Наташу могу рећи све најпохвалније. Иако је крштена у њеним зрелим годинама, она је Светим Духом просвећена и постала веома ревносна хришћанка. Сваке недеље долази са децом на Свету Литургију.

     - Која је крсна слава Шемића?

     - Свети Никола Мирликијски.

     - То је најчешћа српска слава. Реците нам од када сте у Београду? Изгледа да је ход по мукама почео врло брзо након Ваших најсрећнијих дана? И редом: о Вашем образовању, запослењу? Колико сте радних места променили? Причајте нам о Вашим пословним „пустоловинама“. Данас наћи посао заиста је пустоловина, а нарочито – одржати се на њему. Дајемо реч домаћину.

     - Да, избегли смо већ 1999. године, после бомбардовања. Морам да кажем да потичем из старе призренске породице, која је ту живела скоро 400 година. И данас има 35 мушких глава, углавном са многодетним породицама. Живели смо у призренском насељу Подкаљаја, названом по древној тврђави из римског периода – Каљаја. Ту сам завршио Вишу педагошку школу – српски језик и књижевност, али никад нисам радио у струци. Најпре сам радио у Савезу омладине и Омладинској задрузи, затим био управник Дома војске у Призрену до 1999. г., када сам без образлжења добио отказ. Мада музички нисам образован, Бог ми је дао грло, па сам у Призрену певао по ресторанима. Тај приход нам је добро дошао јер нам се у Призрену родило четворо деце. Призрен је наш вољени град и остаће то заувек. Свакоме је своје родно место најдраже, али Призрен је нешто посебно: у плодној котлини, окружен планинама – Шар-планином, Паштриком, Коритником, Проклетијама, у окоини Брезовице – ту је Метохија – виноградарски Ораховац, ту је река Бистрица, која се улива у Бели Дрим, блага медитеранска клима, речју – рајско насеље. И живот је био добар – толерантни међуљудски односи између Срба, Шиптара, Муслимана, Турака... Али, откако су са планина у град сишли Шиптари „номади“ – овчари, ствари су почеле да се компликују, чак и Шиптарима. Неке наше комшије, Шиптари, отворено кажу да жале за нама, Србима. Кад смо избегли у Београд, наставио сам да радим као естрадни уметник. Задњих 15 година нам солиста РТБ и снимио сам 30-ак снимака са изворним косовским песмама, један компакт-диск, а ускоро ће изаћи и други, а већ седам година, сваког петка, певам у ресторану „Стара капетанија“ у Земуну, а суботом и недељом певам на свадбама и весељима. Више пута сам учествовао у забавним ТВ емисијама – Жикина шареница, Жељотека и другим.

     - А Ви, Наташа?

     - Морам да кажем још нешто о Ранку. Неће да каже да га зову „призренски славуј“. Некада је певао својим Призренцима, а сада о Призрену пева на свадбама и есељима широм Србије. А ја сам дипломирала на Грађевинском факултету и Приштини и ту сам одмах примљена за асистента приправника. Кратко сам радила у Јавном комуналном предузећу „Цвилен“. После протеривања са Косова, после бројних поднетих молби, од којих већина није ни разматрана због тога што имамо пуно деце, тек у априлу 2008. г. добила сам посао у ГО Савски венац, као грађевински инспектор. Али, морам да нагласим, да несавестан однос према раду нема везе са бојем деце – штавише, то је показатељ високог степена одговорности и спремности на пожртвован рад за добробит своје многочлане породице. Али, има још добрих и разумних људи, који умеју да препознају у човеку његову стручну способност.

     - Како сте решили стамбено питање?

     - Овај стан, од 56 квадрата, у власништву је мојих родитеља – наставља Наташа – који су били приморани да свој стан у Приштини продају Шиптару како би купили овај. Пре овог стана, били смо подстанари и селили смо се три пута. У овом стану су, од рођења најмлађег детета, живели са нама моји родитељи и моја сестра, нас 10-оро. И сада је тесно. Свако има само по пола кревета, и делић у ормару. Било би нам лакше да имамо бар још једну собу. Али, ево, већ 13 година не можемо да повратимо нашу имовину. Породичну кућу Ранковог оца и стрица спалили су 2004. г., у исто време када и призренску Богословију, у којој смо и ми становали док нисмо 1998. године добили стан, а кад смо протерани у стан се уселио Шиптар и све ове године не можемо да га иселимо, јер је немогуће са њим ступити у контакт.

     - Примате ли помоћ од државе?

     - Једину помоћ коју примамо је дечији додатак само за троје деце, укупно 4200 дин. Осталу децу држава не признаје. Али, моји родитељи су увек ту да нам помогну. Треба нагласити да многодетној породици не треба никаква помоћ него награда. То би било оно што стварно заслужује. Хвала Богу, до сада све дажбине према држави измирујемо, јер сви радимо, па и старија деца зарађују за џепарац. Повремено раде у фото лабораторији, фотографишу младенце и сватове. Али, учење је ипак на првом месту. Сви су добри ђаци.

     - Људи не планирају број деце, него прихватају број деце као Божији дар. Да ли и ви тако? Или верујете да Вам је то судбина доделила?

     - Судбина не постоји. То су измислили они који неће да прихвате одговорност, а самим тим ни Бога. Деца су највећи дар и благослов од Бога, који треба са благодарношћу прихватити.

     - Да ли сте имали непријатности од комшија – да им сметају Ваша деца?

     - Не, никада. Децу васпитавамо да се пристојно понашају, да у заједничким ходницима свима пожеле „добар дан“, осмехну се, буду добра деца.

     - Сматрате ли своју породицу правом хришћанском породицом?

     - Треба много труда да сам човек буде хришћанин, а онда и његова породица. Снажан утисак на нас оставиле су речи Владике херцеговачког Григорија, када је био гост на ХРТ: Верујем, губим веру, налазим веру, надам се, губим наду, налазим наду, али оно што је главна борба је да волим, јер ка волимо онда се и надамо и верујемо. А кад не волимо, онда је све узалуд, узалуд и вера и нада, јер човек није срећан без љубави. Треба Јеванђеље живети, делати по Јеванђељу. Отприлике је тако рекао. Иначе, ја сам читала многе књиге Светог Владике Николаја и он је највише утицао на моје хришћанско просвећење. А, наравно, не може се живети ни без молитава и благослова свога духовног оца. То је онда хришћанин. Али, милостив је и дуготрпељив је наш Господ, па сваки дан помало растемо да порастемо до Његове духовне висине.

     - Шта је најважније у брачном хришћанском животу? Осећате ли у данашњем секуларном животу утицај сатанизма кроз разбуктавање страти, прекомерних жеља и потреба, развијање потрошачког менталитета? Како децу заштитити од општеприхваћеног световног васпитања усмереног само на потребе тела, а запостављање потреба душе? Николај Берђајев, говорећи о историји, нуди нам одговор: „Демонски утицај је присутан у историји света. Историја је океан у који Јеванђеље баца своју удицу и лови живе људе ради њиховог вечног живота“.

     - Свет увек мами младе душе разним „посластицама“ – јутарњи тренинзи недељом, утакмице, рођендани, а понајвише јутарње спавање. Потребно је много мудрости да родитељ децу подстиче на оно што им је корисно, а да то не буде присила. Родитељу ништа не сме бити важније од деце. Треба са децом причати, не препуштати их самима себи, гледати их право у очи, указивати на добре примере, са што мање критике и условљавања – да деца осете да им пружате љубав и не ускраћујете слободу, јер је она од Господа. И, наравно, непрестано се обраћати Господу, Пресветој Богородици, анђелу чувару, крсном свецу... Често читамо Акатист икони Пресвете Богородице Васпитање. Верујемо у милост Божију и верујемо да родитељске молитве за децу неће остати неуслишене.

     - Значи, деца се баве и додатним активностима? Колико читају, а колико су под утицајем виртуелне стварности: ТВ-а, интернета? Више није „мали екран“ него велика „плазма“, са које се боље види Велики Брат, који имитира Бога.

     - Да, воле и додатне активности. Зорана је завршила основну музичку школу – инструмент виолина, Теодора је трећи разред музичке школе „Даворин Јенко“, свира гитару и тренира кошарку у КК „Радивоје Кораћ“, Михаило тренира фудбал, а жели и веслање. Такође, и Огњен воли фудбал и пливање, а Анђела лепо пева, па ћемо је наредне године уписати на соло певање. Несумњиво је да велики утицај на децу врше ТВ и интернет, али ми их упућуемо на умерено коришћење.

     - Какав и колики значај за духовно усмерење деце, по Вашем мишљењу, има веронаука у школама? Да ли своју децу сами усмеравате ка веронауци или им дозвољавате да сами бирају и грађанско васпитање?

     - Добро је што постоји веронаука. За нас није било дилеме око избора. Јединствени смо за веронауку.

     - Да ли Вас, као родитеље, интересује шта деца уче на веронауци? Сматрате ли да би и Ви уз њих могли још доста тога научити, да треба да читате њихове уџбенике из веронауке како бисте проверавали исправност Ваше вере, али и помогли својој деци?

     - Наравно да нас интересује шта деца уче, па се и ми учимо уз њих.

     - Да ли су деца увек расположена да иду на Свету Литургију? Треба ли их присиљавати или приволети личним примером?

     - Ипак морам више да похвалим  ове млађе. Мали Никола је најревноснији и радује се кад га водимо. Михаил чтецира на Литургији заједно са братом од стрица.

     - Какав је Ваш однос према кућној молитви?

     - Учимо се и ми сами кућној молитви, па тако и децу. Молитва је обавезна пред обедом, пред спавање, при изласку из куће, приликом уласка у ауто...

     - Да ли деца знају и црквене – духовне песме?

     - Знају, јер у храму постоји дечји хор „Гаврилчићи“, који дивно поју након Литургије, па су многе песме и они научили.

     - Има ли егзистенцијалног страха или се у свему уздате у Бога, као што каже псалмопојац: Који живи у заклону Вишњега, у сјену Свемогућега почива. Говори Господу: Ти си уточиште моје и Бранич мој, Бог мој, у којега се уздам (Пс. 90, 1-2)?

     - Негде сам прочитала: страх је паразит који од свега што имате узима пола, зато вам се чини да немате довољно. Тако и јесте. Чим ослабимо у вери, ето страха. Ми верујемо и уздамо се у Господа и често се обраћамо нашем Св. Николи. Али, и ми се трудимо и не ленствујемо.

     - Имате ли поруку охрабрења породицама које избегавају многодетство?

     - Ето, својим примером. Као мајка, поручујем Српкињама: родите што више деце! Жена треба прво да се оствари као мајка, а за све остало биће времена. Али, имамо и поруку за оне који су надлежни за наш народ: обезбедите деци бесплатно школовање и студирање, беспатан превоз, чланске карте за библиотеке, музеје... Да они који се труде на „њиви Господњој“, који од сопственог живота и крви придодају крви и животу свога целокупног народа, не буду кажњени и усковљавани и „обележени“, него награђени. Бог нам је да живот ради настављања и трајања живота.

     - Ранко, може ли се преболети Косово?

     - Мора да се живи. Живот иде даље. Овде смо родили још двоје деце. Наташа додаје: Вера помаже да се прихвати реалност. Ранко наставља: Најжалије ми је што немам ниједну фотографију из детињства и младости. Све пропало, све спаљено.

     - Ранко, још је важније да сте усликани код Господа, јер ако Вас Христос не препозна – неће ваљати.

     - Ево, можда је то неки предзнак или призив што сам рођен на Усековање, баш као блажене успомене Патријарх Павле?

     - Да, али на тај позив треба Господу достојно одговорити. Зар не?

     Да ли знате још неке многодетне породице и да ли се са њима дружите?

     - (Наташа:) Знамо Војводиће са Бановог Брда, који сада имају једанаесторо деце. Рођени Ранков брат и снаја имају четворо, а такође моја млађа сестра и зет – троје, а наш духовни отац Илија има четворо.

     - Хајде мало да чујемо и децу! Огњене и Зорана, ви сте на веронауци још од основне школе?

     - Не, кад смо избегли још није била уведена веронаука, а кад је уведена, почињало се од првог разреда. А још смо се често и селили. Али, у средњој школи смо ишли на веронауку.

     - Значи, и научили сте оно најважније: зашто на земљи постоји Црква? Да ли је она обична кућа, као све друге, или је она сишла „одозго“?

     - Она је Божији дом. Њено порекло је небеско – каже Зорана.

     - А зашто постоји?

     - Ради заједнице људи и Бога – каже Михаило.

     - Тако је. Али какве заједнице? Има разних заједница, у којима се нешто ради, а у Цркви се ради нешто што се не ради ни на једном другом месту на земљи. Шта је то?

     - Моли се Богу – рече неко од њих.

     - Да, али молимо се и код куће и на сваком месту. Рећи ћу вам, слушајте: Црква је болница наших душа, али и „радионица спасења“, како каже Св. Јустин Ћелијски. Када нам се тел разболи, ми идемо лекару, у болницу, да бисмо се излечили, а када грешимо, онда нам се душа разбољева и потребно је да и њу излечимо. Како Црква лечи наше душе? Кроз Свете Тајне. А ви знате шта су Свете Тајне. На невидљиви светотајински начин Бог нам опрашта грехе и тако нас удостојава да духовно здрави учествујемо у слави Божијој која се догађа на Светој Литургији. На тај начин ми већ сада и овде предокушамо славу Царства Небеског, славу наше будуће стварности. Ако само тело лечимо, а душу запостављамо, и даље смо болесни. Зато је Црква јединствено место на свету и без ње нема спасења нашим душама. Знате ли неког светог старца, нашег савременика?

     - Старац Порфирије, Пајсије Светогорац, старац Тадеј... – набраја Зорана.

     - Одлично. Требало би и да читате њихове поуке. А идете ли сви недељом у цркву?

     - Да, осим кад Огњен и ја добијемо посао на некој свадби – одговара Зорана.

     - Хајде да вас питам једно теже питање – о кажњавању. Да ли родитељи треба да кажњавају децу и на који начин?

     - Не треба – јавља се Михаило.

     - А зашто? Како ћете се поправити кад нешто згрешите?

     - Можда само понекад, и то док смо мали – каже Зорана.

     - А коју бисте васпитну меру прихватили? Забране ти родитељи оно што највише волиш, на пример – да тренираш. Да ли би то вредело? Видим, то вам се баш не допада?

     - (Сада се и мама умешала: ) Најбољи је разговор са децом. То решава већину проблема. Када им аргуентовано укажете на штетност непослушности, тиме се учвршћује међусобно поверење.

     - Мама је у праву, али нека нам деца одговоре и на ово: да ли Бог помаже родитељима у васпитању?

     - Да – потврђују сви. А мама опет додаје: Нарочито када се молимо за нашу децу да се поправе и у добру напредују.

    - И још само једно питање: Знамо да се млађа деца увек угледају на старију, а да ли би то могло бити да се и старија деца у нечему угледају на млађу, на пример на ревност ка богослужењима чтеца Михаила и малог Николе?

     Зачуо се смех.

     - А што не би могло? За крај, можете ли нам нешто отпевати? Нека тата почне, а ми ћемо га сви пратити.

     - Наравно – прихвата Ранко. Шта желите? Ево стара призренска: „Ој, девојко, душо моја...“ Онда нам је Зорана отпевала мамину омиљену песму, а затим и литургијску песму: „Тебе појем“. Али, и Никола је хтео да покаже шта зна и отпевао песмицу из забавишта: „Семафор светла има...“

     - Свима Вам се од срца захваљујемо. Било нам је изузетно пријатно у Вашем друштву. Осећа се ведар породични дух. А што је најважније, томе свако до вас даје свој допринос.

     А Зорана додаје: Моје другарице кажу да им је лепо у нашој кући, да је атмосфера пријатна, опуштајућа.

Извор: Мисионар, сеп/окт 2012.

Објављује се са благословом главног уредника Мисионара.