Нека увек буде тата! - о улози оца у животу детета

ДИМИТРИЈЕ ТЈУТЕРИН

НЕКА УВЕК БУДЕ ТАТА! - О УЛОЗИ ОЦА У ЖИВОТУ ДЕТЕТА

У нашој култури је прихваћено мишљење да дете треба да има и оца и мајку. Чак и у непотпуној породици у дечијој свести присутан је образац, нека општа фигура, која им симболизује оца. Улога оца је важна и одговорна, пошто дете свако његово дело повезује са својим и труди се да га у свему подражава. О очинству расуђује, Димитрије Тјутерин, педагог, новинар и директор мреже приватних вртића „Седам патуљака“.

 

Слагалица из очинског портрета

За свако дете фигура оца је веома важна: чак и ако је дете расло без оца, чак и да му о њему нису никада говорили. Ствар је у томе што је у нашем менталитету, у нашој култури прихваћено да дете мора да има и оца и мајку. Ето тако и настаје парадоксална ствар: код деце која никада  нису упознала свог оца, свеједно постоји нека уопштена представа која им симболише оца, то јест, нема оца, док фигура оца постоји. Ето због чега деца која су одрасла без оца у одређеном узрасту почињу да се занимају за њега, да га траже: како би схватили: „Ко сам ја?“ и „Одакле сам дошао?“. Дете саставља лик оца: као од мозаика узима неки део од деде, понешто од старијег друга, помало од маме, помало од омиљеног суперхероја, нешто из своје маште и добија се „мој тата“. И чак у таквом облику тата васпитава, пошто дете повезује сва његова делања са својима и труди се да га од почетка просто подражава.

Постоје наивни очеви, који мисле, „баш сада сам на послу, а сада васпитавам децу“. Не, чак једноставно дајући предност послу испред породице, они дају детету одређени систем вредности. Дете то може да прихвата невербално, не говорећи и несвесно: родитељи су тако чинили и оно то понавља без размишљања. Знам једну породицу где је мајка испрва пржила месо у великом комаду да би потом неки део одсекла и засебно пржила. Тако је почела и ћерка да пржи да би у неком тренутку питала маму зашто тако ради. И разјаснило се да је, једноставно, тако чинила мамина мама – баба. Телефонирали су баби која је, насмејавши се, рекла да у детињству једноставно нису имали већи тигањ.

Тако и понашање оца, какво год оно било, испрва се прихвата као норма. И у томе је најстрашнија одговорност мушкарца, ако он себи допушта нешто што није то. Растући деца, наравно, већ могу да упореде понашање својих очева с поступцима других одраслих, али у раном детињству све се усваја по аутоматизму. Деца то касније са изненађењем откривају па испада да уопште није обавезно сваки дан пити флашу пива и да чак није ни здраво. Моја старија ћерка је, када сам је као сасвим малу возио у колима, тражила да заустављам ауто на свака два минута, излазила је и глумила да пуши. Тада је кола у нашој породици возио само деда који је пушио и девојчица је мислила да се кола баш тако и возе – заустављају се, пуше и возе даље. Када смо жена и ја ову причу испричали деди, он је оставио пушење.

Засигурно, захваљујући томе, што дете једнако реконструише у свом сазнању лик оца, неопходно је рећи да у непотпуној породици дете расте некако мањкаво. Да, мајци теже пада, јер има мање механизама узајамног деловања. На ову ситуацију је могуће применити метафору постојања вратила у кући. Ако имаш вратило, научићеш да радиш згибове, а ако га немаш, наћићеш га негде другде и научити. Просто мораш себе да натераш мало да би постигао то што би и тако могао постићи. Целовита породица није јемство доброг васпитања, једнако као и непотпуна. Дете ће себи без обзира на све наћи оца. Али, са друге стране, знам много целовитих породица које толико истраумирају децу да понекад не можеш одмах рећи шта је боље.

Увек „у контакту“

По мери зрелости детета улога оца у његовом животу се значајно мења. У младеначком узрасту, наравно, није толико изражено занимање за оца када неко чудно, нелагодно биће долази заједно с топлом и пријатном мамом. Али постепено однос према оцу постаје другачији, у првом реду, он са собом носи неку новину у односу на мајку коју добро познаје. Дете у узрасту од 5 до 7 годидна почиње да се весели, преживљава неке прве кризе, и у то време, по правилу, открива за себе оца, јер је он тај, за разлику од маме, који му често указује подршку чинећи га истомишљеником.

Отац тако мирније него мајка реагује на дете када се, на пример, попне на дрво или на кров, или се провоза бициклом по коловозу, итд. Баш у то време, по правилу, међу оцем и децом се успостављају посебни међуљудски односи и на овој етапи много зависи од оца јер у том узрасту он од детета добија практично безгранично поверење.

За „послушност под штапом“ и неке злоупотребе дечије лаковерности, дете узвраћа ударац у младалачком добу.

Такође, код детета узраста од 5 до 7 година нема никаквих средстава противљења вољи родитеља, те се зато може рећи да отац у односу на дете има практично потпуну власт. Овде је веома важно да се отац том влашћу правило служи, да је не злоупотребљава. Неретко се дешава да млади отац кога су родитељи малтретирали у детињству, затим и у школи, а и на послу зато што је међу последњима, одједном по први пут добије власт над малим бићем. То је велико искушење. Али је неопходно памтити да за „послушност под штапом“ и неке злоупотребе дечије лаковерности дете узвраћа ударац у младалачком добу.

Са наступањем прелазног узраста код детета се традиционално погоршавају односи са свим укућанима, послушно дете постаје неукротиво и дело постаје испољавање свог „ја“. И бива да баш отац постаје тај одрасли који може провести дете кроз тај сложен период снагом свог ауторитета. Али је за то неопходно да детету да могућност да га поново упозна. Дужан је да покаже неки нови део своје личности, да га задиви и да поново побуди интересовање за себе. Више од свега, тада се догађа „професионално“ откривање оца. Данас дете ретко види родитеља на послу и прилично дуго има веома нејасну представу о томе, чиме се професионално баве родитељи, чак и ако је било код њих у канцеларији.

Такође у овом добу дете може да пројави и раздели разна „мушка“ интересовања: фудбал, рок музика, риболов. Веома често, очеви који у предшколском узрасту не знају баш шта да раде с дететом (они га виде као објекат бриге, али им је  компликовано да га схвате као личност), напокон налазе са својим детом дугоочекивани контакт. Неретко до тога долази још и зато што се и сами мушкарци мало заглаве у том узрасту па је прихваћено исмевати их због подетињавања. Али, није необично, да му баш ова особина где он остаје у некој мери дете помаже да нађе мостић до дететовог срца.

Нормално је када се отац игра са детеом на компјутеру. Најважније је да се игра не одужи до сутра увече, како би дете схватило да, тата хоће и да се игра, као и он, али да он има и посла; он поново ради свој посао, а касније поново седа за компјутер. Таква поставка ствари, за разлику од повишеног маминог гласа, који тврди да су све компијутерске игрице зло, може да буде правилно осмишљена и усвојена. Понекад се мами чини да је тата застао с дететом у одређеном тренутку свог живота. Мама то може показати онда када то почне да примећује да не би прекинуло раст и развој деце. И чак је боље, ако мама то учини раније, пре него што дете схвати да је у нечему прерасло оца, да отац не би почео да га раздражује својим „детињастим“ шалама.

Веома је важно да, ако родитељи имају различита мишљења, умеју да покажу уважавање једно према другом.

Веома је важно да, ако родитељи имају различита мишљења, умеју да покажу уважавање једно према другом. Различити односи родитеља према интересовањима деце – још је и диван повод за смех. На пример, једној од мојих кћери се свиђају винкс виле. Мени се не свиђају и ја то не скривам. Али то не поговршава наше односе. Напротив, појављују се нове теме за шалу о томе како тату треба обавезно водити на премијеру филма ових вила, итд. Касније је детету теже да се помири с тим да његова тачка гледишта није јединствена, ако се никада до тада није сусрело са бројношћу мишљења у породици.

У односима са децом у старијим разредима добро је ако отац успе да узме улогу независног стручњака. За то је потребно да очев ауторитет буде тако висок да дете може да верује објективности његове процене. Отац мора за дете да остане личност са својим сопственим занимањима. Седети код куће и причати скороодраслом детету о томе како је добро имати образовање и наћи добар посао – то не пролази. Очево „заостајање у детињаријама“ има право да постоји, само ако не кочи развој детета, ако из тога дете може да се извуче некуд даље. На пример, играјући се на компјутеру може се научити и нешто корисно – планирати своје време, зарађивати новац. Ако то смета развоју, онда је боље благовремено одустати од свих таквих занимања и наћи нова.

Коме је тата потребнији?

Када говоримо о томе шта је главни проблем код очинства, онда је данашњи основни проблем – безочинство. Она се не тиче толико породица, где жена сама васпитава дете, већ и наоко целовитих породица. Ако се сад не замислимо над тим, ситуација ће се још више заоштрити, јер, као што смо већ говорили, дете памти као норму сваку домаћу ситуацију из раног детињства. Посматрао сам породице у којима се мајка, која је расла у кући где отац није учествовао у васпитању деце, вређала и била љубоморна зато што се отац топло односи према својој ћерки. Мајци су се ти односи чинили сувишним и она је почињала да их ломи, сматрајући да је очев део зарађивање „хлеба насушног“. Шта онда радити да би се обновила традиција очинства у наредним покољењима?

Лик брижног оца потребнији је девојчицама него дечацима.

Може се показати чудним, али лик брижљивог оца је у већој мери потребан девојчицама,  него дечацима. Ако хоћемо да наше ћерке имају доброг мужа, дужни смо да им у детињству покажемо лик мушкарца коме би оне могле да стреме  или од кога би могле да се одврате. То може бити или рођак, или књижевни јунак. Девојци је теже да изгради у себи лик оца без оца, пошто дечак може сам довољно рано да појми непоходност своје бриге о породици, посебно ако је мама спремна да му у томе „помогне“.

Дечака одраслог у доброг оца може да створи и жена сама односећи се према њему како треба. Мами неће бити тешко да створи ситуацију где би јој била потребна мушка помоћ. Остаје само питати, и то је обавезно неопходно учинити. Неопходно је дете ставити у ситуацију где би могло да се покаже, означити рупу који би могао да затвори: ево ексер штрчи, штета што нема никог да га забије. И уз то оставити поред чекић. Парадоксално, али у овом плану жена  може више учинити за дечака, него за девојчицу.

Бацајте штапове!

У закључку бих хтео да кажем да све гореречено није апсолутна истина, више су нека уопштавања на основу довољно распрострањених случајева. Сигурно ће наши читаоци наћи примере који противрече нашим погледима. Главно је да никада не можете са стопроцентном увереношћу рећи, шта, од кога и у ком обиму ће ваше дете узети. Педагогија ми делимично предлаже пецање: уопште није обавезно да се риба ухвати на сваки мамац. Могуће је усредсредити се на то шта ловити, заменити време и место лова, може се одједном забацити по сто удица да би неко кљуцнуо – то је питање приступа и метода. Али је сасвим тачно да и ако имате целовиту, јаку породицу то није апсолутна гаранција да ће се вашој деци дивно сложити лични живот. Пре ће бити, вероватно и супротно – један учињени негативан пример и некакав шок ће отворити нешто ново вашем детету у вашим односима. Не треба се тога бојати, пошто ће, пре или касније, тако нешто да се деси. Наш је задатак – бацати удице у нади да ће нас у неком тренутку наша деца разумети и оценити.

Димитрије Тјутерин

Часопис за родитеље „Виноград“

27. новембар 2015. године.

Превод: Православна породица, децембар 2016.