Борба за очување „старог“ календара

О.СЛАВКО ЛЕКИЋ

БОРБА ЗА ОЧУВАЊЕ СВЕТООТАЧКОГ ''СТАРОГ'' КАЛЕНДАРА

На почетку Нове године, коју спомињемо и славимо по освештаном светоотачком календару, не можемо а да се не осврнемо на оне који би овај календар некако уклонили и избрисали његово реално постојање.

 Зато читамо ових дана и овакве вести:

„Слављење Нове године и Божића треба спојити и оба празника славити 1. јануара“, сматра блиски сарадник московског патријарха Кирила протођакон Андреј Курајев. „То не значи прелазак цркве на нови календар“, изјављује овај ђакон. Не очекује се црквена реакција, а ово се сматра „тестирањем јавности“ [1].

Међутим, нама Православним Србима ово није ништа ново, јер се на наш освештани светоотачки календар и раније вршио напад, како би он био замењен неким другим и Православљу страним календаром. За време Стратимировићеве управе црквом, покренуто је и питање увођења новог календара код православних Срба у Монархији. Стратимировић је, 4.октобра 1814, примио од мађарског Конзилиjума Интимат, којим се од њега тражи да се и код православних Срба уведе нови календар.

Ово је Стратимировића било много забринуло. Он је, 9. новембра 1814, одговорио на Интимат једним опсежним списом на латинском језику. У овоме одговору Стратимировић је, и храбро и темељито, доказао немогућност увођења новог календара код православних Срба [2]. Седмога децембра он је свима епископима послао своје мишљење о новом календару, које је било послато цару [3].

У своме опсежноме одговору Сратимировић излаже историју постанка обадва календара. Нарочито се окомио на оне који на календар гледају као на “обшчују, маловажнују, глубочајшаго уваженија недостојнују вешч“, због чега и ово, у ствари врло замршено, календарско питање покрећу и желе да га натуре православнима. Он, напротив, мисли да је то питање врло тешко и сложено. Наводи зато неке примере из мађарске историје и из историје увођења новог календара у западним државама у којима то увођење није било ни брзо ни лако: тек 1750. уведен је нови календар у Немачкој, 1751. у Енглеској, 1753. у Шведској [4].

Све успешне реформаторе, готово по правилу, много више одликује храброст него ученост. За разлику од њих, неуспешни реформатори црквеног календара код нас, мање – више тврде, да се уздржавају увођења у праксу новог календара једино из разлога што их прости, приглупи и ускогруди традиционалисти, етнофилетисти и њима слични, не могу разумети ни схватити. Тако себе приказују просвећенијима, толерантнијима и умнијима од остатка, којег ваљда, једино сажаљевају [5].

Међутим, код православних народа у двадесетом веку, све је почело од насилног увођења „папског календара“ у Грчкој. И то тада, када је Свети Синод Грчке Православне цркве 1924. године донео одлуку о преласку на ткз. „новојулијански календар“, хибрид између Црквеног и папског календара, по коме се задржава пасхалија по Црквеном календару, а усваја папски месецослов за све непокретне празнике. То је урађено упркос чињеници да су, било какво мењање календара па макар и делимично, анатемисали Православни Сабори из 1582, 1583, 1587, 1593, 1848. године [6].

(Прим.прир.: А увођење новог календара изазвало је невероватне потресе и немире, који су довели и до раскола, нпр. У Грчкој цркви, где верни народ није хтео да прихвати ову новину, сеђајући се страшних упозорења која је онима који желе да следе Грегоријански календар изрекао још 20-ог новембра 1583. године Сабор Источних Патријарха- Константинопољског Јеремије, Александријског Силвестра и Јерусалимског Софронија са њиховим синодима, као и поновљене, још страшније клетве, коју је против оних који примају нови календар изрекао 1756. годинe Васељенски Патријарх Кирило. Ова два "Сигилиона" до данас се чувају у библиотеци Велике Лавре св. Атанасија на Атосу. Ево њиховог целовитог текста:

Први Сигилион (1583)

Јеремија, милошћу Божијом Архиепископ Константинопољски-Новога Рима и Васељенски Патријарх.

Пошто је црква старог Рима, која као да се радује због сујете својих астронома, несмотрено изменила прекрасне одредбе о светој Пасхи којих су се придржавали хришћани, и које су установили и одредили 318 Светих Отаца Првог Светог и Васељенског Сабора Никејског, које су поштовали хришћани свих земаља и по којима су празновали - тога ради појавила се саблазан. Јер су пред нашу Смерност стали људи Јермени, питајући о пракси празновања, пошто и њих присиљавају да приме ове новотарије.

Због тога смо и морали да кажемо шта су о овоме установили Свети Оци. Наша Смерност, размотривши ствар заједно са Најблаженијим Патријархом Александријским и Најблаженијим Патријархом Јерусалимским и другим члановима Синода, у Духу Светом, разјашњјавајући оно што су о овоме одлуцили Свети Оци, одређује:

Објављено 1583. године од оваплоћења Логоса,

Новембра 20. индикта 12.

Константинопољски Јеремија, Александријски Силвестар, Јерусалимски Софроније и други Архијереји Синода (Сабора).

Решење овог Светог Сабора са епитимијом:

Ко не следи обичаје Цркве о Светој Пасхи и месецослову (календару) онако како су нам предати од Седам Свети Васељенских Сабора, који су их за нас добро установили да их следимо, него жели да прати Грегоријанску Пасхалију и Месецослов, тај - пошто се, као и безбожни астрономи, супротставља свим одредбама Светих Сабора и хоће да их измени или ослаби - нека буде анатема, одлучен од Цркве Христове и сабрања верних.

Ви, православни и благочестиви хришђани пребивајте у ономе што сте научили, у чему сте се родили и у чему сте васпитавани, а када буде неопходно и крв своју пролијте да бисте сачували отачку веру и исповедање; чувајте се и пазите ових, нека вам помогне Господ наш Исус Христос и нека молитва наше Смерности буде са свима вама. Амин.

Други Сигилион ( 1756 )

Кирил, милошћу Божијом Архиепископ Константинопољски - Новога Рима и Васељенски Патријарх.

Услед нових саблазни, које су произвели паписти по питању измене наше Пасхе и Месецослова.

Одлучење од Цркве

Најчаснији клирици наше Христове Велике Цркве и други најпобожнији јереји и најпреподобнији јеромонаси, појци у црквама нашег града, следбеници неботајника Павла, који говори : Ако вам неко буде благовестио супротно од овога што смо вам ми благовестили, макар био и анђео с неба, да буде анатема; ако је јереј или мирјанин да буде одлучен од Бога, проклет, и по смрти да не иструне него да пребива у вечним мукама. Камен и железо нека се распу и распадну - они никад и никако. Нека наследе губу Гијезијину и вешање Јудино; нека пребивају на земљи као Каин, стењући и дрхтећи; и гнев Божији нека буде на главама њиховим и удео њихов нека буде са издајником Јудом и богоборцима јудејима; земља нека се отвори и нака их прогута, као некада Датана и Авирона; Анђео Божји нека их гони са мачем у све дане живота њиховог, и нека подлегну свим проклетствима Патријарха и Сабора, под вечним одлучењем и у мукама огња вечног. Амин.

 

Преузето из: Архиеп. Аверкије Џорданвилски, Света ревност; Образ Светачки, Београд)

 

По Истинито Православне Хришћане, који су желели очувати „стари“ светоотачки и освештани календар, наступили су страшни дани прогона. Сам Господ је проказивао тих дана, који је календар „прави“ и „исправан“. Уследила појава Часног и Животворног Краста, као потврда томе, који је календар светоотачки и Богу угодан.

Божија промисао није напуштала верни народ, и Бог се побринуо да свима јасно стави на знање каква је Његова воља по питању календара. На сам дан Воздвижења Часног Крста Господњег 14. септембра 1925. године, десило се велико чудо, које је навело многе Грке да почну здушно да подржавају покрет за повратак на Црквени календар.

Вест о овоме чуду, које се догодило изнад тада оронулог и напуштеног манастира Св. Јована Богослова крај Имита (сада Папага), дошло је до грчког народа следећег дана, 15. септембра 1925. (28-ог по новом календару), посредством атинског дневног листа „Скрип“ који тај догађај објавио на насловној страни.

Више од две хиљаде верних који следе отачки календар дошло је, прогоњено од новатораца, са својим свештенослужитељем о. Јоанисом Флором и ту пробдело, славећи празник Воздвижења часног Крста у запуштеном манастиру Св. Јована Богослова.

 

Дневни лист „Скрип“ је, између осталог, писао:

„Од девет сати синоћ, више од две хиљаде људи почело је да се сабира у храму Св. Јована Богослова ван града, где се савршавало бденије. Разуме се да ово окупљање верних није измакло пажњи локалних органа власти, који су око 11 сати посетили службу из, како рекоше, разлога одржавања реда.

Но, каква год била њихова дужност, неки тренутак након што су пристигли, хтели – не хтели, билу су приморани да се придруже мноштву верних, које чак ни спољашње двориште храма није могло да прими из разлога претежнијих од ма какве људске наредбе или силе.

Било је око пола сата по поноћи када се тачно изнад храма и у правцу од истока до запада указао сјајни крст, чије је блистање, ограничено на окупљени верни народ, потпуно сакрило сијање звезда и обасјало храм и двориште као да је неко на њих уперио велики рефлектор.

Јасно ограничен знак Крста на небу наклонио се надесно, па се од доњег краја вертикалног знака обликовао мањи крст, тиме што му је додата још једна положена линија. Овај знак био је непрекидно видљив још пола сата, а потом је почео полако да гасне.

Оно што је уследило појави овога знака немогуће је описати људским језиком. Сви сабрани, павши на колена и потресно ридајући, почели су да поју и славослове Господа једним устима и једним срцем. Припадници органа безбедности, заборавили су на свој задатак и у дубини срца поново пронашли веру детињих година. Цело то место претворило се у кутак са неког другог, надземаљког света, сви су били обузети неизрецивим свештеним трепетом, сви су грцали. Настављено бденије окончано је у четири сата ујутру, када се читава река људи упутила ка граду, причајући на сваком кораку о ноћном чуду које их је све потресло.

Фото:О.Славиша Лекић

Можда ће бити неверних који ће овај догађај оспоравати, можда ће се наћи самоуверени, који ће гледати да овај феномен протумаче аутосугестијом или каквим другим усиљеним разлогом, али аргументи и једних и других у сваком случају падају као неосновани, ако се има у виду да се не ради о тренутном феномену који је блеснуо попут звезде падалице, већ о појави видљивој више од пола сата, коју је гледало и дивило јој се више од две хиљаде људи.“

Ево шта је 1974. године писцу испричао Јоанис Глимис (сада покојни), један од људи из полиције који је био међу снагама посланим да растерају Истинито Православне   Хришћане, који су желели очувати „стари“ светоотачки и освештани календар и да ухапсе јереја:

„Био сам један од људи из Полицијске школе, које су те вечери пре педесет година послати у црквицу Св. Јована Богослова да спрече бденије.

Тамо је требало да старокалендарци служе бденије, будући да је свитао празник Воздвижења Часног Крста. Пошто се сабрало много народа, отприлике две хиљаде људи, нисмо покушали да ухапсимо јереја, како нам је наређено, већ смо се мирно повукли на једну косину и чекали да се бденије заврши.

Око пола сата пред поноћ зачули смо велики и необичан жагор који је долазио од масе људи. Не губећи време, похитали смо да видимо шта се збива…и видесмо… цела маса верних налазила се у усхићењу. На коленима, једни плачући, а други вапијући „Господе, помилуј“, усмерили су погледе ка небу, док су неки од велике тронутости обамрли. Тада смо и ми погледали и угледали чудо, један огроман свесјајни Крст, како веома високо над храмом обасјава читаву околину. У почетку нас је обузео страх, али сместа приђосмо, падосмо на колена и, заборавивши зашто смо ту, заплакасмо као мала деца.

Заиста је излишно да вам кажем да смо свето бденије, ганути, пратили до краја, али не више као прогонитељи, већ као верни хришћани. Ујутро, када смо дошли у Школу, свима смо испричали о великом чуду које смо имали среће да видимо. После су почела испитивања, а ми смо сви под заклетвом говорили да смо јасно видели Часни Крст високо на небу.“

(Јоанис Д. Глимис, 78 година)

Ево још једног од сто сведока чуда, Атанасија Прималиса, који није био на бденију, већ је са места возача трамваја Божанско јављање пратио са стотинама ноћобдија са Омоније (трг – строги центар Атине). Ово нам је он сам, који је данас уснуо у Господу, испричао 1974. године:

 „Те вечери 1925. године, када се јавио Часни Крст, возио сам последњи круг као возач трамваја. Стигао сам на Омонију и окренуо круг, када сам видео људе како гледају ка небу и вичу: „Погледајте… Крст…Крст!“ Сместа сам притиснуо кочницу и зауставио возило. Истурио сам главу кроз врата трамваја и, недостојан, видео Часни Крст Господа нашега, нека је благословено Име Његово, како блиста изнад Имита. Не сећам се колико се задржао. Знам само једно – да ме је Часни Крст који сам видео те вечери начинио другим човеком. Од тада сви у мојој породици постали смо верна чеда Цркве Истинитих Православних Хришћана.“

(Анастасиос Прималис, 80 година)

И на крају, ево шта је један од очевидаца, иначе ветеран свете борбе за отачко предање, Илија Ангелопоулос, веома потресно испричао писцу 1974. године:

„Било ми је 18 година. Са својом покојном мајком отишао сам да бдим те вечери у црквицу Св. Јована Богослова, која се налази у подножју Имита. Спремили смо се за причешће. Око 11:30, док се појало, ако се добро сећам, велико вечерње празника Воздвижења, на небу се појавио Часни Крст. Његова светлост била је толико јака да је цела област била осветљена. Сви смо, молећи се, пали на колена и нисмо могли да се наситимо гледања овог Божанског дара. Сећам се тачно једног слепца, који је био крај мене и затворених очију, руку подигнутих ка небу, викао гласом очајника – Господе помилуј!“

(Илија Ангелопулос,68 година)

Глас о Божијем знаку обишао је Грчку и прешао њене границе. Узнемирени синод епископа обновљенске цркве покушао је након једне године да у једном „саопштењу“, детињасто расуђујући, омаловажи чудо:

„То што се јавило старокалендарцима, ако се заиста јавило, било је Божије сведочење да се налазе у великој прелести. Знак им је говорио (!): „О, безумнни, зар вам није познато да је празник Крста прошао? Толике стотине хиљада људи сагласне су са тим да је данас 26. септембар, а ви и даља мислите да је 13-ти и навечерје празника Крста. Зашто, неверни, празнујете празник Крста 27-ог, какда то треба чинити 14-ог септембра?“ То би, дакле, ово могло да значи, ако је виђење, уистину било.“

Старокалендарци су им дали такав поражавајући одговор, који је дословно, како народ каже, учинио да ови прогутају језик, предлажући им да се организује испитивање тада присутних компетентних личности, као и самих органа власти. Зашто не би пристали на то? Зато што би се у истрази показало ко је лицемерни лажљивац.

(Елиники, 15. 7. 1926.)

Вест о чуду, које се догодило изнад тада оронулог и напуштеног манастира Св. Јована Богослова крај Имита (сада Папага), дошло је до грчког народа следећег дана, 15. септембра 1925. (28-ог по новом календару), посредством атинског дневног листа „Скрип“ који тај догађај објавио на насловној страни

Међутим како нам је открио Јоанис Глимис, један од полицајаца, постојала је истрага под заклетвом, но тадашњи министар унутрашњих послова, г. Кондилис, сакрио је од јавности њене резултате [7].

На Светој гори Атосу је на Велики Четвртак исте године, 450 јеромонаха и монаха потписало документ о образовању „Свете лиге монаха-ревнитеља“ са циљем заштите Православља од календарске јереси.

Међу потписницима су били и велики подвижници и духовници, попут Архимандрита Евгенија Лемониса, старца Јеронима и духовника три манастира, јеромонаха Метеја Карпафакиса.

Када је 1927. године грчка власт донела нови закон о Светој Гори, Лиги је забрањен рад, и 19 монаха је тада прогнано са Атоса. Део је под стражом спроведен на острво Лезбос, а део је пуштен да се премести по својој вољи [8].

Но, вратимо се историји. Цариград је био практично у британским рукама oд: 16.03.1920 – 06.10.1923. Цариградски патријархат је, вероватно, да би придобио Енглезе, и да би они “поклонили” Цариград Грцима написао једну срамну посланицу у којој по први пут место спасења у Православној Цркви исповеда да спасења има у свим јересима.

Ова посланица је била у складу са енглеском вером, тј. англиканизмом који је од 1897. почео са успостављањем идеологије (јереси) екуменизма и тада је у том циљу, на Ламбетској конференцији 194 англиканска бискупа створен јеретички “догмат”, уствари „Теорија Грана“, по којој су хришћанске јереси и Црква уствари гране једног дрвета које англиканци називају “црквом”.

Дакле, логиком англиканизма – Православље, римокатолицизам, англиканизам, суботарство, Јеховини сведоци и остали “шути и рогати” су гране једне “цркве”. По Православном учењу, Црква је тело Христово, и они који се држе Христовог учења, тј. право славе и исповедају Јеванђеље, су у Цркви.

Чим неко уведе ново учење – римокатолици, англиканци, суботари, Јеховини сведоци итд. престају да буду део Цркве, већ постају отпадници, тј. одсечене гране. Али, да би се “угодило војводи” 1920. “неко” из Цариградске патријаршије пише Енциклику (Посланицу) у којој, место православног учења, исповеда Теорију грана: “…међусобно приближавање разних хришћанских цркава и њихово општење не може бити одбачено због догматских разлика које постоје међу њима…”.

Енциклика апелује да треба радити на “…припреми и омогоћавању потпуног јединства”, разне јеретичке групе назива “Црквама које нам нису стране и туђе, већ сродне и блиске у Христу” и које су нам “санаследници и сателесници обећања Божијих у Христу” (Еф. 3,5).

Као први практичан корак у изградњи међусобног поверења и љубави сматра се потреба да Православне Цркве усвоје нови (Григоријански) календар “ради истовременог прослављања великих хришћанских празника од стране СВИХ цркава.”

Идеолошке поставке ове енциклике покушава од 1921. да уведе у живот Цркве нови Патријарх цариградски Мелетије Метаксакис. Британци су у Цариграду. Патријаршија прекида односе са Турском владом. Турци не признају Мелетија, али Грци то признање и не траже, односе се према Британцима као према ослободитељима. О тадашњем понашању Мелетија и Грка говорио је посланик Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца Живковић у своме извештају Министарству спољних послова:

“Положај који је у Васељенској патријаршији створен политичким догађајима у току последњих година, веома је озбиљан, да не кажем, критичан и посве прекоран. Турци би најрадије да могу учинити, да од Фанара просто не остане ни трага ни гласа.

Било би погрешно и неправилно приписивати такво турско расположење једино и искључиво турској нетрпељивости или турском фанатизму. За такво турско држање прему центру Православља много су криви и сами фанариотски кругови који се у функцији представника Васељенске Православне Цркве никад нису могли ослободити свога грчкога шовинизма већ су, напротив, готово увек старали да Васељенску Цркву упрегну у кола грчких националистичких тежњи и идеала.

Али, та слабост и политичка неувиђавност Фанариота испољиле су се особито несмотрено од времена када је Цариград дошао под окупацију Савезника. Цариградски Грци, уопште, а Васељенска Патријаршија напосе, тако су се понашали од склапања примирја па до доласка кемалистичких власти у Цариград, да је изгледало да је стара престоница Византије поново враћена у посед грчког народа.

И други народи, а не само Турци, имали би рашта да не гаје боље и племенитије осећаје према Грцима и Васељенској патријаршији него ли што то сад чине носиоци новога режима у Турској. Са тога су Турци на првој лозанској конференцији, онако енергично захтевали удаљење из Цариграда свега грчкога живља са Патријаршијом на челу.

Доцније, под притиском прилика и околности, они су мало попустили и пристали су, да цариградске Грке не дирају, као ни Патријаршију, али је више него сигурно да су решени да после закључења мира, тј. пошто буду били повраћени у пуна права господарства над Цариградом, разним мерама онемогуће опстанак на обалама Босфора и Златног Рога нити грчком живљу нити његовим установама…”

Конгрес у Цариграду (на овом Конгресу учествовао је будући патријарх Гаврило Дожић као представник СПЦ и Милутин Миланковић) 

Мада наш посланик у Цариграду описује Васељенску патријаршију у заиста мрачним бојама, по другим подацима у Цариграду је за време савезничке окупације кључала љубав, и то она екуменистичка.

Цариградски патријарх Мелетије је сазвао конгрес на коме се тражило уједињење најпре са англиканцима, а онда и са римокатолицима и свима осталима. У циљу заједничког слављења празника са јеретичким групама је донешен и нови календар.

На овом конгресу је учествовао и наш будући патријарх Гаврило (Дожић), који је у извештају Синоду СПЦ, Мелетија описивао као шовинисту и мегаломана.

Били су присутни и Румуни и још понека личност из православног света и наврат-нанос се инсистирало да се уведу либералне новине у Цркву које ће учинити Православље сличним протестантизму. Александријски, Јерусалимски и Антиохијски патријарси су имали изричито негативан став према конгресу и нису слали своје представнике [9].

Нови календар, који је на његово инсистирање изгласан на несрећном конгресу у Цариграду 1923. године, убрзо су спровеле само три помесне православне цркве: Цариградска, Грчка и Румунска. У осталима се то није догодило због бојазни од даљих немира и раскола, као и захваљујући снажној реакцији која је била веома негативна.

Јерусалимски патријарх је истакао да је нови календар неприхватљив за његову Цркву због опасности од прозелитизма и унијаћења у Светој Земљи. Вероватно највећа опозиција новом календару испољена је од стране Александријске патријаршије, чији је патријарх Фотије, након договора са Антиохијским патријархом Григоријем, Јерусалимским Дамјаносом и Кипарским архиепископом Кирилом, сазвао помесни сабор, на коме је одлучено да апсолутно не постоји потреба за променом календара.

Сабор је изразио велики бол и жаљење што се такав предмет уопште нашао на дневном реду, констатујући да промена календара представља опасност за јединство Православља не само у Грчкој већ свуда у свету.

Међутим, убрзо је Александријска патријаршија и сама доживела велику промену. Пре тога, на Грчкој војној и политичкој сцени је дошло до великих промена услед пораза које им је 1924. године, Кемал Ататурк нанео у Малој Азији. Дошло је и до велике размене становништва у којој је око 1,400,000 Грка из Мале Азије морало да пређе у Грчку, из које је такође изашло око 300,000 Турака.

Након своје оставке на престо Цариграда и ових бурних и судбоносних догађаја, патријарх Мелетије се нашао у Александрији, где је уз политичку подршку наименован за другог кандидата за трон Александријске патријаршије.

У то време, Египат је био под британским мандатом, а Египатска влада је имала право да од два наименована кандидата потврди једног за александријског патријарха.

Влада у Каиру је годину дана одуговлачила са својом одлуком, да би најзад, под утицајем англиканских веза и под притиском Енглеске владе, 20. маја 1926. потврдила Мелетија за папу и патријарха александријског.

Нимало обесхрабрен помесним сабором свога претходника, и под изговором бриге за јединство грчке дијаспоре са матицом (у Грчкој је под притиском револуционарне владе нови календар био већ уведен), Мелетије је убрзо и у Александрији увео нови календар.

Тако је наводна брига за грчку етничку дијаспору однела превагу над бригом о јединству Цркве и одлукама ранијих сабора. Као вођа црквене делегације, Мелетије Метаксакис је узео учешћа и на конференцији у Ламбету 1930. године, где је водио разговоре о јединству (унији) између Англиканаца и Православних.

Пред крај свога живота, овај избеглица из Свете Земље, са Китиона, из Атине и Константинопоља, Мелетије Метаксакис, нестабилни, неуморни и амбициозни дух, иако озбиљно болестан, покушао је да се кандидује још и за патријарха јерусалимског.

Међутим, он умире 28. јула 1935. године и бива сахрањен у Каиру. За њим остаје један бурни период, нестабилно време политичких притисака и дипломатских ексхибиција непримерених у Цркви Христовој, чије последице ће се осећати још дуго…

____________________________________________________________________

Извори:

[1] http://borbazaveru.info/content/view/5378/1/

[2] Димитрије Руварац, Покушај да Срби источно-православне вере усвоје нов Григоријев календар   (Српски сион, 1905, ст. 197).

[3] Митрополитски архив, број 197 из 1814. године.

[4] Стратимировићев одговор на совенском језику објављен је у Летопису мат. српске, књ.88, 1853, ст. 87-115, а опширан извод из њега штампан је у “Зимзелену“, календару за 1848. годину на српском језику.

[5] На истом месту

[6] На истом месту

[7] из књиге „Страдања ИПХ У периоду 1925-1929, први том, Пиреј,1991. митрополит Калиопије

[8] http://www.pravoslavlje.net/index.php?

[9] http://pravoslavljepzv.wordpress.com

[10] http://www.bogotrazitelj.com/?p=2874

 

Извор: Васељенска.

http://www.vaseljenska.com/misljenja/borba-za-ocuvanje-svetootackog-starog-kalendara/