СВЕТИ ВИКЕНТИЈЕ ЛЕРИНСКИ

РАСУЂИВАЊЕ О ВЕРИ

О вероучењима уопште или о општем карактеру православне догматике.Извод издела: „Подсетник“ (Communtorium 434.год.)

Поштовани читаоци, и на овај велики празник св. Петра и Павла и свих осталих апостола са њима, доносимо вам и скраћену верзију - извод из капиталног светоотачког дела "Подсетник" св. Викентија Леринског, која је до сада била доступна само у штампаном виду. Језик превода је много питкији и лакши за читање од интегралног издања, што ће многима, надамо се, бити на духовну корист. И у овом, скраћеном виду, св. Викентије нас учи како да разликујемо истину васељенске вере од лажљивости јеретичких заблуда и останемо верни Светом предању. Срећан празник св. Апостола!

 

Садржај:

1. Житије

2. Расуђивање Светог Викентија Лeринског

3. Два извора православне догматике

4. Међусобни однос Светог Писма и Светог Предања

5. Знаци истинског Предања

6. Појашњење примерима из црквене историје

7. Непроменљивост догматског учења вере

8. Напредак догматике

9. Однос јеретика према Светом Писму

10. Закључак

 

ЖИТИЈЕ

Прославља се: 24. маја/6. јуна

Сведочанства о животу светог Викентија су крајње оскудна. Основни биографски извор о њему је дело Генадија Масилијског „О знаменитим мужевима“ (лат. De viris illustribus), које је састављено око 495.год. као наставак истоименог дела св. Јеронима Стридонског.

Викентије се родио у граду Тулу, на североистоку савремене Француске. Био је рођени брат светог Лупа. После службе у армији (лат. secularis militia), ступио је у Лерински манастир светог Хонората, где је примио монашки постриг. 434.г., под псеудонимом Перегрин, написао је своје најпознатије дело „Подсетник“ (рус. Памятные записки, лат. Commonitorium). Упокојио се за време царствовања Царева Теодосија II и Валентинијана III, т.ј. 450.год. или раније. Викентије је био високо цењен од стране својих савременика. Тако га је св. Евхерије Лионски назвао светим мужем, који се истиче красноречивошћу и знањима.

Расуђивање Св. Викентија Леринског, презвитера и монаха Леринског манастира, написано 434. године.

Имајући у виду изреке Светог Писма, које учи: „Питај оце своје и рећи ће ти, старце твоје и јавиће ти“ (5. Мојс. 32,7); такође и: „Приклони ухо своје речима мудрих“ (Приче 22,17); а такође и: „Сине мој, ове речи не заборављај, речи моје нека сачува срце твоје“ (Прич. 3, 1), мени, најмањем од свих слугу Божијих, чини се да неће бити некорисно ако напишем оно што сам побожно примио од светих отаца, уз Божију помоћ. Приступићу томе у име Божије и записаћу предање које су ми завештали преци, али не са високоумљем писца, већ радије са тачношћу верног преписивача.

Два извора православне догматике

Често сам се врло ревносно и са највећом пажњом обраћао многим мужевима украшеним светошћу и даром поучавања са питањем: на који начин је најлакше мени, који идем исправним, царским путем, да разликујем истину васељенске вере од лажљивости јеретичких заблуда, и увек су ми сви давали од речи до речи овакав одговор: ако неко – ја, или други, или било ко – хоће да избегне јеретичку лаж и да здрав и неповређен пребива у здравој вери, онда треба, уз помоћ Божију, двоструко да огради своју веру – као прво, ауторитетом Светог Писма, а као друго, Предањем Васељенске Цркве.

Међусобни однос Светог Писма и Светог Предања

Но – питаће можда неко – ако је писана Реч Божија света, свесавршена и, када се упореде једна њена места са другима, увек у потпуности разумљива, зашто је потребно да јој се дода још и ауторитет њеног црквеног схватања? Потребно је јер Свето Писмо услед његове узвишености не схватају сви на исти начин, него један тумачи његове изреке овако, а други онако; тако се из њега може извући готово онолико значења колико је и оних који га тумаче.

Тако га Новацијан објашњава на свој начин, Савелије на свој начин; Донат, Арије, Евномије и Македоније на свој начин; док Фотин, Аполинарије, Прискилијан, Јовинијан, Пелагије и Целестије објашњавају Свето Писмо на свој начин; и коначно, Несторије га објашњава на свој начин. И зато је крајње неопходно, при толиком безбројном мноштву њихових разноразних заблудних извртања, усмерити тумачења пророчких и апостолских Писама према њиховом црквеном и васељенском (саборном) схватању.

Знаци истинског Предања

У самој васељенској Цркви свим средствима ваља се држати онога у шта су веровали свуда, у шта су веровали увек, у шта су веровали сви: јер васељенско је, као што показује и само значење те речи, стварно и нарочито само оно што, колико је год то могуће, обухвата све уопште. А тога правила ћемо се држати само онда ако будемо следили свеопштост (Universitas), старину (Antiquitas), и сагласност (Consesio, лат.).

Следити свеопштост – значи признавати за истиниту само ону веру коју исповеда цела Црква широм света. Следити старину (древност) – значи ни у ком случају не одступати од оног учења кога су се држали наши свети оци и преци; и на крају, следити сагласност – значи из старине прихватити само она одређења вере и тумачења којих су се држали сви, или, у крајњој линији, готово сви пастири и учитељи.

Појашњење примерима из црквене историје

Шта би, дакле, сада урадио православни хришћанин када би се било који делић Цркве одвојио од саборности у васељенској вери? Не би урадио ништа друго, наравно, него што би дао предност здрављу целог тела у односу на болестан, заражени део.

А ако би нека нова зараза покушала да загади не само један мали део Цркве, већ целу Цркву одједном? Тада би, дакле, било потребно држати се старине, која, наравно, више не може бити преварена никаквим лукавством новотарије.

А шта ако се у самој старини испостави да постоји заблуда које су се држала два или три човека, а можда и цео град или чак и цела област? Тада, без сумње, у односу на тврдоглавост или нерасуђивање неколицине – треба дати предност оним одлукама које је у давна времена донела цела Црква уз општу сагласност.

А ако се у будућности наиђе на некакво питање за које у давна времена нису могли да нађу решење одлучено општом сагласношћу? Онда треба да се потрудимо да саберемо и упоредимо мишљења отаца, који су живели макар и у различитим временима и на различитим местима, али који су свакако по вери остали у заједници са једном васељенском Црквом и били поштовани учитељи. И ако се покаже да су не само један или двојица, него сви заједно једногласно нешто држали, писали или проповедали – отворено, често и непроменљиво – онда треба прихватити да и ми треба да верујемо у то без икакве сумње.

Да би наше дефиниције биле јасније, сматрамо да је потребно да сваку од њих објаснимо примерима и да их што детаљније објаснимо, да због неумерене бриге за сажетошћу не бисмо ослабили њихову снагу површним приказом.

За време Доната, по коме су донатисти добили име, значајан део Африке је пао у његове безумне заблуде и, заборављајући име Христово, веру и завете дате на крштењу, дао је предност светогрдној тврдоглавости једног човека у односу на Цркву Христову. Тада су међу становницима Африке могли да остану здрави у светињи васељенске вере само они који су се, проклевши богохулни раскол, сјединили са свим црквама света, остављајући потомству заиста диван пример тога како добри људи треба да претпоставе здравомислије свих, сумашедству једног или неколицине појединаца.

Такође, када је отров аријанства дотакао не само један делић, већ скоро цео свет... тада Христови истински љубитељи и поштоваоци нису претрпели штету од тог отрова, јер су више волели древну веру него вероломну новину. Страдања тог времена су изобилно показала колико невоља доноси увођење новотарија у догмате. Тада није само било уздрмано нешто мало, већ све велико: не само родбински, имовински, пријатељски и породични живот, него су били уздрмани и читави градови, села, крајеви, читаве државе и на крају и читаво Римско царство.

И све то није ли било само из разлога што су тада уместо небеског догмата увођена људска сујеверја, благоутврђена старина подривана је безаконим новотаријама, рушeне су одредбе старих и гажени су завети отаца, цепане су одлуке предака а страст нечастиве и нове радозналости није обуздавана у непорочним границама свете и чисте старине?

Али можда ми ово замишљамо само из наше пристрастности према старини и мржње према новинама? Ко тако мисли, нека бар верује блаженом Амвросију, којитакође оплакујући несреће тог времена, каже у другој књизи, посвећеној цару Грацијану (О вери, глава 4): „Доста је, свемогући Боже, омили смо изгнанством својим и крвљу својом пребијања исповедника, изгнанства свештеника и сво безумље тако велике несреће. Сада је савршено јасно свима, да ко одлучи да наруши веру, тај не може бити безопасан“.

У трећој књизи (7. глава) истог дела, он пише: „Дакле, чуваћемо завете предака и нећемо се никада дрзнути да, са безумљем дивље дрскости, ломимо печате које смо наследили! Ту запечаћену апокалиптичку књигу нису се дрзнули да отворе ни старци, ни власти, ни ангели ни архангели: право да је отвори, пре свега, припада само Христу. (Откр. 5). Хоће ли се дрзнути ико од нас да распечати књигу пастирског учитељства1, коју су запечатили исповедници и освећену мучеништвом многих? Они, које су принудили да је распечате, ти су је после запечатили поново, а они, који се нису усудили да је дирну, постали су исповедници и мученици. Како ћемо ми одбацити веру оних, чију победу прослављамо?“ - Прослављамо, досточтими Амвросије, заиста, кажем, величамо и, величајући је, дивимо јој се!

Ко је, у ствари, толико безуман, да и поред све немоћи да их сустигне, не пожели барем да крене стопама оних које ништа није одвојило од одбране вере својих предака: ни претње, ни ласкања, ни живот, ни смрт? Оних којима је Господ због придржавања благоверној старини дао такав дар, да је кроз њих подигао низвргнуте цркве, оживео духовно умрле народе, вратио пастирима њихова погажена права, потоцима суза верника спрао срамну љагу новаторског бешчашћа која се сливала на епископе, и најзад, да је кроз њих скоро цео свет, који је био потрешен страшном олујом магновено налетевше јереси, обратио од бродолома нове вере ка древној вери, од безумља новотарија ка древном здравомислију, од новог слепила ка древној светлости!

Али у овој натприродној моћи исповедника морамо нарочито приметити и да су они у самој старини Цркве бранили веру не само једног Њеног дела, већ целе црквене заједнице. Јер није било својствено толиком мноштву великих мужева да свим својим напорима бране погрешне и међусобно противречне претпоставке једног или двaчовека, па чак ни да се подвизавају за неку нерасудну идеју неке области. Напротив, следујући одлукама и одредбама свих древних пастира свете Цркве, наследника апостолске и васељенске истине, они су радије хтели да жртвују себе него општеприхваћену веру целе старине. Зато су се и удостојили да стекну такву славу – да их достојно и праведно поштујемо не само као исповеднике, већ и као највеће међу исповедницима.

...А њихов начин деловања није био ништа ново. У Цркви је одувек цветао обичај да што је неко био богољубивији, тим се одлучније супротстављао новим измишљотинама. Историја је пуна таквих примера. Али, да не бисмо ишли у даљину, узећемо само један од примера...

Некада достојни поштовања Агрипин, епископ Картагински, противно Светом Писму, противно правилу вере целе Цркве, противно мишљењу свих других пастира и противно обичајима и уставима својих предака, први од свих смртника – дошао је на идеју да треба поново крштавати. Ово високоумље је нанело толико зла, да не само да је послужило свим јеретицима као узор да скрнаве светињу, већ је и некима од православних дало повод за заблуду.

Тада су се свуда против ове новотарије побунили сви пастири Цркве у свим земљама, и са ревношћу својственом сваком од њих, одбацили су је од себе. Тада јој се супротставио и поглавар апостолске столице, блажене памјати папа Стефан. У писму које је тада послао у Африку, он је одредио: „Не треба уводити ништа ново осим онога што нам је предато“. Овај свети и мудри човек је разумео да је неизоставни услов побожности управо правило да, као што су оци у нешто веровали, тако су то исто вером запечатила и деца; да наша дужност није да ми водимо веру куда желимо, већ да ми следимо њу куда нас она води; и да је скромности и достојанству хришћанина својствено не да нешто лично преноси потомцима, већ да чува за њих оно што је примио од предака.

И какав је био исход целе ствари?

Какав други осим уобичајеног и свагдашњег! Старина је била сачувана, а новотарија одбачена... Какав је утицај имао сам Афрички сабор, који је касније2 потврдио ту новотарију? По милости Божијој, никакав: све то је затим било одбачено, погажено, уништено као сан, као басна, као глупост.

Какав диван преокрет ствари! – заступници овог, нашег мишљења су признати за православне, а следбеници новотарије за јеретике, учитељи су разрешени а ученици осуђени, писци текстова који ово оправдавају биће синови царства, а њихови браниоци ће бити бачени у геену3.

У ствари, ко би био толико луд да посумња да ће светило свих светих, свих епископа, свих мученика, блажењејши Кипријан и остали његови сарадници, заувек царевати са Христом? Или ко би, напротив, био толико зао да би порекао да ће донатисти и остали шириоци заразе, који се позивају на ауторитет тог сабора да би оправдали поновно крштење, горети у неугасивом пламену заједно са ђаволом? Чини ми се да се овакав исход ствари по Божијем надахнућу десио нарочито због лукавства те врсте људи који, намеравајући да пусте своју јерес под туђим именом, узимају углавном мало познато дело неког древног мужа, који због своје нејасноће изгледа наклоњен њиховом учењу, да би тако показали да оно што они проповедају, шта год да је то, нису они први смислили и нису једини.

Поквареност оваквих људи сматрам двоструко вредном гађења – како зато што се не плаше да опијају друге отровом јереси – тако и зато што подижу у јавности, да тако кажем, успомену на светог човека, као неки беживотни прах, и оно његово мишљење, која је требало да буде закопано ћутањем, они обешчашћују поновним објављивањем. Они у потпуности иду стопама свог учитеља Хама, који не само да се није потрудио да покрије голотињу свог поштованог оца Ноја, већ је о томе причао и другима подсмевајући му се, чиме је заслужио да проклетство тог греха падне чак и на његове потомке^[1].

Док то његова блажена браћа уопште нису радила. Они нису хтели ни својим очима да виде голотињу свог преподобног оца, нити да допусте другима да му се ругају: него су га, како каже Свето Писмо, покрили, идући лицем уназад, то јест, они нису одобравали грешку светог мужа, али је нису ни изложили срамоти, и за то су као награду добили великодушни благослов свом потомству. Али, да се вратимо на тему.

Непроменљивост догматског учења вере

Дакле, морамо се изузетно плашити греха мењања вере и нарушавања Православља. На то нас упозорава не само побожност црквене праксе, већ и учење апостолског ауторитета.

Свима је познато колико снажно, колико претеће, колико истрајно блажени апостол Павле прекорева оне који су са несхватљивом лакомисленошћу тако брзо прешли од Онога који их је призвао у благодат Христову на другу благовест, а благовест не може бити другачија (Гал. 1: 6-7); оне који изабраше себи учитеље по сопственом хиру, који одвратише уши своје од истине и окренуше се баснама (2 Тим. 4, 3-4) и који подлежу осуди јер су одбацили претходну веру (1 Тим. 5: 12).

О људима који су их преварили, исти апостол пише у Посланици Римљанима: „Молим вас пак, браћо, да пазите на оне који чине раздоре и саблазни против науке коју ви научисте, и клоните их се. Јер такви не служе Господу нашему Исусу Христу него својему трбуху, и благим и ласкавим ријечима варају срца незлобивих.“ (Рим. 16,17–18). Они се увлаче у домове и обмањују жене које се утапају у гресима, вођене различитим похотама; они се увек уче и никада не могу да дођу до познања истине (2. Тим.3:6–7); они су пустолови и преваранти, развратитељи целих домова који уче ономе што не треба из срамотне користи (Тит.1:10–11); они су људи повређеног ума (1.Тим.6:5), незналице у вери (2.Тим.3:8) горди (2Тим.3:2), они који ништа не знају али су заражени страшћу према стицању и препирању у речима; они су страни истини, мисле да побожност служи да би они имали корист (1Тим.6:4–5), њихово бестидно празнословље много доприноси несрећи и њихова реч се шири као рак (2Тим.2:16–17). Али добро је и то, што пише о њима: Али неће више напредовати; јер ће њихово безумље постати очигледно свима“. (2. Тим.3:9).

Када су неки од таквих људи, тргујући својим заблудама по крајевима и градовима, дошли и до Галата, и када су Галати, пошто су их довољно чули, осетили као неку одбојност према истини и почели да одбацују ману васељенског учења и да се наслађују нечистотама јеретичке новотарије, тада је Павле искористио сав ауторитет своје апостолске власти и крајње строго одредио: „Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде!” (Гал. 1, 8).

Шта значе његове речи: „Али ако вам чак и ми“? Зашто није рекао: „Али ако вам чак и ја“? То значи: ако вам чак и Петар, или Андреј, или Јован, ако вам најзад чак и сав сабор апостола проповеда нешто друго што вам ми нисмо проповедали – нека буде анатема.

Застрашујућа претња! Да би потврдио непроменљивост пређашње вере, апостол није поштедео ни себе ни друге апостоле!

И не само то, него чак и ако вам, каже он: „Анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде!“ Да би сачувао једну нам предату веру, није му било довољно да помене само бића људске природе: он је пригрлио и анђеоско превасходство. „Ако бисмо чак и ми“, каже он, „или анђео са неба“. То не значи да свети небески анђели заиста могу да погреше већ он тиме хоће да каже: ако би се десило чак и немогуће, ма ко да би покушао да промени једном нам предату веру – нека буде анатема.

Можда су ове речи изречене случајно, или су из њега изашле некако нехотице, због људске страсти, и нису биле написане вољом Божијом? Никако. У свом даљем говору он понавља то исто са удвострученим настојањем и надахнут посебном силом: „Као што смо већ рекли, и сада опет велим: ако вам неко проповиједа јеванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде!“ (Гал. 1:9).

Он није рекао: ако вам ко проповеда било шта друго осим онога што сте раније примили, нека буде благословен, прослављен, примљен, него – нека буде анатема, то јест нека буде изопштен, одвојен, прогнан, тако да љута болест једне овце не зарази отровном заразом непорочно стадо Христово.

Али можда је ово било написано само Галатима? Ако је тако, онда то значи да је оно што се даље помиње у истој тој посланици, као на пример: „Ако Духом живимо, по Духу и да ходимо. Не будимо сујетни, изазивајући једни друге, завидећи једни другима.“(Гал. 5, 25–26) такође заповеђено само Галатима! Али то је неразумно, ове моралне заповести су једнако обавезујуће за све.

У складу са тиме и горња опомена у погледу вере је обавезна за свакога, и као што никоме није дозвољено да раздражује другог или да завиди другоме, тако никоме није дозвољено нити да прихвати ишта што васељенска Црква није увек проповедала.

Или је можда само тада било заповеђено анатемисати оне који би проповедали нешто друго од онога што је проповедано од почетка, а сада више није? Ако је тако, онда то значи да је и следеће, што је апостол рекао: „Кажем вам, духом ходите и похоти плотске не савршавајте“(Гал. 5, 16), такође било заповеђено само тада а сада се више не заповеда! Али тако мислити је зло и истовремено погубно.

А из овога нужно произилази да ако се последње правило морало држати у сва времена, онда је и закон о непроменљивости вере такође утврђен за сва времена. Сходно томе, проповедати православним хришћанима нешто што они раније нису примили – никада није било дозвољено, никада се не дозвољава и никада неће бити дозвољено, а оне који проповедају било шта друго осим онога што је једном заувек прихваћено – увек је требало, увек треба, и увек ће бити потребно анатемисати.

Ако је тако, ко ће се онда усудити да проповеда нешто што раније није објављено у Цркви, или толико лакомислен да прихвати било шта осим онога што је добио од Цркве? Изабрани сасуд (Д.А. 9, 15), учитељ незнабожаца (Гал. 2, 9), апостолска труба, проповедник васељене, тајник неба, апостол Павле у својим списима говори свима, говори свим временима, свим местима, и опет понавља: ма ко да објави нови догмат - нека буде анатема!

А са друге стране, некакве жабе, мушице, муве на умору попут пелагијанаца, зује православнима: ми смо оснивачи, ми смо утемељитељи, ми смо тумачи, осудите оно што сте држали до сада, држите оно што сте осудили, одбаците древну веру, отачке уредбе, завештања предака, и уместо њих примите... али примите шта?! Страшно је и рећи, јер је све ово толико високомерно да се чини да је немогуће не само тврдити, већ ни оповргавати то, а да се некако не укаљате.

Зашто, упитаће се неко, Бог често дозвољава да познате личности у Цркви православнима проповедају новотарије? Питање је праведно и заслужује да се детаљније и шире размотри. Само то се мора урадити не сопственим умом, већ на основу Божијег закона, који је основа црквеног учења. Дакле, послушајмо светог Мојсија. Он ће нас просветлити због чега се ученим људима, које апостол назива чак и пророцима због благодати знања (1. Кор. 14, 29), понекад допушта да објављују нове догмате, који се у Старом Завету алегоријски називају „другим боговима“, наравно, зато што јеретици поштују своја мишљења на исти начин као што пагани поштују своје богове.

Блажени Мојсије пише у Поновљеним законима: „Ако се међу вама појави пророк или сновидилац“, то јест, учитељ постављен у Цркви, за кога његови ученици или слушаоци сматрају да учи по откривењу свише – шта онда?

„И каже вам знак или чудо, и тај знак или чудо о којем вам је причао се оствари“, каже он, то на неки начин указује на заиста великог и тако ученог учитеља, за кога његови следбеници сматрају него не само да је познао људске ствари, него и да би могао унапред да зна оно што је више од човека, какви су били, како их хвале њихови ученици: Валентин, Донат, Фотин, Аполинарије и други њима слични – шта даље?

„И каже притом: пођимо за другим боговима, које ти не познајеш, и послужимо им“ – ко су ти други богови, ако не туђе заблуде, до тада теби непознате, односно нове и нечувене? „И послужимо им“, то јест вероваћемо им, следити их, и шта на крају?

„Онда не слушајте“, каже он, „речи тог пророка или сновидца“.

Зашто, реци ми, није Бог забранио да се проповеда оно што је забранио да се слуша? „Јер“, каже он, „кроз то вас искушава Господ Бог ваш, да види да ли љубите Господа Бога свог или не, свим срцем својим и свом душом својом“ (Пон.зак. 13:1-3). Сад је јасније од дана зашто Божји промисао понекад дозвољава појединим црквеним учитељима да проповедају разне врсте нових догмата: „Искушава вас, Господ, Бог ваш“.

Дакле, сви истински православци треба да знају да је њихова дужност да следећи Цркву прихвате Њене учитеље, а не да следећи учитеље напусте веру Цркве.

Заиста је и истински православан онај који је свом душом привржен Цркви, телу Христовом, истини Божијој, који ништа не ставља изнад божанске вере, изнад васељенске вере: ни власти, ни љубав, ни таленте, ни речитост, ни философију било ког човека, већ, презирући све то и остајући у вери чврст, постојан, непоколебив, сматра својом дужношћу да чува и верује само ономе што је познато да је од давнина саборно држала цела васељенска Црква, а оно о чему сазнаје да некад неко уводи сам мимо свих, или противно свима светима, као нешто ново и нечувено – то признаје за нешто што се не односи на веру него више на искушење, посебно водећи рачуна о изреци блаженог апостола Павла, који у Првој посланици Коринћанима пише: „Треба да буде и разномислије међу вама, да се искусни пројаве међу вама.“ (1. Кор. 11:19)^[2].

Као да Апостол каже ово: због тога се виновници јереси од Бога не искорењују одмах, него „да се открију искусни“, односно да се види колико чврсто, колико верно и непоколебиво свако воли васељенску веру.

И заиста, чим се појави нека новотарија, одмах се види тежина зрна и лакоћа плеве. Затим се без много труда са гумна помете све што нема никакву тежину. Неки одлете у непознатом правцу. Други су толико узнемирени да се плаше да побегну а стиде се и да остану – збуњени су, полумртви, полуживи... А неки, са све већом заблудом, јуре куда год ветар дува, а затим, дошавши к себи, одбијају се назад као таласи. Или се са слепом одважношћу бацају на оно што им је очигледно непознато, или се са неразумним страхом плаше потпуно познатог, а уопште не знају нити куда иду, нити где да се врате, шта да траже, од чега да беже, шта да држе а шта да оставе. Уосталом, само да су хтели да се удубе у њега, то смућење колебљивог и неодлучног осећања је лек за њих, дат им по милости Божијој.

Изван најсигурнијег уточишта васељенске вере, они се муче, пропадају и скоро потпуно унивају од разних бурних помисли, да би спустили подигнута једра преузносећег ума, која су неумесно развили на ветровима новотарија, да би се вратили и опет пристали у најпоузданије уточиште спокојне и добре Матере Цркве избацивши горке и узнемирујуће таласе заблуда, да би се потом напили животворних токова изворске воде. Они нека добро проуче оно што нису добро знали, затим оно што могу да схвате у целокупном садржају догматског учења Цркве – то нека схвате, а оно што не могу – у то нека верују.

А кад је тако, онда изнова и изнова размишљајући и умујући за себе о овој теми, не могу се довољно начудити таквом безумљу неких људи, таквој злоби ослепљеног ума, таквој, коначно, страсти према заблудама, да им није довољно једном предано и из давнине прихваћено правило вере, него сваки дан траже нешто ново и ново, и увек су жељни да вери нешто додају, промене, одузму од ње, као то да није небески догмат којем је довољно да једанпут буде откривен, већ земаљска установа која се може унапређивати само сталним изменама или негирањем!

Међутим, божанске поуке гласе: „Не уклањај старе међе које поставише оци твоји“ (Приче 22:28), „Не суди више од судије“ (Сир. 8:17); „ Оног који руши ограду, угришће змија“ (Проп. 10:8).

Исто то нам говори и следећа изрека апостола, којом су, као неким духовним мачем, много пута биле и увек и треба да буду одсецане све преступне новотарије свих јереси: „О Тимотеје, предање чувај, клонећи се скверног празнословља и прекословља лажно названога знања, којему се неки предавши, заблудеше у вери^[3].“ (1. Тим. 6, 20-21). И после тога има људи који су тако очврсли као цигла, несавитљиви као наковањ, тврдоглави као кремен, да не подлежу таквом обликовању од небеских речи, да их не ломе такве тежине, да их не крше такви маљеви и коначно, да се не распадају под таквим громовима!

„Клони се“, каже апостол, „скверног празнословља“, односно новотарија. Он није рекао „старине“, већ је, напротив, јасно показао чему треба следити. Ако треба да се клоните новотарија, онда би требало да се придржавате старине, ако је новина лоша онда је старина света. „И прекословља лажно названога знања“, каже. Заиста, у јеретичким учењима, именовања су лажна: незнање се тамо назива разумом, магла се назива јасноћом, мрак се назива светлошћу.

„Којим се неки хвалећи, заблудеше у вери“. Чиме су се хвалили они који су погрешили, ако не неким новим и непознатим учењем?

Послушајте некога од њих шта кажу: „Идите“, кажу, „ви јадне будале које се обично називате православнима, и научите се правој вери, коју нико осим нас не зна, а која је била скривена много векова, а недавно је откривена и постала јавна; али учите се кришом и тајно, то ће вам донети задовољство.“ И још: „Кад се научите, учите сакривено, да свет не би чуо и да Црква не би сазнала, јер је само малом броју дата способност да разуме тако несхватљиву тајну.“

Није ли ово глас блуднице из Прича Соломонових, која зове пролазнике који иду својим путем! Ево њених речи: „Ко је глуп, нека дође овамо!“ И она наговара глупаке: „Воде крађе су слатке, а скривени хлеб пријатан“. Шта је следеће? „Он“, каже Премудри, „не зна да су мртваци тамо, и да их она зове у дубине преисподње.“ (Приче 9:16-18). „Ко су ти мртваци?“, објашњава Апостол. „То су они, који су се удаљили од вере“, каже он.

Али вреди труда да се цео овај одломак из Апостола размотри са двоструком пажњом. „О Тимотеје, предање чувај, клонећи се скверног празнословља“, каже он.

"О!" – овај усклик значи и предзнање и љубав: апостол је предвидео заблуде које ће доћи и унапред их је оплакао.

Ко је сада „Тимотеј“, ако не цела Црква или нарочито цео сталеж њених предстојатеља, који су дужни како и сами да чувају, тако и да другима преносе неповређено знање о божанској вери?

Шта то значи: „Чувај оно што ти је предано“? То значи: стражи, јер има лопова, има непријатеља, да међу добрим семеном пшенице, које је Син Човечији посејао на својој њиви, они не посеју кукољ док људи спавају (Мт. 13, 37-39).

„Чувај предање“, каже апостол. Шта је то "предање"?

Предање је оно, што је теби поверено, а не оно што си пронашао; оно што си примио, а не оно што си измислио; предање је ствар учења, а не умовања; оно се даје свему народу, а није парцијални посед; то је ствар која је дошла до тебе, а не коју си ти открио; према њему треба да се односиш не као онај који је то пронашао, него као онај ко то чува, не као утемељивач, него као следбеник, не као вођа – него као вођени.

„Предање чувај“ – то значи талант вере васељенске заштити тако да остане цео и неповређен. Што ти је поверено, то нека и остане код тебе, то и ти предај. Добио си злато – злато и дај. Нећу да ми подмећеш нешто друго; нећу да уместо злата безобразно подмећеш олово, или обманом – бронзу; нећу привидно, него право злато.

О Тимотеје – пастиру, пишче, учитељу! Ако те је дар Божији учинио способним по уму, образовању, учености, онда буди Веселеил (Исх. 31:2–5) духовне скиније: глачај драгоцено камење божанског догмата, постављај га тачно, распоређуј мудро, дајући му сјај, лепоту, заносност. Труди се да због твог што јаснијег излагања, јасније разумеју оно у шта су пре веровали не тако јасно. Труди се да потомство са свешћу прославља оно што је старина раније поштовала не схватајући. Али учи оно чему су тебе научили, и, говорећи ново, не реци ништа што би било ново!

Напредак догматике

Дакле – рећи ће можда неко – у Цркви Христовој не треба да буде никаквог напретка у усвајању вере? Свакако да треба – и то највећег. Ко је тако завидљив према људима и прожет мржњом према Богу, да би одлучио ово да одбаци? Само, напредак треба да буде заиста напредак, а не измена вере.

Напредак се састоји у томе да се неки предмет усавршава онакав какав јесте; а промена је када нешто престаје да буде оно што јесте и претвара се у друго. Дакле, нека се током година и векова развија и нека у највећој мери напредује поимање, разумевање, мудрост, како сваког појединачног хришћанина, тако и свих заједно – како једног човека, тако и целе Цркве, али само на тај начин, тј. у једном истом догмату, у једном истом смислу, у једном истом предмету сазнања.

Нека се вера, као ствар душе, у том погледу угледа на тела. Са доласком година, тела се раскривају и развијају своје удове, но ипак остају оно што су била и пре.

Цветајуће доба детињства и зрели узраст старости међусобно се веома разликују: ипак, они који су раније били деца, сада постају старци; заправо мењају се узраст и спољашњи изглед једног истог човека, али тиме се не мења његова природа, његова личност остаје једна иста.

Удови код младенца су мали, а код младића велики, али су то исти удови. Колико удова имају младенци, толико имају и одрасли; и ако се ишта развија са годинама, онда је све то већ постојало још у заметку, тако да се касније код стараца не налази ништа ново што већ није било заложено у деци.

Према томе, прави, исправан закон развоја, непроменљив и најлепши поредак узрастања, несумњиво је онај када се током година развијају и у зрелом узрасту исти они саставни делови и облици, које је премудрост Створитеља одредила у младенцима. Тако да ако би се изглед човека на крају претворио у нешто што му није својствено, или чак ако би се само повећао број његових удова или се смањио, онда би цело тело неминовно или умрло, или постало наказно, или у крајњој мери – ослабило.

Такав закон напредовања нужно треба да следи и догматско учење хришћанске вере. Нека оно са годинама јача, нека се временом шири а вековима узвисује, али нека остаје необориво и неповређено, цело и савршено у свим својим деловима, у свим, да тако кажемо, чулима и удовима својим, дакле без и најмање измене преко тога, без икаквог губитка у своме садржају, без икаквог мењања својих одредаба.

Навешћу поређење. На овој црквеној њиви наши преци су у давна времена сејали семе пшенице – вере. Неправедно је и несаобазно са суштином ствари да ми, њихови потомци, уместо хлеба – праве истине, оставимо својим наследницима кукољ – заблуде. Оно што је земљорадњом Божијом и вером отаца посађено у Цркви нашој, нека се исто то обрађује и чува трудом синова, нека то исто цвета и сазрева, нека то исто напредује и усавршава се.

Ако једном дате слободу злој неистини у вези са тим, ужасавам се и да кажем каква ће страшна опасност уследити од рушења и уништења вере. Тада ће, одбацивши један део васељенског догмата, већ као по обичају и са допуштењем, постепено почети да одбацују и друге његове делове, један за другим. А онда, када се одвојени делови одбаце, шта ће друго на крају уследити ако не потпуно одбацивање целине?

С друге стране, ако почну да мешају древно са новим, своје са туђим, безбожно са светим, онда ће се овај обичај нужно проширити на све, тако да после тога у Цркви ништа неће остати нетакнуто, ништа неоштећено, ништа цело, ништа неупрљано, и тамо где је некада било светилиште чисте и непорочне истине, тамо ће коначно бити бестидна кућа нечастивих и гнусних заблуда. Да одврати благост Божија ово безумље од наших умова! Нека оно остане безумље нечастивих.

Црква Христова, брижљива и опрезна чуварка догмата који су јој поверени на чување, никада у њима ништа не мења, не умањује нити додаје – оно што је потребно не одбацује, оно што је сувишно не прима, своје не губи, туђе не присваја већ са потпуном преданошћу, расуђујући исправно и мудро, она се стара само о томе да, ако је у старини нешто преднацртано и утемељено – то допуни и доврши, ако је нешто већ појашњено и протумачено – да то ојача и потврди, ако је нешто већ потврђено и одређено – да то чува.

Шта је друго, најзад, Црква увек настојала да постигне саборним одлукама? Није ли само то да би верни касније са расуђивањем требало да верују у исте оне ствари у које су раније веровали у простоти, да би касније убедљиво проповедали исто оно што су раније проповедали немарно, да би касније са опрезом обрађивали исто оно што су раније обрађивали без пажње?

Кажем без оклевања и увек ћу рећи да Васељенска Црква, подстакнута новотаријама јеретика, кроз одлуке својих Сабора, није чинила ништа друго него само то да је потврђивала за потомство сопственом писменом потврдом оно што је раније по предању примила од предака, изражавајући у неколико редова мноштво предмета, изражавајући стари смисао вере једноставно, ради најјаснијег разумевања, једним или другим наименовањем.

Али вратимо се Апостолу. „О Тимотеје, предање чувај, клонећи се скверног празнословља“ (1. Тимотеју 6:20). Клони се, каже, као змије, као шкорпиона, као василиска^[4], да те не би ранили не само додиром, него чак ни погледом или дахом. "Скверног празнословља". Какве су то скверне речи? Оне које немају у себи ништа свето, ништа религиозно, и потпуно су туђе тајнама Цркве, која је храм Божији.

„Скверног празнословља“, односно нових догмата, дела, мишљења, супротних старини и древности који, ако се прихвате, вера блажених отаца мора нужно бити уништена, или цела или, у крајњој мери, највећим делом; и онда ће бити потребно прогласити да су сви верници свих векова, сви свети, сви непорочни, подвижници, девственици, сви клирици, левити и свештеници, толико хиљада исповедника, толике војске мученика, толико познатих градова и села, толико острва, земаља, царева, народа, царстава и на крају скоро цела васељена, уједињена кроз васељенску веру под власт Христову у једно тело – да су сви толике векове лутали у незнању, грешили и богохулили, не знајући у шта су веровали.

„Клони се скверног празнословља“, јер прихватање и следовање њима никада није било удео православних, већ је увек било удео јеретика. У ствари, није ли свака јерес увек настајала под одређеним именом, на одређеном месту и у одређено време? Није ли се увек онај који је оснивао јерес одвајао од сагласности са свеопштошћу и древношћу васељенске Цркве?

Праведност овога је јаснија него дан из примера. Ко је, на пример, пре бестидног Пелагија дао такву снагу слободној вољи човека, да није сматрао неопходном благодат Божију као помоћ у сваком добром делу? Ко је, пре његовог несрећног ученика Целестија, одбацио учење да је због Адамовог преступа крив цео људски род? Ко се, пре злочастивог Арија, усудио да разбије јединство Тројице, или пре безаконог Савелија – да слије тројичност Јединице?

Таквих примера је безброј, али их изостављамо из бриге о краткоћи казивања. Али сви они јасно и очигледно показују да је у готово свим јеретичким друштвима постао, такорећи, обичај и закон: увек се наслађивати бестидним новотаријама, занемаривати древне прописе и, кроз спорење онога што они погрешно називају „разумом“ – претрпети бродолом у вери. Док је напротив, особина православних да се држе предања и завета светих отаца, осуђујући бестидне новотарије, по двапут поновљеној речи апостола: „Ко вам проповеда јеванђеље другачије од онога што сте примили, нека буде анатема“ (Гал. 1:9).

Однос јеретика према Светом Писму

Сада би неко могао да запита: да ли се и јеретици користе сведочанствима Светог Писма? Заиста га користе, притом необично много. Они, пазите, претражују све књиге Божанског закона: књиге Мојсијеве, књиге царева, псалме, апостоле, јеванђеља, пророке.

Било пред својима или са другима, било приватно или јавно, у усменим разговорима или писмима, на кућним састанцима или на јавним скуповима, они готово никада не говоре нешто што не би покушали да поткрепе речима Светог Писма. Узмите списе Павла Самосатског, Прискилијана, Евномија, Јовинијана и других тровача, и видећете у њима безброј доказа – нећете наћи скоро ни једну страницу која није подвучена и обојена изрекама Новог или Старог Завета.

Али тим пре их се морамо чувати и клонити, што се више крију под речима Божанског закона. Они знају да се њихов смрад ретко коме може допасти ако се остави такав какав јесте, и зато га и обавијају мирисом небеских речи, да се они који би лако презрели људску заблуду не би лако одвратили од божанског учења.

Зато је Спаситељ и објавио: „Чувајте се лажних пророка, који долазе к вама у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви“ (Матеј 7:15). Какво је ово овчије одело ако не свете поуке које су пророци и апостоли са овчијом простодушношћу саткали као руно за непорочно Јагње које узима на Себе грехе света? Ко су ови грабљиви вукови, ако не јеретици, који својим суровим, зверским измишљотинама непрестано нападају на овчије торове Цркве и кољу стадо Христово где год могу? А да би се неприметније пришуњали простодушним овцама – крију свој вучји изглед, не напуштајући вучју суровост.

Али шта каже Спаситељ? „По плодовима њиховим познаћете их“ (Матеј 7:16). Односно, када почну не само да изговарају те божанске изреке, већ и да их раскривају, не само да их показују споља, већ и да их тумаче, тада ћете осетити горчину и новотарски смрад, тада ће се открити бестидне новотарије, тада ћете видети да се ограда руши, да се прекорачују отачке границе, васељенска вера се квари а црквена догма се кида на комаде.

Такви су били они које је апостол Павле поразио у својој Другој посланици Коринћанима, описујући их: „Јер су такви лажни апостоли, лукави посленици, који се претварају да су апостоли Христови“ (2. Кор. 11:13). Шта значи „који се претварају да су апостоли Христови“? То значи: апостоли су наводили доказе из Божанског Писма, наводили су их и они. Апостоли су наводили доказе из псалама, наводили су и они. Апостоли су цитирали изреке пророка, и они су чинили то исто.

Али када су оно што су наводили као апостоли, почели да тумаче, али не као апостоли, онда се открила разлика између правих апостола и измишљених, правих од лажних, праведних од изопачених, истинитих, коначно од лажних. „И никакво чудо“, наставља апостол, „јер се сам сатана претвара у анђела светлости. Није, дакле, ништа велико ако се и слуге његове претварају да су слуге праведности“ (2. Кор. 11,14-15).

Дакле, кад год лажни апостоли или лажни пророци или лажни учитељи наводе речи Светог Писма да би погрешним тумачењем потврдили своје заблуде, они несумњиво, по речима апостола Павла, опонашају лукаве трикове свог руководитеља, којима он, наравно, никада не би прибегао, да не зна из искуства да када треба преварити некога бестидном обманом, онда нема лакшег пута него позивањем на ауторитет речи Божије.

Али како се може видети, рећи ће они, да ђаво има обичај да користи доказе из Светог Писма? Прочитајте Јеванђеље. Тамо је записано: „Тада Га ђаво узме, то јест Господа Спаситеља... и постави Га на крило храма. Па му рече: Ако си Син Божији, скочи доле, јер писано је: Анђелима својим заповедиће за тебе да те чувају на свима на путевима твојим, и узеће те на руке, да како не запнеш за камен ногом својом“ (Матеј 4:5-6; Псалам 90:11-12).

А шта неће учинити бедним људима онај који је напао самога Господа сведочењем из Писма? „Ако си“, каже, „Син Божији, скочи доле“. Зашто? „Јер је написано“, каже. Морамо посебно приметити и запамтити поуку из овог места Светог Писма, да нимало не бисмо сумњали да кроз њихова уста говори ђаво када видимо да неки наводе апостолске или пророчке изреке да би оповргнули васељенску веру, знајући за такав пример еванђелског ауторитета.

У ствари, као што је тада глава говорила Глави, тако и сада удови говоре удовима: удови ђавољи говоре удовима Христовим, издајници говоре вернима, безбожни побожнима, јеретици православнима. Шта заправо говоре? „Ако си Син Божији, скочи доле“, односно ако хоћеш да будеш Син Божији и да наследиш Царство небеско, онда „скочи доле“, баци се са висине Цркве, која је такође и храм Божији – и остави Њено учење и предање.

А ако неко упита неког јеретика који му ово намеће: „Како ћеш доказати, на основу чега ме учиш да ја треба да напустим древну саборну веру васељенске Цркве?“, он ће одмах одговорити: „Јер је писано“ и одмах ће ти предочити хиљаду примера, хиљаду доказа из Закона, из псалама, из апостола, из пророка, да би, тумачећи их на нов и погрешан начин, избацио несрећну душу из васељенског ковчега и бацио је у бездан јереси.

Што се тиче оних обећања на која му је тада указивао ђаво, невероватно је како јеретици њима умеју да обману простодушне људе. Они се усуђују да обећавају и уче да се у њиховој цркви (тј. у збору њихових истомишљеника) даје велика, посебна, и вероватно нека нарочита врста благодати Божије, тако да свако ко јој припада, без икаквог труда, без било какве ревности, без било каквог усрђа, без икаквог старања, чак и да није тражио, чак и да није молио – ужива такву благодат Божију да, будући ношен на рукама анђела, заштићен покровом анђела – он никада не може „запети ногом о камен“, никада се не може преварити.

Закључак

Шта да раде православни, синови мајке Цркве, рећи ће неко, када се божанским речима, изрекама и обећањима користе и ђаво и његови ученици, од којих су једни лажни апостоли, други лажни пророци и лажни учитељи и уопште – сви су јеретици? Како да разликују истину од лажи имајући у виду изреке Светог Писма?

Онако, како смо и рекли на почетку овог записа: по предању светих и учених мужева. Заправо, они неизоставно треба да се старају да се Свето Писмо тумачи у складу са предањем целе Цркве и учењем васељенског догматског учења, а у самој васељенској и апостолској Цркви треба следовати свеопштости, старини и сагласности, тако да ако би некада један део устао против целине, новотарија против старине, погрешно мишљење једнога или мањине против сагласности свих или одлучујуће већине православних – онда заблуди једног дела треба претпоставити непогрешивост целине.

Ако искрсне питање саме свеопштости, благоверност старине треба претпоставити безбожности новотарије; на крају крајева, ако се доведе у питање сама старина – незнању једног или малог броја лица, треба претпоставити пре свега опште одлуке неког Васељенског сабора ако такве постоје, а ако их нема, онда треба узети оно што је томе ближе, то јест узајамно сагласно расуђивање већине великих учитеља. Ако будемо, уз помоћ Божију, ово држали верно, здраворазумно и ревносно, онда ћемо без великог труда моћи да разликујемо све безаконе заблуде јеретика, које се појаве.

Треба уосталом приметити да смо ми обавезни да са највећом усрдношћу истражујемо сагласна мишљења древних светих отаца, и да их следимо не када су у питању свакојака мање важна питања везана за Свето Писмо, него, пре свега, када се ради о правилу вере 4.

С друге стране, Црква Христова и не треба све јереси да разобличава на тај начин, него само нове и недавне, тј. оне које се први пут појављују. Што се тиче давних и застарелих јереси, нема ни најмање потребе да им прилазимо тим путем. Колико год да су старе бестидности таквих јереси или раскола, ми не треба да их побеђујемо никако другачије него ауторитетом Светог Писма када је потребно, или пак да без колебања бежимо од њих, као од давно поражених и осуђених Васељенским саборима православних пастира Цркве.

Крај. И Богу нашем слава!

 

---

 

НАПОМЕНЕ:

1 Односно да наруши неприкосновеност догматског учења Цркве. – Изд.

2 Код Св. Кипријана. – Изд.

3 Приватна погрешна мишљења неких древних отаца била су им опроштена, јер су се они њих држали из незнања, као што се једном случајно опио и праотац Ноје, не знајући за моћ сока од грожђа. Напротив, та иста мишљења, када су касније почели да их уздижу у правило и придају им догматски значај, већ су постала преступна за друге, као што је, настављајући исто поређење, преступно и пијанство. Тако да је оправдавати једну заблуду навођењем ауторитета малог броја древних отаца који су је некада делили по незнању, једнако нечастиво као и оправдавати порок пијанства указивањем на пример Ноја. – прим. прев. на руски.

4 Онај, ко би тражио буквалну сагласност међу светим оцима у појединим и маловажним стварима, могао би стећи погрешан утисак да не постоји јединство православног вероучења. Док у ствари, у тумачењу Светог Писма, један те исти одељак, чак и од истог светог оца, може се различито тумачити. Да бисмо усагласили ове противречности потребно је много искуства, знања и духовне мудрости, коју не поседују сви. У овим тешкоћама помаже нам, најпре, правило св. Винкентија: тражите код светих отаца пре свега правило вере а затим, црквено призната дела тумача светоотачких мисли. Посебно топло препоручујемо дела епископа Теофана Затворника: његово тумачење молитве Господње, Апостолских посланица и псалама. – прим. руског издавача.

 

Извор: Викентий Лиринский, св. († ок. 450 г.). Рассуждение о вере... (434 г.) / Чельцов И.В. Собрание символов и вероизложений Православной Церкви от времен апостольских до наших дней // Христианское чтение. 1869. № 5. С. 152-160; № 6. С. 161-176; № 10. С. 177-184.

Интернет издање: https://azbyka.ru/otechnik/Vikentij_Lirinskij/o_veroizlozheniyah/

Превод: Иван Васиљевић, Младен Станковић, о Васкрсу 2025. лета Господњег.

 

Извор: Преподобни Викентије Лерински, Расуђивање о вери - О вероучењима уопште или о општем карактеру православне догматике. Извод из дела: „Подсетник“ (Communtorium 434.год.), Православна породица / манастир Рукумија, Београд, 2025.

 

Подсетник св. Викентија Леринског у интегралној верзији можете прочитати овде:

Св. Викентије Лерински: Подсетник (Commonitorium)