Иван Савић: Црквено дело о. Симеона Рукумијског
ИВАН САВИЋ
ЦРКВЕНО ДЕЛО О. СИМЕОНА РУКУМИЈСКОГ
Ових дана православну заједницу потресају изјаве јеромонаха Симеона из м. Рукумије поводом могућег црквено-судског поступка, који може бити покренут против њега због тога што је, како сазнајемо из његове беседе (ОВДЕ) исповедао монаштво у Шумадијској епархији, без благослова надлежног епископа. Све ово се дешава после неколико објава видео снимака (ОВДЕ) на којима он разоблучава погубну праксу модерниста-новотараца, који причешћују народ честицама извађеним на проскомидији за живе и упокојене, а не од Агнеца и његовог дела НИ КА, који је предвиђен за причешће верника, који једино и постаје Тело Христово.
Ако је то заиста тако, онда се овај напад на њега може сматрати нападом на учење и свето Предање наше Цркве, јер је то основна ствар о којој он говори, и о томе се учи на првој години средње богословске школе, по речима једног руског свештеника.
Отац Симеон познат је у србској цркви и народу, као наследник и ревносни чувар предања – учења и праксе светог Владике Николаја. Он се усрдно труди да ништа од онога што је примио од свог старца, чувеног о. Саве Рукумијског, код кога су долазиле на савет и многе наше владике – не промени, већ да се у свему држи тога што је примио, што је најважније за монаха, по речима св. Варсануфија Оптинског: "Верујте ми, свети оци и браћо, да су се сви моји поступци и дела сводили на једно – да сачувам свете завете и установе древних отаца-подвижника и наших великих стараца у свој њиховој божанској и чудесној красоти од разних пагубних утицаја овог века, чији је почетак гордост сатанска, а крај огањ неугасиви и мука бескрајна!"1
Старац Сава Рукумијски био је активни члан богомољачког покрета (ПНХЗ) под вођством св. Владике Николаја, који је због богомољаца из Кленовника и освештао њихов сеоски храм посвећен Успењу Пресвете Богородице. Он је био у живој вези са свештенством и монаштвом св. Владике Николаја и у кућу су му долазили његови јеромонаси из Охрида. Такође, о. Сава је био под духовним вођством схијеромонаха о. Саве, из Испоснице св. Саве у Кареји. Сачувана су писма о. Саве из Кареје, оцу Сави Рукумијском, са духовним поукама. Такође, о. Сава Рукумијски био је јако близак са о. Јевстатијем из Преображења, десном руком св. Владике Николаја.
Значи можемо слободно да кажемо да се о. Сава Рукумијски био на извору светосавског Предања, које је код нас у 20. веку представљао и отелотворавао и речима и делом св. Владика Николај, и што је после његовог изгнанства у Америку, сведочило мноштво његовог монаштва и свештенства у Србској цркви. На том и таквом светом Предању је васпитан и о. Симеон, и он се свесрдно труди да од њега не одступи и да га, као свој свештени дуг, неизмењеним преда и другима – и народу и свештенству СПЦ. Притом су исто тако били научени и уче и даље преосвећене владике Јефрем, Никанор и Василије, да поменемо само неке од оних који су данас живи. Да не спомињемо блаженопочивше владике Хризостома Браничевског и друге.
Треба рећи и да је исто такво Предање сачувано и у Руској цркви (и МП и РПЗЦ) и на Светој Гори код старијег монаштва, што је аутор ових редова лично проверио.
Коме то може да смета и зашто?
Светосавско Предање може да смета онима који реформишу србско православље већ око 30 година. То су, на првом месту, наше владике школоване у Грчкој, што је била новина за СПЦ јер су наше владике одувек школоване у Русији и зато ми имамо исто Предање са Русима. Те владике, школоване у Грчкој, донеле су те реформистичке идеје и почеле да мењају Предање ПСЦ везано за богослужење, пост, свето Причешће, монаштво и све остало. Наравно, треба рећи да то није светогорска традиција, коју су они донели, већ грчка новокалендарска и у великој мери масонски реформисана пракса, која долази из амерички контролисаног и инсталираног да уништи светско Православље - „Цариграда“.
Дакле, западни центар моћи, који контролише „Васељенску патријаршију“ у Истанбулу, преко њихових и наших епископа школованих у Грчкој, врши реформу србског Предања, трудећи се да га усклади са „светским православљем“ цариградског, читај глобалистичког, антихристовог типа.
Зашто? Зато да би се „Васељенски патријарх“, који је иначе, масон, главни глобални екумениста и протагониста уједињења „цркава“ – сјединио у љубави и једном Путиру са главним богоодступником Запада – римским папом, који би потом возглавио уједињену хришћанску цркву Истока и Запада, и која би се потом тако уједињена, потчинила антихристу, који ће се прогласити за поглавара Једне Светске Религије, а затим и за самог бога.
Због тога је у СПЦ и спроведено до сада небивало уједначавање чинова наших епископа са цариградском номенклатуром и због тога су многе наше владике преко ноћи постале архиепископи и митрополити. Управо зато да би, када се укину националне помесне цркве и прогласе се Православна црква у Србији, Црној Гори, Македонији, Грчкој, Русији, Бугарској итд. сви били у истом титулном рангу како то одговара Цариграду, да би се створила једна глобална Православна црква у разним земљама, уместо неколико помесних, националних цркава, као што је сада случај и као што је одувек и било. И онда ће се поглавар те глобалне, „васељенске“ православне цркве, партијарх „Цариградски“ сјединити са папом и признати папу за поглавара једне хришћанске глобалне цркве, јер ће се прогласити неважном и догматске разлике зато што ће једино битно бити само да „сви једно буду“ у „љубави Христовој“, наравно.
То је један од разлога зашто сметају проповедници попут о. Симеона, који држе неодступно свето Предање и тако уче и друге.
Аргумент да је без благослова надлежног епископа исповедао у другој епархији је неозбиљан јер је владика Јован Шумадијски сасвим сигурно био упознат са тиме да о. Симеон исповеда његове монахиње не неколико месеци или година, већ пар деценија.
Зашто је исповедање у другим епархијама у складу са Предањем? Зато што су сви људи и клирици слободни да изаберу духовника и он може бити и из друге Помесне цркве и ту не мора никакав владика да даје благослов. Битно је да је то духовник чисте православне вере, који држи свето Предање. Постоје многи случајеви када људи и монаси имају духовика на Светој Гори или у Руској Заграничној Цркви или у Русији, па иду код њега на исповест. Ако игуман манастира одлучи да позове неког таквог духовника у свој манастир да исповеда братство или сестринство, како може владика да им забрани да се исповедају код њега? Или треба цело братство да иде у епархију тог духовника, уместо да он дође код њих? Осим тога, устаљена је пракса у СПЦ да духовници исповедају монаштво у манастиру где их позову, без благослова надлежног епископа. Јер је Исповест Света тајна у којој се душа отвара духовнику и ту никакав епископ не би требало да се испречи. Осим ако немамо неко ново, „владичанско-тоталитарно“ православље.
Такође, занимљиво је да овај владика, који прети црквеним судом о. Симеону, није до сада нашао за сходно да се побуни против многих већих безакоња, која се чине у нашој помесној цркви, као што су нпр.: судски случај владике Пахомија, саблазан владике Василија Качавенде, који није кажњен већ је само пензионисан, потпуно неканонско, насилничко и антипредањско давање аутокефалије тзв. Македонској Православној Цркви, чији се јерарси нису покајали за изазивање раскола и упорно противљење СПЦ, отимање канонске територије и светиња (од којих су многе средњевековне и подигли су их свети Немањићи) од СПЦ и страховит прогон владика, свештенства и народа верних СПЦ, који је трајао годинама. Притом је та јерархија, која је „чудом братске љубави“ преко ноћи постала канонска и возљубљена, годинама на сваком СА Сабору СПЦ називана расколницима, а прогоњеном архиеп. Јовану и другим владикама је 2018. године, великим трудом патријараха Павла и Иринеја дата грамата о аутономији Охридске архиепископије у оквиру СПЦ. Све то као да се није ни десило.
Затим је био и потпуно неканонски и неоснован прогон владике Артемија и монаштва, које је са њим напустило Косово и Метохију, који је резултирао расколом у СПЦ и, до сада нерешеним статусом његових следбеника, тзв. Епархије рашко-призренске у егзилу, која сада има и 4 тзв. хороепископа, чији статус је потпуно нејасан.
Али, шта очекивати од владике, који и после три саборске одлуке о томе како треба вршити богослужење, и даље служи по неканонском и реформисаном начину, и још писменим путем приморава свештенство своје епарије да тако служи. Велико је питање треба ли се потчињавати таквом епископу, који је непослушан СА Сабору, а дао је заклетву да ће га слушати, као највиши орган црквене власти? Јер свети Оци нас уче да је послушност непослушноме – проклетство а не благослов.
Али, није ми овде циљ да терам мак на конац, већ да у широким обрисима покажем контекст у коме се одиграва вршење притиска на најистакнутијег духвника СПЦ традиционалног и предањског Православља.
Ако успеју да уклоне њега, ко ће остати? И треба ли признавати одлуке безаконе јерархије, која и сама чини неканонска дејства а друга многа и велика прећуткује?
Уколико би се наша црквена власт, иза које стоји „тајни кардинал“ из Новог Сада, који већ деценијама управља СПЦ из сенке, руководећи горе наведеним процесима, одлучила да настави прогон о. Симеона, велика је вероватноћа да би тиме изазвали још један раскол у СПЦ с тиме да би они који подржавају о. Симеона и тиме, заправо, свето Предање СПЦ – били истински светосавци, док би јерархија која их гони била на страни расколника. Не дао Бог да се то деси!
Вероватно је поменути догађај само тест за народ, попут оног „лапсуса“ патријарха Порфирија, када је анатемисао православну веру, да се види како ће народ одреаговати. Тако да је „Лепи Јова“ само одрадио посао за нашег главног играча из Војводине. Надамо се да ће на овоме и остати, мада нас историја учи да неће.
Али, да не кваримо божићно расположење... Христос се роди!
О Божићу 2024./2025. лета Господњег.