Крсни ход по Србским земљама 2015 (фото)

КРСТНИ ХОД ПО СРБСКИМ ЗЕМЉАМА 2015

У октобру 2015. године, завршио се трећи вишедневни Крстни ход по Србским земљама, организован од стране Руско-Србског Православног удружења Преподобног Сергеја Радоњешког и Светог Николаја Србског са благословом надлежних епископа епархија СПЦ где је Крсни ход пролазио. Православним људима у Србији, још једном се указала прилика да се укрепе у заједничкој, саборној, молитви са браћом и сестрама из Русије, како би стали у одбрану од напада савременог начина живота који угрожава спасење православне душе. Предлажемо Вам беседу са србском учесницом овог благочестивог богомољног догађаја, Невеном Зарковић, допломираним економистом из Београда.

 

Невена, испричајте нам мало о себи и о томе како сте се Ви прикључили руско-србском Крстном ходу?

2013. године сам са одушевљењем пратила први Крстни ход у Србији, који се кретао до Космета. Због посла нисам могла да будем учесник те године, али смо колеге и ја редовно пратили, преко интернета сва  искушења и подвиге богомољаца.  Наредне године срели смо се на Косову на Видовдан 28. јуна, дан страдања Срба за веру Православну, са Светим Лазарем на челу, кнезом србским који је повео цео свој народ у Царство Небеско, повевши га у битку против Турака, да положи живот свој у одбрани Православља. И после пријатног упознавања са Екатарином Васиљевич, успоставила сам контакт са рускими крстоходцима, и упознала се са планом Крстног хода за 2014-ту годину. Било ми је жао што због посла опет нисам била у могућности да радо прихватим, међутим у септембру, добијем отказ и растерећена од често штетне свакодневнице, кренем путем духовне користи. Придружила сам се у Козарској Дубици, месту великог страдања Срба за време Другог светског рата.

Интересантно је како су још неки Срби приступили крстном ходу. Једна матушка, мајка петоро деце била је у цркви посвећеној Св. Романовима, када је стигао Крстни ход. Препознавши једну сестру са којом је била на ходочашћу по Русији, примила је на конак још неколико сестара. Троје њене деце (24, 16 и 13 година) који су били кући, сазнавши о чему се ради, само су се спаковали и прикључили.

Чему је био посвећен Крстни ход 2015. године?

Као и прошле године, наше молитвено путешествије је било посвећено Светм Цару Николају, који је помогао србски народ у Првом светском рату. И зато сам са радошћу прихватила да учествујем и у овогодишњем Крстном ходу по србским земљама, јер сматрам да заиста јесте важно да се буди успавана духовност код Срба, поготову преко браће Руса, који су уложили велики напор да пређу толики пут у жељи да нама помогну. Буђење духовности је свима нама потребно, јер без Истине, престајемо да постојимо као људи, већ смо подобни зверима. Сила коју носи Крстни ход је реална и просто се може рукама опипати, она помиње на парастосима давно убијене за веру и отаџбину, она помиње болесне који су са нама мислено, она помиње заблуделе да се отрезне, браћу да се мире и Богу служе, да се сви сете наших светих предака и вратимо на њихов пут. Наравно, све нас бодри и сазнање да ће опет доћи руски цар, православни цар, који ће изгурати тај сатански дух који нас све јако притиска и поново успоставити здрав однос према животу, који чува само Православље.

Ове године смо имали две главне иконе Мајке Божије, Донску и Пећку Красницу, која нам је у више наврата, у току хода, мироточила.

Ви сте ишли по местима страдања Србског народа у току три последња рата. Реците, молим Вас, подробније о даљем путу Крстнога хода.

Срби су народ на ветрометини, народ који стално трпи страдања од разних тлачитеља, најчешће католичких и муслиманских. Овогодишњни Крстни ход је почео у Бања Луци, месту где се налазе новомушеници Дракулићки, где је у Другом светском рату у једном дану страдало 2350 мирних житеља.

Затим смо пошли у обилазак србских светиња у Кореници, манастира Гомирје и Драговић, које се данас налазе у држави Хрватској. И у овом крају има доста новомученика, само из Другог светског рата један  владика и 64 свештеника који су на разне начине мучки убијани и мучени од стране Хрвата- усташа.

Свети свештеномученик Сава Горњокарловачки 1884.- 1941.,епископ који је пострадао од безбожних римокатолика и бачен у Шаранову јаму у Јадовном на Велебиту. Са почетком Првог светског рата манастир Гомирје улази у странице мученичке историје двадесетог века србског народа. Аустроугарске власти су Гомирје одредили за место интернације србских свештеника, активних националних радника који су у ратним годинама били потенцијални извор нелојалности и бунтовништва. У Гомирју су били заточени свештеници Лике, Славоније и Срема, позната су имена њих 39. У исто време на другом месту је Аустроугарска убила око 120.000 галицијских Руса мирјана, у првим концентрационим логорима Телергоф и Терезин. Велика страдања православог становништва, како руског, тако и србског, једино је зауставио Свети цар Николај, ушавши у рат из чистог човекољубља према својој страдалној браћи, рат у ком је могао сасвим да не учествује.

Манастир Дужи посвећен је Покрову Пресвете Богородице. Но Манастир није био концентрисан искључиво духовни, већ национални и ослободилачки епицентар Србске Херцеговине. Постојано је био место окупљања србских устаника против турског ига и тако је руски конзул у Дубровнику једном по окончању устанка успео да издејствује новчану помоћ од руске царице за обнову манастира. Он је био велики пријатељ Србског народа Ал. Гиљфердинг. Између два рата братство Манастира чине руски монаси-емигранти из царске Русије. Године 1935. они су осликали зидове цркве новијим руским стилом (нажалост, због немарности Завода за заштиту споменика, ништа од тога није остало), и изменили изглед врата и прозора, учинивши их већим. Тројица руских монаха: Евгеније, Михајло и Лукијан убијени су мучки 1941. године од стране комуниста-партизана. Благочестива игуманија Теодора је јако поштовала руске мученике и постарала се да добију мраморни крст и плочу. Са руским свештеником, јеромонахом Корнилијем који је био део наше крстоходне екипе, одслужили смо парастос на њиховом гробу.

Ман. Дужи, парастос на гробу руских свештеномученика

Коричка јама је место где је 1942. страдало више од 130 Срба од стране усташа и муслимана из овог и околних села Билеће и Гацка. Прва масовна гробница за Србе у НДХ. Близу јаме се налази женски манастир посвећен Светом Јовану Кронштатском.

У манастиру Косјерево, који је посвећен Рођењу Пресвете Богородице, налази се стопало Светог Луке, прст Светог апостола Томе, и још неколико честица других светитеља. Поред главне цркве, налази се и помен црква Св. апостола Луке посвећена војницима Вучедолске бригаде Краљеве војске у отаџбини, који су пострадали за православну веру и слободу отаџбине у време комунистичког насиља. У Грахову 22. октобра 1944. године невино је страдало 250 људи, који су убијени од руке безбожних комуниста. Посмртни остаци њих око 100 је пронађено и похрањено у крипти храма Светог Луке, па се сваке године, од када је ова спомен-црква освештана 2004, врши парастос за покој њихових душа.

Даље смо ишли до манастира Острог, где је такође било упориште краљевске војске, четника, за време Другог светског рата , и где је после било страдање четничког штаба Блаже Ђукановића и Баје Станишића крајем октобра 1943. После тога Вучедолска бригада је ушла у састав Команде оперативних јединица источне Босне и Херцеговине, односно Требињског корпуса КВуО. Манстир је био гранатиран од стране агресора за време Првог светског рата  и једна бомба која се није активирала се налази у зиду горњег манастира као подсетник да су наше православне светиње увек биле на удару, али и велике помоћи и милости коју нам је указао велики угодник Божији, Свети Василије Острошки.

Ман. св. Јована Кронштатског

На празник Покрова Пресвете Богородице, били смо на Слави у Пећкој Патријаршији, такоће страдалном месту за Србе. Као и већина других градова, Пећ је етничко чишћење претрпела 1999. године, те је за време мартовског погрома 2004. само завршетак овог процеса. 2004. је уништено или оскрнављено 35 православних манастира и цркава, а протерано око 4000 становника. Пре доласка КФОР-а у Пећи је живело око 40.000 Срба. Дана 17. марта 2004. године, приликом напада запаљене су све српске куће. За време тродневних немира 2004., у Пећи су запаљене црква Светог Претече Јована Крститеља, Стара Митрополија са парохијским домом и црква Ваведења Пресвете Богородице, у Белом Пољу, која је настрадала 1999. године, али је била делимично обновљена и оспособљена за богослужење. Такође, порушени су и сви надгробни споменици на гробљу у Белом Пољу.

24. марта 1999. године почели су ваздушни напади на војне циљеве, привредне и цивилне објекте у тада Савезној Републици Југославији. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, бројне цркве и манастири. По завршетку бомбардовања и потписаног споразума, са територије данашњег Косова и Метохије са војском и полицијом је избегло око 250.000 Срба.

За време рата 1999. године, настрадали су и јеромонах Стефан Пурић и монах Харитон Лукић, нови свештеномученици србски.

Јеромонах Стефан је био духовник сестринства у Пећкој Патријаршији, а за време рата је боравио у манастиру Будисавци, метоху Пећке Патријаршије. Када је у јуну 1999. пошао у село по намирнице, по речима очевидаца, Шиптари су га отели. Убрзо су га видели на пијаци оближњег града Истока пребијеног, како га је крвавог и прљавог вукла група Албанаца, да би га бацили у исти бунар у ком је пострадао протојереј Андреј Поповић у Другом светском рату, заједно са другим србским православним становништвом. Свето тело јеромонаха Стефана још увек није пронађено.

15. јуна 1999. године око 11 часова, монах Харитон је примио своје последње послушање у владичанском двору у Призрену. Потребно је било да оде до града по намирнице. Уз пут су кола зауставили терористи у униформама, покупили оца Харитона са собом и одвели у непознатом правцу. Све се то дешавало пред очима немачких миритвораца из Нато. Један немачки новинар је све снимио камером и касније донео у Србску Патријаршију. Обезглављено и изранављено тело оца Харитона су терористи закопали у селу Тусус, у околини Призрена. Тело је нађено 2000. године и извађено уз помоћ Комисије за ексхумацију. Кости руку су биле поломљене, кичма, неколико пршљенова је недостајало. Подрасник и џемпер у области срца су били на неколико места прободени ножем. Монах Харитон је примио мученичку смрт као првомученици за Христа.

На крају нашег Крстног хода у Грчкој, смо били на Солунском војничком гробљу из Првог светског рата где се налази спомен црква и гробље око 8000 Срба који су ту страдали од Немаца и Бугара у пробоју солунског фронта. На српском парчету гробља налазе се и руски војници, које су Срби сахранили, па зато имају исте крстове.

Какве православне светиње сте посетили у Хрватској?

У Републици Србској Крајини, која се сада налази у држави Хрватској, налазе се велике и старе србске светње, које и сведоче о томе да смо ми ту вековима. Ето манастир Крка је из 14. века, мада нисмо овај манастир успели да посетимо, али јесмо друге српске бисере у том крају као што су Кореница, где је на Слави на Малу Госпојину служио владика Герасим. Поред владике Герасима, топлу добродошлицу нам је указао и месни парох цркве, отац Никола, који нас је дочекао у сред ноћи са богатом гозбом и широким срцем у суровој, многострадалној србској земљи Лици.  Затим манастири Гомирје и Драговић у чијем крају се налази велики број свештеномученика.

Крстоходци са владиком Герасимом

За време Другог светског рата један свештеник, Момчило Ђујић, није хтео да гледа мирно како кољу Србе. Момчило Ђујић (Топоље, Книн 1907 – Сан Маркос, Калифорнија 1999), завршио је Богословију у Сремским Карловцима и потом постао парох у селу Стрмице код Книна. Као млад богослов објавио је збирку песама „Емилијаде“. Уочи рата организује четнички пододбор у својој парохији. У априлском рату 1941. склања се у село Кистање, које су окупирали Италијани, а потом се враћа у Стрмице, где води народ у борбу против геноцидних хрватских усташа. Током лета Момчило Ђујић упозорава на опасност од Комунистичке партије Хрватске. До коначног прекида комунистичке инфилтрације у српске редове долази на историјском народном збору у Црним Потоцима, новембра 1941, када се оснива Динарска четничка дивизија. Ђујић, који је већ био командант Пука „Петар Мркоњић“, бива изабран за команданта Дивизије. Наредне године, на предлог генерала Драже Михаиловића, војвода Илија Трифуновић Бирчанин даје Ђујићу звање четничког војводе. Током четири ратне године војвода Момчило Ђујић и његова Динарска четничка дивизија спашавају српски народ са Тромеђе Лике, Далмације и Босне од хрватског геноцида, као и од разорне комунистичке акције.  У Чикагу је 1948. године формиран покрет „Равна гора“, чији је Ђујић био доживотни председник. Покрет је помагао Србима у Книну и околини за време рата у Републици Српској Крајини, а био је и покретач многих акција међу српским исељеницима у иностранству, где је тако изграђено више од 100 православних храмова.

Када сте почели да идете пешице? Како сам схавтио, по Хрватској сте могли само аутобусом да идете, јер је то католичка земља, чланица ЕУ и НАТО.

Да, добро сте то приметили. Помислио би човек да су они тако цивилизовани, ето постали су члан Европске Уније која нам толико прича о основним људским правима човека, а ми као Православни Срби и Руси не можемо никако да шетамо са православним знамењем. Тек када смо напустили државу Хрватску и ушли у Херцеговину, могли смо да кренемо пешака. Тамо смо посетили манастир из 4. века, Завала, где се подвизавао Свети Василије Острошки. Такође и манастири Дужи, Тврдош и Добричево су из 4. века основани у време цара Константина, на његовом путу из Рима до Константинопоља.

Затим сте дошли у Црну Гору? Тамо је тренутно тешка политичка ситуација, да ли се то одразило на ваш Крстни ход? Које србске светиње сте посебно запамтили?

у Црној Гори јесте тешка ситуација, због поделе становишта на оне који немају кризу индетитета и знају да су Срби и они који имају кризу и сматрају себе нечим другим. Нажалост, велика се нетрпељивост тих новопечених Црногораца развија према свему србском, чак можемо рећи и да то прелази у мржњу. Руси су ту у истој категорији са Србима, тако да можда није било баш свуда одушевљења нашим Крстним ходом. Мада, придружио нам се један младић у манастиру Острог, иако без ствари, али са великим одушевљењем.

Близу града Подгорица, налази се манастир Дајбабе, где се налазе целе мошти светог Смеона Дајбабског. Црква-пећина је посвећена Успењу Пресвете Богородице, а осликавао ју је сам Свети Симеон.

Посетили смо и манастир Ћелија Пиперска где је живео и подвизавао се свети Стефан Пиперски, подвижник из 17. века, где се налазе и целе његове мошти.

Наравно, врло значана је била и посета манастиру Цетиње, где се налази десница Светог Јована Крститеља, рука којом је крстио Господа, као и мошти великог србског Светитеља Петра Цетињског.

 Крстоходци са митр. Амфилохијем

Јако је интересантна историја манастира Праскавица, које је такође свезан са Русима. На крају 18. века, Јегор Строганов је дошао из Русије у овај манастир и дао завет игуману Сави да неће причати до краја свог жвота и да ће само радити. Он је постао отшелник, имао је само једну руку, и такав почео да зида степенице од мора уз брдо. У току 10 година, он је преко дана јео само парче хлеба и пио мало воде. Имао је чврсту вољу. Кроз неко време, у Праскавицу је дашао један млади монах по имену Јелисеј. Он је одлично певао и радио са децом и сваки дан са сузама на очима пратио старца Јегора када је он радио. Кроз 4 године, млади монах Јелисеј се разболео и већ био на смртном одру. Замолио је да позову Јегора у његову келију и плакао је. Старац је гледао његово лице и препознао своју ћерку Екатерину која је некад давно побегла из њихове племићке, породичне куће. Тако се млади монах Јелисеј упокојио на рукама свога оца. Ту историју, монаси су дуго чували као тајну. Овај манастир је, по документима из архива, добио од руске царице Екатарине, сталну новчану помоћ из Русије, све до револуције. Ту се налази путир и крст који је на поклон даривао руски император Павле.

Сазнао сам од других крстоходаца да сте стигли и до моштију светог Николе у Барију. Реците нам нешто о томе.

Бродом смо ишли од Бара до Барија и обрели се код моштију Светог Николе. Били смо врло радосни да се ту нашао и један руски свештеник, који је замолио да се отвори гвоздени кавез који се налази око моштију, да би смо се поклонили како доликује. Две ноћи смо били смештени при руској цркви у правосланој мисији у Барију, а од те цркве до моштију Светог Николе смо неколико пута ишли Крстним ходом. Надамо се да ће се у скорије време наћи на лепшем и приличнијем месту мошти овог великог угодника Божијег. 

 Крстоходци у Барију

И какав је потом био Ваш пут?

По повратку у Црну Гору, пели смо се на планину Румију где се налази манастир посвећен Светом Сергеју Радоњешком, управо на Славу. Уложили смо велики труд да се са иконама и молитвом попнемо скоро до врха, где се налази манастир. Тамо се спашавају 4 руске монахиње и игуманија и добили су од нас за Славу на поклон заставу нашег удружења, које носи име Светог Сергеја, да наставе са крстним ходовима на своју Славу сваке наредне године.

Близу града Колашина, у брдима се налази манастир Ћириловац, где смо се са великом муком попели, чак и гуму мењали. Али, наравно, све је било вредно труда када смо по ноћи, Крстним ходом, дошли до манастира који нам је отворио сам отац Јоил и који је сам звонио звона по нашем уласку. Потом смо сели на беседу са старцем у којој је рекао да куда ми прођемо са нашом мироточивом иконом Богородице Пећке, неће бити рата. Да велику благодат носи та икона и подсетио нас на клетву Светог Петра Цетињског да сваком човеку из Црне Горе ко хоће да окрене леђа Русији, отпада живо месо са костију.

Следећа дестинација нам је била Куманица, где се налазе мошти Светог Григорија Куманичког. Подвижник из 13. века, који се подви-завао и на Светој Гори, где је основао и манастир Григоријат, који је по њему и име добио. Основао је и манастир Куманицу. Сваке ноћи око 10 часова, пењу се стазом покајања у брдо где читају акатист Богородици Умекшање злих срца, па смо им се и ми придружили са нашим иконама и прочитали три акатиста Мајци Божијој.  

Где се завршио ваш Крстни ход?

На Покров Пресвете Богородице смо били у Пећкој Патријаршији, али наш Крстни ход се не завршава, већ треба увек да се наставља, може само форму да мења, како каже наш баћушка Корнилије.

После Србије, наша браћа су отишла на Свету Гору, а сестре су остале у Филиру, женском манастиру надомак Солуна, где се десио један интересантан догађај у то време. Једна мирјанка је дошла потрешена у недељу на Литургију и инсистирала да разговара са владиком. Убрзо је објаснила да је имала јављање у сну Архангела Михаила, који ју је упозорио на скоро страдање које ће доћи ако се људи не кају. Да је потребно да се свима прича да не треба красти, лагати, псовати, вршити прељубу, јер је ово мрско пред Богом и да ће страдање доћи брзином којом једна капља воде пада на земљу, уколико се народ не покаје. Можемо приметити да нема много покајања ни код њих, а ни код нас, али можда још битније ни код они који нас воде у Православној Цркви. Сведоци смо припреме такозваног осмог васељенског сабора, за који је Преподобни Кукша (Величко) рекао: „Последња времена наступају. Ускоро ће бити екуменистички сабор под називом „свети“. Али то ће бити тај фамозни  „осми сабор, који ће бити збориште безбожника“. На њему ће се све вере сјединити у једну. Затим ће бити укинути сви постови, монаштво ће бити потпуно уништено, епископи ће се женити. Нови календар ће бити уведен у Васељенској цркви. Будите пажљиви. Трудите се да посећујете Божије храмове док су они још наши. Ускоро се туда неће моћи ићи, све ће се изменити. Само избрани то виде. Људи ће бити натерани да иду у цркву али ми не треба да идемо тамо ни у ком случају. Молим вас, стојте у Православној вери до краја ваших дана и спасавајте се!“

Ипак, ми крстоходци верујемо да ће се испунити пророчанство Светог Серафима Саровског који каже:“ Бог воли Словене због тога што ће до краја сачувати истиниту веру у Господа Исуса Христа. У време антихристово, Словени неће примити њега за свог месију и удостоји ће се велике благодати Божије: биће моћни народ за земљи и другог царства, сем моћног Руско- Словенског неће бити.

Какве су ваше поруке?

Да што већи број људи учествује у Крстним ходовима, да се у народу освежи свест о грешности многих ствари које радимо као да нам користе, да се покајемо за грехе који су нам познати и за оне које ни не знамо да чинимо, да се прекрати константно убијање своје деце абортусима и у вашој и у нашој земљи и да славимо Бога у сваком делу.

Молимо браћу и сестре који ово прочитају да помену нас грешне крстоходце:

Јеромонах Корнилије

Јерођакон Јамвлик

Сергеј

Георгије

Георгије

Андреј

Андреј

Игор

Николај

Зоран

Петар

Генадиј

Вања

Екатерина

Нина

Људмила

Невена

Марина

Наталија

Јасмина

Лариса

Разговор водио Александар Васиљевић.

Прошлогодишње мироточење иконе св. цара Николаја Романова у Чачку, у току Крсног хода