Јустин Сп. Поповић: Достојевски о Европи и Словенству 12

СВ. ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

ДОСТОЈЕВСКИ О ЕВРОПИ И СЛОВЕНСТВУ

ТАЈНА ЕВРОПЕ

Све људске мисли, сва људска осећања, сва људска дела, ако се продуже до краја, имају само два завршетка: један је – човекобог, а други – Богочовек. Између тога креће се целокупна стваралачка делатност рода људског, и на духовном и на материјалном плану.

Хтео или не, сваки човек служи или човекобогу или Богочовеку, доприноси напретку или човекобоштва или богочовештва. Не само главне него и једине детерминанте свеколиког људског живота на земљи јесу: човекобоштво и богочовештво. Сва божанства свих религија на овој нашој планети уствари су само разноврсна уобличења и преображења двају божанстава: човекобога и Богочовека.

Ово су увек осећали снажно и схватали јасно само челници људске мисли. Међу њима, на првом месту, Достојевски. Свеколике проблеме духа људског он је свео на два главна проблема: на проблем Бога и проблем човека. Па и ова два проблема претстављају у ствари само један проблем: „проклети проблем“ човечије личности. Ко реши овај проблем, решио је њиме и све остале проблеме, – то је основно убеђење Достојевскога. Човек је хиљадама година решавао „проклети проблем“ човечије личности, и није га решио. Завршно и потпуно решио га је само Богочовек. И то решио својим богочовештвом, а не човек својим човекобоштвом.

Вековима се Европа мучи да реши „проклети проблем“ човечије личности, и никако не успева. Јер га увек решава човеком и човекобогом, а не Богочовеком. Достојевског је страшно мучио идејни и морални хаос Европе; дуго му је тражио узрок, и најзад га пронашао у римокатолицизму.

Зашто, зашто у римокатолицизму? Узнегодоваће многи. Зар римокатолицизам не проповеда Христа? – Да, проповеда, одговара Достојевски, али унакаженог Христа, Христа поевропљеног, Христа пресазданог по слици и прилици европског човека. У безмерној гордости европски човек није хтео да себе прилагоди Богочовеку, већ је Богочовека прилагодио себи. На разне начине европски човек је дуго и систематски прецењивао човека на рачун Богочовека, док у своме самољубљу није дошао до врха безумља: до гордог догмата о непогрешивости човека. А овај догмат синтезира дух Европе, све њене вредности, све њене идеале, сва њена стремљења. Човек је најзад потиснуо и готово сасвим заменио Богочовека. Дуго и напорно европски човек је обоготваривао себе кроз философију, и кроз науку, и кроз религију (папизам), и кроз културу, и кроз цивилизацију. Али у свему томе и кроза све то дела један и исти дух – дух римокатолицизма. Пошто је догматом о непогрешивости човека – обоготворио човека и прогласио га за врховно мерило у свету човечанских вредности, римокатолицизам је посредно и непосредно, постао узрок атеизма, социјализма, анархизма и свеколике европске културе, човекобошке и човекопоклоничке. Европски човекобог потиснуо је Богочовека. Догматом о непогрешивости човека римокатолицизам је санкционисао човекобоштво у свима његовим функцијама и манифестацијама. Европа се свим силама труди да то човекобоштво зацари у свима областима људске делатности и стваралаштва. Отуда све њене муке, све њене трагедије, све њене смрти.

Проблем Европе је уствари проблем римокатолицизма, – то је закључак до кога је видовити Достојевски дошао изучавајући Европу. У многим својим делима он се бави тим проблемом. Али да бисмо добили што потпунију слику његових схватања у овом погледу, ми ћемо се држати хронолошког реда. Достојевски се први пут опширније бави овим проблемом у своме роману Идиот (1868 год.). За експонента своје идеје он узима свог омиљеног јунака кнеза Мишкина.

            „Римокатолицизам је исто што и нехришћанска вера, вели кнез Мишкин. Пре свега – нехришћанска! То прво, а друго, римокатолицизам је гори од атеизма... Атеизам проповеда само нулу, док римокатолицизам иде даље: он унакаженог Христа проповеда, Христа кога су они сами облагали и наругали су му се, – изопаченог Христа! Они проповедају антихриста, кунем вам се, уверавам вас! То је моје лично и давнашње убеђење и оно ме је много наљутило... Римокатолицизам верује да се без свесветске државне власти Црква не може одржати на земљи, па виче: Non possumus! По мом мишљењу, римокатолицизам није уопште вера, него непосредан, одлучан наставак Западне Римске Империје, и код њега је све потчињено тој мисли, почевши од вере. Папа је заузео земље, земаљско царство, и узео мач. И од тога доба непрестано све тако иде, само су мачу додали још лаж, подмуклост, превару, фанатизам, празноверицу, злочин; титрају се, најсветијим, праведним, простодушним, пламеним осећањима народним! Све, све су за новац продали, за ниско земаљско царство! Па зар то није антихристова наука?! Зар је могло да то не одведе у атеизам? Атеизам је од њих рођен, од тог самог римокатолицизма! Атеизам се и зачео први пут код њих: јер, зар су могли они веровати сами себи? Неверовање у Бога је ухватило корена услед општег гнушања према римокатолицизму; оно је производ језуитске лажи и слабости духовне! Атеизам! Код нас, не верују само извесни, искључиви сталежи; они што су изгубили везу са нашим народним кореном. Али тамо, у Европи, тамо већ страшне масе самог народа почињу да не верују – некада због римокатоличког мрачњаштва и лажи, а сад већ из фанатизма, из мржње према Цркви и хришћанству.

– Ви много претерујете, примећује кнезу Мишкину Иван Петровић; и њихова Црква има својих претставника, достојних сваког поштовања, и пуних врлина.

– Ја никада ни говорио нисам о појединим претставницима Цркве. Говорио сам о римокатолицизму у његовој суштини, говорио сам о Риму. Зар може Цркве сасвим нестати са света? Ја то никада нисам рекао!

– Слажем се, али све је то познато, па, па и – непотребно и ... спада у богословље...

– А, не! А, не! Не само у богословље, уверавам вас да је тако! То се свију нас тиче, много више него што ви мислите. У томе баш сви ми и грешимо, што још никако не увиђамо да то није само, и искључиво, богословска ствар! Јер и социјализам је пород римокатолицизма и римокатоличког порекла! И он је, као и његов брат атеизам, поникао из очајања, као морални отпор римокатолицизму да собом замени изгубљену власт религије, да утоли духовну жеђ ожеднелог човечанства, и да га спасе не помоћу Христа, него насиљем! И то је слобода преко насиља, то је уједињење помоћу мача и крви. „Не смеш веровати у Бога, не смеш имати својине, не смеш имати личност, и, fraternite ou la mort, – два милиона глава!“ „По делима њиховим познаћете их“ – тако је речено у Еванђељу“.

Са извесним допунама Достојевски понавља ту исту идеју у свом роману Бјаси (1871 год.). Он пише: „Римокатолицизам више није хришћанство; Рим је прогласио Христа који је подлегао трећем ђаволовом искушењу; и објавивши целоме свету да Христос без земаљског царства не може опстати на земљи, римокатолицизам је тим самим прогласио Антихриста, и тако упропастио цео западни свет“.

Нема у Европи политичког и социјалног питања, које на посредан или непосредан начин не би било у вези са римокатоличким питањем. По мишљењу Достојевског, у Европи је римокатоличко питање – најважније питање. Све негативне, христоборне силе европског духа састале су се у догми о папској непогрешивости као у жижи, и добиле своју незаменљиву религиозну санкцију. У своме Дневнику Достојевски пише 1873 године: „Римска Црква, у оваквом виду у каквом је сада, постојати не може. Она је то сама громко објавила, када је изјавила да је њено царство од овога света и да њен Христос „не може опстати у свету без земаљског царства“. Идеју римске световне владавине римокатоличка Црква је подигла изнад правде и Бога. Са тим циљем је она прогласила и непогрешивост свога вођа, и то прогласила онда када је у Рим – већ куцала и улазила световна власт: подударност значајна и сведочи о „крају крајева“. До самог пада Наполеона III римска се Црква још могла надати на покровитељство царева, помоћу којих се држала (наиме: помоћу Француске) већ толико векова. Чим ју је Француска напустила – пала је световна власт Цркве. Међутим, ту своју власт римокатоличка Црква неће нипошто, никада и никоме уступити, и пре ће пристати да хришћанство пропадне сасвим, него да световно царство Цркве пропадне. Ми знамо да ће многи мудраци овога света срести нашу идеју с осмехом и махањем главе. Али ми чврсто стојимо за њу, и још једаред изјављујемо: да сада нема у Европи питања које је теже решити него римокатоличко питање; и да нема, нити ће од сада у будућности Европе бити политичког и „социјалног“ заплета, уз који се не би прилепило и са којим се не би везало римокатоличко питање. Једном речју, за Европу, у будућности, нема ништа теже од решења тога питања, иако 99% Европљана у датом тренутку, можда, и не мисле о томе“.

Све мале и велике тајне европског духа састале су се и слиле у једну огромну и незаменљиву догму: догму о непогрешивости човека. Тиме су остварене главне тежње свеколиког европског хуманизма: и световног и религиозног. Човек је проглашен за човекобога. У самој ствари, догма о непогрешивости човека открила је главну тајну европског човека. Кроз њу, европски се човек јавно и искрено исповедио и земаљском и небеском свету, и казао шта је, шта хоће, чему стреми. Том догмом, он је одлучио и потпуно протерао из Европе Богочовека а зацарио човекобога. Тиме је заувек предодредио будућност Европе: она се неминовно мора кретати по начелима и смерницама непогрешивог човека – европског човекобога.

Достојевски с болом и ужасом осећа све то и пише 1876 године: „Римокатолицизам давно себе сматра над свим човечанством. Он се досада проводио само са моћнима на земљи, и надао се у њих до последњег часа. Тај час је, изгледа, сад коначно дошао, и римокатолицизам ће сигурно напустити властодршце овога света, који су га уосталом сами издали, и давно већ започели свеопшту хајку у Европи против римокатолицизма, који се сад, у наше време, коначно организује. Римокатолицизам је и горе наступао некад, кад му је требало; он је не размишљајући много, продао Христа за земаљску власт. Прогласивши као догму: „да хришћанство не може опстати на земљи без световне папске власти“, самим тим је прогласио новог Христа, нимало сличног ранијем; који се полакомио на треће ђаволово искушење, на земаљско царство. „Све ћу ти ово дати, поклони ми се!“ О, слушао сам многе жарке изјаве поводом ове мисли; говорили су ми да вера и лик Христов и сад још живе у срцу многих римокатолика са свом пређашњом истином и свом чистотом. Несумњиво је тако, али се главни извор помутио и заувек затровао. Рим је, ту недавно, дао свој пристанак на треће ђаволово искушење у облику тврде догме; и отуд праве последице те огромне одлуке не можемо ни да приметимо. Занимљиво је да се проглас те догме, откриће „целе тајне“ десило баш оног часа када је уједињена Италија већ куцала на врата Рима. Код нас су се многи тада смејали папи: „љут, али немоћан“... Само, да ли немоћан? Не, такви људи, способни за сличну превртљивост, не могу умрети без отпора. Веле да је одувек тако било у римокатолицизму, бар се подразумевало, да дакле уствари нема никакве промене. Да, али је увек било тајне у томе: папа се много векова претварао да је задовољан са својим мајушним имањем, са папском облашћу, а све то само у алегорији. Важно је да се у тој алегорији скривало зрно главне мисли, пуне, неоспорне, вечите наде папства: да ће се у будућности зрно развити у гранато дрво и прекрити целу земљу. И гле, у задњем часу, кад су му отимали последњу десетину његове земаљске државе, господар римокатолицизма, видећи своју смрт, наједном устаје и признаје праву истину о себи целом свету. „Зар сте збиља мислили да ћу се задовољити само титулом господара папске области? Знајте, дакле, увек сам себе сматрао владарем целог света и свих земаљских царева, и не само да сам се сматрао духовним господарем, него и земаљским! Ја сам – цар царева и господар господара, ја једини на земљи делим судбине, времена и судње дане, и зато то широм целог света објављујем у догми о својој непогрешивости“. – Нека се каже шта се хоће – али ово је моћ! Ово је величанствено, а не смешно! ово је – васкрс старе римске идеје о свесветској владавини и јединству, које није никад ни умирало у римокатолицизму; то је Рим Јулијана Отступника, али не кога је Христос победио, него који је победио Христа у новој, последњој битци. На тај начин се збила продаја истинитог Христа за царство земаљско“.

Догмом о својој непогрешивости, пише Достојевски, папа је уједно с тим прогласио и тезу: да без световне власти хришћанство не може опстати на земљи – то јест, у ствари, прогласио се владарем света, а римокатолицизам наметнуо, сасвим догматски, као прави циљ: свесветску монархију, којој је препоручио да тежи слави Божјој и Христовој на земљи. Та идеја о свесветској монархији, једна је од највећих идеја света, идеја која је поникла од ђавола за време Христовог кушања у пустињи, та идеја не може и неће лако умрети.

Када се човек, ма који човек, прогласи за непогрешивог, онда он даје себи права да може чинити све што му је по вољи. То је сасвим природно и логично. Јер, кад сам непогрешив, онда све што урадим – најбоље је. Непогрешивом човеку све је допуштено, зато што је непогрешив. Ако му је потребно да за остварење извесних циљева санкционише грех, он ће то и учинити. На његовим путевима нема моралних препона и препрека. Његова „непогрешива“ савест дела самостално, аутаркично и независно од свију, свакога и свачега. Ако је „непогрешивом“ човеку потребно да, ма из којих разлога, уклони или прода и највећу вредност наше планете – Богочовека Христа, он ће то и учинити, ношен охолим човекобошким заносом.

У царству непогрешивог човека, у Европи, довршиће се продаја Христа, која је почета, ради земаљске власти. Достојевски то силно предосећа. Оствариоци земаљског царства непогрешивог човека поћи ће на све уступке и компромисе, јер им је, са благословом „непогрешивог“, све допуштено. Страшна црна армија „непогрешивог“ зна када се на кога има ослонити. Достојевски пише: „Продаја истинитог Христа за царство земаљско у ствари ће се збити и довршити у римокатолицизму. Страшна војска има одвећ проницљиве очи, да не би видела ко сад има ону праву моћ на коју се може ослонити. Изгубивши савезнике цареве, римокатолицизам ће се сигурно окренути народу. Он има десетину хиљада саблазнитеља, премудрих, вештих заводника срдаца и психолога, дијалектичара и исповедника – а народ је увек и свуда био простодушан и добар... Сви ти срцезаводници и психолози нагрнуће у народ и донеће му новог Христа, Христа који на све пристаје, Христа проглашеног на последњем римском нечастивом сабору. „Да, другови и браћо наша – рећи ће они – све о чему ви сад бринете, све ми то имамо у овој књизи за вас, већ одавно, и ваши су вођи све то од нас украли. Ако смо вам досада говорили помало друкчије, то је само зато што сте досад били још као мала деца, и било је рано да сазнате истину, али је сад стигло време и ваше истине. Знајте дакле, папа има кључеве светог Петра, а вера у Бога није ништа друго до вера у папу, кога је сами Бог поставио да на земљи буде уместо Бога. Непогрешив је, и дана му је божанска власт, и он је владар времена и судњих дана; и сад је одлучио да је куцнуо час. Раније се главна моћ вере састојала у смерности, али је сад дошао крај смерности, и папа има право да је укине, јер он има сва права. Да, сви сте ви браћа, и Христос вам је свима заповедио да то будете. Ако ваша старија браћа неће да вас приме себи као браћу, узмите мотке и уђите сами у њихову кућу, па их силом натерајте да вам буду браћа. Христос је дуго чекао да се ваша покварена старија браћа покају, а сад вам он сам допушта да објавите: „Fraternite ou la mort!“ (Братство или смрт). Ако твој брат неће да подели своју имовину на пола, узми од њега све, јер је Христос дуго чекао његово покајање, а сад је куцнуо час гнева и одмазде. Знајте и то, да нисте криви ни за своје пређашње ни будуће грехе, јер сви ваши греси произилазе из вашег сиромаштва. А ако су вам говорили о томе и раније ваши бивши вођи и учитељи, знајте, баш да су вам и истину говорили, нису имали власти да вам о томе говоре пре времена, јер ту је власт добио једини папа од самога Бога; а доказ је тај, што вас ти ваши учитељи нису довели ни до чега доброг, сем казни и још тежег сиромаштва; сваки њихов покрет пропадао је сам од себе; при том су вас сви они и варали: да би ослањајући се на вас, постали моћни, и потом се продали скупље вашим непријатељима. А папа вас неће продати, јер од њега нема нико моћнији; он је први међу првима. Само верујте, дакле, па ма и не у Бога већ само у папу, и у то, да је једини он земаљски цар, и да други треба да нестану, јер им је час куцнуо. Радујте се сад и веселите се, јер је настао рај земаљски, сви ћете постати богати, а помоћу богатства и праведни, јер ће вам све жеље бити испуњене и од вас ће се одузети и сваки узрок за зло.

Ове речи су лицемерне, наставља Достојевски, али ће народ несумњиво примити предлог: он ће наћи у свом неочекиваном савезнику моћ која уједињује, која на све пристаје и ничему не смета, силу стварну и историјску, у место вођа сањалица и спекуланата, у чије практичне способности, а каткад и у часност, ни сада, дакако, не верује. Сад вам се пружа и моћ, и даје вам се оруђе у руке; само треба нагрнути свом масом и успети. А зар народ неће успети, зар он није маса? И поврх свега дају му и веру, и тиме умирују и срца многих и многих, јер су се многи међу њима већ осећали тужни без Бога... Нека ми се опрости моја самоувереност, али ја верујем да ће се све ово остварити у Западној Европи, у ком било облику, то јест римокатолицизам ће прићи демократији, народу, и напустити земаљске цареве, зато што су и они њега напустили“.

Главне идеје и покрети у Западној Европи, посредно или непосредно, у битној су зависности од римокатоличке идеје. Она је у њима невидљиво присутна, као душа у телу, али је и силна као душа. Ма којим путевима ишла мисао европског човека, она свесно и несвесно изграђује све на човеку као темељу, а избегава Богочовека и његово Еванђеље. Из свега провирује или чежња за непогрешивошћу и аутаркичношћу човека, или самозвана непогрешивост и охола самодовољност. На срцу свега је печат римокатолицизма. Говорећи о римокатолицизму, Достојевски не говори само о римокатоличкој религији, већ о целој римокатоличкој идеји, о судби нација, које су се сложиле под том идејом у току хиљадугодишњице, које су њоме прожете скроз. „У томе смислу, вели Достојевски, Француска је, на пример, најпотпуније оваплоћење римокатоличке идеје у току векова; она је глава те идеје, наслеђене, наравно, још од Римљана, и у њиховом духу. Та Француска, која је сада безмало изгубила скоро сваку религију, (језуити и атеисти су тамо једно исто), која је затворила не једанпут своје цркве, и која је, једном чак и самога Бога подвргла гласању збора, та Француска, која је из идеја 1789 године развила свој нарочити француски социјализам, то јест умирење и уређење људског друштва без Христа и мимо Христа, као што је хтео, па није умео да изведе то уређење у Христу, римокатолицизам – та иста Француска, и у револуционарима конвента, и у својим атеистима, и у својим социјалистима, и у садашњим комунарима својим – још једнако, и у највишем степену, и јесте, и наставља бити нација римокатоличка потпуно и сасвим, сва заражена римокатоличким духом и словом његовим. На уста својих најнеоспорнијих атеиста она проглашује: Liberte, Egalite, Fraternite – ou la mort, баш тако како би проглашавао то сам папа ако би био принуђен да прогласи и да формулише: liberte, egalite, fraternite римокатоличко – сасвим његовим стилом, његовим духом, правим стилом и духом папа средњега века. Чак и садашњи социјализам француски – вероватно ватрени и кобни протест идеје римокатоличке од стране свију људи и нација које је римокатоличка идеја гушила, и који би желели пошто-пото да живе и продуже живети без римокатолицизма и без његових богова – и тај протест, који је фактички почео крајем прошлог столећа, (али у ствари много раније), није ништа друго до верно и недоступно продужење римокатоличке идеје, најпотпунији и коначан њен завршетак, њена кобна последица која се стварала вековима! Јер социјализам француски није ништа друго до насилно сједињавање људи – идеја која потиче још од старог Рима, и која се потом у римокатолицизму потпуно сачувала. На тај начин, идеја ослобођења људског духа од римокатолицизма, ушла је ту баш у најтесније форме римокатоличке, узете из саме сржи римокатоличког духа, од слова његовог, из материјализма његовог, из деспотизма његовог, од морала његовог“.

Човек је најмање механичко биће међу земаљским бићима. Главне особине и основне функције његовог бића немају у себи ничег механичког. Само непознавање психофизичког устројства човечијег бића или свесно порицање слободе човекова духа, сврстава човека у механизме и хоће да га подвргне механичким законима развића и делатности. А када је реч о уједињењу људи, оно се ни на који начин не може извести механички. Људи су, пре свега, много више духовна него физичка бића, зато је проблем уједињења људи – духовни проблем. Док се не пронађу, и не усвоје, и не спроведу начела и силе које ће духовно ујединити људе, сваки покушај да се људи уједине на неки други начин, обично се остварује мачем и огњем. Идеја о уједињењу људи у свесветску империју ма којим путем – идеја је старог, паганског Рима. Насупрот њој стоји хришћанска идеја о духовном уједињењу људи као деце једног небеског Оца и браће међу собом, и то уједињење путем еванђелских средстава. Идеју старога Рима усвојио је римокатолицизам са извесним, не битним, изменама.

То је за Достојевског јасно и несумњиво, јер као ретко ко он уме да чита најзагонетније јероглифе људске историје. Он пише: „Стари Рим је први дао идеју свеопштег уједињења људи, и први је мислио (чврсто веровао) да ће је практично остварити у облику светске монархије. Али је та формула пред хришћанством пала – само формула, а не и идеја. Јер та идеја је идеја европског човечанства, од ње се створила европска цивилизација, због ње Европа само и живи. Срушила се једино идеја светске римске монархије, а место ње дошао нови идеал светског уједињења у Христу. Тај се нови идеал разделио на источни, то јест идеал потпуног духовног уједињења људи; и на западно-европски римокатолички, папски, потпуно супротан источноме. То западно римокатоличко оваплоћење идеје испунило се на свој начин, али је изгубило хришћанство, духовно начело, јер се везало са староримским наследством. Римско папство је објавило да се хришћанство и његова идеја без владања над свима земљама и народима, не може остварити; али не у духовном смислу, него државном – другим речима без остварења на земљи нове светске римске монархије, на челу које не би био римски император, већ папа. И зато је опет почео покушај са светском монархијом, потпуно у духу староримског света, само у другом облику. Док у источном идеалу имамо – прво, духовно уједињење човечанства у Христу, а тек после, због тог духовног уједињења свих у Христу, несумњиво има да проистекне и правилно државно и социјално јединство – дотле по римском тумачењу имамо: прво спајање државе чврстим јединством у облику светске монархије, па тек после духовно јединство под воћством папе, као владара овог света.

„Отада, наставља Достојевски, тај покушај римског света напредовао је и стално се мењао. Развијањем тог покушаја, језгро хришћанског начела се скоро сасвим изгубило. Одбацивши најзад хришћанско духовно, наследници старо-римског света су одбацили и папство. Пламен страшне француске револуције у суштини није ништа друго до последњи облик, промена и ново оваплоћење исте старо-римске формуле светског уједињења. Али се нова формула показала недовољна; нова идеја се није завршила. Био је тренутак када је међу свима нацијама које су наследиле старо-римски позив, наступило скоро очајање. О, разуме се, тај део друштва који је извојевао за себе политичко воћство 1789 године, то јест буржоазија – ликовао је и објавио: да даље не треба ићи. Али су зато сви они умови, који су по вечним законима природе осуђени на вечито неспокојство, тражење нових формула за идеале, и нових речи, што је неопходно за развитак организма човечанства – сви су се они окренули пониженима и увређенима, свима који нису добили ништа по новој формули свечовечанског уједињења, који је прогласила француска револуција 1789 године. Ови сада објавише своју нову реч, а та је: неопходност свеопштег уједињења људи, не у смислу раздеобе равноправности и права на живот међу отприлике четвртином човечанства, остављајући пак остале да буду само сиров материјал и средство за експлоатисање ради среће те четвртине човечанства – већ неопходност уједињења људи на основу опште равноправности, да би сви и свако учествовао у искоришћавању благодати овога света, па ма ко они били. И прегнули су свима средствима да остваре то решење; то јест, не само средствима хришћанске цивилизације – него не заустављајући се ни пред чим“.

Када је у западној Европи непогрешивост човека у принципу догматски санкционисана, зашто да се њоме не користи сваки Европљанин? Главно је да је човек у начелу непогрешиво биће, и има права да све проблеме и све муке свога духа решава по своме нахођењу. То у толико пре, што је лик Богочовека Христа, то једино истински непогрешиво руководство за људско биће кроз чудесне тајне светова, унакажен римокатолицизмом. У томе је баш извор свих недаћа и заблуда европског човечанства. У замену за Христа, европски човек је понаизмишљао себи безброј теорија, идеја, хипотеза, илузија, утеха. Међу њима: материјализам, атеизам и социјализам. У праву је Достојевски када каже: „Римокатолицизам, који је већ одавно продао Христа за земаљско господство, који је тиме принудио људе да се одрекну њега, и, на тај начин био главни узрок материјализма и атеизма у Европи – тај римокатолицизам, природно, зачео је у Европи социјализам. Јер социјализму је задатак да реши судбину човечанства не са Христом, него мимо Бога и мимо Христа; он се дакле природно зачео у Европи као замена за хришћанско начело које је у њој пало; и напредовао упоредо са изопачавањем и нестанком хришћанства у римокатоличкој цркви“.

Када људи замене Богочовека „непогрешивим“ човеком, онда они, природно, замене и његово Еванђеље разним другим учењима. „Непогрешиви“ има право на све. Он је поставио циљ: основати свесветску монархију, на челу са њим – „непогрешивим“. За остварење тога циља „непогрешиви“ допушта сва средства, дајући им своју „непогрешиву“ санкцију. Све је допуштено, допуштени су сви компромиси, само ако воде остварењу постављеног циља. Савезник и држилац царева и владара, „непогрешиви“ ће, кад му устреба, прићи социјалистима. Пророчка истина бруји из Достојевскових речи: „Ако све светске владе оставе и одбаце једном папство, онда ће се више него вероватно догодити да ће се папство бацити у загрљај социјалистима и сјединити са њим. Папа ће изаћи пешке, и бос, пред све убоге, и рећи ће им: све што они уче, и што траже, давно већ постоји у Еванђељу, да досада само још није било наступило време да они то сазнаду, а сад је наступило, и да стога, он, папа, жртвује Христа, и верује, као и они, у мравињак људски! Римокатолицизму (то је одвећ јасно) није потребан Христос него светска власт: „Вама треба да се уједините против непријатеља – уједините се под мојом влашћу, јер сам само ја међу свима владарима и властима универзалан – и пођимо заједно“.

Када изгуби подршку владара, папизам ће се обратити демосу, народу. Достојевски пише: „Римокатолицизам ће се обратити народу, који је толико векова презирао удварајући се раније земаљским краљевима и царевима. Али тада ће се он обратити народу зато што неће имати куда; и обратиће се баш вођама највише покретљивог и немирног елемента у народу – социјалистима. Народу ће римокатолицизам рећи: све што проповедају социјалисти, проповедао је и Христос. Он ће дакле изопачити, и продати им Христа још једанпут, као што га је продавао раније толико пута, за земаљско господство, бранећи права инквизиције, која је мучила људе за слободу савести у име оног Христа који је волео и ценио само оног ученика који Му је прилазио слободно, не ученика купљеног или заплашеног. Римокатолицизам је продавао Христа благосиљајући језуите и одобравајући оправданост девизе: „свако средство, ради Христовог дела“. Цело Христово учење је одискони преобраћао једино у бригу о земаљском господству и о будућем државном поседовању целога света.

„Када се римокатоличко човечанство окренуло од тог чудовишног образа у којем су му претставили Христа, онда, после читавог низа векова пуних протеста, реформација, итд. – појавили се, почетком овог столећа, покушаји да се свет уреди и мимо Бога и мимо Христа. Немајући инстинкт пчеле или мрава, који без погрешке и правилно граде кошницу и мравињак, људи су зажелели да створе нешто слично људском правилном мравињаку. Одбацили су једино формулу човечијег спасења, која је произашла од Бога, и објављена човеку Откривењем: „Љуби ближњег као себе самог“, и заменили су је практичним поставкама, као: Chacun pour soi et Dieu pour tous“ (Свако за себе, а Бог ће за све), или научним аксиомама, као: „Борба за опстанак“. Немајући инстинкт животиња, по којем оне живе и уређују свој живот без погрешке, људи су се гордо уздали у науку, заборавивши да је за посао какав је: створити на основу једнакости друштво – наука још у пеленама. Појавила се дакле маштања. Будућа Вавилонска кула постала је, с једне стране, идеал, а с друге стране, страх целога човечанства. Али се за занесењацима, појавили ускоро други учитељи и учења, проста и разумљива свима, као: „Опљачкати богате, запалити свет крвљу, а онда ће се све некако само по себи уредити“. Отишли су још даље; појавило се учење о анархији. Ако би се она могла остварити, за њом би сигурно отпочео поново период људождерства, и људи би били принуђени опет све испочетка да почињу, као пре једно десет хиљада година. Римокатолицизам разуме све то одлично, и умеће да саблазни вође подземног рата. Он ће им рећи: „Ви немате центра, ни реда у вођењу посла, ви сте сила која је раскомадана по целоме свету, а сада, с падом Француске, и сила пригњечена. Ја ћу бити ваше једињење, и привући ћу међу вама све оне који у мене још верују“. Овако или онако, уједињење ће се догодити. Римокатолицизам умрети неће; социјална револуција пак, и нов социјални период у Европи, такође је несумњив: те две силе се несумњиво морају сагласити, та два тока спојити се. Разуме се, римокатолицизму би добро дошао покољ, крв, грабеж, чак и људождерство. Јер се тако најпре може надати да ће моћи још једном, у мутној води да лови рибу, да ће то бити моменат када ће се човечанство, измучено хаосом и неправичношћу, бацити опет њему у загрљај, и он ће постати, поново, у целини и на јави, самовласно и ни с ким не делећи силу, „земаљски господар и ауторитет овога света“, и тиме ће коначно постићи свој циљ“.

Последњу тајну у односима „непогрешивог“ европског човека према Богочовеку Достојевски је пророчком видовитошћу открио и неподражљиво проанализирао у Великом инквизитору. Генијални идеолог и прагматичар римокатолицизма, Велики инквизитор говори Христу: „Ми смо исправили подвиг Твој и засновали га на чуду, на тајни и на ауторитету. Разљути се! ја нећу твоје љубави, стога што и ја тебе не волим! И шта имам да кријем од Тебе? Зар не знам с ким говорим? Оно што имам да Ти кажем, све Ти је већ познато, ја то читам у очима твојим. И зар ћу ја сакрити од Тебе тајну нашу? Можда Ти баш хоћеш да је чујеш из мојих уста? Е па ево Ти, чуј је: ми нисмо с Тобом, него с њим, – ето ти наше тајне! Ми већ одавно нисмо с Тобом, него с њим; већ осам векова. Равно пре осам векова узели смо ми од њега оно што си Ти с негодовањем одбацио, онај последњи дар који ти је он нудио кад Ти је оно показао сва царства земаљска: ми смо узели од њега Рим и мач ћесаров, и објавили смо себе за цареве земаљске, за цареве једине, премда нам све досад није пошло за руком да доведемо наше дело до потпуног завршетка... Дуго ће се још чекати на довршетак тог дела, и много ће земља за то време препатити, али ми ћемо свој циљ постићи и бићемо ћесари, и онда ћемо мислити о свеопштој срећи људској... Ми смо узели мач ћесаров! А узевши га, наравно, ми смо одбацили Тебе, и пошли за њим“.

По Великом инквизитору, тајна социјализма сачињава део тајне римокатолицизма. Инквизитор говори Христу: „О, проћи ће још читави векови лутања и лудовања слободног ума, људске науке и људождерства; – јер зато што су почели дизати своју Вавилонску кулу без нас, они ће свршити људождерством... Знаш ли Ти, проћи ће векови, и човечанство ће прогласити устима своје премудрости и науке: да злочина нема, па дакле нема ни греха, него има само – гладних. „Нахрани, па тада можеш захтевати од њих врлину и честитост!“ – ето шта ће бити написано на застави која ће се подићи против Тебе, и којом ће се разрушити храм твој. На месту храма твога подићи ће се нова зграда, подићи ће се наново страшна Вавилонска кула; и премда се ни она неће довршити, као ни некадашња, али Ти би ипак могао избећи ту нову кулу, и за хиљаду година смањити патње људске; – јер они ће и тако доћи к нама, пошто се најпре хиљаду година напате и намуче са својом кулом! Они ће нас тада опет пронаћи под земљом, у катакомбама, где се скривамо, (јер ћемо наново бити гоњени и мучени), наћи ће нас и завапиће: „Нахраните нас, јер они што нам обећаше огањ с неба, не дадоше нам га“. И тада ћемо ми дозидати њихову кулу, јер ће је дозидати онај, ко њих нахрани, а нахранићемо их ми у твоје име, а слагаћемо им да је у твоје име“. Али, да би их заувек придобили, „ми ћемо им дати тиху смирену срећу, срећу слабачких створова – онаквих како их је Бог створио... О, ми ћемо им допустити и да греше. Они су слаби и немоћни, и они ће нас волети као деца зато што ћемо им дозволити да греше. А ми ћемо им казати да ће сваки грех бити искупљен и опроштен, ако буде учињен са нашом дозволом; а дозвољавамо им да греше стога, што их волимо... Најмучније тајне њихове савести, све, све ће то пред нас доносити, а ми ћемо им све одобрити“...

Једна иста тајанствена мрачна сила дела и у творцима човекобога и у идеолозима европског „непогрешивог“ човека. На последњем њиховом дну таји се мрачни дух зла и уништења, чији је крајњи циљ: уклонити Богочовека и заменити га „непогрешивим“ човеком, човекобогом. То је за Достојевског очигледна и непобитна аксиома. Он се држи тога и пред крај свога живота када у своме „исповедању вере“ (profession de foi) изриче свој завршни суд о римокатолицизму. Он вели: „На Западу се Христос помрачио, кад је западна црква унаказила Христов лик претворивши се у Римско царство, и оваплотивши га поново у облику папства. Доиста, на Западу не постоји више ни хришћанство ни Црква, ма да има још много хришћана, који никад неће нестати. Римокатолицизам већ није више хришћанство, него прелази у идолопоклонство; а протестантизам се гигантским корацима приближује атеизму и колебљивој, несталној (не вечитој) науци о моралу“.

У човечанском свету ни издалека не постоји вредност која би бар донекле могла заменити Богочовека Христа. У свима областима људског живота Он је апсолутно незаменљив. Све праве вредности од Њега долазе и на Њега се своде. Када људска мисао хоће да без Њега и мимо Њега реши ма које питање, она се стрмоглави у понор нихилизма или у хаос анархије. Пошто је у западној Европи Богочовек замењен човеком, то је европско човечанство ушло у хаос, из кога су природни излази: револуције, анархије, тираније, покољи, људождерства, уморства. Што је зидано не на Богочовеку, мора се срушити само од себе. Испуњено гордим духом човекобошке грандоманије, минирано разорним елементима самозване „непогрешивости“, тело Европе мора експлодирати и расути се у прах и пепео.

То је Достојевски својом пророчком душом снажно предосећао, и 1880 године писао: „Европа се налази уочи пада, уочи пада свеопштег и ужасног! Мравињак који се у њој саздао без Цркве и Христа, (јер се црква тамо, помутивши свој идеал, свуда претворила у државу) са из основе пољуљаним моралним начелима, начелима која су погубила све опште и све апсолутно – тај је мравињак, велим, сав поткопан. Наилази четврти сталеж, лупа, наваљује на врата, и ако му се не отвори, разбиће врата. Он неће старе идеале, и одбацује сваки дотад постојећи закон. На компромисе, на уступке, неће пристати; подупирачима зграду нећете спасти. Уступци само распаљују, а он жели све. Настаће нешто што се не да ни замислити. Сви ти парламентаризми, све грађанске теорије које се сад исповедају, сва сакупљена богатства, банке, науке, Јевреји, све ће се то срушити за један тренутак, и отићи бестрага... Све је то „близу, пред вратима“. Ви се смејете? Блажени они који се смеју. Дај, Боже, здравља, видећете сами. Тада ћете се само чудити... Одговорићете ми, смејући се: „Лепо ви волите Европу кад јој то проричете“. А зар се ја радујем? Ја само предосећам: да је рачун готов. Крајње разрачунавање, плаћање рачуна може се догодити и много пре но што ни најјача машта могла замислити. Симптоми су ужасни. Већ сам стародревни и неприродни политички склоп европских држава могао би послужити као почетак свему. А како би могао бити природан, кад се неприродност находи у основима, и сакупљала се вековима? Не може један мали део човечанства владати свим осталим човечанством као робом, – а једино са тим циљем формирала су се досад сва грађанска (одавно нехришћанска) уређења у Европи – која је данас потпуно незнабожачка. Та неприродност, и та „нерешива“ политичка питања (уосталом свима позната) морају на сваки начин довести великом, крајњем, расправљачком политичком рату, у који ће сви бити умешани, и који ће букнути још овога столећа, можда већ следеће деценије... У Европи, у тој Европи где је сакупљено толико богатство – сав грађански основ тих европских нација, сав је поткопан и може се сутра срушити без трага, на веки веков, а на место њега да наступи нешто нечувено-ново, што нимало неће личити на пређашње. Све богатство што је Европа сакупила, неће је спасти од пада, јер ће „у трен ока нестати и богатства“... Никада Европа није била тако пуна непријатељских елемената као у наше време. Као да је све подривено и набијено барутом, и само чека прву варницу“. Са бескрајном тугом и дирљивим саучешћем Достојевски пише 1871 год. из Дрездена своме пријатељу Страхову: „Људи пишу и пишу, а превиђају оно што је најглавније. У западној Европи народи су изгубили Христа (римокатолицизам је крив), и зато је западна Европа близу пада“.

Пророштва Достојевског о Европи испуњује се постепено на наше очи. Европско човечанство, вођено духом хуманистичке охоле „непогрешивости“ срља из мрака у мрак, из ноћи у ноћ, док се не стропошта у мрклу, вечну поноћ, иза које нема зоре. А тамо човек у човеку не распознаје свога бесмртног брата, јер се то збива једино у светлости сетног и чудесног Богочовека Христа...