Јустин Сп. Поповић: Достојевски о Европи и Словенству 6

СВ. ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

ДОСТОЈЕВСКИ О ЕВРОПИ И СЛОВЕНСТВУ

ТАЈНА АТЕИСТИЧКЕ ФИЛОСОФИЈЕ И АНАРХИСТИЧКЕ ЕТИКЕ

Не постоји мера којом се трагика човекова може измерити у овом свету. Али та трагика неосетно прелази у неиздржљиву комику, када бедни човек покуша да безброј бескрајних загонетки света сведе на неколико ситних проблема и у њиховом решењу види решење целокупног проблема живота. Уморан од трагике, човек прибегава разноврсним бајкама: религиозним, философским, научним. Али нигде не налази покоја свом узнемиреном срцу и пометеном уму. А одасвуд одјекује иронични кикот и разлеже се саркастични потсмех. То као да се неко потсмева човеку и исмева све његове напоре и потхвате.

 

Човек не може, и неће, да без протеста и бунта поднесе тај потсмех. Ако ништа друго, он одговара на њега бар – шкргутом зуба. И то је нешто, зар не? Да ли је то стварна утеха, нека кажу неутешни. Безочно увређени и одвратно понижени свирепом загонетношћу света, многи људи протестују на разне начине. Али је страшно, ако је њихов протест – протест глувонемих.

Да би се колико-толико осветио, европски човек је покушавао да загонетност света и човека сузи до извесне сношљиве мере. У нервозној надметљивости и свет и човек сужени су толико, да су од неких сведени на цигло „седам загонетки“. Свет и човек су на тај начин упрошћени до неподношљиве комике. Но и поред свега тога, иоле пробуђено сазнање и узнемирено срце осећа како се над човеком и даље пролама грмљавина небеских тајни, како га и даље шибају муње космичких загонетки, како и даље нема громобрана који би га заштитио од њих. Ако ни у чему другом, живот увек изобилује у загонеткама и изненађењима. Мисао човекову поражава вазда нова чињеница: граница живота је у немању никаквих граница, крај живота је – бескрајност, а граница – безграничност.

Творци човекобога су покушали да упросте и сузе човека, да би могли упростити и језиву загонетност света. Да би могао поднети увредљиву трагику света, човек треба да буде прерађен из сложеног у просто биће, из дубоког у плитко, из широког у уско. Али, упркос свима напорима, они нису успели у томе. Штавише, досадашњој загонетности света и човека они су додали још једну велику тајну, још једну страшну загонетку: своју тајну и своју загонетку. Можда нам нико никада не би могао објаснити ову њихову тајну и одгонетнути ову њихову загонетку, да то није учинио видовити Достојевски у роману Браћа Карамазови, у поглављу које носи наслов: Ђаво. Кошмар Ивана Карамазова.

Ту нам Достојевски отвара најскривенију одају Иванове душе, у којој се скрива главна стваралачка сила човекобога. Иако необично индивидуалан и завидно самосталан, Иван у исто време претставља својеврсну колективну личност, у којој су идејно заступљени и подземни антихерој, и Раскољников, и Ставрогин, и Кирилов, и Иполит, и Смерђаков. Тајна њихове мисли је у Ивановој мисли. Иванова философија света и човека је и њихова философија, само разрађена до генијалног савршенства. Ко открије тајну Иванове личности, истовремено открива и тајну њихове личности.

У поменутом поглављу Достојевски нам пророчки видовито открива и показује колико је Иван био самосвојан и самосталан при изграђивању своје философије и етике: непримању света и Христа, и стварању човекобога. До убиства Фјодора Карамазова Иван је мање-више теоријски и апстрактно живео троструком догмом атеизма: нема Бога, нема бесмртности, нема ђавола, и категоричким императивом анархизма: све је дозвољено. Али када је Смерђаков, одушевљен његовом философијом, применио у животу његов категорички императив, у Ивану се десио страшан унутрашњи земљотрес, који је испретурао сав његов духовни свет и разбудио на нову јаву и нову стварност сва његова осећања, све његове мисли, сву његову личност.

Из несагледних и за евклидовски ум недосежних дубина Иванове душе, кроз рушевине и пукотине његовог разореног унутрашњег света, покуљала су нека неслућена нова осећања и поплавила његов разбијени, немоћни ум. Основни принцип анархизма, пренесен из области идеја у област земаљских реалности и остварен у кругу људског живота, изазвао је поражавајућу анархију и у Ивановом срцу, и у Ивановом уму, и у Ивановој вољи. И он никако не може да угуши у себи анархични бунт против себе; никако не може да овлада својим срцем, својим умом, својом вољом, својим бићем. Све се у њему разбудило и узбудило, и насумице кренуло некуд, неким новим путевима, који ко зна куда воде и одводе; све је код њега у неком дивљем покрету и делиријуму, као и код Раскољникова после убиства старице. Укаљана светост личности и повређена неприкосновеност њених моралних основа протестује и усплахирује целокупно Иваново биће, доводи његов евклидовски ум до кошмарног бунила, до халуцинације, до страшног унутрашњег пожара у коме сагорева сва његова атеистичка философија и анархистичка етика, и он, као некад Раскољников, одлази да изда и преда себе, и да пред судом изјави како је он стварно убио Фјодора Карамазова.

У страшним часовима живота, када претрне ум и премре срце, човек скоро и не осећа физичке границе своје личности, не осећа тело на себи. Тада на неки необјашњив начин сав човек постаје духовнији; па и оно што је највештаственије у њему, тело његово, губи од своје физичке сировости и суровости и постаје нека врста духовног тела. У таквим часовима човек је најспособнији да дође у додир са оним што је духовно у свету око њега и у световима изнад њега, да се ослободи робовања временском и просторном и да се косне вечности и вечнога. У тим часовима човек експериментално сазнаје да је његово биће шире но што ум његов зна и дубље но што срце његово слути, и да он има не само додирних тачака него и несумњивих веза са нечим што превазилази простор и време. Језивост тајне човековог бића баш и долази отуда што људи не знају ко све и шта све, и у коликој мери, учествује у њиховом животу и сарађује при стварању и уобличавању њихових мисли, осећања, планова, жеља.

У најстрашнијем часу свога живота Иван је сазнао на најубедљивији начин да је у стварању његове философије и етике учествовала надчовечанска, надвременска и натпросторна сила, која постаје кошмар чим покуша да уђе у круг људских временско-просторних збивања. Иван осећа присуство те нежељене силе, која своју реалност показује на тајанствен па ипак скоро чулно опипљив начин. Одлика је те тајанствене силе да се постепено објективира и поступно конкретизира. Када се већ довољно објективирала, она силом своје неуклонљиве конкретности приморава измученог Ивана да је призна за објективну реалност. Чак су и Иванова чула принуђена да је приме за реалност. На Иванове очи та се невидљива сила постепено претвара у видљиву; од једва приметне тачке она се разраста у нешто веће и стварније, у неко полу-реално биће, у неку полу-реалну личност, и то полу-реалну у физичком, али непобитно реалну у духовном, метафизичком смислу.

Иванова мука над мукама и ужас над ужасима састоји се нарочито у томе што он свим бићем осећа своје присно психичко сродство са овом кошмарном личношћу у којој се на његове очи врши тајанствен прелаз из овостраног у онострано, из физичког у метафизичко, из временског у вечно. Он, зилотски поклоник евклидовског ума људског, огорчено протестује свим бићем својим против ове кошмарне личности. Друго му ништа и не остаје, јер је свега себе оградио и обзидао законима земаљске људске логике, која не допушта да ишта надземаљско, надвременско, надчовечанско уђе у царство људских евклидовских идеја и стварности.

Ивану је доста мука које му својим загонеткама и тајнама задају простор и време, и нико нема права да му намеће некакве вредности са њиховим вечним тајнама и загонеткама. Иван има свој евклидовски свет; он хоће да његов свет буде херметички затворен одасвуд, без икаквих прозора који би гледали у некакве вечности и њихове бесконачности. Али његов тајанствени кошмарни посетилац не обраћа пажњу на његове жеље, нити тражи од њега дозволу да у његов евклидовски свет убаци штошта онострано, натприродно и бесконачно. На необјашњив, али очигледан, начин он учествује у Ивановом духовном животу: мисли његовим мислима, сарађује на његовим идејама. Штавише, он се толико саоваполћује Ивановом духу, да довршава мисли које Иван почиње, даје дефинитивне облике Ивановом хаотичном психичком стању, облачи у речи Иванове проблеске мисли, удваја Иваново сазнање, философира Ивановом философијом, дошаптава Ивану нове мисли, нове идеје, нове теорије, генијално брани Иванову атеистичку философију и анархистичку етику.

Успитате ли: ко је тај кошмарни, па ипак стварни, посетилац Иванов, може ли се окарактерисати и окатегорисати? – Иван одговара право и просто: ђаво. А Достојевски одговара: кошмар-ђаво. И још додаје: сва се тајна Иванове философије и етике састоји у Ивановом интелектуалном савезу са кошмар-ђаволом. Њихови су се интелекти толико зближили и сродили, да су им и философија и етика заједнички. У једном од најинтересантнијих дијалога за које свет зна, Достојевски излаже ту њихову философију и етику. Кошмар-ђаво је експонент те философије. Она има четири основна догмата: 1) непримање овог Божјег света, 2) непримање Христа, Божјег Логоса, 3) све је дозвољено и 4) стварање човекобога.

Први догмат своје философије, непримање света, кошмар-ђаво образлаже и брани на виртуозно лукав и логичан начин. Он претставља овај свет као нешто начињено од најгорег материјала. Својим наказним устројством овај свет изгони и уништава све што је добро, узвишено, анђелско, божанско. Обрете ли се у овом свету неко добро биће, оно не може да дуже остане добро, већ се раније или касније преобраћа у рђаво биће. Јер је овај свет толико рђав и зао, да у њему и сам анђео постаје ђаво. Опкољени ужасима, неправдама, насиљима, у овом страшном свету и анђели се од очајања и по некој фаталној неопходности претварају у ђаволе.

Обично је међу људима примљено као аксиома, вели кошмарни посетилац Ивану, да сам ја пали анђео. Тако ми Бога, ја не могу да замислим, на који сам то начин могао икада бити анђео. Ако сам некада и био, то је било тако давно да не би био грех и заборавити. Сад се задовољавам и уживам кад ме сматрају за уредна и поштена човека, и живим како се може, трудећи се да будем пријатан. Ја људе волим искрено! – о, ја сам и сувише оклеветан! Овде, кад се на неко време међу вас доселим, мој живот протиче као нешто стварно, и то ми се највише допада. Јер ја, као и ти, страдам од фантастичнога, па стога и волим ваш земаљски реализам. Ту код вас је све оцртано, ту је формула, ту је геометрија, а код нас све некакве неодређене једначине.

Бескрајна пространства опкољавају земљу и зјапе неподношљивом празнином. Притом, у њима је такав мраз, да се тамо мора смрзнути и следити не само све што се човек зове већ и све што се дух зове. „У тим васионским пространствима, у том етру, у тој води „јаже бје над твердју“ – такав је мраз... то јест какав мраз! То се ни мразом не може назвати; замисли само: сто педесет степени испод нуле! Позната је она забава сеоских девојака: на мразу од тридесет степени нуде неком, који то не зна, да лизне секиру; језик се у тренутку смрзне и прилепи за гвожђе, а онај звекан здере кожу и окрвави језик; и то је на тридесет степени, а оно је стопедесет! Та ту само прст ставити на секиру, па би га нестало као да га није ни било, кад би... само могла тамо да се деси секира...

– А зар се тамо може десити секира? Запита наједаред Иван Фјодоровић расејано и гадљиво. Он се отимао из све снаге: да не поверује своме бунилу и да не падне коначно у лудило.

– Секира?

– Па, да; шта би тамо било са секиром? Повика Иван Фјодоровић наједаред са некаквом свирепом и енергичном упорношћу.

– Шта ће бити у пространству са секиром? Каква идеја! Ако доспе некуд подаље, онда ће, мислим, заћи па летети око земље, као сапутник, ни сама не знајући зашто.

Секира – сателит, сапутник земљин! Није ли то најсатанскија идеја која се могла зачети и родити у нашем човечанском свету? Кружећи око земље, она би немилосрдно секла и уништавала свако људско биће које се усуди да узлети изнад земљине сфере и вине у царство небеских идеја и стварности. Човек је земљин заробљеник. У земљиној атмосфери он је затворен као у челичној лопти. Границе земљине атмосфере чува секира која неумољиво смрвљује све земљине бегунце.

Свет је тако глупо створен и тако одвратно устројен, да кошмар-ђаво не налази у своме уму никакве логичке разлоге за постојање оваквог света. Он налази у себи и довољно логике и довољно осетљивости, да овакав свет одбаци страсно и безусловно. Он би можда и могао поднети насиље које овај свет претставља својим постојањем, када би оно било само нека спољна, транссубјективна стварност. Али је његов најстрашнији ужас у томе што је самовољни Творац намерно учинио одрицање свега иманентним његовом самосазнању, што је учинио да за њега: одрицати значи бити, постојати, живети. Тако, да би кошмар-ђаво могао рећи за себе: Ја одричем, дакле – постојим. Са сетом, из које провирује нека неземаљска иронија, он говори Ивану: „Некаквим тамо праисконским, превременским наређењем, које ја никако не могу да схватим, ја сам одређен да све „одричем“ „.

Одрицати све што је створено, све што постоји; не примати свет; увек осећати, увек сазнавати, увек тврдити да је свет „herzlich schlecht“, – то је срж Ивановог кошмара и Фаустовог Мефистофела, то је срж сваког демонизма уопште.

Ја сам дух који стално одриче!

И то са правом, јер све што постаје

Ваља да пропадне.

Стога би било боље, да ништа не постаје.

Главни позив и посао ђавола у свету јесте: критиковати Божју творевину и одрицати је. Уствари, ђаво је први критичар и оснивач критицизма. Овако како је створен и устројен, свет је вечна и неопростива увреда за ђавола и његово самосазнање. У томе он вешто апологира себе: он није ни крив ни одговоран за овакав свет, јер га он није ни створио ни уредио. Штавише, кошмар-ђаво тврди да је он од насилничког Творца одређен и предодређен за одрицање, јер без одрицања нема критике, а без „одељка за критику“ какав би то био часопис што се зове живот? Без критике било би само „осана!“ А за живот је мало „осана“; треба да „осана“ пролази кроз огањ сумње. „Елем, тада изабраше несретника на којем се кола ломе, натераше га да пише у критичком одељку часописа, и тако се ето доби живот. Ми ту комедију разумемо, продужава своју мисао кошмар-ђаво. Ја, на пример, отворено и просто захтевам своје уништење. Не, ти мораш живети, кажу они мени, јер без тебе ништа неће бити. Кад би на земљи било све благоразумно, онда се никад ништа не би догодило. Без тебе не би било никад никаквих догађаја, а треба да буде догађаја. Те тако ја, – како ми је, да ми је –, служим, стегнувши срце, да би могло бити догађаја, и чиним неразумне ствари – по заповести“.

Живот је комедија, – то је основна поставка ђаволове философије света. Трагедија људи састоји се у томе што ту комедију сматрају за нешто озбиљно. Кошмар-ђаво разуме потпуно бесмисленост света, зато и чезне за самоуништењем. Али њему не допуштају да уништи себе, јер је, такав какав је, неопходан животу оваквом какав је. И стога све што чини, чини „по заповести“. „Једино по службеној дужности, вели он Ивану, и по свом социјалном положају, приморан сам остати при пакостима. Сву част добра неко узима за себе, а мени су пале у део саме пакости“

Врло опрезно кошмар-ђаво прелази на главни разлог Ивановог бунта: страдање. Страдање и јесте живот, говори он Ивану. Какво би задовољство било без страдања? Све би се претворило у једну бесконачну молитву; било би свето, али и досадно. Но страдање би се могло и поднети, када би постојало само у границама овог нашег тродимензионалног света. Али је страхота у томе, што оно прелази границе овог видљивог света, и залази у онај свет, невидљиви, бесконачни, вечити.

Да би употпунио своју богоборачку космологију, кошмар-ђаво прича Ивану како и они у оном свету имају све што и ми у овом свету: празноверице, сплетке, потказивања, глупости, нарочито много страдања, мука, мучења. „Све што имате ви, вели он Ивану, имамо и ми, то ти из пријатељства одајем, ту нашу тајну, премда је забрањено“.

– А каквих мука још имате у оном свету, прекиде Иван, одједном чудно живнувши.

– Каквих мука? Ах, боље не питај. Пре је било и овако и онако, а сад узеле маха све неке моралне муке, „гриже савести“, и томе сличне бесмислице. А то се прво код вас завело, као „ублажење ваших нарави“. И ко је при томе у добитку? У добитку су једино бесавесни, јер каквих они могу имати грижа савести, кад савести уопште немају. Зато страдају сад људи исправни, који још имају савест и част.

Иванов кошмарни посетилац говори о бесмртности и оностраном, загробном животу, као о нечем што је за њега очигледно, што он непрестано посматра и што је саставни део његовог самосазнања и самоосећања. За њега то није ствар логичких доказа и дијалектичких виспрености већ ствар непосредне очевидне реалности, коју он најконкретније доживљује, види, слика, описује. Тек нешто од свега тога он успева да утисне у уске чауре људских појмова и преведе на човечански језик. О тој вечној теми, „о нашој теми“, како он вели Ивану, он има једну анекдоту или, боље, легенду. Та легенда је легенда о рају.

Био једном на земљи, вели та легенда, један мислилац и философ, који је све одрицао: законе, савест, веру, а пре свега – будући живот. И он умре, мислећи да ће право у мрак и смрт, а оно пред њим – будући живот. Он се пренерази и поче да негодује. „То је у супротности с мојим убеђењима“ – рече. Е, зато му сташе судити, и он би осуђен. Би осуђен: да у помрчини прође један квадрилион километара, и тек кад тај квадрилион прође, отвориће му се врата раја и биће му све опроштено. Али осуђени постоја мало, погледа, па леже на пут попреко: „нећу да идем! Из начела нећу да идем!“ ... Одлежао је скоро хиљаду година, а затим устао и пошао, и прешао квадрилион километара. Онда су му се отворила рајска врата. И тек што је ушао у рај, а није провео ту ни два секунда, он је ускликнуо, да би за та два секунда вредило прећи не само квадрилион километара, него квадрилион квадрилиона километара, па још подигнут на квадрилионити степен.

У ову легенду кошмар-ђаво уплеће мисао о понављању земље, да би што јаче отровао измученог Ивана, као што је та мисао касније тровала несрећног Ничеа. Та данашња земља можда се сама билион пута понављала, вели кошмар Ивану; то јест, преживљавала се, ледила се, распрскавала се, распадала на саставне елементе, опет вода „јаже бје над твердју“, затим опет комета, опет сунце, опет из сунца земља, – тај се развитак можда већ бесконачно много пута понавља, и све у једном истом виду, до најмањих ситница. Једна досада, да гора већ не може бити!

Али пошто је земља глупо саздана и трагично уређена, пошто је све сам ђаволски хаос, пошто свет на апсурдима почива, пошто је све и сва само безмерна и бескрајна бесмислица, то и вечито понављање света не би било ништа друго него вечито понављање свих бесмислица, свих хаоса, свих глупости, свих гадости.

Присуство кошмарног посетиоца страховито мучи Ивана. Њему би се хтело да логички схвати, објасни и дефинише то створење које тако смело философира о васиони и земљи, као да су то неке безначајне ситнице. Посетилац осећа то немо питање и покушава да дефинише себе на јаснији, човечанскији начин.

– Ја сам икс у неодређеној једначини, говори он Ивану. Ја сам некаква утвара, привиђење живота, које је изгубило све крајеве и почетке, па је напослетку заборавило како да назове само себе. Ти се смејеш... не, ти се не смејеш, ти се опет љутиш. Ти се вечно љутиш; ти би само да ти је ума и памети, а ја ти опет понављам: да бих дао сав овај надзвездани живот, све чинове и почасти, само зато да се оваплотим у душу неке бакалкиње, па да Богу свеће у цркви припаљујем.

– Па зар ти у Бога верујеш? Осмехну се Иван са мржњом.

– То јест, како да ти кажем, ако ти озбиљно...

– Има ли Бога, или нема? Викну Иван са енергичном упорношћу.

– А, па ти то баш озбиљно? Соколе мој, ја то, богами, не знам; велику си реч казао.

– Не знаш, а Бога видиш? Не, ти не постојиш сам по себи, ти си – ја, ти си ја, и више ништа! Ти си – трице, ти си моја фантазија!

– То јест, ако хоћеш, ја и ти се држимо једне философије, ето то ће бити истина. Je pense donc je suis. Мислим, дакле постојим – то знам поуздано, све пак остало што је око мене, сви ти светови, Бог, па чак и сам сатана, – све то за мене није доказано да ли постоји само по себи, или је само моја еманација, доследно развиће мога ја које постоји преисконски и једнолично...

„Ја и ти се држимо једне философије“, вели кошмар-ђаво Ивану, и тиме открива тајну целокупне Иванове философије. Сродност њихових интелектуалних сила пројављује се јасно у њиховом заједничком погледу на свет и живот. На несхватљиво тајанствен начин кошмарна демонска сила прожима Иваново биће и струји кроз његове мисли, осећања, жеље. Она се толико упила у његову душу, да се готово полу-оваплотила у њему, и он је потпуно неспособан да себе јасно разликује од ње. Између својих и кошмар-ђаволових мисли и речи он осећа не само сличност него и генетичку сродност.

– Слушај! Обраћа се Иван своме кошмарном посетиоцу. Ја сам као у бунилу... Ја те неки пут не видим, и гласа ти чак не чујем, али увек нагађам оно што ми ти мељеш, стога, што то ја, ја сам говорим, а не ти! Ти си лаж, ти си болест моја, ти си утвара! Ја само не знам чиме да те уништим, и видим да ћу се неко време морати мучити и трпети. Ти си моја халуцинација. Ти си оваплоћење мене самог – уосталом само једне моје стране... мојих мисли и осећања, и то само најгаднијих и најглупљих... Ти си – ја, овај исти ја, само са другим лицем. Ти говориш оно што ја мислим... Само узимаш моје гадне мисли, и што је главно – глупе. Ти си глуп и простак. Ти си страшно глуп. Не, нећу те моћи издржати! Шта да радим, шта да радим!

Интересантно је, значајно је и достојно сваке пажње: мисао о непримању света и Бога Иван убраја у своје најгнусније и најглупље мисли. То је сигнал да се у њему помаља нешто ново, нешто што потискује старе вредности и стара мерила. Из хаоса, у који је Иван увучен својим атеизмом и анархизмом, појављују се неке нове вредности и нова мерила; стара критериологија постепено уступа место новој. Али процес рађања нових вредности и нових мерила безмерно је мучан и болан за тако искрену и целовиту природу као што је Иван.

Кошмарно присуство демонске силе, које он осећа свим бићем, приморава и његов ум, и његово срце, и његова чула, да признају постојање нове реалности: постојање ђавола. За Ивана пак, признати постојање ђавола, које он није признавао нити желео да икада призна, неизрециво је мучно и тешко.

– Ни једног тренутка те не примам за реалну истину! Некако бесно довикује Иван свом кошмарном посетиоцу... Не, ти не постојиш сам по себи, ти си – ја, ти јеси ја, и више ништа!... Ти си глуп, ти си страшно глуп! ... Хоћеш да ме победиш реализмом, да ме увериш да ти постојиш, али ја нећу да верујем да ти постојиш! Нећу поверовати!

– Назадњачки је, одвраћа Ивану кошмарни посетилац, у наше време, веровати у Бога, а ја сам ђаво, у мене се може веровати.

Иван се свим силама труди да не поверује у реалност полу-фантастичне и полу-реалне појаве свога посетиоца. Навикнут на људско дијалектички и људско емпириски метод доказивања земаљских истинитости, Иван не може да схвати и прими метод који његов посетилац употребљава да би доказао своју реалност. Али му посетилац притиче у помоћ и открива тајну свога метода.

– Ти си сан, и ти не постојиш довикује гневно Иван своме посетиоцу.

– По жестини, са којом ме одбацујеш, смејући се одговара посетилац Ивану, ја долазим до убеђења да ипак у мене верујеш.

– Нимало! Ни стотинити део не верујем!

– Али хиљадити верујеш. Та хомеопатски делови су можда најјачи. Признај да верујеш, но, макар на десетхиљадити део...

– Ни на тренутак! Јаросно узвикује Иван. Ја бих, уосталом, волео да могу да поверујем у тебе! Додаје он наједаред некако чудновато.

– Охо! Гле, па ти признајеш! Но ја сам добар, ја ћу ти помоћи. Чуј! Ја сам тебе ухватио, а не ти мене. Ја сам ти баш нарочито твоју причицу испричао, коју си ти заборавио, да се коначно у погледу мене разувериш.

– Лажеш! Циљ је твоје појаве да ме увериш да ти постојиш.

– То јесте. Али колебања, али борба вере и неверовања, – то је неки пут таква мука за осетљива и савесна човека, као ето ти, да је боље обесити се. ја сам ти, знајући да малчице верујеш у мене, ја сам подметнуо потпуно неверовање, испричавши ти ону легенду. Водим те између вере и невере наизменце, и ту имам свој циљ. То је нов метод. Јер када се у погледу мене сасвим разувериш, ти ћеш ме у очи почети уверавати да нисам сан, него да у самој ствари постојим, ја тебе већ знам: и ето тада ћу постићи свој циљ, а циљ је мој благородан...

– Остави ме, удараш ми по мозгу као неотступна мора, болно јауче Иван, немоћан пред својим привиђењем. Досадно ми је с тобом, неиздржљиво и мучно. Много бих дао кад бих те могао отерати!

Немогућно је, онтолошки немогућно, да се човек ослободи своје самосвести. Али и када би успео у томе, он би престао бити човек, јер не би био у стању да осећа себе као себе. Ако би се међу ужасима овога света тражио највећи и најсвирепији, онда би такав ужас био овај: у својој самосвести гледати најстрашнију и најодвратнију реалност. Иван би се можда и могао ослободити кошмарног присуства свога посетиоца, када овај не би на један необјашњив начин прожимао његово самосазнање и био скоро полу-оваплоћен у његовом бићу.

Вијано трагиком света, раздражено ужасом живота, Иваново самосазнање се појачало до крајњих могућности и проширило до последњих граница, а кошмарни посетилац вешто и неприметно води Ивана кроз очајање у безумље: кроз непримање света у непримање Христа. Он то чини, јер је на то одређен и приморан самом природом свог несрећног христоборског сазнања; крив је не он, кошмар-ђаво, већ свемоћни Творац који га је саздао злим! Уколико има слободе, он је добар и предобар!

Када се Мефистофел јавио Фаусту, вели он Ивану, засведочио је о себи да хоће зло, а чини само добро. Он, нека чини како хоће, а ја ћу сасвим противно. Ја сам можда једини човек у целој природи који воли истину и искрено жели добро. Ја сам био присутан када је, на крсту умрла, Реч узлетала на небо, носећи на грудима својим душу с десне стране распетог разбојника; ја сам слушао радосну вриску херувима који певаху и клицаху: „осана“, и громогласно проламање усклика серафима, од кога се тресло небо и сва васиона. И ево, кунем ти се свим што је на свету, хтео сам да се придружим том хору па да кликнем са свима: „осана!“ Већ је слетало, већ ми се отимало из груди... Јер ја сам, ти знаш, врло осетљив и уметнички пријемчив. Но здрави смисао, – о, та најнесретнија особина моје природе, – задржа ме и ту у потребним границама, и ја пропустих тренутак! ... Јер шта би, – помислих у истом тренутку, – шта ли би изишло из мога „осана“? Оног часа би све утрнуло на свету и не би се збивали никакви догађаји. Те тако, једино по службеној дужности и по свом социјалном положају, био сам приморан угушити у себи добар моменат и остати при пакостима. Част добра узима неко сву за себе, а мени су пале у део саме пакости... Што ли сам од свих створења у свету само ја један осуђен на проклетство? ... Та ја знам да је ту посреди тајна, али ту тајну неће нипошто да ми открију, јер, кад бих ја видео у чему је ствар, ја бих гракнуо: „осана!“ и одмах би ишчезао потребни минус, те би у свем свету настала разборитост, а с њом, наравно, и крај свему... Знам да ћу се на крају крајева и ја помирити, доћи ћу и ја до мог квадрилиона, и дознаћу тајну. Не док се то не деси, ја гунђам, и, стежући срце, вршим своју задаћу: упропашћујем хиљаде, да би се спасао један. Колико се душа, на пример, морало упропастити, и колико поштених имена осрамотити, да би се добио само један праведни Јов, са којим су ме тако љуто насамарили во времја оно! Не, док се не обелодани тајна, за мене постоје две истине: једна тамошња, њихова, мени засад сасвим непозната, а друга моја. И још се не зна која ће бити лепша.

Ова чудна апологија и ово необично расположење непримања Христа има тако много Ивановог, да се човек мора питати: ама, где овде престаје кошмарни посетилац а настаје Иван; шта је у свему томе Иваново а шта посетиочево; може ли се повући јасна и одређена граница између онога што припада једноме и онога што припада другоме? Једно је несумњиво: све што кошмарни посетилац говори, може бити познато само ономе који је Иванову философију непримања Христа посматрао изнутра, из Ивановог самосазнања, и пратио је у њеном развићу од почетка до краја. И не само посматрао и пратио, него и сам активно у њој учествовао.

„Здрави смисао“, а то значи: здрав разум, евклидовски ум и јесте она несрећна особина која не да и Ивану и његовом кошмарном посетиоцу да приме Христа и поверују у Њега као Бога и Логоса света. Но Ивана нарочито узбуђује и боли то што се кошмарни посетилац безочно и дрско завлачи у најскривеније одаје његове душе. Стога са тугом он срдито и немоћно пребацује своме посетиоцу: „Свеколике глупости, колико их год има у мојој природи, и које сам ја већ одавна преживео и премлео у мом уму и одбацио као непотребну цркотину, – ти ми то сад подносиш као некакву новост!

Посреди је Иванова покајничка исповест: своје непримање Христа Иван назива глупошћу и давно одбаченом непотребном цркотином. Разуме се, он то чини посредно. Али то ниуколико не умањује карактер саме чињенице: Иван је свим бићем осетио и неким прозорљивијим видом сагледао сву катастрофалност и убитачност непримања Христа од стране људске природе. И када му ђаво објављује да је својом апологијом непримања Христа имао у виду писца поеме која носи назив „Велики инквизитор“, Иван, сав црвен од стида виче:

– Забрањујем ти да говориш о „Великом инквизитору“!... Ћути, или ћу те убити!

И не обраћајући пажњу на Иванове претње, кошмарни гост смело и подробно образлаже Ивану Иванов план о уништењу у човечанству идеје о Богу, о разорењу досадашњег морала, о смртности човека и његове душе, о преобраћању човека у човекобога, о новом моралу, заснованом на принципу: све је дозвољено. Све то гост говори заносећи се својом красноречивошћу, све већма подижући глас и подругљиво погледајући на Ивана. Али Иван, не могући више да издржи, нагло узима са стола чашу с чајем и баца је на говорника.

– Ма то је сасвим глупо! – узвикује овај, скачући са канабета и стресајући прстима просути чај са себе, – сетио се човек Лутерове мастионице! Овамо ме сматра за сан, а баца се чашама на свој сан! То је сасвим женски!

У том часу долази Аљоша са вешћу да се Смерђаков обесио. – Ја сам знао да се он обесио, проговори замишљено Иван.

– А од кога си знао?

– Не знам од кога. Али сам знао. Да ли сам знао? Да, он ми је казао. Он ми је колико малочас говорио.

– Ко он? – запита Аљоша, и нехотице осврнувши се унаоколо.

– Стругнуо је... Од тебе се уплашио, од тебе, голуба. Ти си „чисти херувим“. Тебе Димитрије херувимом назива. Херувим... Громогласно проламање усхићења серафима! Шта је серафим? Можда читаво сазвежђе. А можда је читаво сазвежђе свега само какав мали хемиски молекил...

– Брате, седи! – проговори Аљоша у страху. – Седи, тако ти Бога, на канабе. Ти си у бунилу...

– Не, не, не! – повика наједаред Иван, – то није био сан! Он је био, он је ту седео, ето на том канабету. Кад си ти лупао у прозор, ја сам се бацио на њега чашом... ето том... Чекај, и пре сам ја спавао, али тај сан није сан. И пре је то бивало. Ја сад, Аљоша, имам снове... но то нису снови, него јава: ја идем, говорим и видим... а спавам. Он је ту седео, он је био ту, ето на том канабету... Он је страшно глуп, Аљоша, страшно глуп...

– Ко је глуп? О коме говориш, брате?

– Ђаво! Навадио се па ми долази. Двапут ми је долазио, управо трипут. Он ме једи тврдећи да се ја љутим што је он просто ђаво, а не сатана са опрљеним крилима, са грохотом, тутњавом, и сјајем. Он није сатана, он лаже. Он је самозванац. Он је просто ђаво, – један тричав, незнатан ђаво. Он и у купатило иде. Скини му хаљине па ћеш сигурно наћи реп, дугачак, гладак...

– И ти си чврсто уверен да је неко ту седео? – запита Аљоша Ивана.

– Ето на том канабету, у углу. Ти би га отерао. Па ти га и јеси отерао; ишчезао је чим си се ти појавио. Ја волим твоје лице, Аљоша. Јеси ли знао, да ја волим твоје лице? А он – то сам ја, Аљоша, ја сам. Све ниско, све подло и презрено што је у мени!... Он је страшно глуп, но он баш тим побеђује. Он је лукав, животињски лукав, он је знао чиме ће ме довести до помаме. Непрестано ме је једио: како ја у њега верујем, и тим ме је нагнао да га слушам. Подвалио ми је, као каквом детету. Он ми је уосталом рекао о мени много истине. Ја то никад не бих себи рекао. Знаш, Аљоша, знаш, ја бих врло волео кад би он у самој ствари био он, а не ја!

Иако бескрајно самопоуздан, Иван жеравично осећа и сазнаје да је ђаво на најинтимнији начин уткан у његово самосазнање. Он увиђа најзад да је ђаво главна стваралачка сила и његовог атеизма и његовог анархизма. Али једно осећање сажиже му душу и једна мисао сагорева му срце: осећање и мисао да његова природа није у стању дуго подносити такву интимну заједницу са ђаволом. Сва његова осрамоћена, понижена и увређена природа устаје против његове, и ђаволове, философије, против његове, и ђаволове, етике. И он, приморан неком унутрашњом неодољивом неопходношћу, одлази у суд где се врши ислеђење о убиству његовог оца Фјодора Карамазова. И пред свима објављује да је Смерђаков убица, а не Димитрије Карамазов.

– Нашег оца је убио Смерђаков, а не брат. Он је убио, а ја сам га научио да га убије, – вели Иван.

– Јесте ли ви при чистој свести? – пита га претседник са чуђењем.

– Та то баш и јесте, што сам при свести... при подлој свести, при таквој као и ви. .. . Умирите се, ја нисам луд, ја сам само – убица!...

– Ко је ваш сведок?

– Онај с репом, ваше превасходство... Le diable n’existe point! Не обраћајте пажњу: тричав, сићушни ђаво...

Тајна Иванове личности је обелодањена. Састоји се у Ивановом интелектуалном савезу и интимном друговању са ђаволом. Као што ђаво вели Ивану: Сатана сам, и сматрам да ми ништа људско није туђе, – може и Иван са истим правом рећи ђаволу: Човек сам, и сматрам да ми ништа сатанско није туђе. Човек и ђаво као да су синонимна бића, те могу сарађивати један са другим и замењивати један другог у нашем човечанском свету, а можда и у још понеком од постојећих светова.

Обелоданивши тајну Иванове личности, Достојевски је у исто време обелоданио тајну и осталих својих негативних, атеистичких и анархистичких типова, јер је Иван њихов незаменљиви претставник и апологет. Prima causa њихових личности је пронађена: интелектуални савез и друговање са ђаволом. Тога је донекле свестан и Ставрогин. На речи Дарије Павловне: „Нека вас Бог сачува од вашега демона!“ он одговара: „О, какав мој демон! То је просто мало, гадно, скрофулозно ђаволче с кијавицом“. Раскољников је такође у извесној мери свестан ђаволовог учешћа у његовом злочину. Он са исповеда Соњи: „Соња, ја знам да је мене ђаво вукао... Соња, ја сам хтео само једно да ти докажем: да ме је тада ђаво навео, а тек после ми је објаснио да ја нисам имао права онамо ићи, јер сам и ја тачно онаква вашка као и сви. Он ме је исмејао, и ево ме дошао сам сад к теби!“

Тајна атеистичке философије и анархистичке етике је откривена и објављена: ђаво. Подземни човекомиш је завршио круг свога усавршавања, успео се на последњи врх својих чежњи, остварио пуноћу своје личности, постао је – човекобог. А то у свету наших земаљских стварности значи: постао је човекођаво.

Тако, на тајанственим границама човекова бића, где се видљиво расплињује у невидљиво и невидљиво згњушњава у видљиво, одигравају се најкомпликованије драме: неке невидљиве силе, жељене или нежељене, потајно се и вешто увлаче у свет човекових мисли, осећања, жеља, намера, суделују у њима на неосетан начин, сарађују човеку при стварању философије и етике, учествују у целокупном животу човековом и остављају видљиве и невидљиве трагове на свему што припада човеку. Достојевски је својом пророчком видовитошћу открио тајанствено учешће невидљивих сила у животу савременог човека, нарочито у изграђивању његове атеистичке философије и анархистичке етике. У томе је његово генијално прозрење и пророчко откривење.