Јустин Сп. Поповић: Достојевски о Европи и Словенству 5

СВ. ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

ДОСТОЈЕВСКИ О ЕВРОПИ И СЛОВЕНСТВУ

ИДЕОЛОЗИ И ТВОРЦИ НОВОГ ЧОВЕКА

Нема Бога, нема бесмртности, нема ђавола, али има проклетих природних закона, има свирепих страдања, има језивих ужаса. Шта да ради са њима бедан евклидовски ум људски? Не постоји Бог, али постоји бол, постоји болно, несрећно, исмејано биће што се човек зове, биће обдарено атомски малим умом. Сва се природа његовог ума исцрпљује сазнањем да је овај свет неиздржљива бесмислица, која на апсурдима почива.

 

Човеку као да је намерно дат ум који не може ни свет да прими, ни Бога да схвати. Он не налази у себи силе које би га прилагодила оваквом свету и помирила са Богом над оваквим светом. У њему тако мајушном и слабачком само је нешто бескрајно и безмерно. То је: страдање од људождерског чудовишта што се свет зове. Његова је дилема очигледна и кобна: он или мора победити свет или бити побеђен од света, трећега нема.

Аветињска ужасност овако створеног света доводи јадан ум људски до очајања, које поступно прелази у лудило. Човек се мора или потпуно изменити физички и духовно, или примити свет овакав какав је. А све дотле, његова је судбина тужна и трагична: непрестано подносити неподношљиву тиранију свемоћног чудовишта и свесно робовати одвратном насилнику. Да би овладао физисом света, човек мора изменити свој сопствени физис. А да би овладао идејом и планом света, човек мора изменити свој евклидосвски ум.

Овакав какав је, човек је роб бесмислене трагике и дрске комике. Неки ћудљиви ужас мрви све што је људско. И кукавни човек има толико сазнања да се у овом свету непрекидно осећа као беспомоћни човекороб. Али, у таквом случају, сазнање је најпроклетији дар. Јер нашто ми сазнање које се састоји у томе да ме учини свесним кобне чињенице, чињенице: да сам роб некаквог одвратног, али свемоћног, чудовишта? Да би се спасао гнусног ропства, човек мора или престати да буде човекороб и да постане човекобог, или – другог излаза нема.

Између човекороба и човекобога постоји огромно растојање. Да би постао човекобог, јадни човекороб мора најпре de idea и de facto да уништи све друге богове. Но не само то. Он мора да обоготвори себе, да би собом заменио све богове и њихове законе. Само на гробљу свих претходних богова човек може да прогласи себе човекобогом. У новом пантеону човек има да буде једино божанство, једини идол, коме ће се сва твар клањати и њему јединоме служити.

Људски ум не може другачије да мисли него: ако Бог постоји, мора бити Апсолут. Али и када човек жели да постане бог, он уствари жели да постане други Апсолут. Два Апсолута не могу да опстану један поред другог у овом свету, јер се међусобно искључују. Да би постао апсолутни господар овога света, човекобог мора да уништи сваки други Апсолут. Пошто је Бог, ако постоји, једини Апсолут, то је главна дужност човекобога да уништи Бога и да идеју о Богу искорени у људској души. Са уништењем идеје о Богу уједно се уништава и идеја о бесмртности човечије душе. Пред кандидатом за човекобога стоји двоструки задатак: уништење идеје о Богу и бесмртности, и управљање светом по својој самодржавној вољи и свемоћи.

ИВАН КАРАМАЗОВ

По моме схватању, резонује Иван Карамазов, нема шта да се руши, треба само уништити у човечанству идеју о Богу, ето с чим треба почети! Чим се цело човечанство одрече Бога, (а ја верујем да ће се тај период, паралела геолошким периодима, испунити), онда ће сами од себе, без људождерства, пасти и сви пређашњи погледи на свет, и, што је главно, сав пређашњи морал, и настаће све ново. Људи ће се удружити да узму од живота све што им он може дати, али неизоставно за срећу и за радост једино у овом овдашњем свету. Човек ће се увеличати духом божанске, титанске гордости, и појавиће се као човекобог. Сваког часа безгранично побеђујући природу својом вољом и науком, човек ће самим тим сваког тренутка осећати уживање толико високо, да ће му оно заменити све пређашње наде на уживања небеска. Сваки ће дознати да је он цео смртан, без васкрсења, и примиће смрт гордо и спокојно, као бог. Он ће из саме гордости појмити да не треба да ропће на то што је живот тренутак, и заволеће брата свога без икакве награде. Љубав ће задовољавати само тренутак живота, али баш та свесност о тренутности њеној појачаће њен огањ за онолико колико се пре расипао и топио у надама на љубав с ону страну гроба и бесконачну.

У човековој гордости има неке тамне бесконачности. Понесен њоме, човек сматра да све може, јер контрола савести престаје чим боговање гордости настане. На недоличан начин гордост потисне из душе човечије сва здравија мерила истине и наметне себе за врховно мерило. Иванова философија човекобоштва претстављала би само теориску вредност, ако човек и човечанство не располажу стваралачком силом, која је у стању да основну замисао ове философије оствари. Али, ако човек и човечанство располажу in nuce том силом, питање је, да ли може икада наступити период, у коме ће идеја човекобоштва овладати целим човечанством и оваплотити се у њему потпуно и апсолутно.

Може ли човек, може ли човечанство икада успети да у својој души потпуно уништи идеју о Богу? Може ли икада настати такав период? Ако настане, онда је све решено, мисли Иван, и човечанство ће коначно удесити свој живот. Али пошто се то, због укорењене глупости човечанске, јамачно још ни за хиљаду година неће удесити, то је свакоме ономе који већ сад сазнаје истину, дозвољено да свој живот удеси потпуно онако како се њему свиђа, на новим начелима. У том смислу њему је „све дозвољено“. Па не само то: ако тај период и никад не настане, то, пошто Бога и бесмртности нема, новом је човеку слободно да постане човекобог, макар један у целом свету, а тада, наравно, у новом чину, он ће лака срца прескочити сваку ранију моралну преграду пређашњег роба-човека, ако затреба. За Бога закон не постоји! Где стане Бог – тамо је већ место Божје! Где станем ја – ту ће одмах бити прво место... „све је дозвољено“, и свршена ствар!

Атеизам се неминовно извија у анархизам. Мортализам је близанац атеизма. Без-божје је по самој својој природи без-закоње. Иван је несумњиво у праву када по свим логичким законима анархизам изводи из атеизма и мортализма. Али анархизам је само један вид аморализма. Иван захвата у свету човечанских вредности дубље и шире. Његова смела мисао виртуозно анализира атеизам и мортализам и очигледно показује да је аморализам њихово рођено чедо. Ако нема Бога и бесмртности, онда нема ни добра ни зла. Човек је врховна вредност и једини творац свих закона и мерила.

Уништи ли се у човечанству вера у Бога и бесмртност душе, човек ће се обрести с оне стране добра и зла, и за њега ништа неће бити неморално. Шта више, њему ће бити све дозвољено, па и људождерство. Али, Иван је човек који воли завршене и довршене мисли. И у овом случају он своју мисао доводи до краја. Он тврди: за сваког човека, који не верује ни у Бога ни у своју бесмртност, мора се морални природни закон одмах изменити у потпуну противност пређашњем религиозном закону; и таквоме човеку, не само да се мора дозволити себичност која иде до злочина, него се она чак мора признати као неопходан, најплеменитији и најблагороднији излаз из његовог положаја. „Злочин не само да се мора дозволити, него се чак мора признати као најнеопходнији и најпаметнији излаз из положаја свакога безбожника“.

Човекобогу и кандидату за човекобога „све је дозвољено“. Али, против таквог схватања протестује људска савест. „Савест! Шта је савест? Пита Иван. Ја је сам правим. Што се ја мучим? Из навике. По општој човечанској навици, за седам хиљада година. Па кад је тако – одвикнимо се од савести и бићемо богови!“

КИРИЛОВ

Идеја о човекобогу разједа Кирилова. Она му је из ума сишла у срце, разлила се по крви, упила у тело, претворила у душу. Он не само има ту идеју, већ она има њега, влада њиме, јер се оваплотила у њега. Силом своје воље он ју је унео у своје инстинкте, и од ње начинио свој главни инстинкт. Свесно и несвесно, вољно и инстинктивно он се мучи једном непрекидном муком: како идеју о човекобогу учинити схватљивом, приступачном и усвојљивом за све људе. Али, да би човек постао бог, треба раскрстити са старим Богом, протерати Га из људске природе и из света. мА како приступао себи и свету око себе, Кирилов свуда наилази на проблем Бога. „Ја не могу о другом, вели он, ја целога живота мислим само једно. Мене је Бог целога живота мучио“.

Истражујући порекло идеје о Богу, Кирилов налази да не само што човек има ту идеју у себи него болује њоме. Она је његов главни бол, чији је узрок – страх од смрти. „Бог је бол, у страху од смрти. Ко победи бол и страх, тај ће сам постати бог. Тада ће бити нов живот, и нов човек, све ново. Тада ће се историја делити на два дела: од горила до уништења Бога, и од уништења Бога до ...

– До горила.

– до физичке промене земље и човека. Биће човек богом, и промениће се физички. И свет ће се променити, и рад ће се променити, и мисли, и сва осећања“.

Као осећање, бол је нешто дубље и природније од страха. Више има човека у болу него у страху. Болна осећања несравњено више везују човека са горњим светом и Богом него осећања страха. Зато је Кирилов у праву када идеју Бога спаја тако присно са осећањем бола. Ако треба уништити идеју Бога у човеку и човечанству, онда претходно треба уништити осећање бола. Страх је створио прве богове, тврдио је Лукреције. То је површна и скучена мисао. Кирилов је много дубље заронио у психолошко порекло идеје о Богу. Ако би се макар за тренутак допустила хипотеза да је неко психичко својство створило богове, онда би то својство пре било бол него страх. У том случају, ослободити човека од бола значи ослободити га од богова. А убити богове није друго до убити обману. Кирилов је сав у том мутном осећању и туробном сазнању.

– Сваки ко хоће што је прво и главно, слободу, тај мора смети да убије себе. Ко сме себе убити, тај сазнаје тајну обмане. Даље нема слободе; ту је све, а даље нема ништа. Ко сме себе убити, тај је бог. Сада сваки може учинити да Бога не буде, и ништа не буде. Али нико још ни једанпут није учинио.

– Било је самоубица на милионе.

– Но сви не због тога, него сви са страхом, а не ради тога. Не ради тога да убију страх. Ко се убије само ради тога да страх убије, тај ће одмах постати бог.

Слобода, ма каква била, претставља човеково величанство, било у позитивном или у негативном смислу. Слободом човек највише личи на свога таоца, ма ко он био и ма какав био. Она га највише везује са Апсолутним. Ако у човеку има нечег апсолутног, онда је то слобода. Бићем својим човек је највише присутан у слободи својој. Врхунац је слободе – учинити оно што је изнад свих закона и против свих закона. А то је: слободно и свесно лишити себе слободе, у којој је човекова личност и самосвест. Све то значи: извршити самоубиство.

По дијалектичкој аритметици Кирилова, врховна дужност првог човекобога јесте: извршити самоубиство, и кроз самоубиство – богоубиство. Грчевито и упорно тражећи својство које би изразило суштину новог божанства, Кирилов га налази у слободној вољи, неограниченој и апсолутној. „Ако Бога има, вели он, онда је сва воља Његова, и ја не могу изван Његове воље. Ако Бога нема, онда је сва воља моја, и дужан сам обзнанити своју вољу.

– Слободну вољу? А зашто да сте то дужни?

– Зато што је сва воља постала моја. Зар нико на читавој планети, кад сврши с Богом и увери се о својој вољи, неће смети, без страха, у главној тачки, показати слободну вољу? То је као кад сиромашак добије наслеђе, и уплаши се, и не сме да приђе кеси, сматра себе немоћним да то има. Ја хоћу да обзнаним слободну вољу. Нека сам један, али учинићу.

– И учините.

– Ја сам дужан да се убијем, јер најглавнија тачка моје слободне воље јесте: убити сам себе.

– Додуше, нисте ви једини што се убијате, има много самоубица.

– Са узроком. Али без икаква узрока, него једино од своје слободне воље – само ја.

Поред апсолутно слободног Бога не може постојати апсолутно слободан човекобог. Када човек расте, Бог мора да се смањује, док Га човек не сатера у небиће. Апсолутна свевласт и савршенство човекобога може настати само на гробу убијеног Бога и уништене вере у Њега.

– Ја сам дужан објавити неверовање у Бога, изјављује Кирилов. За мене узвишеније идеје нема до да Бога нема. Уз мене је сва људска историја. Човек је само то и радио што је измишљао Бога, да би живео не убијајући себе; у томе је цела светска историја до данас. Ја једини у светској историји нисам хтео измишљати Бога. Нека сазнаду једном за свагда.

Нема Бога. „Ако нема Бога, онда сам ја бог“, објављује Кирилов. Цела лаж долази отуда, што је досадашњи Бог постојао. Цело спасење за свакога јесте: доказати ту мисао. Но ко ће то доказати? Ја! Ја не разумем како је атеист досад могао знати да нема Бога, па се опет убио? Сазнати да нема Бога, а не сазнати да се у тај исти час постаје бог – то је апсурд, иначе човек мора убити себе; никако друкчије! Ако ти то сазнаш, ти си цар; и нећеш се убити; него ћеш живети у слави најславнијој. Али један, онај ко је сазнао први, мора се убити, одмах, никако друкчије; иначе ко ће да почне и да докаже? Ја ћу се убити неминовно, да бих почео и доказао. Ја сам још само по невољи бог, и ја сам несрећан, јер имам дужност да објавим свима своју слободну вољу. Сви су несрећни, зато што сви страхују да објаве своју слободну вољу. Човек је досад зато и био несрећан и кукаван, што се бојао да објави најглавнију тачку своје воље, и показује своју вољу из прикрајка, као ђак. Ја сам страшно несрећан, јер се страшно бојим. Страх је проклетство човеково... Али ја објављујем слободну вољу, и дужан сам поверовати да не верујем. Ја ћу почети и довршити, и отворити врата. И спашћу. Спас ће бити за људе само то, то једино за све људе, и будући нараштаји биће већ физички препорођени; јер у садашњем физичком облику, колико сам ја мислио, човек не може да буде без досадашњега Бога никако. Ја сам три године тражио атрибут мога божанства, то је: Слободна воља! То је све чиме ја у главној тачки могу показати непокорност, и нову страшну слободу своју. Јер је она веома страшна. Ја се убијам, да покажем непокорност, и нову страшну слободу своју.

Критериологија подземног филозофа налази у Кирилову свог новог апологета. Слободна воља постаје апсолутна вредност и непогрешив критеријум свега људског и божанског. Мерећи њоме све што сачињава човека и што долази од човека, Кирилов изводи закључак да је све у свету и у човеку – добро. Он, први човекобог, не прави разлику између добра и зла. На висинама његових небеса добро и зло се преливају једно у друго. Он није с оне стране добра и зла него изједначује добро са злом. За Ивана – све је дозвољено; за Кирилова – све је добро. И крајњи рационализам и крајњи волунтаризам, у својој завршној форми, негирају сваку могућност и сваку реалност етике.

            - Све је добро, све, вели Кирилов. Све је лепо, све. Човек је несрећан, јер не зна да је срећан; само зато. То је све, све! Ко то увиди, одмах постане срећан, одмах ... Све је добро. Наједном сам пронашао.

– И ко умре од глади, и ко девојку увреди и обешчасти, је ли и то добро?

– Добро. И ко размрска главу за дете, и то је добро, и ко не размрска, и то је добро. Све је добро, све. Свима је добро који знају да је све добро. Кад би они знали да им је добро, онда би им и било добро; али док не знају да им је добро, биће им рђаво. То је цела мисао, сва, сем те друге нема! ... Ко буде људе научио да су сви добри, тај ће довршити свет.

– Ко их је учио, Тога су распели.

– Он ће доћи, и његово ће име бити човекобог.

– Богочовек?

– Човекобог; у томе је разлика.

СТАВРОГИН

Ставрогин је, изгледа ми, најјезовитија личност у светској литератури. Ни свирепијег ума, ни леденијег срца. По дрскости мисли и циничности поступака, нико му није сличан, чак ни Ничеов надчовек. Бодлерово „цвеће зла“, та то је слатки миомир раја према сатански уметничком злу Ставрогиновом. Свака му је мисао, и свако осећање, као пупољак, пун смрдљивог гноја. Сам бог зла могао би се у њега учити разнобразности, дубини и вештини зла.

Ставрогин је „горд као бог“, и живи као бог. За њега нема закона; он гордо и хладно потире све. За њега не значи ништа да жртвује туђ живот или свој. Он се одликује необичном способношћу за зло, способношћу која иде до генијалности. Његово биће не може да усхити и занесе никаква људска страст. Ни при најгнуснијем злочину он не може да изгуби здрав разум. И најгоре ствари он чини са планом, потпуно свестан до краја.

Никакав бол и ничија патња не могу да узбуде Ставрогина, нити га ишта може да баци у очајање. У њему је утрнуло осећање за разлику између зла и добра. Он не зна зашто је зло – рђаво, а добро – лепо. Он не зна за разлику у лепоти између какве сладострасне зверске подлости и ма каквог великог подвига, чак и давања живота за човечанство. Обе крајности су му подједнако лепе, подједнако слатке.

Тајна зла као да се оваплотила у Ставрогину. Он дише и одише њоме. Он не зна ни за какве препоне, ни за какав страх. На дуелу он уме хладно да отстоји испред противникова метка, а сам да гађа и да убија скоро дивље спокојно. Да га неко удари по образу, он не би увредиоца ни позвао на дуел, него би га сместа, одмах, убио: наиме, такав какав је, убио би га с потпуном присебношћу, а никако не тако као да је изгубио главу. Изгледа да он никада није знао за слепе наступе гнева у којима се не да ништа мислити. У бескрајној злоби, која га покадкад обузме, он је увек умео потпуно собом да влада.

Ставрогин је атеист и чудотворац у злу. Као оличење крајњег атеизма и аморализма, он је нов тип човека. Најекстремнији испади атеизма и аморализма њему су своји, лични, обични. За њега не постоји изненађење, он не пада у разочарење. И дух и тело су му залеђени у неком страховитом ужасу. Нема сунца оптимизма које може растопити тај лед.

Све је туђе Ставрогину, и он је туђ свему. Између њега, смрзнутог од животног ужаса, и света не постоји ни један нерв љубави. Он не може да се саживи са оваквим светом. Нешто бескрајно кобно и тамно не да му да између себе и васељене установи мисаону или осећајну везу. Он је „чикање здравог смисла – визов здравом смислу“. У њему су срам и бесмисао дошли до генијалности. Он не броди кајањем, него смело стрмоглавце лети доле.

Ставрогин је ледено и језиво Nicht-Sagung овоме свету; из њега се једино одрицање еманира. Злоћа је његова хладна, мирна, и, ако се тако може рећи, разумна, дакле најодвратнија и најстрашнија злоћа што може бити. Он је као неки оваплоћени демон ироније који сав свет третира на нечувено ироничан начин. Понекад се његов демон ироније пројави тако нагло, тако цинички, тако одвратно, да се од ужаса следи све у човеку, нарочито оно што се зове ум и разум.

Неки Ставрогинови познаници успели су да донекле дефинишу његову личност када су га назвали „мудра змија“, лукава змија. Он је врло паметан, али може бити и умно поремећен. Лице његово је бледо и суморно, али сасвим хладно и непомично; обрве мало скупљене и натуштене, просто личи на мртву воштану фигуру. Коса му је много црна, сјајне очи некако врло спокојне и ведре, боја лица врло бела и нежна, руменило сувише живахно и чисто, зуби као од бисера, усне од корала – рекло би се лепота као уписана, а у исти мах све то некако одбија. Лице његово потсећа на маску.

Ставрогин је безгранично горд; он или не говори или врло мало говори, али о њему говоре сви. Он као да се с највећим презрењем односи према свима људима речима и изразима, јер нису у стању да изразе његову загонетну личност. Иако необјашњиво ћутљив, он је ипак инспиратор и идеолог свих бесова. Он собом носи атмосферу која је препуна неког мистичког и ужасног експлозива. Његове идеје се као заразни микроби увлаче у душе његових познаника и тамо изазивају чудна и необична врења и обољења. У самој ствари, Ставрогинови пријатељи друго и не раде него до крајњих граница развијају његове идеје. Он живи кроз њих животом правог човекобога.

Покајани атеист Шатов, некада ученик Ставрогинов, овако говори Ставрогину: Ја сам у Америци три месеца спавао на слами поред једног ... несрећника, и од њега сам дознао да сте ви, у оно време, кад сте у мене осуђивали веру у Бога и отаџбину, у то исто време, можда у исте дане, тровали срце тога несрећника, тога манијака, Кирилова ... Ви сте утврђивали у њему лаж и клевету, а његов разум довели сте до манитости, до лудила. Идите, погледајте га сада, то је ваше дело.

Али, немилосрдно искрен, Шатов и о себи говори као о Ставрогиновом саздању. Ставрогине, узвикује он, зашто сам ја осуђен да вечито верујем у вас? Да ли бих могао с другим овако говорити? Ја имам чедности, али се своје наготе нисам побојао, јер сам Ставрогину говорио. Нисам се побојао да велику мисао својим додиром искарикирам, јер ме је Ставрогин слушао... И, кад ви одете, зар нећу љубити трагове ногу ваших? Ја вас не могу из свог срца истргнути, Николаје Ставрогине!

Ставрогине, ви сте лепота од човека! – узвикује готово у заносу Петар Верховенски; – знате ли да сте дивни! Лепотан! А најлепше је што ви покаткад као да не знате за то! О, ја сам вас проучио! ... Ја волим лепоту. Ја сам нихилист, али волим лепоту. Зар нихилисти лепоту не воле? Они само идоле не воле; е, а ја волим идола! Ви сте мој идол! Ви никога не вређате, а сви вас мрзе; ви на свакога подједнако гледате, а сви вас се ипак боје, и то је добро. Нико вам не сме прићи да вас потапка по рамену. Ви сте велики аристократ. Кад аристократ силази у демократију, заносан је! За вас ништа није: жртвовати живот, и свој и туђ. Ви сте управо такви какви треба да сте. Мени, мени је баш такав човек потребан какав сте ви. Ја не знам ни за ког другог осим за вас. Ви сте вођ, ви сте сунце, а ја ваш црвић ... Ви, ви сте мени потребни, без вас сам ја нула. Без вас, ја сам мува, идеја у стакленцету, Колумбо без Америке.

Запаљен идејом о преображају света, Верховенски изјављује Ставрогину да је он личност од које зависи остварење њиховог плана за реорганизацију света. Један реформатор, Шигаљев, чију разуздану машту пустоши злодух насилног преображаја света, створио је нови план света и Верховенски саопштава Ставрогину да његово остварење зависи једино од њега, Ставрогина. Слушајте! – узвикује Верховенски, папа ће бити на западу, а код нас, код нас бићете ви!

По плану Шигаљева, сваки члан друштва мотри другога, и мора да потказује. Свако припада свима, а сви свакоме. Сви су робови, и у ропству једнаки. Главна је једнакост. На првом месту, спушта се ниво образованости, науке и дара. Велике способности свакад су заузимале власт и биле деспоти. Велике способности не могу не бити деспоти, и свакад су више квариле него што су користиле; њих прогањају или кажњавају. Цицерону се отсеца језик, Копернику се очи сагоревају, Шекспир се каменује – ето то је Шигаљевштина! Робови морају бити једнаки: без деспотизма још није било ни слободе ни једнакости; а у стаду мора бити једнакости, – и ето Шигаљевштине.

Слушајте Ставрогине, узвикује Верховенски, ја сам за Шигаљева! Образовање није потребно, доста је науке. И без науке имаће материјала за хиљаду година, али ваља се припремити за послушност! У свету недостаје само једно: послушност. Жеља за образовањем већ је аристократска жеља. Мало породице или љубави – већ је жеља за својином. Ми ћемо убити жељу: пустићемо пијанство, сплетке, потказивање; даћемо маха нечувеном разврату; свакога генија ћемо угасити још од ранога детињства. Све ћемо свести на исти именитељ – потпуна једнакост! Само, неопходно је неопходно – то је отсада девиза земаљске лепоте ... . .Али данас је потребно имати један или два нараштаја разврата; разврата нечувеног, гадног, када се човек претвара у гнусну, плашљиву, сурову, саможиву гадост – то нама треба! ... Ми ћемо прогласити рушење ... зашто, зашто је та идеја тако чаробна! Али треба, треба кошчице мало пригњечити. Ми ћемо пустити пожаре... Пустићемо легенде... И почеће пометња! Настаће такво љуљање какво свет још није запамтио! ... Замаглиће се Русија, заплакаће земља за старим боговима ... И ми ћемо баш тада извести ... Кога?

– Кога?

– Царевића Ивана.

– Кога-а?

– Царевића Ивана; вас, вас!

Има у човеку неке дубинске таме и праисконског мрака. У ту таму и у тај мрак Достојевски је зашао дубље но ико од људи. И открио тамо неке језиве силе које човеков дух неосетно претвара у злодух и човеково биће потапају у небиће. Тамо, у тим недогледним дубинама, човекова тама се тајанствено прелива у неку метафизичку таму која има све одлике апсолутног и бесконачног. Ти тамни понори и јесу лабораторије у којој злодуси, ти љубоморни идеолози човекобоштва, неуморно проналазе средства помоћу којих ће остварити свој план на нашој планети. Основно правило њихове целокупне делатности јесте: све је дозвољено када је у питању остварење циља. Смело као богови они прекорачују све границе и прескачу све препоне. За све и сва они су себи и највиша вредност и врховно мерило. Употребљавајући сва средства, њима није потребна ничија дозвола и санкција. Сам злочин, за њих „није више лудило, него прави и здрави смисао, готово дужност, у крајњем случају – племенити протест“.

Ради остварења свога плана о преуређењу света, они полазе од безграничне слободе а завршавају неограниченим деспотизмом. Као завршно решење питања они предлажу: поделу човечанства на два неједнака дела. Једна десетина добија слободу личности и неограничено право над девет осталих делова. А ови морају изгубити личност, и претворити се у неку врсту стада које мора живети и радити у неограниченој послушности.

За све творце човекобога постоји само једна врховна стваралачка сила, свемоћна, неограничена и незаменљива. То је: слободна воља. Очарани њоме као јединим божанством, они јој приносе на жртву све и сва. Они се свим силама труде да помоћу ње постигну врхунац развића личности. Зато безобзирно стресају са себе све окове моралних, религиозних, културних схватања и традиција. Они су у томе верни своме прародитељу – подземном антихероју: изграђују себе на слободној вољи као темељу. За њих је слободна воља синоним човека, синоним личности. Ако би се реч човек, као име специфичне врсте бића, могла адекватно заменити којом другом речи, онда би та реч била: воља. У том смислу, могло би се с подједнаким правом рећи и: човек је воља, и: воља је човек. Сваки творац човекобога јесте човек као воља, не „свет као воља“, јер би ово последње значило потпуну негацију човека као слободног бића.

РАСКОЉНИКОВ

Раскољников је – човек као воља. Он је прави и први одговор на питање подземног антихероја: шта је воља, од чега зависи? Смело, дубоко и широко је Раскољников ушао у решавање постављеног проблема. Он је први озбиљно и мученички покушао да проблем реши лично и експериментално. Воља се привиђа као неки неодговорни лончар који по своме слободном нахођењу меси и уобличава ово црно блато што се зове свет. Ако има вредности, воља је највиша вредност; ако има мерила, воља је највеће мерило. Свако биће и свака ствар се имају посматрати са гледишта воље, sub specie voluntaris.

„Све је у рукама човека“, то је Раскољниковљева врховна и руководна аксиома. Она значи: човек је у овом свету свој једини и апсолутни господар. Ако то није, сам је крив. Јер је оградио себе бауцима и бајкама, законима и дужностима. Ухваћен у своје властите мреже, човек се плаши сваког новог корака, нове речи, новог дела. Такав човек је обичан човек; такви људи су обични људи. Али осим њих постоје нови људи, необични људи.

Све људе Раскољников дели на „обичне“ и на „необичне“. Обични људи мора да живе у покорности, и немају права прекорачивати закон, стога што су они обични. А необични имају права чинити свакојаке злочине и на све могуће начине газити закон, зато што су они необични. Сви законодавци и установљачи човечанства, почињући од најстаријих, па настављајући Ликурзима, Солонима, Мухамедима, Наполеонима итд., сви су они до једног били злочинци. И то тиме што, дајући нове законе, тим самим су нарушавали ствари, који је друштво као светињу поштовало и од отаца наслеђивало. Они се, разуме се, нису задржавали ни пред крвљу, ако им је крв, неки пут сасвим невина и јуначки проливена за стари закон, могла што помоћи. Значајно је, да су већином ти добротвори и установљачи човечанства били нарочито страшни крволоци. Једном речју, ја изводим закључак, вели Раскољников, да и сви други, не само велики, него и такви људи који макар најмање излазе из општег колосека – то јест такви који су тек-тек у стању казати шта било ново, – да сви они неизоставно морају, по природи својој, бити злочинци, – наравно, више или мање.

Што се тиче деобе људи на обичне и на необичне, Раскољников изјављује: Ја само у своју главну мисао верујем. А она се састоји у томе, да се људи, по природном закону, деле уопште на две класе: на нижу (на обичне), то јест, тако рећи, на материјал који служи једино за заметак и рађање себи сличних; и – на људе у правом смислу речи, то јест на такве који имају дар или талент да кажу у својој средини нову реч. Ту, наравно, има бесконачно много подразреда, али особене црте обеју класа су доста оштре: прва класа, то јест, материјал, говорећи уопште, то су људи по природи својој конзервативни, пристојни, живе у послушности и воле бити послушни. Они су и дужни бити послушни, јер им је то позив, и ту савршено нема ничега што би их понижавало. Друга класа – ту сви газе закон, то су рушиоци, или су наклоњени томе, према способностима. Злочини тих људи су наравно релативни и много различни; они већином захтевају, у веома разноликим изјавама, обарање онога што већ постоји, у име нечега бољега. Али ако је таквом једном потребно да, због своје идеје, прекорачи макар и преко мртвог тела, преко крви, он, сам у себи, по чистој савести, може дати себи дозволу да прекорачи преко крви.

Генијални дијалектичар Раскољников смело развија своју главну мисао. Људи са новом мишљу, чак и таквих који су тек-тек способни да кажу шта било ново, таквих људи се рађа необично мало, чудновато мало. Само је једно јасно: поредак рађања људи – свих тих класа и подраздела, – мора да је веома поуздано и тачно одређен каквим било природним законом. Закон је тај, разуме се, сада непознат, али ја верујем да он постоји, и да доцније може постати познат. Огромне масе људи, материјал, само зато постоји на свету, да се, напослетку, услед неког напрезања, неким све до данас тајанственим процесом, посредством некаквог укрштања родова и раса, – напрегне, и да роди најзад на свет, но ... макар из хиљаде једног колико-толико самосталног човека. Са још широм самосталношћу рађа се, можда, из десет хиљада један. А са још широм – из сто хиљада један. Генијални људи из милиона, а велики генији, завршиоци човечанства, можда тек пошто много хиљада милиона људи проживе свој век и нестане их са земље.

Необичном човеку „све се дозвољава – всјо разрјешаетсја“, тврди Раскољников. Идејни наследник Раскољникова, Иван Карамазов генијално разрађује овај Раскољниковљев етички принцип и претвара га у категорички императив који гласи: „све је дозвољено“. Али страшна оригиналност Раскољникова састоји се у томе, што он „по чистој савести“ дозвољава проливање крви.

До овог принципа Раскољников долази сам, понесен дражима своје сопствене дијалектике. Он се као паук завлачи у угао и натенане испреда своју философију и етику. Лежећи у мраку, он решава свој мучни проблем, који обухвата сву његову личност. Он до последњих ситница анализира себе, у мислима прелази сав пут своје главне идеје од њеног зачећа до расцвата, упорно се препире сам са собом, све са циљем да дозна: да ли је и он вашка као што су остали људи или је човек који власт има; да ли може погазити све законе и прескочити све моралне препоне, или не; да ли је он обично дрхтеће бојажљиво створење или има право да власт има.

Свака Раскољниковљева мисао претвара се неприметно у жељу, а све мисли скупа спајају се у једну огромну, заводничку, неодољиву жељу: да постане необичан човек, да постане Наполеон. А за то: „Сила, сила је потребна; без силе ништа нећеш извојевати; а силу треба добијати опет силом“. Ако томе стоје сметње на путу, треба их на сваки начин уклонити. „Даље са привиђењима, узвикује Раскољников, даље са измишљеним страхом, даље са аветима! ... Сад – царство разума и светлости! И ... и воље, и силе!“ Ко је јак и силан умом и духом, тај је господар! Ко се много усуди, ко много сме, тај је у праву. Ко највише може пљунути, тај је законодавац, а ко се највише усуди, ко највише сме, тај је од свију већма у праву! Тако је дојако било, тако ће увек бити! Власт се даје само ономе, ко се усуди да се сагне па је узме. Ту је потребно само једно, једно: треба само смети! „Узети слободу и власт, кличе Раскољников, а што је главно: власт! Над свим слабим дрхтећим створењима и над читавим овим мравињаком: то је циљ!“

Да би остварио овај циљ, Раскољников мобилише све своје силе, и све своје биће ставља у судбинску зависност од основне аксиоме своје философије живота: „све је у рукама човека“. За Раскољникова има нечег опијумског у овој аксиоми. Својом суптилном дијалектиком он успева да тај опијум разлије по целом свом бићу. Зато он упорно одриче сваку апсолутну вредност и одлучно релативизира све. По њему, за необичног човека: „све је условно, све је релативно“.

Сав под неодољивим утицајем основног начела свога бића: „све је у рукама човека“, Раскољников извлачи неизбежан логички закључак да, убити једну бабу, „није злочин“, ако неко жели да помоћу тога постане необичан човек. До овог закључка он је дошао пошто је сву анализу, у смислу моралног питања, већ био довршио: његова се казуистика, вештина доказивања, беше изоштрила као бријач, и он сам у себи већ није налазио свесних разлога против донесене одлуке... И Раскољников убија бабу...

Али, уместо да постане необичан човек, да се испуни титанском силом и венча влашћу великих генија, он у ужасу бунца: „Господе! Да ли ја ово силазим с ума?“ Мучна, мрачна мисао нарастала је у њему, мисао, да је полудео, и да у овај мах није кадар ни размислити, ни себе заштитити. Сав као у бунилу, он не може да сабере своје мисли, своја осећања, да буде свој и влада собом. Стога у очајању вапије: „Господе, шта да радим!“ „Боже мој, шта је ово мени? Очигледно, мене разум оставља“.

Убијајући бабу, Раскољников као да је ударцима секире размрскао своју душу а не бабу: све је у њему почело да се тресе, распада, расипа, дроби. Моћ мишљења му је ослабљена и раздробљена, ум му је помрачен. Он свим силама опомиње себе, да се прибере и охрабри. Њему недостаје снага за интегралну мисао; све су му мисли у неким отпацима, крајичцима, мрвицама. У целом бићу свом он осећа страшан неред. С њим се дешава нешто њему сасвим непознато, ново, изненадно, скроз необично. Још никад до овог тренутка није имао такво чудно и страшно осећање. И, што је најмучније, то је било више осећање него свесност, него појам; то је било непосредно осећање; најмучније осећање од свих осећања што их је досад животом преживео.

То ново, катастрофално осећање болом својим раставља кост од кости, откида нерв од нерва, удаљује мисао од мисли, раздваја душу од тела. У Раскољникова се то осећање постепено претвара у пожар, у коме сав Раскољников гори али не сагорева. Све се у њему осипа и расипа у неке атомске ситне делиће, као да се цело његово биће претворило у живи песак који мира нема нити за мир зна. Његова је личност изгубила свој центар, и он не може ни на чему да се концентрише, нити да сабере себе око ма чега.

Распадање Раскољниковљеве личности врши се постепено, али незаустављиво. Његова душа је разбијена у легион душица, његов дух у легион духова, његово ја у легион ја. Једном речју: Раскољников је постао легион. Стога је свака његова мисао: легион-мисао, свако његово осећање: легион-осећање, свака његова реч: легион-реч, јер иза себе имају безброј значења. Ни у једној мисли, ни у једном осећању, ни у једној речи он није присутан сав без остатка, него је свим бићем разбијен, расут, дезинтегриран. То је разлог што су критичари у великој недоумици, да ли се Раскољников заиста покајао или није. А истина је у овоме: он се делимично покајао, а делимично није. На дну свога бића, у свом основном самоосећању он се стварно покајао, али рационално и логички то није учинио.

Ова раздвојеност личности је центар Раскољниковљеве трагедије. Док с једне стране својом казуистичком аргументацијом он упорно уверава себе да убиство бабе није злочин него природан поступак необичног човека, дотле с друге стране нешто праосновно у његовом бићу силно протествује против такве аргументације и руши му темеље душе. То нешто, то праосновно разрасло се брзо у свима димензијама и уобличило у једно одређено, свеобухватно и доминантно осећање, у једну живу, непобитну и неуклонљиву психолошку силу. И то осећање и та сила сведочили су Раскољникову непобитно и јасно: убиство је злочин, убиство је неприродан поступак, убиство је грех за који се човек мора покајати, јер људска природа не може да издржи злочин и поднесе грех као нешто природно и логично. Нити их оправдати као неопходност човекова живота у оваквом свету.

Рањена и измучена злочином, Раскољниковљева душа није могла да издржи огњене муке свога греха. Оно што је богочежњиво и божанско у њој потстицало је, наговарало и вукло Раскољникова да исповеди свој грех, свој злочин. И заиста, ношен неком неодољивом унутрашњом силом, он одлази судији, признаје свој злочин, исповеда свој грех.

Из целокупне Раскољниковљеве драме намеће се као доминантна стварност ова чињеница: основна аксиома Раскољниковљеве философије живота: „све је у рукама човека“ – потпуно је крахирала и банкротирала. Не само то, него је она као руководни принцип живота и мишљења – убијена. И то убијена од самог Раскољникова. Он изјављује: „Ја нисам човека убио, ја сам принцип убио“. Али и то није све; Раскољников је убиством бабе убио себе. Он се Соњи исповеда: „Зар сам ја бабу убио? Ја сам себе убио, а не старицу! Просто сам узео и себе на веки уцмекао!“

 У Раскољникову је доживео потпун пораз и сасвим банкротирао „човек као воља“. Показало се очигледно да у човеку и у свету око човека постоји нешто несравњено јаче од људске воље. Раскољников је сам убио свој принцип и принцип свог духовног претече, подземног антихероја, по коме је слободна воља prima causa и темељ човечје личности.

Кирилов је учинио то исто, само на начин који доликује њему. Он, први човекобог, убио је себе да би експериментално и очигледно показао и доказао: да је слободна воља најпотпунија манифестација човечје личности, а самоубиство највиши ступањ човечје слободне воље. Али, по свима закључцима нормалног људског мишљења, самоубиство није ништа друго до бесмислена дезинтеграција човечје личности.

Ставрогин, оличена тајна безакоња и посувраћене слободне воље, обесио се, и тиме уништио принцип свога живота. Заводничким чарима своје оригиналне дијалектике он је убио многе душе, разорио многа срца, помрачио многе умове. Али је својим самоубиством показао да ко друге душе убија мора најзад убити своју сопствену душу, и тако претрпети потпун распад своје личности.

Иван, генијални творац и чудесни апологет човекобога, није могао да издржи бунтовне антиномије свога евклидовског ума, и – полудео је. Страшна стварност која је настала када је примењено у животу руководно начело његове философије и етике: „све је дозвољено“, потресла је до дна његов духовни свет, и он је полудео. Полудео је када је открио да је Смерђаков убио његовог оца Фјодора Карамазова, потстакнут и охрабрен његовим начелом. „Ви сте га убили, вели Смерђаков Ивану, ви сте главни убица, а ја сам само ваш помоћник био, верни слуга Личард, и по вашој сам речи ту ствар извршио ... Ви сте говорили: све је дозвољено ... Према самим тим вашим речима то је било учињено на најприроднији начин“.

Потресна је судбина свих идеолога и твораца човекобога. Сви се потхвати њихови завршавају крахом и поразом. Њихове мисли завршавају или тиме што се изгубе у прашуми свирепих противречности или тиме што изумиру у пустињи очајних немоћи. А душе њихове једна до друге, као леш до леша и мртвац до мртваца. Где ли је пуноћа њихова бића и свемоћ њиховог човекобога? Тамо – у потпуној дезинтеграцији њихових личности и у језивом паклу њихових савести.