Свети благочестиви кнежеви Зарајски: Фјодор, Евпраксија и син им Јован

ЖИТИЈЕ СВЕТИХ БЛАГОЧЕСТИВИХ КНЕЖЕВА ЗАРАЈСКИХ

ФЈОДОРА, ЕВПРАКСИЈЕ И СИНА ИМ ЈОВАНА

Почињемо приповедање o нашим следећим јунацима са причом о њиховом завичају - малом руском граду Зарајск, познатом по томе што се баш тамо налази једна од најпознатијих икона светог Николаја Чудотворца - такозвана "Зарајска". Поред тога, ова икона је уско повезана са судбином наших јунака. Зарајск је један од најстаријих градова у Русији. Сада је то рејонски центар Московске области, од 1778. до 1929. године Зарајск је био срески град Рјазанске губерније, а још раније, у XII веку, овде је била Зарајска феудална кнежевина.

Почетак месног духовног живота, подвига који су прославили град, најстарије зарајске легенде, летопис, најважнији историјски догађаји града, повезани су управо са именима кнеза и кнегиње. За време кнеза Фјодора икона Светитеља Николаја дошла је из Корсуна, он ју је сретао у Белом колодцу. Кнез Фјодор, млада кнегиња и њихов малолетни син прихватили су мученичку смрт, пројавивши снагу хришћанског духа.  

Кнез Фјодор је био син рјазанског кнеза Јурија Ингваревича, родио се, вероватно, 1205. г. Његова супруга, кнегиња Евпраксија, према предању, родила се у породици грчког цара. Приближно 1223.г. кнежић Фјодор Јурјевич примио је у свој део Зарајско кнежевство.

1224. године почела је мисионарска активност првосвештеника Корсунског Евстатија. Било је то време почетка монголско-татарске најезде. Године 1223. већ је дошло до битке на Калки, када су се руски пукови одазвали на позив половецког кана и изашли у његову одбрану, али битка је изгубљена.

Како прича "Повест о доношењу иконе Николе из Корсуна“, старом презвитеру древног корсунског храма Светог апостола Јакова јавио се у сну велики чудотворац Николај, чија се икона налазила у храму. Светитељ је рекао: "Евстатије! Узми чудотворну икону и поведи са собом супругу своју Теодосију, и сина свога Евстатија, и иди у земљу Рјазанску. Јер ја тамо хоћу иконом мојом бити, и чуда чинити, и место прославити...". Презвитер није пожурио да испуни вољу светитеља Николаја, зато му је још два пута долазио у сан велики чудотворац да понови упутство и чак је био поражен болешћу очију.

А 29. јула (пo старом календару) феудални кнез Красног (Зарајска) Фјодор Јурјевич узео је у Белом Колодцу светињу коју је из Корсуна донео свештеник Евстатије: "У лето 6.733 (1225.) 29. јула, на дан Светог мученика Калиника, посредством Великог кнеза Георгија Всеволдовича Владимирског, и Великог кнеза Јарослава Всеволодовича Новгородског, и сина његовог Александра Невског, и Великог кнеза Јурија Ингваревича Рјазанског, била је донета чудотворна Николина икона из презнаменитог града Корсуна у пределе Рјазанске, у област Благочестивог кнеза Фјодора Јурјевича Рјазанског."

Икона Светог Николе Зарајског

Сусрет је припремљен на чудесан начин, и, како прича летопис, управо тада подвиг и слава кнежевске породице мученика била је обећана кнезу Фјодору: "Јавио се велики чудотворац Никола благочестивом кнезу Фјодору Јурјевичу Рјазанском, и најавио му долазак чудотворне своје иконе Корсунске, и рекао: „Кнеже, иди узми чудотворну икону моју Корсунску. Јер хоћу овде боравити и чуда чинити. И умољавам за тебе Свемилостивог и Човекољубивог Владику Христа, Сина Божијег – да дарује теби венац царства небеског, и жени твојој, и сину твом".

Благочестиви кнез Фјодор Јурјевич је устао од сна, и уплашио се од таквог виђења, и почео размишљати у тајном храму свог срца, обузет страхом. И ником није поверио страшно виђење, само је почео размишљати: "О, велики чудотворче Никола! Како ти умољаваш за мене Милостивог Бога да би удостојио мене венца царства небеског и жену моју, и сина мог: па ја ни у браку нисам, а ни плода утробе немам?" (Велики кнез доиста тада још није био ожењен).

Али он је одмах отишао да узме чудотворну икону, како му је заповедио чудотворац. И дошао је у то место о којем су говорили, и видео је издалека као да неописива светлост сија од чудотворне иконе. И приљубио се чудотворној икони Николиној са љубављу и скрушеним срцем, док су му из очију сузе текле у потоцима. И узео је чудотворну икону и донео је у своју област. И одмах је послао поруку оцу своме, великом кнезу Георгију Ингваревичу Рјазанском, рекавши му о доласку чудотворне иконе Николе из Корсуна града. Велики кнез Георгије Ингваревич је чуо о доласку чудотворне иконе Николине и заблагодарио Богу и угоднику Његовом, чудотворцу Николи, зато што је Бог походио народ Свој, и није заборавио дело руку Својих.

Убрзо су да одају пошту икони стигли владика Ефросин Светогорац и Велики кнез Рјазански Јуриј Ингваревич. "Велики кнез је са собом повео владику Ефросинија Светогорца и одмах отишао у област свом сину кнезу Фјодору Јурјевичу. И видео је од чудотворне иконе велика и преславна чудеса, и испунио се радошћу због њих. И изградио је цркву у име светог великог чудотворца Николе Корсунског. И освештао је владика Ефросин, и прославио је радосно, и вратио се у свој град."

Мисионари из Корсуна настанили су се у Черној Слободи града Красног, на планини која је добила назив Корсацка.

Заједно са иконом Светитеља Николаја Евстатије је донео невелику библиотеку словенских и грчких књига. У августу 1225. године у Острогу града Красног била је направљена дрвена црква у име Светитеља Николаја Чудотворца, да се у њу стави светиња донета из Корсуна. С временом је овде изграђен скрипторијум, где су преписивали старе књиге и правили нове.

Вероватно почетком 1231. године одржано је венчање кнеза Фјодора Јурјевича са грчком принцезом Евпраксијом, а исте године у кнежевској породици родио се син Јован: "После неколико година, кнез Фјодор Јуријевич се венчао, узевши супругу царског рода по имену Евпраксија. И убрзо је родила и сина по имену Јован, по светом Јовану Постнику. "

Трагична је била судбина породице кнеза Фјодора...

Дванаесте години после преноса Чудотворне иконе из Корсуна, 1237. године, велика војска Бату-кана упала је у јужне земље Рјазанске кнежевине и сместила се на реци Вороњеж. Рјазански кнез Јуриј Ингваревич организовао је у штабу Батија посланство Рјазанских кнезова, на челу са својим сином Фјодором Јурјевичем "са поклонима и молбама великим, да кан не иде у рат са Рјазанском земљом." Бату је примио поклоне, али је почео да тражи за своју ложницу кнежевске кћери и сестре. Кнезу Фјодору је било суђено да постане жртва зависти и издаје једног од рјазанских племића који је пријавио кану да је жена кнеза Фјодора, Евпраксија, изузетне лепоте. Кан је затражио од кнеза: "Дај ми, кнеже, да упознам лепоту жене твоје". Увређени кнез је то одлучно одбио: "Није достојно за нас хришћане да доводимо теби, нечастивом цару, своје жене на блуд. Кад нас победиш, онда ћеш и женама нашим владати."

Безбожни Бату се расрдио и одмах наредио да убију благочестивог кнеза Фјодора Јурјевича а тело да баце да га растргну зверови и птице. Убијени су били и остали кнежеви и многи бољи ратници.

Само један из пратње кнеза Фјодора Јурјевича, по имену Апоница, сакрио се и горко плакао над телом свог честитог господара. И видевши да га нико не гледа, узео је тело преславног кнеза и тајно га сахранио. И пожурио благочестивој кнегињи Евпраксији и испричао јој како је безбожни цар Бату убио кнеза Фјодора Јурјевича.  

Кнегиња Евпраксија је добила страшне вести када се непријатељска коњица већ појавила на зидовима Зарајског Кремља. Спасти се бекством било је немогуће. Са маленим сином гледала је жестоку битку са високог торња кремља. Руси су се бранили жестоко, сваки је вредео неколико хординих ратника, али је непријатеља било толико много да исход битке није изазивао дилему ни код кога. И тада су Татари провалили у град, не остављајући никог живог. Убијали су без разлике све, чак и бебе. Жива је морала да остане само кнегиња. Према кули у којој се Евпраксија сакрила са малим Јованом, Татари су већ трчали, испуњавајући наредбу Батија.

Врата су се срушила под њиховим ударцима, ево они већ трче степеницама ка врху, предосећајући захвалност од господара. Евпраксија, држећи сина у наручју, изашла је кроз прозор на кровни венац, последњи пут гледајући вољени град, и у трену се бацила доле на црно камење...

"6745. (1237.) године убијен је благочестиви кнез Фјодор Јурјевич Рјазански од стране безбожног кана Батија на реци Вороњеж. И чула је благочестива госпођа кнегиња Евпраксија о убијању господара свога, блаженог кнеза Фјодора Јурјевича, и одмах се бацила са превисоког дворца свога са сином својим кнезом Јованом Фјодоровичем, смртно се разбивши. И донели су тело блаженог кнеза Фјодора Јурјевича у област његову к великом чудотворцу Николи Корсунском, и ставили њега и његову благочестиву кнегињу Евпраксију-принцезу, и њиховог сина Јована на једно место, и ставили над њих камене крстове. И назива се од тада велики чудотворац Никола Заразски из разлога што је госпођа кнегиња Евпраксија са својим сином кнезом Иваном сама себе „заразила“ - разбила се до смрти“.

Сазнавши "о убиству од стране безбожног кана вољеног његовог сина, кнеза Фјодора, и многих кнезова, најбољих људи," велики кнез Јуриј Ингваревич почео је да окупља своју војску и распоређује пукове.

"И видео је велики кнез Јуриј Ингваревич браћу своју, и бојаре своје, и војводе, који храбро и неустрашиво скочише, подигао је руке ка небу и рекао са сузама: "Избави нас, Боже, од непријатеља наших, који се подижу на нас, и ослободи нас, и сакриј нас од окупљања нечастивих и од мноштва који чине безакоње. Да им пут буде таман и клизав." И казао је браћи својој: "О, господари моји и браћо! Ако смо из руку Господњих добро примили, да ли нећемо трпети зло? Боље нам је смрћу вечну славу добити, него у власти пагана бити. Нека ја, брат ваш, пре вас испијем смртну чашу за свете Божије цркве, и за веру хришћанску, и за отаџбину оца нашег великог кнеза Ингвара Свјатославича".

И отишао је у цркву Успења Пресвете Владичице Богородице, и плакао много пред иконом Пречисте, и молио се великом чудотворцу Николи, и сродницима својим, Борису и Глебу. И дао је последњи целив великој кнегињи Агрипини Ростиславовној и узео благослов од епископа и свих свештенослужитеља. И пошао против нечасног цара Батија, и срели су га око граница рјазанских, и напали га, и почео се тући са њим тврдо и храбро, и била је битка зла и ужасна. Много јаких Батијевих пукова је пало. И видео је кан Бати да снага рјазанска бије снажно и храбро, и уплашио се. Али ко може да се супротстави Божјем гневу?! Батијеве снаге су биле велике и непобедиве; један Рјазанац се борио са хиљадама, а два са десет хиљада."

"Када је Бати видео Олега Ингваревича, лепог и храброг, изнемоглог од тешких рана, желео је да га излечи од рана и за своју веру придобије. Али је кнез Олег Ингваревич почео прекоревати кана Батија, назвао га безбожником и непријатељем хришћанства. Бати је одмах наредио да кнеза Олега ножевима исеку на комаде. И добио је кнез венац страдања од свемилостивог Бога и испио смртну чашу са свом својом браћом.

И почео је да ратује кан Бати против Рјазанске земље и пошао је ка граду Рјазању. Опколио је град, и пет дана је трајала битка. "И многе грађане су убили, а друге ранили, а неки су од великих напора и рана изнемогли. И шестог дана у зору кренули су пагани на град - један са ватром, други са оруђем за рушење зидина, а трећи са безбројним мердевинама - и заузели су град Рјазањ 21. децембра. И дошли су до саборне цркве Пресвете Богородице, и велику кнегињу Агрипину, мајку великог кнеза, са снахама и осталим кнегињама посекли мачевима, а епископа и свештенике запалили - у светој цркви спалили, и многи други од оружја су пали.

У граду је било много људи, и жена, и деце, које су мачевима посекли, а друге подавили у реци, а свештенике и монахе без остатка посекли, и цео град спалили, а сву чувену лепоту и богатство рјазанско, и сроднике рјазанских кнезова - кнезове кијевске и черниговске - поробили. А храмове Божије разорили и у светим олтарима много крви пролили. И није остало у граду ни једног живог: сви су једнако умрли и јединствену чашу смрти испили. Није било ту ни стењућег, ни плачућег - ни оца ни мајке од деце, ни деце од оца и мајке, ни брата од брата, ни рођака од рођака, јер су сви заједно лежали мртви. И било је све то због грехова наших ...

Ко да не заплаче због такве погибељи? Ко да не зарида због толико људи народа православног? Ко да не пожали толико убијених господара? Ко да не застење због таквог заробљавања?

И разгледао је лешеве кнез Ингвар Ингваревич, и нашао тело мајке своје, велике кнегиње Агрипине Ростиславовне, и познао снаху своју и позвао свештенике из села, које је Бог сачувао, и сахранио мајку своју и снаху своју са плачем великим уместо псалама и црквених песама.

.. Потом је кнез Ингвар Ингваревич отишао до реке Вороњеж, где је убијен кнез Фјодор Јурјевич Рјазански, и узео тело честито његово и плакао над њим дуго времена. И донео га у његову област, код иконе великог Чудотворца Николе Корсунског. И сахранио га заједно са благочестивом кнегињом Евпраксијом и њиховим сином, кнезом Јованом Фјодоровичем Постником, на једном месту. И поставио је над њима камене крстове. Из тог разлога се икона великог чудотворца Николе зове Заразска, јер се кнегиња Евпраксија, са сином својим, кнезом Јованом, "заразила" (разбила истовремено)."

Тако се испунило предсказање о "венцима царства небеског" светитеља Николаја кнезу Фјодору... Благочестиви кнез Фјодор, његова супруга - благочестива Евпраксија - са својим маленим сином Јованом прослављени су и у почетку постали месно уважавани светитељи. У Зарајску, у цркви Светог Јована Претече, сахрањена су њихова тела једно поред другог, под три камена крста. Треба рећи да је споменик кнегиње Евпраксије и њеног сина Јована био разрушен 1930. године, а 2002. године - обновљен.

Град Красни је преименован у Зарајск јер се кнегиња убила или "заразила", ако се говори на старословенском језику, и у прво време су град звали Заразск, а онда му је народни говор дао савремено звучање.

Рецимо неколико речи о чудотворној Зарајској икони светитеља. Она је дошла на земљу Зарајску за време страшних искушења монголско-татарске најезде. На месту сусрета са иконом избио је свети извор, добивши назив Бели бунар, који се сачувао до наших дана.

Главне теме руских летописа постају у то време теме плача и покајања, неопходне при дубоком увиђању зависности општег и личног добра од свачијих поступака, од љубави, од тежње ка јединству, живој свести хришћанског народа. Хришћанско самоудубљивање, признање својих грехова, дубоко пушта корен у самосвести народа, развоју хришћанске мисли. Религиозно искуство догађа се у Зарајску под строгим погледом и непосредним молитвеним учешћем светитеља Николаја, иконом његовом која овде живи. Историја Зарајска показује колико је важно не само преживети, наћи снагу да се обнови домаћинство, цркве, настави са богослужењем, већ да је главна ствар - не уплашити се, не издати, остати човек, хришћанин, сачувати верност Православљу.

Велика победа, често звана од стране летописаца и историчара "проба Куликовске битке" била је 11. августа 1378. године на реци Вожи. Кан Мамај је опремио тада 50 хиљада војника под командом Бегича. Московски кнез Димитрије Јоанович, сазнавши о приближавању монголско-татарске војске, изашао је у сусрет непријатељу. Велико Поље Зарајског кнежевства било је зборно место руске војске пре уласка у реку Вожу. Овде код Зарајска кнезу Димитрију придружили су се коњаници војске кнежева Данила Пронског и Олега Рјазанског.

А 1386. године велики подвижник земље руске, преподобни Сергије Радоњешки, на путу у Рјазањ и враћајући се одатле, два пута је посетио Зарајск, заустављајући се ради молитава код Николе Зарајског.

У јуну 1512. године у Рјазанско кнежевство је упао кримски принц Махмут, али када је сазнао да се војводе великог кнеза налазе на Осетри, вратио се. Године 1513. чудотворна икона Светитеља Николаја пренета је у Коломну, а 1516. године враћена у Никољски храма Зарајска.

У септембру 1527. године у близини Зарајска била је битка руске војске са великом војском кримског кана Ислама-Гиреја, која је окончана потпуним сломом кримске војске. Кримски Татари поново су били тучени од "Николе Заразског" 1528. године. Исте године у Зарајску је направљен камени кремљ и у њему - нова камена црква Светитеља Николаја Чудотворца.

10. марта 1530 године велики кнез Московски Василиј III отпутовао је из Москве у Зарајск да бе се помолио чудотворној икони Светитеља.

У првој половини XVI века трупе кримских Татара периодично су упадале у Рјазанску кнежевину, спаљивале предграђа, пљачкали локално становништво и одводили га у заробљеништво. Памћење народно и летописи сачували су славно име Мите Калинина, вође стражарске службе Вожске препреке (у Зарајску).

1550, 1551, 1560. и 1571. године Зарајск је посећивао цар Иван Грозни, и молио се чудотворној икони. На заповед Ивана Грозног у Зарајску је био саграђен храм Јована Претече, а 1556 године цар је наредио да се демонтира један брод, и да се изгради на стрмој обали Осетре црква Спаситеља, коју је тада освештао.

8. фебруара 1610 године кнез Димитрије Пожарски именован је за војводу Зарајска. У јулу исте године војвода је био принуђен да угуши побуну коју су организовале присталице лажног Дмитрија II. Многи јужни градови, укључујући Коломну и Каширу, тада су подржали моћ самозванца и послали у Зарајск писмо које је захтевало да се положи заклетва лажном Дмитрију II. Становници су позвали војводу на трг испред Кремља и затражили од њега да призна "законитог цара Димитрија".

Мињин и Пожарски иду да ослободе Москву.

Кнез Пожарски се није поколебао, објавио је своју лојалност Москви и постидео је сумњивце. "Стојте за истину и само за истину! Чувајте се издаја и иностраног ропства. Ако покушате да ме натерате на издају силом, чека вас срамота и пораз "- упозорио их је кнез. Побуњеници су желели да се обрачунају са војводом, али је кнез Пожарски био спреман не само речима да брани истину. Захваљујући свештенику Димитрију Леонтјевичу Протопопову кнез је добио подршку патриотски настројених грађана и склонио се у Кремљ са верним ратницима. Побуњеници, суочивши се са вољом и непоколебљивошћу верног и неустрашивог војводе, покајали су се и заклели да верно служе Москви.

После тога кнез Димитрије Пожарски успео је да издржи опсаду Кремља коју су предузели Черкези, Козаци и "лоповски људи" који су стигли на челу са Исаком Сумбуловим из Михајлова, и да их протера из Зарајског. За време свог војводства, кнез Димитрије Михаилович Пожарски је 16 пута одбио непријатеље од Зарајска ...

Познато је да су се у време епидемија, у годинама тешких искушења, у годинама Великог Отаџбинског рата, Зарајци са крсним ходом (литијом – пр.прев.) са чудотворном Николином иконом, кретали ка извору. Овде су се усрдно молили светом Чудотворцу за обнављање оскрнављеног имена хришћанског, непрекидно му се обраћали за помоћ са молбама за посредовање, и велики Светитељ, узевши нашу земљу под своју заштиту, милостиво је слушао молитве православних за избављење читаве Русије и града Зарајског од невоља .

Много славних победа било је у близини Зарајска; најважније од њих су победе над сумњама, малодушношћу, кукавичлуком, једном речју, над грехом, током периода искушења. Шта даје присуство великог Мирликијског чудотворца у икони својој Зарајској? Наравно, његова помоћ је значајна у достигнућима, важним, одговорним пословима, али што је најважније - у духовном јачању, у указивању на прави пут, у даровању снаге да се поступа морално, не како је повољно, уносно, већ како је племенито, хришћански.

... Руска православна црква, узимајући у обзир величину подвига зарајских кнезова-мученика, прибројала их је ликовима светих и одредила за њихов помен другу недељу после Педесетнице.

Извор: http://kurskonb.ru/our-booke/svjat/dok/34.html

Превод: Радмила Благојевић, Православна породица, октобар 2018.