РПЦ о насртају Цариградске патријаршије на канонску територију Руске Цркве

Изјава Светог синода Руске Православне Цркве поводом насртаја Цариградске патријаршије на канонску територију Руске Цркве

Свети синод Руске Православне Цркве је с највећим болом примио саопштење Цариградске патријаршије о одлукама које је Свети синод ове патријаршије донео 11. октобра 2018. године: о потврђивању намера за „давање аутокефалности Украјинској Цркви“; о отварању „ставропигије“ Цариградске патријаршије у Кијеву; о „враћању у архијерејски или јерејски чин“ вођа украјинског раскола и њихових следбеника и „враћању њихових верника у црквено општење“, о „укидању важења“ саборне повеље Цариградске патријаршије из 1686. године која се односи на предају Кијевске митрополије у састав Московске патријаршије.

Ове незаконите одлуке Синод Цариградске Цркве је усвојио једнострано, игноришући апеле Украјинске Православне Цркве и све пуноће Руске Православне Цркве, као и братских Помесних Православних Цркава и њихових поглавара и архијереја за свеправославно разматрање питања.

Ступање у општење с онима који су отишли у раскол, а тим пре с онима који су изопштени из Цркве једнако је одласку у раскол и строго се осуђује канонима Свете Цркве: „Ако... неки епископ, презвитер, ђакон или било ко од клира општи с онима који су одлучени од општења, нека сам буде ван црквеног општења као онај ко изазива смутњу у црквеном чину“ (Друго правило Антиохијског сабора; Десето и једанаесто Апостолско правило).

Одлука Цариградске патријаршије о „обнављању“ канонског статуса и примању у општење бившег митрополита Филарета Денисенка који је изопштен из Цркве игнорише низ доследних одлука Архијерејских сабора Руске Православне Цркве чије важење не подлеже сумњи.

Одлуком Архијерејског сабора Украјинске Православне Цркве донетом 27. маја 1992. године у Харкову, митрополит Филарет (Денисенко) је због кршења обећања која је дао заклевши се на крсту и Јеванђељу на претходном Архијерејском сабору Руске Православне Цркве свргнут с Кијевске катедре и забрањено му је да служи.

Архијерејски сабор Руске Православне Цркве је одлуком од 11. јуна 1992. године потврдио одлуку Харковског сабора и лишио је Филарета Денисенка чина, а уједно и свих свештеничких звања због следећих оптужби: „Суров и надмен однос према потчињеном клиру, диктат и уцена (Тит. 1. 7-8; Двадесет седмо Апостолско правило); саблажњавање верника понашањем и личним животом (Мт. 18:7; Треће правило I Васељенског сабора, Пето правило VI Васељенског сабора); кршење заклетве (Двадесет пето Апостолско правило); Јавна клевета и хула на Архијерејски сабор (Шесто правило II Васељенског сабора); обављање свештенодејстава, укључујући рукополагање у току важења забране (Двадесет осмо Апостолско правило); изазивање раскола у Цркви (Петнаесто правило Двократног сабора).“ Сва рукополагања која је Филарет обавио у стању забране од 27. маја 1992. године и забране које је он одредио проглашени су неважећим.

Без обзира на многобројне позиве на покајање, Филарет Денисенко је након лишавања чина наставио расколничку делатност, између осталог, у границама других Помесних Цркава. Одлуком Архијерејског сабора Руске Православне Цркве 1997. године изречена му је анатема.

  ---

Наведене одлуке признале су све Помесне Православне Цркве, укључујући Цариградску Цркву. Између осталог, Његова Светост Патријарх цариградски Вартоломеј је 26. августа 1992. године у одговору на писмо Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Алексија II поводом свргавања Митрополита кијевског Филарета написао: „Наша Света Велика Христова Црква признајући пуноћу надлежности Ваше Најсветије Руске Цркве у вези с овим питањем прихвата синодалну одлуку о горе наведеном.“

У писму Његове Светости патријарха Вартоломеја Његовој Светости патријарху Алексију II од 7. априла 1997. године о изрицању анатеме Филарету Денисенку наводи се: „Добивши обавештење о поменутој одлуци обавестили смо о њој хијерархију нашег Васељенског Престола и молили да убудуће нема никакво црквено општење с поменутим лицима.“

Данас, након више од две деценије, Цариградска патријаршија је због политичких разлога променила свој став.

У својој намери да оправда вође раскола и „озакони“ њихову хијерархију Свети синод Цариградске Цркве се позива на непостојеће „канонске привилегије Цариградског патријарха да прима апелације од архијереја и клирика из свих аутокефалних Цркава.“ Ове претензије у облику у којем их данас спроводи Патријарх цариградски никад нису уживале подршку пуноће Православне Цркве: немају основе у светим канонима и, између осталог, директно противрече Петнаестом правилу Антиохијског сабора: „Уколико неком епископу... суде сви епископи дате области, и сви му сагласно донесу јединствену пресуду – таквом нипошто нека не суде други епископи, већ нека сагласна одлука епископа области буде чврста,“ – такође се одбацују у складу с праксом одлука Светих Васељенских и Помесних сабора и тумачењима угледних канониста из византијског о новијег времена.

Тако Јован Зонара пише: „Цариградски [патријарх] се не сматра уопште судијом свих митрополита, већ само оних који су му потчињени. Јер се ни митрополити Сирије, ни палестински, ни феничански, ни египатски, не доводе мимо воље на његов суд, већ сиријским суди Патријарх антиохијски, палестинским – јерусалимски, а египатским суди александријски, који их рукополаже и којем су потчињени.“

О немогућности примања у општење лица које је осуђено у другој Помесној Цркви говори 116. (118) правило Картагинског сабора: „Онај ко се, након што је одлучен од црквеног општења... прикраде у прекоморске земље како би био прихваћен у општење, треба да буде избачен из клира.“ О истом се говори у канонској посланици сабора папи Келестину: „Они који су у својој епархији одлучени од општења, нека не буду прихваћени у општење од стране твоје светиње... О каквим год стварима да се ради, оне треба да се заврше на својим местима.“

Преподобни Никодим Светогорац у свом „Пидалиону“ који представља угледни извор црквено-канонског права Цариградске Цркве тумачи Девето правило IV Васељенског сабора одбацујући лажно мишљење о праву Цариграда на разматрање апелација од других Цркава: „Цариградски поглавар нема права да делује у дијецезама и областима других патријараха, и ово правило му не даје право да прима апелацију у вези са сваким делом у Васељенској Цркви...“ Набрајајући читав низ аргумената у корист овог тумачења и позивајући се на праксу доношења одлука на Васељенским саборима, преподобни Никодим закључује: „Данас је... цариградски поглавар први, једини и последњи судија митрополитима који су му потчињени, али не и онима који се потчињавају осталим патријарсима. Јер, као што смо рекли, последњи и свеопшти судија свих патријараха је Васељенски сабор и нико други.“ Из горе наведеног следи да Синод Цариградске Цркве нема канонска права да укида судске одлуке које је донео Архијерејски сабор Руске Православне Цркве.

Присвајање овлашћења за укидање судских и других одлука других Помесних Православних Цркава представља само једну од појава новог лажног учења које данас објављује Цариградска Црква и којим се Патријарху цариградском приписују права „првог без једнаких“ (primus sine paribus) са васељенском јурисдикцијом. „Овакво виђење сопствених права и овлашћења од стране Цариградске патријаршије налази се у потпуној противречности с вишевековном канонском традицијом на којој се гради живот Руске Православне Цркве и других Помесних Цркава,“ — упозорио је Архијерејски сабор Руске Православне Цркве 2008. године у уредби „О јединству Цркава“. Истом уредбом Сабор је позвао Цариградску Цркву да „убудуће пре општеправославног разматрања горе наведених новина буде опрезна и да се уздржи од корака којима се може раскинути православно јединство. Ово се посебно односи на покушаје поновног разматрања канонских граница Помесних Православних Цркава.“

Акт из 1686. године којим се потврђује да се Кијевска митрополија налази у саставу Московске патријаршије и који су потписали Његова Светост Патријарх цариградски Дионисије IV и Свети синод Цариградске Цркве не подлеже поновном разматрању. Одлука о његовом „укидању“ је канонски ништавна. У супротном случају могао би се анулирати сваки документ којим се одређује канонска територија и статус Помесне Цркве – независно од његове старости, угледа и општецрквеног признања.

У Синодалној повељи из 1686. године и другим пратећим документима не говори се ништа о привременом карактеру предаје Кијевске митрополије у надлежност Московске патријаршије, а такође ни о томе да овај акт може бити укинут. Покушај јерарха Цариградске патријаршије да због политичких и себичних побуда поново размотре ову одлуку више од триста година након њеног доношења противречи духу светих канона Православне Цркве којима се не дозвољава могућност поновног разматрања утврђених црквених граница које се не оспоравају дуго времена. Тако правило 129. (133) Картагинског сабора гласи: „Ако је неко... обратио неко место католичанском јединству и имао га је у својој надлежности три године, и нико га од њега није тражио, нека га после не тражи, ако је притом у току ове три године постојао епископ који је требало да га тражи, а ћутао је.“ А Седамнаесто правило IV Васељенског сабора одређује рок од тридесет година застаревања за евентуално саборно разматрање спорова о припадности чак и појединих црквених парохија: „Парохије у свакој епархији... треба обавезно да буду под влашћу епископа који њима управљају – а посебно ако су их тридесет година имали неоспорно у својој надлежности и управљању.“

А и како је могуће укидање одлуке која је важила три века? То би значило покушај да се „непостојећим“ сматра цео историјски развој црквеног живота. Цариградска патријаршија као да не примећује да су се границе Кијевске митрополије 1686. године, о чијем повратку у њен састав се сад говори, битно разликовале од савремених граница Украјинске Православне Цркве и да је она обухватала само мањи део ове друге. Данашња Кијевска митрополија као таква данас обухвата град Кијев и неколико рејона који се с њим граниче. А највећи део епархија Украјинске Православне Цркве, нарочито на истоку и југу земље основан је и развијао се већ у саставу Руске Цркве, представљајући плод њене вишевековне мисионарске и пастирске делатности. Садашња дела Цариградске патријаршије представљају покушај да украде оно што јој никад није припадало.

Чином из 1686. године окончан је период од две стотине година принудне поделе у вишевековној историји Руске Цркве, која је без обзира на политичке околности које су се мењале, увек имала свест о себи као јединственој целини. Након успостављања поновног јединства Руске Цркве 1686. године преко триста година нико није сумњао у то да су православци у Украјини паства Руске Цркве, а не Цариградске патријаршије. И данас, упркос притиску спољашњих антицрквених снага, ова вишемилионска паства сматра драгоценим јединство Цркве целе Русије и верна је овој Цркви.

Покушај Цариградске патријаршије да одлучује о судбини Украјинске Православне Цркве без њене сагласности представља антиканонски насртај на туђу црквену територију. Црквено правило гласи: „Нека се поштује и у другим областима и свуда у епархијама да нико од богољубазних епископа не шири своју власт на туђу епархију... нека се не крше правила отаца, нека се не поткрада под обличјем свештенодејства надменост световне власти, и немојмо постепено и неприметно изгубити слободу коју нам је Својом Крвљу даровао Господ наш Исус Христос, ослободилац свих људи“ (Осмо правило III Васељенског сабора). Под осуду овог правила потпада и одлука Цариградске патријаршије о оснивању по договору са световним властима своје „ставропигије“ у Кијеву без знања и сагласности канонског свештеноначалија Украјинске Православне Цркве.

Лицемерно се правдајући тежњом о обнављању јединства украјинског православља Цариградска патријаршија својим неразумним и политички мотивисаним одлукама уноси још већу поделу и продубљује страдања канонске Православне Цркве у Украјини.

Примање у општење расколника и лица која су анатемисана у другој Помесној Цркви са свим ‘епископима’ и ‘клирицима’ која су ова лица рукоположила, насртај на туђу канонску територију, покушај одрицања од сопствених историјских одлука и обавеза – све ово чини да се Цариградска патријаршија налази ван граница канонског поља, и на нашу велику жалост, чини за нас немогућим наставак евхаристијског општења с њеним јерарсима, клиром и мирјанима. Од сада, па све док се Цариградска патријаршија не одрекне антиканонских одлука које је донела, за све свештенослужитеље Руске Православне Цркве није могуће саслуживање с клирицима Цариградске Цркве, а за мирјане – учествовање у тајнама које се обављају у њеним храмовима.

Прелазак архијереја или клирика из канонске Цркве код расколника или ступање с њима у евхаристијско општење представља канонски преступ и повлачи за собом одговарајуће забране.

Са жаљењем се сећамо предсказања Господа нашег Исуса Христа о времену обмане и изузетних страдања хришћана: И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих (Мт. 24:12). У условима овако дубоког подривања основа међуправославних односа и потпуног занемаривања хиљадугодишњих норми црквено-канонског права Свети синод Руске Православне Цркве сматра својом дужношћу да заштити темељне обичаје православља, као и свето предање Цркве уместо којег се подмећу нова и туђа учења о васељенској власти првог поглавара.

Позивамо поглаваре и Свете синоде Помесних Православних Цркава да дају одговарајућу оцену горе поменутих антиканонских радњи Цариградске патријаршије и да заједно нађемо пут за излазак из врло тешке кризе која раздире тело Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве.

Упућујемо свестрану подршку Његовом Блаженству Митрополиту кијевском и целе Украјине Онуфрију и свој пуноћи Украјинске Православне Цркве у ово, за њу, изузетно тешко време. Молимо се за укрепљење њене верне деце у храброј борби за истину и јединство канонске Цркве у Украјини. Молимо архипастире, клир, монахе и мирјане целе Руске Православне Цркве да појачају молитве за једноверну браћу и сестре у Украјини. Молитвени покров Пресвете Царице Небеске, преподобних отаца кијевопечерских, преподобног Јова Почајевског, новомученика, исповедника и свих светих Руске Цркве нека буде над свима нама.

---

Москва, 15. октобар 2018. г.

Изјава је усвојена на заседању Светог синода Руске Православне Цркве 15. октобра 2018. године у Минску.

Извор: Патриархия.ru, http://www.patriarchia.ru/db/text/5283708.html 

https://pravoslavie.ru/srpska/116528.htm 

16 / 10 / 2018

 

Зашто не треба да се покоравамо узурпатору

Цариградска патријаршија је „вратила канонско звање“ вођама двају украјинских расколничких групација: „патријарху“ Филарету и „архиепископу“ Макарију. Шта то значи? Објашњава богослов и публициста Сергеј Худијев.

Уколико се начини аналогија с државом, поступци Фанара представљају државни преврат уз ангажовање спољашњих снага (и под њиховим притиском).

Замислите конфедерацију са 15 равноправних лидера од којих је сваки суверен на својој територији, а питања која се тичу свих решавају заједнички. Сад замислите да се један лидер конфедерације прогласи за апсолутног диктатора који, кад су остали у питању, може да ради све што хоће, а они немају никакво право гласа. Управо то се дешава на наше очи.

Патријарх Вартоломеј се прогласио „првим без једнаких“, а затим је понадавши се да то није само звучна титула, почео демонстративно да поступа као апсолутни диктатор који може да доноси одлуке које се тичу других Помесних Цркава без икаквог договора с њима, па чак и против њихове јасно изражене воље.

Аналогија с претензијама средњовековних папа не само да се даје у алузијама, већ се и директно спроводи, и то не чине само критичари Фанара, већ и његове присталице. На пример, у чланку богослова Цариградске патријаршије Елпидофора Ламбринијадиса „Одговор на став Московске патријаршије у вези с првенством у Васељенској Цркви“ тврди се да је „дуго времена у историји Цркве првојерарх био римски епископ. Касније, кад је евхаристијско општење с Римом прекинуто, канонски првојерарх Православне Цркве постаје Архиепископ цариградски“. Односно, Патријарх цариградски заправо долази на место папе с којим је „прекинуто општење“.

Али само ово општење је управо и прекинуто због тога што су православци одбили претензије папа на апсолутну власт у Цркви – управо оне претензије које сад износи патријарх Вартоломеј. Ако признамо тезу коју је објавио Цариград – да Васељенска Црква треба да има првојерарха – чини се да претензије римског папе имају много више основа и остаје потпуно нејасно зашто треба да се покоримо сумњивој копији папства ако постоји много убедљивији оригинал. И зашто се онда сам Цариград не покорава Риму?

Истаћи ћемо притом да сам римски папа обично избегава тако грубе поступке.

Претензије Цариграда изгледају неубедљиво и због тога што је дуго времена признавао канонска права Московске патријаршије – и признавао је митрополита Онуфрија за јединог законитог поглавара Цркве у Украјини.

И овде долазимо до проблема који највише пада у очи, а везан је за поступке Фанара – то је етички проблем.

На чију молбу је Фанар започео процес давања аутокефалије? На молбу световних власти Украјине, што је отворено речено. Да ли је то умесно с канонске тачке гледишта? Како се црквена заједница може оснивати на молбу световних власти коју у већој мери представљају неправославни људи? Како људи који уопште не припадају Цркви – чак ни формално – могу оснивати црквене структуре? То је потпуни апсурд с црквене тачке гледишта. Али је апсурд и с тачке гледишта световних закона – формално Украјина је демократска световна држава која не може да се меша у послове верских заједница.

Да ли човек који учествује у грубом безакоњу – и са црквене, и са грађанске тачке гледишта – може претендовати на улогу првојерарха целог православног света?

И ово безакоње не представља само кршење неких формалности. У њему постоји конкретна оштећена страна. То је Украјинска Црква на челу с митрополитом Онуфријем којег је патријарх Вартоломеј донедавно признавао – а сад је престао да га признаје. Световне власти не крију да је њихов циљ да изврше притисак на УПЦ (МП) коју је председник Порошенко назвао „пипцима непријатеља“, помоћник министра унутрашњих послова Зорјан Шкирјак „вампирима који треба да бришу из украјинске земље“ или, као што је сасвим недавно изјавио министар иностраних послова Украјине Павел Климкин, да „Московска патријаршија уопште нема шта да тражи у Украјини, зато што је то канонска територија Васељенске патријаршије, а УПЦ МП је с историјске тачке гледишта основана уз кршење канона и представља резултат узурпације.“ Повици „доле московски поп“, фантастичне оптужбе за прављење „магацина оружја“ или директни позиви на убиства (каквих има, на пример, на сајту „миротворац“) представљају део атмосфере мржње и прогона у којој живи Црква у Украјини.

И Цариградска патријаршија је недвосмислено стала на страну прогонитеља Цркве. Како се савезник прогонитеља Цркве може сматрати пастирем – а да не говоримо о томе да се признаје за првојерарха целог светског православља?

Добијање „томоса“ ће, као што је потпуно очигледно, изазвати талас прерасподеле црквене имовине – расколници стално и отворено говоре о жељи да запоседну Кијевску лавру, а и обични храмови ће се новоствореној фанарској структури предавати по истој шеми која је већ добро разрађена приликом запоседања храмова од стране „Кијевске патријаршије“ – уз ангажовање насилника из „десничарског сектора“.

Свака прерасподела својине кад се група А истерује из просторија и кад се оне предају групи Б представља тежак и ружан конфликт. Тим пре кад просторије имају важан симболички значај. Кад држава не може да изврши своје обавезе и да одржи ред, као што је то било у Русији почетком 1990-их година или данас у Украјини, и кад се сукоби решавају уз примену недржавног насиља, апсурдна ситуација у потпуности измиче контроли. Кад је сцена пуна насилника који отворено и без оспоравања државе желе смрт члановима групе А, насиље, које авај, већ постоји, поприма велике размере.

У овој ситуацији спровођење пројекта аутокефалности, који ће неизбежно довести до добро познатих последица, значи пружање подршке масовном насиља против Цркве и придруживање насилницма.

Односно, овде се више не ради само о узурпатору – него о узурпатору који већ користи могућности које су му на располагању како би нанео штету Цркви и помогао њеним прогонитељима.

То је врло жалосна ситуација и било би бесмислено умањивати степен њене озбиљности, а рећи ћемо отворено и трагичности. Али знамо да врата пакла неће савладати Цркву, а још мање ће је савладати Порошенко, Бајден или патријарх Вартоломеј.

Кад неки човек претендује на духовну власт над вама ви га можете или прихватити или одбацити. А прихватање власти човека као што је патријарх Вартоломеј било би врло погрешно. Као што је рекао апостол, „купљени сте скупо, не будите робови људима“ (1 Кор. 7:23).

Сергеј Худијев

Са руског Марина Тодић

https://pravoslavie.ru/srpska/116584.htm

 

Поред све љубави према Атосу постоји и црквена дисциплина

Фото: РИА Новости / Владимир Федоренко Фото: РИА Новости / Владимир Федоренко

Ситуацију о ходочасничким путовањима на Атон након доношења одлуке Синода Руске Православне Цркве од 15. октобра о раскиду евхаристијског општења с Цариградском патријаршијом у разговору с дописником РИА Новости Сергејем Стефановом прокоментарисао је секретар за међуправославне односе Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије протојереј Игор Јакимчук:

- Оче Игоре, с Атона није било још никакве реакције на поступак Цариградске патриајршије у Украјини? Реакције њиховог руководећег органа, Светог Кинота или појединих манастира?

— Православни свет не живи брзином коју му намеће данашњица. На Атону многи уопште не користе интернет и мобилне телефоне и због тога чак ни не знају за одлуке које су донете у Истамбулу и у Минску. Али мислим да ће временом сазнати и да ће нека реакција уследити. Ходочасници причају Светогорцима о томе шта се дешава.

Наравно, ова одлука ствара апсолутно разумљиве потешкоће и руским житељима Атона који су традиционално помињали и цариградског и московског патријарха. И сви су они дошли из Руске Православне Цркве. Како ће се даље одвијати њихов живот на Атону јесте питање које треба решити.

Што се тиче обичних ходочасника мислим да сви треба да имају на уму то да поред све љубави према Атону и поред свег поштовања које Руска Православна Црква од давнина, од памтивека гаји према Светој Гори као према ‘уделу Мајке Божије’ постоји још и појам као што је црквена дисциплина. И ако за нешто нема благослова, то значи да га нема.

- Конкретно поводом руског манастира Светог Пантелејмона на Атону – и он потпада под јурисдикцију Цариградске патријаршије. Испоставља се да смо сад престали да општимо с њима и да не смемо да идемо тамо и да се причешћујемо?

— Не смемо да се причешћујемо, али мислим да можемо да дођемо просто да се помолимо. Буквално ових дана је у нашем руском манастиру Светог Пантелејмона била храмовна слава, зато што је један од храмова у овом манастиру посвећен празнику Покрова Мајке Божије, и у овим свечаностима су учествовала тројица јерарха Руске Православне Цркве. Нису служили, али су се молили на богослужењу.

- А у светлости најновијих одлука, сад кад је у току богослужење да ли мирјани могу да уђу у храм и да се моле са свима? Или могу само да уђу сами у храм да се помоле кад нема богослужења? Или могу да се моле на богослужењу, само не треба да се причешћују*

— Боље је рећи да је сад, имајући у виду све ове тешке околности које су настале, наступило време да се уздржимо од ходочашћа на Атон и од било каквог учествовања у богослужењима. Али ако се тако нешто деси, у сваком случају не треба да се причешћујемо.

- Да ли се сад неке светиње могу доносити у Русију са Атона, или из Турске или са друге канонске територије Цариграске патријаршије, или је све то сад такође обустављено?

— Било би чудно очекивати да ће у периоду оваквог опасног заоштравања наших односа неко с територије Цариградске патријаршије донети светиње код нас. Уколико се таква иницијатива појави, размотрићемо је, као што се то обично и ради у сваком конкретном случају.

- А шта ће бити с нашим сународницима – парохијанима православних храмова у Турској или на другим местима где нема других храмова осим оних који припадају Цариградској патријаршији?

- То је заиста проблем који се појавио почевши од 15. октобра пошто је Цариградска патријаршија de facto отишла у раскол почевши да општи с расколницима. Испоставља се да наши сународници на територији Грчке остају без пастирског руковођења. Исто се односи на наше земљаке који живе на острвима Додеканеза, укључујући највеће од њих – Родос, као и Крит. Наравно, размишљаћемо о томе како да им обезбедимо пастирску бригу. Прошло је врло мало времена, али је ово у сваком случају наш задатак и ми се њиме бавимо.

Уопште, парохије Цариградске патријаршије постоје у целом свету осим Африке и Антарктиде, али тамо верници имају алтернативу – постоје храмови других Помесних Цркава. Сада немају алтернативу само у Турској и на грчким острвима која сам навео.

- Секретар Руске духовне мисије у Јерусалиму, игуман Никон, је рекао да ће Руска Православна Црква бити принуђена да обустави општење са свим Црквама које подрже одлуку Цариградске патријаршије о давању аутокефалије цркви у Украјини. Да ли можете да прокоментаришете ову изјаву?

— Мислим да је то врло преурањен коментар. Као прво, још увек нема коначне одлуке о даровању аутокефалности цркви у Украјини, нема Томоса, и уопште се не зна кад ће бити. Тим пре је сад преурањено говорити о реакцији Помесних Цркава на оно што ће се десити после хипотетичког даровања Томоса.

Свештеник Игор Јакимчук

Са руског Марина Тодић

https://pravoslavie.ru/srpska/116665.htm