Андреј Тарасјев: Блажењејши Антоније митрополит Кијевски и Галицки (6)

ИПОЂАКОН АНДРЕЈ ТАРАСЈЕВ

СЕЋАЊА НА МИТРОПОЛИТА АНТОНИЈА ХРАПОВИЦКОГ: „ЊЕГОВО ИМЕ ЈЕ СЛАВНО ЗА ЦЕЛО ХРИШЋАНСТВО“

Нисам могао лично познавати владику Антонија али сам из породице где је сећање на тог истакнутог Јерарха било веома живо: мој отац протојереј Виталије Тарасјев, омиљени ученик Владике који га је звао «мој Витаљчик» и моја мати, недавно преминула матушка Људмила, која је читавих 60 година певала у Руској цркви у Београду, били су дубоки поштоваоци Великог Аве, па је наш дом увек био пун прича о њему, његових књига, слика... Ту је увек одседао архимандрит Теодосије када су обележавани дани упокојења Митрополита, чији се живот препричавао до најситнијих детаља. Ево неколико сећања матушке Људмиле:

 

Врата стана нашег Владике увек су била отворена за све намернике, који су ту могли наћи и духовну и физичку подршку. Једне суботе Владика већ стоји спреман да крене на бдење, а отац Теодосије се нешто устумарао по собама.

- Хајде, Феђа већ једном, закаснићемо!

- Ево ме одмах, само док нађем своје чизме, нигде их нема...

Тајац. Па ће Владика збуњено:

- Јао, па то су значи биле твоје чизме! Јутрос дође један сиромашак бос и одрпан, па му рекох да узме некакве чизме тамо из предсобља...

Огромна широка брада оца Теодосија увек је изазивала искрено дивљење код сваког ко би га први пут угледао. Кад је 30-их година он пратио Владику Антонија на његовом путу по Енглеској, у чувеном Лондонском зоолошком врту показали су им највећег лава, за кога им водич рече да је симбол моћне британске империје. У једном тренутку отац Теодосије нагло провири иза митрополитових леђа да би боље видео и то чудо. Лав изненађен и уплашен устукну и повуче се натрашке у дубину кавеза. Тада Митрополит изговори речи које постадоше крилатица: „Вот сила православија!“ (То је сила православља! – прим.прир).

Митрополит Антоније и његов келејник, архимандрит Теодосије.

Педесетих година имао сам част и срећу да будем ученик нашег истакнутог виолончелисте професора Јована Мокрањца. Видевши једном у нашем стану оца Теодосија и сазнавши да је то келејник почившег владике Антонија, он ми исприча свој сусрет са Митрополитом:

„Био сам ученик богословије у Житомиру. Кад изби револуција 1905. године настава је морала бити обустављена. Како то потраја, реших да се вратим кући у Србију. Ал' карта скупа, а пара немам.

- Иди Антонију - посаветова ме неко од старијих.

Пођем. Владика подиже поглед са некаквих папира.

- „Што синок?“

- Ја Србин. Школа не ради. Ја бих домој.

- А дењег нет. Харашо. Скољка нужна? Двадцат, тридцат?...

-Педесет... шест десет - наставим ја. Он се насмеја.

- Харашо, вот восемдесјат и Бог тебја благослови!

Морам да признам да је читав мој разред пио и јео десетак дана од тих пара. А ја сам се вратио кући са оном посебном пропусницом која је увек важила у Русији:

„Ја Серб, иду домој!“- говорио сам сваком кондуктеру који би провирио у мој купе - завршавао би своју причу наш чика Јоца Мокрањац.

У Лењинграду имам један дом у легендарној Пушкиновој улици Мојка који ми је уморном - конак, гладном - трпеза, разочараном - утеха. То је кућа професора српског језика на филолошком факултету, Ирине Владимировне и њеног сада покојног супруга књижевника, есејисте, професора Лењинградског универзитета - Јеремије Јаковљевича Ајзенштека. Када је професор једном сазнао да су моји били блиски са митрополитом Антонијем исприча ми своја два сусрета са њим:

- „Као студент запао сам у велику беду. Неко ме посаветова да одем до владике Волинског Антонија, јер су врата његове резиденције отворена за сваког. После дужег колебања, пођох. Са осталим гостима слободно уђем у некакав салон. Био је невисок, енергична али срчана лица. Кад је склопио руку да ме благослови, ја му је чврсто стегох. --- Нисте православне вере?, упита.

– Ја сам Јеврејин.

– Седите, реците у чему је ствар. Кад му испричах своје муке он позва неког нечујног монаха, нешто му рече и ја добих помоћ.

По други пут смо се срели 1919.године, он је био митрополит Кијевски, а ја члан револуционарног совјета. Запрепастио сам се: не само да ме је препознао, већ се и имена мог сетио! Затражио сам да ми стави двадесетак здравих младих монаха на располагање. После краћег колебања он пристаде и тако смо спасли пуна три камиона старих рукописа у кожним повезима које су црвеноармејци поређали преко великог трга да не газе кроз дубље блато».

Мислимо да ће величину и значај митрополита Антонија најпотпуније изразити речи Свјатејшег Патријарха српског Варнаве, после опела у Саборној цркви у Београду 13.августа 1936.године:

„Пред нама се налазе земни остаци великог јерарха Руске Цркве који је недавно још разговарао са нама, поучавао нас и упознавао нас са дубином богословске науке... Пред нама се налазе посмртни остаци великог светитеља Руске Православне Цркве који је указивао путеве спасења и приближења истини Господа Исуса Христа... Онај који није знао блаженопочившег Митрополита Антонија, тај не зна ни његов велики значај за Православну Цркву. Ја опет понављам, да он може бити убројан у ред великих јерараха, отаца Цркве првих векова хришћанства. Његово име је славно не само за Православну Цркву, него и за цело хришћанство, као човека високог морала, научењака великог знања и дубоко религиозног јерарха. Његова смрт је тежак губитак не само за Русе, него за читаво Православље, особито у данашње тешко и лукаво време. У великом се покојнику дубоко и храмнонично сједињавала дубока и чиста вера, опсежно стање и снага духа. Можда ми савременици нисмо тај велики дух ни познали, можда ће се тек касније показати ко је и шта је био МИТРОПОЛИТ АНТОНИЈЕ ХРАПОВИЦКИ за Цркву и науку.“ 

Извор: Православље, бр. 473, Београд, 1986. год.

Прекуцавање и приређивање: Душка Здравковић, Православна породица, са допуштењем аутора.