ЗАШТО ПЛАЧЕ СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ?виђење земљорадника Зорана Васиљевића
...Ако се не покајемо пред Богом за све своје грехове: неверје, маловерје, чедоморства, врачања, гатања, кршења поста, непоштовања празника, кривоверја, Господ ће окренути лице своје потпуно од нас, Богомајка ће престати да ради нас плаче и да се моли за нас. Анђели ће такође престати да роне сузе ради нас и тада ће све могуће невоље бити близу. Смрт, и огањ, и пушење дима биће наша свакодневница. Покајмо се док није касно, са сузним очима нас призива покајању Свети лелићки Владика...
У суботу, 29. јануара 2000. године, у 1 час и 15 минута, пробудила ме је ћеркица. Устао сам да упалим светло. Те ноћи није било струје, па сам упалио свећу. Ћеркица ме је чврсто загрлила и поново заспала. Угасио сам свећу. После тога је некаква блага светлост осветлила нашу собу. Супруга, ћеркица и синчић су спавали. Засветлило је у соби, као да је неко прошао испод прозора са упаљеном свећом или као да је месец изашао иза облака. Док сам размишљао шта ли то може да буде, одједном се у соби појавио крупан човек, беле браде до појаса. Светац је у руци држао велику црвену књигу која је на предњој корици имала велики златни Крст. Позвао ме је по имену. Окренуо сам се и хтео да устанем, али ми је он рекао да не устајем. Крст са књиге му је осветљавао лик. Могао сам га видети до пола. Када је затворио књигу, оне светлости је за тренутак нестало. Тада је узео, извадио из велике књиге једну мању књижицу од свега неколико листова са корицама на којима је био један мањи златни Крст. Од тог Крста је такође сијала светлост да се поново видело лице тог човека, као и слова у књизи, из које је изгледало као да ће да чита.
Потом ми је свети човек рекао: „Дошао сам, по заповести Мајке Божје, да те посетим јер си то заслужио. Примио си у твој дом Њене сузе које стално лије ради србског рода. Она ми је рекла да ти кажем да долази тешко време. Децу своју склањај и на њих добро пази. Чешће их води на Божју службу, на коју и сам, на Њену радост, на велике годете [празнике] долазиш. Труди се да на службе не касниш и да долазиш на време. Мајка Божја је била радосна када си на Савиндан довео децу да рецитују. Посебно је била радосна када ти је у храму видела синчића, који је дуго времена ходао на штакама. Док су они рецитовали колико су знали, стално су гледали у Њену икону која стоји са десне стране изнад излазних врата твога Божјег храма. (То је била Лепавинска Икона Божје Матере.) Ништа ни од кога не узимај да читаш, а то исто не дај ни деци, јер постоје велики непријатељи Православне Цркве. Све што те занима у вези тога, обрати се свештенику твоје цркве и он ће ти помоћи, како теби, [тако] и твојој деци. Долази време великих отимачина, присвајања туђег. Ништа ничије не узимај. Моли се Богу за здравље, ради и Бог ће ти дати све што је најбоље. Одведи децу на Велики Петак у храм Божји, нека се помоле Богу, нека се провуку испод плаштанице јер им је то корисно за здравље.”
„Сви анђели моле Господа да помогне србском роду. Господ неће за то да чује све док се србски род ускоро не покаје, па ће га тек тада проћи невоље које су га задесиле.”
Светац Божји плаче. Сузе му се сливају низ браду и он их руком брише. И наставља да говори: „Избегавај да радиш кад су нерадни дани, колико год можеш. Немој да гледаш телевизију.”1
Листајући књигу, окрете лист са сликом војске. Ту је сва војна опрема, авиони, камиони... Запитах га шта то значи. Одговори ми: „Ова војска нити чува земљу, нити чува народ; она чува сопствену власт.” Запитах да ми каже ко је он. Рече ми да је један од највећих пророка Православља. „Питај твог свештеника и он ће ти рећи.”
Када је Зоран Васиљевић, 32-годишњи земљорадник из села Станине Реке код Ваљева, дошао у стан свештеника, видео је фотографију владике Николаја и икону Светог Владике и схватио да му се он те ноћи јавио. Упоредио је и његов глас са аудио-касете, то јест снимљен његов говор на парастосу блаженопочившем краљу Александру поводом 20-годишњице његове мученичке смрти. Тада је схватио да је светац који му се јавио и који је плакао за србским родом светитељ Николај Велимировић.
Ја, његов свештеник, Марјан Кнежевић, био сам већ написао акатист Светитељу Жичком и Охридском и Свесрбском Николају Лелићком, али службу му тада још нисам завршио. Никако да за то добијем времена. После овог Зорановог виђења убрзо сам завршио и службу.
Ово писаније је сачињено на Усекованије Главе Светог Јована Крститеља. Попут Претече Господњег, Свети владика Николај призива на покајање, да би нас Господ сачувао од великих невоља које Господ припрема да све непокајане ишибају и приведу на путеве спасења, а покајане сачува од сваког зла.
Ако се оглушимо о последњу опомену Светог Владике и једног од највећих пророка Православља, вихор предстојећег рата ће нас однети ко зна куда.
Ако се не покајемо пред Богом за све своје грехове: неверје, маловерје, чедоморства, врачања, гатања, кршења поста, непоштовања празника, кривоверја, Господ ће окренути лице своје потпуно од нас, Богомајка ће престати да ради нас плаче и да се моли за нас. Анђели ће такође престати да роне сузе ради нас и тада ће све могуће невоље бити близу. Смрт, и огањ, и пушење дима биће наша свакодневница. Покајмо се док није касно, са сузним очима нас призива покајању Свети лелићки Владика.
Нека на свим нашим барјацима које подижемо са једне стране буде Крст, најмоћније знамење против врага, а са друге стране да пише „Покајмо се”. И ако се ускоро покајемо, Господ ће нас избавити од свих невоља.
__________________________________
1 „Избаците телевизор, не плашећи се тога ’шта ће рећи комшије, пријатељи и родбина’! Телевизор је највећи хронофаг (гутач времена) у целој историји света. Он у просеку човеку поједе по 3,7 сати времена (константног испирања мозга) дневно. Код стараца и деце – више, код пубертетлија мање. Чини вам се да је немогуће избацити га? Али зар није лакше одрећи се телевизора него патити због губитка тако драгоценог времена нашег живота, тренутака који одлазе и не враћају се, времена у којем си још увек здрав, док си жив? Да ли сте некад видели срећног човека који гледа телевизију? Или смо заборавили и уопше не желимо да знамо шта значи срећа? Онда смо заслужили своју судбину...” (Георгије Фечору)
Извор: Не љубите света ни што је у свету, Духовни луг, Крагујевац.