ЧЕТНИЧКИ ВОЈВОДА МОМЧИЛО Р. ЂУЈИЋ

МИЛИСАВ МАРКОВИЋ

ЧЕТНИЧКИ ВОЈВОДА МОМЧИЛО Р. ЂУЈИЋ ((27.2.1907.-11.9.1999.)

11. Септембра 1999. године, преселио се у Небеску Србију Четнички Bојвода Момчило Р. Ђујић, командант ''Динарске Четничке Дивизије'', оснивач и доживотни председник ''Покрета Српских Четника Равне Горе'' у емиграцији. Нека му Господ подари Рајско насеље у Hебеској Србији. Вечна му слава и хвала.

 

Четнички Војвода, див јунак са Динаре, Командант славне непобедиве Динарске Четничке Дивизије и доживотни Председник Покрета Српскиx Четника Равне Горе

Дом честитих родитеља, Раде и Љубице Ђујић, у питомом Далматинском селу Топољу код Книна, био је испуњен необичном радошћу 27. Фебруара 1907. године. Тога дана родило им се прво мушко дете и наденуше му српско историјско име Момчило. Ко је тада могао и замислити да ће име заиста одговарати улози која ће чекати њиховог сина, кад буде у зрелим годинама и коју ће он успешно одиграти не само у своме родном месту већ на широким просторима тромеђе, Босне, Лике и Далмације. Нико тада није могао предвидети колика га слава чека, али и колико бреме одговорности, које ће он носити на својим плећима. Носиће он то бреме јуначки, херкулски. Неки ће му завидети, али многи ће му се дивити. Дивиће му се и српски Златоуст 20-ог века Владика Николај. Основну школу је завршио у Книну, а Богословију у Сремским Карловцима. Као млад Богослов објавио је збирку песама „Емилијаде“ (Српска манастирска штампарија Сремски Карловци, 1931. године). Владика Далматински Иринеј га је рукоположио 1933. године и доделио му парохију у селу Стрмица код Книна. Својим снажним и надахнутим проповедима са олтара, као и лепим опхођењем са народом, млади Cвештеник све више привлачи народ и окупља га око Цркве. Он неуморно ради, али не ограничава своје делатности само на Црквено поље, он је активан и на другим пољима. Он је у својој парохији организатор свих националних, културних и хуманих организација и предводник своје пастве у тим организацијама и њиховим делатностима. Када је ратна олуја захватила Југославију и када су Хитлерове трупе и трупе његових сателита ушле у Југославију и раскомадале је, тада су настали апокалиптични дани за цeо српски народ, нарочито за онај његов дeо који је потпао под Хитлером створену Независну Државу xрватску. Тада су дошли црни дани за Србе на Тромеђи, најпре за Cвештенике и друге народне прваке, а потом за сав српски живаљ. Међу многим Србима који су се склонили у Кистање (анектирану зону под италијанском влашћу) био је и Cвештеник Момчило Ђујић, који одмах са виђенијим Србима оснива одбор за прихватање и збрињавање избеглог народа, који је свакодневно пристизао у све већем броју. На том послу Момчило неуморно ради све до дана Устанка на Тромеђи, када ће се вратити у Стрмицу и повести народ у борбу против усташа. Већ у првим недељама постојања Независне Државе xрватске (НДХ) извршен је покољ Срба који се мерио десетинама хиљада побијених. Оваква ситуација, која доводи српски народ под контролу марионетске НДХ на руб биолошког опстанка, изазвала је спонтану реакцију. Момчило Ђујић се у првим данима усташког злочина над Србима у околини Книна ставља на чело покрета отпора и формира Динарску Четничку Дивизију која је до краја рата штитила Србе на тромеђи Лике, Босне и Далмације од усташког терора. У тим тешким данима, као да терор усташa, најгорих злочинаца који је Свет икада видео, над српским народом није био довољан, појављује се још један покрет који ће касније завладати Југославијом. На помолу је био нови непријатељ, безбожни комунизам, који ће наметнути српскоме народу још једну борбу, у којој ће улога свештеника Момчила Ђујића бити од пресудног значаја по даљњу судбину Тромеђе. Као одличан познавалац комунизма, комунистичке идеологије, стратегије и тактике, Момчило је одмах осетио опасност која прети српском народу од комунизма, чим је приметио њихове наоружане "летеће водове" како вршљају по српским селима и заводе наиван народ својом лажном и безбожном пропагандом.

Одмах је упозорио остале народне прваке о овој новој опасности и указао на тешке последице по народ ако се на време не заустави паклени рад комунистичке партије. И остали национални устанички прваци почели су да показују знаке забринутости и узнемирености. И сувише је била упадљива комунистичка похлепа за влашћу, коју је пратила њихова потпуна неосетљивост и равнодушност према страдањима српског народа. Притисак комунистичке партије на народ и усташки геноцид, довешће до историјске Конференције српских првака и бораца у Црним Потоцима, у Hовембру 1941. године. На збору у Црним Потоцима донешена је одлука о формирању Динарске Четничке Дивизије. За команданта једнодушно је изабран Cвештеник Момчило Ђујић. На Видовдан 1942. године Момчило Ђујић указом Kраља Петра добија високо признање српског Четничког Bојводе. Свестан тешког положаја у ком се налази српски народ, уништаван од усташа, у немилости од окупатора, на прагу нових страдања која му припремају Титови комунисти, Bојводa Момчило Ђујић се примио велике одговорности Kоманданта Динарске Четничке Дивизије и исту, под командом Ђенерала Драже, водио из борбе у борбу све до краја рата. Од своје појаве био је комунистима трн у оку. Oни су све више и све отвореније испољавали своје паклене намере. У Фебруару 1942. направили су му заседу, кад се враћао из Дрвара у Стрмицу, са чврстом намером да га убију. Захваљујући својој опрезности, Момчило је осујетио њихов паклени план. Од тада је он још будније мотрио на њихове покрете. После гнусног убиства Илије Деснице, једног од највећих јунака у Устанку, као и убиства још многих устаничких првака и бораца, Bојвода Момчило Ђујић је осетио да је стрпљењу српских бораца и народа дошао крај. Борба, коју су им комунисти својим злочинима наметнули, морала је да се прихвати. И Bојвода Момчило Ђујић ју је прихватио. Храбар и неустрашив, какав је био и остао, Oн ће у тој борби лично предводити борце Динарске Четничке Дивизије, ићи ће од јединице до јединице, од села до села, држаће зборове и указиваће народу на опасност, која му прети од ових најновијих непријатеља, који по наређењу Тита и партије раде на потпуном уништењу српског народа и тиме настављају усташки посао. Комунистима усташе нису уопште сметале. Они су уперили своје отровне стреле једино и искључиво против Четника. Усташама су праштали, али за Четнике није било милости и праштања. За време скоро 4-годишње борбе са комунистима Динарскa Четничкa Дивизијa је дала много жртава. На хиљаде њених бораца положило је своје животе на олтар Отаџбине. Сваку поједину жртву осетио je Војвода као једно перо, болно ишчупано из његових крила. “Док сам био на положајима код Врлике, непријатељ је упао у моју драгу Стрмицу и почупао најљепше перје из мојих крила”… рекао је једном приликом на сахрани после погибије великог броја бораца Стрмичког батаљона (Jан. 1943.), и тешио уцвeљене и у црно завите породице. Кроз све ратне године Динарска Четничка Дивизија на челу са Војводом Момчилом Ђујићeм водила је надљудске борбе против окупатора, комуниста и усташа. Улазак Црвене армије у Источну Србију 22. Cептембра 1944. године био је прекретница за све ратујуће стране на територији бивше Југославије. Ово се посебно односи на партизане, чији је једини циљ био освајање власти и уништење националних снага. Доласком Црвене армије, постаје јасно да долазе тежи дани, како за Равногорски Покрет, тако и за цео српски народ. Комунисти, у чије редове сада улазе хрватске усташе и домобрани, почињу да нагомилавају трупе у Книнској Крајини и на Тромеђи Босне, Лике и Далмације. Овим маневром комунисти су желели да поставе обруч око Динарске Четничке Дивизије, који би довео до њеног уништења. Динарска Четничка Дивизија се нашла у забрињавајућој ситуацији и бива приморана да води свакодневне борбе на свим фронтовима. За Динарску Четничку Дивизију наступају тешки и неизвесни дани испуњени борбама и напорима да се пронађе излаз. Комунисти све јаче стежу обруч, доводећи свеже трупе опремљене тешким наоружањем које добијају од бивших Четничких савезника Енглеза.

У јеку најжешћих борби, командант Динарске Четничке Дивизије Bојвода Момчило Ђујић, сазвао је све своје команданте корпуса, бригада и батаљона на састанак у своје родно село Топоље код Книна. На овом историјском састанку донета је заједничка одлука да се изврши пробој кроз непријатељске снаге и да се крене у повлачење према југозападу. Одлучујући окршај и пробој кроз комунистички обруч одиграо се у селу Пађене. Ноћу између 2. и 3. децембра 1944. године Четничке снаге крећу у одлучан и незадржив јуриш. У надчовечанској борби прса у прса која је трајала више од седам сати и однела велике жртве на обе стране, Динарска Четничка Дивизија пробија непријатељски обруч. Четници успевају да сруше необориву комунистичку тврђаву и отварају пут за одступницу. У овом надчовечанском пробоју, Четници побеђују далеко надмоћније комунистичке снаге под командом Титових генерала Бошка Шиљеговића и Петра Драпшина. Из те славне плејаде синова Тромеђе и других српских крајева, многи су остали као мртва стража за нова покољења, тамо где су се голоруки дигли на устанак 1941. године. Они су волели свој народ више од својих живота. После пробоја кроз комунистички обруч, Динарска Четничка Дивизија је наставила марш правцем: Отрић – Срб – Мала Капела – Гацка долина, ка северном приморју, јер се веровало да “савезници“ неће препустити Југославију апсолутној власти комуниста. У тим крајевима усташе су извршиле незапамћене злочине над српским народом, немајући милости ни према старима, ни према младима. У колони у којој су били борци помешани са рањеницима, старцима, старицама и мајкама са децом, преовладавала је исцрпљеност од зиме, глади и напорног пута. Ова голгота преко северног приморја, на путу за Словенију, је захтевала савлађивање многих тешкоћа. Најтежа препрека је сигурно био прелаз преко хладне и набујале реке Коране. Морали су се направити имрповизовани мостови од коњских кола и комора за прелаз цивилног становништва. Набујала река је однела свој данак односећи борце и њихове коње. Оне који су безбедно прешли, на другој страни је чекала непријатељска заседа. После пада источних крајева, комунисти се са јаким формацијама устремљују на Словенију, са циљем да униште Динарску Четничку Дивизију и остале српске националне снаге које су се налазиле у тим крајевима. У Випавској Долини, извршена је концентрација свих националних снага са намером да се преко реке Соче пређе у Италију. За прелазак у Италију било је потребно зауставити Брозове комунисте и разбити остатке Мусолинијевих фашиста који су се налазили у Горици. Четници су успели да одбране мост на реци Сочи и тако омогуће борцима и цивилном становништву да пређу у Италију. После прелаза, мост је уништен да би се спречило надирање комуниста. Овим чином Динарска Четничка Дивизија се нашла у туђини из које се ни до дана данашњег није вратила у Отаџбину. После доласка у Италију, Четници бивају пешке упућени у логор у Палма Нови, где бивају привремено смештени. На Ђурђевдан 1945. године, Четницима у Палма Нови наређено је да се све борбене формације разоружају. У српској историји Ђурђевдан је дан када се устаници окупљају и наоружавају. Овога пута устаници су морали да се растану са оружјем, које су својом крвљу платили. Тај трагичан дан обележило је неколико самоубистава бораца Динарске Четничке Дивизије, који се нису могли помирити са оволиком неправдом. Нажалост последњи меткови испаљени из руку Јунака Динарске Четничке Дивизије нису били слављенички већ самоубилачки. У Палма Нови је завршен ратни пут херојске Динарске Четничке Дивизије. Равногорски покрет и Динарскa Четничкa Дивизијa је наставилa да живи у емиграцији где је опсталa до данашњег дана. По доласку у Америку, Bојвода Момчило Ђујић, ратни командант Динарске Четничке Дивизије, и његови борци наставили су борбу против атеистичке идеологије која је поробила српски народ. Главни правац ове борбе је било изобличавање лажи које су комунисти фабриковали о Ђенералу Михаиловићу и његовој борби. Четнички одбори се потом оснивају по Америци и Канади, где су се Четници населили.

 

ЧЕТНИЧКИ ВОЈВОДА МОМЧИЛО ЂУЈИЋ

НАШ ЗАВЈЕТ БОГУ И СРПСТВУ

Није наше расејање и губитак слободе највеће зло које се може десити једном народу. Највеће је зло кад се сломи духовна и морална снага једног народа, кад му се угаси вјера у Бога и вјера у Правду и Слободу. То нико, па ни комунисти, никада неће постићи у српском народу, јер то се неда у ланце везати. Борби за Крст и Слободу, ми се морамо враћати на путеве наших предака; свједочити свуда нашу вјеру у Бога и рјечију и дјелом; стајати одлучно уз мученичку Матер цркву и чувати наше духовно јединство, јер без духовног јединства нема ни националног, ни ма каквог другог јединства; утврђивати нашу братску слогу и његовати наше црквене и народне обичаје.

Наш је завет Богу и Српству да нећемо стати ни сустати док неујединимо све српске земље и сав српски народ у оквиру српске државне заједнице у којој ће, по ријечима Епископа Николаја, владати три начела: Бог на небу, Краљ у држави и домаћин у дому.

А наша вјера у Правду и Слободу и наша вјера у једнога Бога, у једнога Светог Саву, једну јединствену Српско-православну цркву и у један поносан и непобједив српски народ - остаје вјечна и непромјењива.

Четнички Војвода Момчило Р. Ђујић