Проф. Др Мирјана Влајисављевић: Јересоначалници србистике

Објављено 12 октобар 2015

jevandjelje1ПРОФ.ДР. МИРЈАНА ВЛАЈИСАВЉЕВИЋ

ЈЕРЕСОНАЧЕЛНИЦИ СРБИСТИКЕ

...У чему је српски Логос саздан и трајно сачуван? У чему се огледа сав Логос, сав Смисао српства? Свакако не у богомрском мудровању Запада о нама, учењу које је изопачило и само Христово и апостолско предање и оно Светих Отаца и Васељенских сабора, а сада изопачује предање Светог Саве; настојећи свим силама уграђеним у псеудонаучне протоколе да нас већ два вијека срачунато и плански обмањује и обогаљује чинећи нас неспособним за самостално мишљење, држећи нас у заблуди ко смо и шта смо, у исто вријеме прерађујући нашу властиту истину за своје колонијалне потребе...

 

1. ТРОЈИЧНОСТ СРПСКОГ ПРЕДАЊА

1. Као народ, ми Срби живимо под оштрицом мача који је над нашим главама подигао многометежни Запад диктирајући нам кроз науку да изаберемо европског човјека умјесто светосавског богочовјека, што би значило да погинемо без васкрсења, да погинемо и вјечно умремо или се пак ослободимо и кренемо путем светих Срба, који су животе своје положили за светиње своје: да се вратимо светосављу које вуче поријекло од `свјатаго коријена Симеонова`; оних Немањића, највећма испосника и мученика који све чинише на славу цркве Христове, те Нојеве барке која спасава васцијело човјечанство. Да се и календарски вратимо Светоме Сави коме блаженопочивши Владика Данило (Крстић) поје: Србине мудри Сава,/ Тебе ангели моле /Не дај да племе твоје бије лихварски маљ.

2. У данашњем времену аутодеструкције, самопорицања и свеопштег рата за душе, рата који одузима вјеру у будући живот, поставља се једно те исто питање – како зауставити српски духовни пад и спасити завјештање предака које кроз богомудре ријечи апостола Павла гласи: Браћо, чувајте се да вас ко не зароби празном преваром по казивању човјечијем, а не по Христу.

Ко су то Срби? Народ који је бар три хиљаде година у континуитету на овим просторима. Који има најљепше име за Божић, одговара Владика Данило: – Руси кажу Рождество, Грци Рођење, а ми кажемо: Родио се Богић Бата, родио се Божић Бата, наш брат, мали Бог!

У чему је српски Логос саздан и трајно сачуван? У чему се огледа сав Логос, сав Смисао српства? Свакако не у богомрском мудровању Запада о нама, учењу које је изопачило и само Христово и апостолско предање и оно Светих Отаца и Васељенских сабора, а сада изопачује предање Светог Саве; настојећи свим силама уграђеним у псеудонаучне протоколе да нас већ два вијека срачунато и плански обмањује и обогаљује чинећи нас неспособним за самостално мишљење, држећи нас у заблуди ко смо и шта смо, у исто вријеме прерађујући нашу властиту истину за своје колонијалне потребе, на шта нас вапијући подсјећа Свети Јустин Новојављени, сјетним гласом и тужним који се чује до неба, а којим бруји опомена: „Нема Светог Саве на Универзитету, нема духа његовог, нема Христа његовог. А кога има, ако Христа Бога нема, ако Светог Саве нема?“

3. Српски Логос саздан је у српскоме језику, српској азбуци и у светосављу, том православљу српског стила и искуства, чинећи онтолошку одредницу српског предања које је триличносно. Наиме, `као што имају три личности у Светој Тројици при чему је прва личност Тројице – Бог Отац, друга личност, Његов рођени Син и трећа личност Свети дух, и као што има разлике између њих па је Син Божји рекао – Отац је већи од мене` (Д. Крстић), тако је тројичан и триличностан српски генетски код сачуван понајвише у српском језику, староставном језику, штавише, језику најстаријем.

Зато је нимало случајно основа теологије лингвистика, а наше најстарије предање, наш Стари завјет, сачуван управо у српском језику, потом у писму, а најпослије, у светосављу.

Не сачувамо ли неоскрвњена сва три предања која су увелико пала у заборав, што је неопростив гријех, „Србадија ће пасти пред златно теле“, као јеврејски народ некоћ.

Лихварски маљ нових варвара, иза којих стоји илуминизирано масонство са његовом строгом хијерархијом пирамидалног управљања свијетом, под маском глобализма кренуо је да сва три лица српског предања, која су нас држала усправним кроз вјекове, разбије у парампарчад кад већ није успио да нам те највише идеале профанише, што је имало, а и данас има страшне и разарајуће посљедице.

Јесмо ли имало христолики, ми Срби? Радујемо ли се што смо светосавци па да се без страха бацимо на ту космичку змију која се устремила да нам узме душу, затре наше српско почело, предачке светиње и наше завјете, од косовског до причесног завјета и уништи разумијевање сопствене историје у овој савременој, постсоцијалистичкој и постхладноратовској епохи „планиране историје“, у којој је доминантна методологија стварање тоталитарних друштава која би била гнуснија и од оног фашистичког?

Јесмо ли свјесни како смо свједоци неограничене манипулације науком, ревизијом свих знања уз беспоговорну сагласност креаторима обликовања масовне свијести, а све под плаштом прогреса, научних достигнућа и вјере у науку? Хоћемо ли се коначно изборити против духовног геноцида којим постхришћански Запад искорјењује истину по којој су Срби они који славе Светог Саву, а чије светосавље симболизује полицентрично аутокефално устројство насупрот моноцентричне папске организације западног хришћанства, која ствара комплекс мање вриједности народима који су ван Рима, не престајући да нас понижава својим квазиауторитетом?

Свети Сава учинио је, наиме, чудо које приличи само светитељу, генију и хероју, јер нас је као народ прије много вијекова ујединио преко православља. Хоћемо ли се у времену пројектованог екуменизма који води у унијатство одбранити од људског мудровања које релативизује светосавље чинећи све да га поквари и тим лакше приближи ако баш не римокатолицизму, а оно бар протестантизму?

Можемо ли се изборити за право на властиту истину о нашој историји која не почиње са Светим Немањићима и ту истину саопштимо без страха и без стида, а не да имамо толике историјске празнине које су резултат агресивно наметаних фалсификата од стране нордијске историјске школе, а доцније кроз идеологију југословенства која је свим средствима присиле отпочела да се заводи од уласка у заједничку државу Срба и Хрвата уз омаловажавање и духовни суноврат Срба и наше културе?

Коначно, ко је тај „непознат неко“ који нам је нашу историју конспиративно избрисао и палимпсестно на њој исписао своју окупациону, колонизаторску и ревизионистичку „истину“ да бисмо данас живјели у свијету обмана, превара и сурогата који нам се намећу понајприје кроз западну глобалну науку, која је била и остала послушно оружје у рукама латинске цркве, ђавољи инструмент у расрбљавању Срба светосаваца?

4. Лингвистика старих језика јесте кључ за старо предањско знање, које су нам претходне генерације предале, а ми морамо да их предајемо даље. Каквом смо мјером мјерили Бога и своје претке, тако ће нам бити одмјерено, поучава нас у томе најчаснијем задатку Свети владика Николај. Сви смо зато дужни да будућим генерацијама пренесемо истину о српском језику, истину о српском писму и истиниту вјеру нашу православну; не, дакле, реформисану истину него цијелу истину са свијешћу да највећа опасност лежи у реформисању истине, иза којег по правилу стоји масонство.

Када је српски језик и ћирилица наша у питању, мора да нас прожме свијест о њиховој староставности и да, уважавајући богомпослане Првоучитеље Кирила и Методија, равноапостолну браћу из Солуна, њихово поријекло вежемо за далеко ранију словенску културу, која се протеже до оне винчанске, која је била цивилизација слова. При томе морамо да упамтимо једно: изумирање српске ћирилице отпочело је Вуковим латиничним потписом на Бечком књижевном договору који је испустио да именује језик који се прекрштава, а само зато што је у питању био српски језик, тј. штокавица.

Знамо ли да је за ту исту српску ћирилицу 14 учитеља из Бјелопавлића било убијено јер су рекли Аустроугарима 1914.: ''Уби ме, нећу писати латиницом, ја сам Србин и писаћу ћирилицом!''

А гдје смо то дошли данас? До тога да је тзв. црногорска православна црква избацила и свог календара све српске свеце почев од Светог Саве, а задржала једино Светог Василија Острошког! Ко је данас искључиво за ћирилицу у тзв. „европској“ Србији и осталим евроунијатским српским земљама, а не за унијатско двоазбучје; за ћирилицу која симболизује православне Србе, оне које убјеђују да се морају ријешити светосавља да би постали православци? Скоро па нико од филолога, почев од србистичког тријумвирата састављеног од јудеомислећег Радмила Маројевића, водећег тврдорукца србистике Милоша Ковачевића, добитника високих признања и награда, како енглеске тако и америчке, сврстаног у интелектуалце XXI стољећа (да није за допринос србистици?) те Петра Милосављевића до Клајна и Пипера који сви здушно заговарају двоазбучје поред флагрантне истине да ћирилица на наше очи умире! Гдје је разлика међу њима? Нигдје, одговарамо!

Ето нам крунског доказа да се ради о окултној лингвистичкој „елити“ латиниста која је сва под контролом истог свевидећег ока са врха глобалне пирамиде и ту је са задатком да нам угаси српску националну свијест рабинизовањем српске културе под окриљем новог свјетског ционистичког поретка!

2. СЛОВО – ПОЛУТАЈНИ ДОКУМЕНТ ЗАКУЛИСЕ

1. Кад Бог хоће неког да казни прво му узме памет. Сви гријеси србистике видљиви су већ у њеном инсистирању да се клањамо звијери двоазбучја, чиме се отворено стављамо против ћирилске цивилизације поистовијећене са православном. Хоћемо ли да више вјерујемо њима него својим очима и властитој памети, која нам казује да као што је сербокроатистиком владао римоцентрични екуменизам, тако обновљеном србистиком влада женевоцентрични екуменизам? Одлика женевоцентричног екуменизма јесте да је антихристоцентричан, иако је у Женеви центар Светског сабора цркава.

Из свега овога исходи да се у националној српској филологији ништа није промијенило у односу на братствојединствену сербокроатистику, осим што су се јахачи измијенили. Покрет за обнову србистике има мутно поријекло јер је Слово о српском језику, као тзв. језичко законоправило српског језика настало по директиви конспиративног и неекспонираног Свјетског сабора Срба као још један полутајни документ закулисе. По њиховом диктату србистика је свјесно стављена на погрешан пут бесмисленом доктрином о двоазбучности, чиме се на дуге стазе слама дух српског народа, поступно гаси наша национална свијест и вулгаризују наше основне духовне вриједности. Двоазбучје није ништа друго до дрско магарчење и залуђивање српског народа по директиви натовске свевласти која је смијенила ону папску, којим се намећу лажне вриједности приморавајући нас да их као такве прихватимо.

Све србисте у Републици Српској и Србији, те политички коректне „дисиденте“ сербокроатистике чини симбиоза корисних будала и обучених агитатора у функцији политичке пропаганде евроатлантизма, а за корист планера које ни сами не знају, ангажованих од стране Светског сабора Срба. При томе, једни из лингвистичко-политичког аналфабетизма, као заведени активисти, а други претворени у бирократске шефове тзв. обновљене србистике, служе истом циљу – да буду експозитура пројеврејене Европе, попут сличног Свјетског сабора Хрвата, чије је друго име Свјетски хрватски конгрес.

Србисти су Словом о српском језику учинили све како бисмо надаље судбински били везани за Бечки договор и како Вуков латинички потпис на овоме документу никад не би изблиједио, иако је тада реформисани српски језик под окриљем евроунизације као ни један језик у свијету постао четвороимени, што значи да је од тада четири пута прекрштен по диктату планера глобалне, не само језичке политике!

2. У Слову је садржана суштина стратешких циљева евроатлантиста да на српској штокавици у будућности направе један полицентрични језик, и такав захтјев стигао је преко Светског сабора Срба као наручиоца Слова, да би га у конспирацији писала двојица лингвиста у коауторству са трећим чланом, и то по становима београдским, далеко од било каквих институција и консултација. Кад је по диктату написано, Слово је било предато српским мондијалистима да га штампају у, наводно, фабулозном броју од 300 хиљада примјерака, што је ноторна маркетиншка подвала како би се овом тексту који у себи садржи укодиран ехо на законоправило Светог Саве, дало на важности. Његови законописци, сада је већ сасвим извјесно, радили су за интерес Срба глобалиста; не дакле за српство већ за некакво будуће ново југословенство, не за српство већ против српства и – за себе!

Оно што сербокроатистика ономадне није стигла да уради на потпуном расрбљавању српства преко преименовања српског језика, наставила је да ради домаћа пета колона на пољу србистике, а у служби глобалне милитаризације српства и славенства под окриљем новог свјетског поретка. На наговор Свјетског сабора Срба онај који је прошао иницијацију у јудеомасонство пише Слово о српском језику постављајући на пагански олтар стари идол коме србистика треба да приноси жртву ријечима: Нико није ућарио ко је Вука исправљао! Сви они заврше испод Вукове штуле! Као такав, покрет за обнову србистике је под забраном да ишта пита већ само да слијепо вјерује. Још једна окултна елита која захтијева да имамо широм затворене очи.

3. Данашње српство је крстоносно и на њега се може понајприје односити именитељ – „страдајуће православље“, како је нашу вјеру назвао у четвртом вијеку Григорије Богослов. Чини га крст и на њему распети Свети Саво, први српски просвјетитељ, прогнан из нашег православног свебића да би на његово мјесто уздигли до култа личности Вука Караџића као просвјетитеља који је на демагогији тобож` Срба сва три вјерозакона разбио светосавље, по коме су сви Срби православни. А какво је било просвјетитељство Вуковог времена с којим је отпочела „школа безбожништва“ најбоље свједочи податак да је у његово доба одржан први ватикански концил и на њему проглашен догмат о непогрешивости папе, којом приликом је европски ум, европски рацио потпуно абдицирао пред силама мрака.

У њему се између осталог каже да је папа светост свијета и одраз истине. Папа је све над свим и може све. Посебно је знаковит овај протокол: „Власти и вољи папе све је одано и нико се њему не може противити.“ Или пак онај који прописује да „папа не може да буде у заблуди. Он је свемогућ. У њега је сва пуноћа власти. Он је виши од апостола Павла и по свом призвању је раван апостолу Петру и он стога може да замјери апостолу Павлу и да мијења његове посланице“.

Шта рећи осим да овај догмат, којим је латинска црква признала непогрешивост римског првосвештеника и смртном човјеку приписала особине које припадају једино Богу, противрјечи здравом разуму у који се то исто просвјетитељство клело.

4. Србистика, наиме ни по чему није аутентична и самоникла, већ су нам је под Вуковим именом прво писали Аустријанци из бечко-берлинске школе у име сурогатне западне филолошке науке, све у служби римокатоличке политике да би је као такву накалемили на наше православље и светосавље и што лакше га вулгаризовали. Од тада се у западним научним лабораторијама почео да узгаја поданички менталитет који убија српску науку и нацију учећи нас да се стидимо ћирилице и одричемо од наше националне светосавске цркве; штавише, да је калајишемо духом католичким и протестантским на начин на који смо калајисали и наш рођени српски језик!

Зар да такву аустрофилску србистику обнављају наши србистички ћуприлићи, док се за лаковјерне Србе облаче у скерлетно рухо српских националиста, реактивирајући тиме и фишкалску аустријску политику која је највише урадила на завади Срба пропагирањем подјеле српског језика, срозаног до нивоа дијалекта и помијешаног са чакавским и кајкавским „дијалектом“ – по вјери, и то одмах у години Вукове смрти?

Хоћемо ли и даље да глорификујемо аустријско културтрегерство под окриљем натовске свевласти или да прогледамо и видимо да је много глатких путова који воде у пропаст, а први је онај који је обиљежила Вукова штула.

Зар да нас и даље убјеђују у некакву нову интеграцију српства преко никад и нигдје заживјеле тезе о Србима сва три вјерозакона који би се ујединили путем такозваног „полицентричног“ језика, посљедњег изума евроунијатске германске филолошке школе који нам пропагира српско-хрватски гермафилски двојац Сњежана Кордић и Милош Ковачевић. Према новој прерасподјели у оквиру западноевропског знања тај новоустановљени „полицентрични“ језик би опслуживао више нација те је као такав по највишим дометима теорије дефиниционизма већ омеђен у првом парафу/протоколу Слова о српском језику. Требамо ли то да ишчекујемо поновно инсталисање испране неојугословенске идеологије и то под окриљем евроатлантизма како би и посљедњи помен на Србе коначно доживио свој означитељски спровод?

3. СРБИСТИКА – МАСКА СА ВИШЕ ЛИЦА

1. Србистика, која постаје све више режимска језичка политика у Републици Српској, има маску са више лица у којој је под видом ревизије сербокроатистичких истина извршено устоличење те исте дјелимично превредноване идеологије, која и даље захтијева готово колонијалну снисходљивост према Вуку аустрофилу и јансенисти, кога је сербокроатистика пренаглашавала као Југословена, а србистика за Србенду!Обновљена србистика која почива на вуковском концепту Срба сва три вјерозакона је ништа друго до у специјалним лабораторијама скрајана проекуменска обновљена југославистика, иако смо у наивној свијести у први мах помислили да се ради о новој идеологији српског национализма, да би се испоставило да није ријеч ни о каквом национализму већ наднационализму, тј. глобализму! Оваква србистика, која се представља као покрет већ је постала официјелно учење у Републици Српској, као огранак новог екуменизма, изниклог под окриљем новог свјетског поретка у чијој је служби и Слово. Покрет за обнову србистике коминтернизовани је покрет са идеолошким центром изван српских земаља, не баш у хотелу Лукс у Москви, али свакако негдје у бриселској Европи, тамо гдје је и центар Свјетског сабора Срба, који је смислио ову „србистичку“ пиратерију.

2. Како се настоји реализовати амбициозни циљ коначног расрбљавања Срба?

Тиме што нам се под плаштом аутентичне српске филолошке науке поново нуди подгријано аустроугарско ментално смеће. Српски језик је страдао преименовањем у политичке језике само зато да би се тим прије расрбили православни Срби, од чега су имале користи вјештачке нације, самопроглашена хрватска, бошњачка и црногорска. Федерализација српског језика и смишљено разлагање и распарчавање српске духовности, уз наметање нових нација и језика и стварање некаквих неканонских тзв. „православних“ цркава, уз многобројне наше домаће слабости које прати поодмакли процес денационализције – све то показује до које мјере су језик, вјера, писмо код Срба у великој и општој кризи која пријети затирању, духовном и државотворном, српског народа.

Газдама глобализма нипошто не одговора да Срби имају историјско право на свој језик, који је постао плијен глобалиста још под окриљем аустроугарских империјалиста, па су га зато они и стандардизовали како је то одговарало њиховим империјалним потребама. Исто тако, империјалистима ономадним као и данашњим није одговарало да Срби имају историјско право старо хиљадама година на своју територију. У име тог историјског права Јевреји су се, примјерице, након двије хиљаде година вратили у Палестину. Зато је бечко-берлинска историјска школа послије Берлинског конгреса побусала нашу античку и преднемањићку историју на Хелму, како гласи стари српски назив који је за потребе колонизатора преименован у турски назив Балкан, иако Срби своју земљу зову отаџбином – земљом отаца, а не домовином.

Као што су нам Германи преко фалсификоване историје узурпирали историјско право на територију на којој одувијек живимо тако је било и са српским језиком и српским писмом упркос толиких свједочанстава прећириловске писмености.

3. Окосницу нове србистике чини догмат о Вуковој непогрешивости, иако се зна да све што је Вуково насљеђе јесте сербокроатистичко насљеђе, а ни по чему србистичко. Вук је и даље остао учитељ обновљене србистике јер би у супротном морали да за учитеље узму ауторитарне српске филологе попут Милана Будимира, који је, чим је објавио своју студију о Филипу Вишњићу којом је одлучно поручио да не жели да учествује у сербокроатистичкој лажи која нас је читав вијек сатирала, био са свих страна нападнут, а потом скрајнут из филологије и укупног српског памћења. Академик Будимир слиједио је виши императив који му је налагао да од Срба не скрива истину већ да им је објави. Поступио је онако како би требало да учине сви они који преносе оно што је жива истина.

И иначе, све што је рађено иза Бечког договора је аустрофилско и аутоматски србофобско, а никако србистичко. Такво учење, убачено у божанско светосавље, посред срца разара српско ткиво, посебно када је у питању масонска теза да је брат мио које вјере био, те догмат о безблагодетном двоазбучју којим се заговара равноправност ћирилице и латинице, иако се ради о звијери двоазбучја која убија нашу спасоносну ћирилицу. Нажалост, мало их је у српском роду који су стали у одбрану ћирилице и поступили као у причи богомудрог Владике Данила како је био један комуниста у руском селу па дуго убјеђивао народ да нема Бога. Био је и попа тамо, сједио и морао је и он да слуша. А онај кад је мислио да је све убиједио каже: „Ајде попе, реци и ти нешто ако имаш шта да кажеш.“ А поп каже: „Ја ћу рећи само двије ријечи: Христос воскресе!“ А сељани одговорише: „Ваистину воскресе!“

4. Срби су народ који страдава зато што су православни Срби. Вјерска компонента је она која мора да се по наређењу евроунијата избрише како би се извршило расрбљавање Срба. Зашто?

– Зато што су православни Срби сила која се може припојити православној Русији и и управо стога Хантингтон клерофобично наглашава да тамо гдје почиње православље, престаје Европа!

Послије оваквих пристрасних судова постаје нам јасно зашто је Данте краља Милутина у свој Божанственој комедији сврстао у пакао, а само зато што се овај благочестиви српски краљ супротставио католичењу!

Кад је почело програмски да се проводи ново католичење Срба и калаисање духом унијатским?

– Бечким договором Срба и Хрвата, одговарамо, а под флоскулом да као народи једну књижевност треба да имамо. То је био пуни смисао договора којим су Срби трајно изгубили суверенитет над српским језиком и српском књижевношћу; којим смо као народ прихватили јарам папиролошке сербокроатистике, која нам је потурена како бисмо утонули у њеној мисаоној трулежи, а Хрвати се фишкалски дочепали српске књижевности, помијешали је са својом минорном и тако трајно засвојатали нашу народну поезију, тај најблиставији драгуљ у којем је сачувана српска меморија.

Шта рећи осим поново призвати у свијест најмногоумнијег савременог теолога српског православља који нас поучава да смо се толика десетљећа патили да не будемо своји, зато су нас туђинци поклопили својим мраком, опомиње нас с оне стране пропадљивог гроба у вјечити календар уписани Свети Владика Николај.

4. СРБИСТИЧКО ФРАНМАСОНСТВО

1. Има једна истина: иза сваке реформе стоји масонство. Српски језик први пут су реформисали управо масони јансенисти у Бечу, свјетлошћу свога тајног знања просвијетливши и самог Вука, други пут на новосадском договору кад српском језику уз помоћ масона Андрића и Александра Белића као равноправан придружују називник хрватски језик, да би трећи пут српски језик у Републици Српској реформисао академик Павле Ивић сводећи га на екавицу, а чије је „јудеомасонске аргументе“ опорицао обновитељ србистике Радмило Маројевић, предводник стигматизовања једноазбучја, тј. ћирилице.

Велика је заблуда да је србистика Вуков изум, а не његових вјероучитеља у шта нас убјеђују алхемичари србистике, избјегавајући постављање нових питања о поријеклу тзв. вуковске србистике, док нас у исто вријеме тјерају да и даље учимо из аустроугарских књига наук специјално смишљен за расрбљавање Срба православаца. Као што је велика заблуда да је обновљена србистика која почива на Вуковим темељима српски изум, јер представља ништа друго до назад у југословенство.

Једна и друга су под страшном хипотеком која свједочи о моралној биједи српске лингвистике која је по постању аустрославистичка, на шта се надовезује и ова данашња незнатно трансформисана „натовска“ србистика. Обје су евроунијатски, масонски и јудеопротестантски изум бечко-берлинске школе мишљења на коју с пуним правом могу да се односе ријечи Св. Јустина Ћелијског да је „тајна зла највише мистификована франмасонством“. Њега су прихватили и поједини изабрани послушници србистике претворивши се у српске денунцијанте, а који и данас у свом духовном мртвилу преко тајног интересног братства удбаша не служе српском друштву већ би да њиме господаре. Покривени вуковским југословенством и тезом о Србима сва три вјерозакона, ови хвалисавци и високоумници који предводе покрет србистике ништа друго не раде већ што посредно величају титоизам.

2. Бројне су неизречене истине о Вуковој наводној „србистици“ која се никад тако није звала, а која је изум западноевропске културе која је била и остала „идолиште, страшно идолиште пуно лажних богова, пуно лажних филозофа, лажних мудраца, лажних научника, лажних законика, лажних царева и краљева“ (Св. Јустин Новојављени). Сва Вукова србистика настала је у дослуху са аустрославистом и јансенистом Јернејем Копитаром и његовим „добрим пријатељима“, европским масонима почев од Гетеа, Хердера и браће Грим.

Ако већ и знамо ко су то били аустрослависти, веома ријетко ко зна ко су то били јансенисти, а управо ова одредница стоји уз Копитарево име у енциклопедији ЈАЗУ.

Јансенистичко учење Пор-Ројала био је „религиозни подухват грађанског племства у француској“ (Сент-Бев). Као кршћанска доктрина која је имала своју филозофску и умјетничку праксу и показивала многе сродности са протестантизмом, добила је име по фламанском свештенику Корнелијусу Јансену. Јансенизам је настао на темељу учења светог Августина о предестинираности и свемогућности Бога, да би га потом прихватили теолози попут Паскала и писци попут сирочета и штићеника манастира Пор-Ројал, трагичара Жана Расина. Овај теолошки и филозофски кохерентан систем познат као Логика Пор-Ројала, који се појавио за вријеме Луја XIV, прерастао је у покрет усмјерен против насљедног права аристократије, показујући `нападачке циљеве усмјерене против класних непријатеља а који су управо и били суштински мотив на коме се изградио цио систем овог учења`.

Братство Пор-Ројала као мали центар свијета основала је друштвена група са политичким претензијама отпочевши своју борбу за, наводно, права човјека, што је било захватио кругове образоване судско-парламентарне буржоазије која је убрзано припремала идеолошки обрачун буржоазије са феудално-апсолутистичким „божанским правом краља“ и племства, које треба да уступи мјесто „природним правима човјека“. Према тумачењу Фредерика Џејмсона (Марксизам и форма, Нолит, Београд, 1974.), јансенизам „Пор-Ројала треба увијек схватати двоструко, не само као кохерентан систем или поглед на свет за себе већ и као оружје уперено против класних непријатеља“ (исто, 379.). Као такво, ово учење увијек је имало наглашену идеолошку компоненту и тежњу ка мијењању поретка револуционарним путем. Истовремено, дјеловали су у правцу измјене слике свијета тиме што се преко изабраних представника интервенисало у промјени владајућег концепта у језику и књижевности. Управо јансенистичко учење, упркос томе што је од стране папе проглашено јеретичким, припремило је терен за долазак француске буржоаске револуције, али и доцнијих револуција попут буржоаске револуције из 1848. и доцније октобарске револуције.

Тако је појаву наводно „бескрвне“ октобарске револуције пратило ново поетичко учење звано „руски формализам“, које је за свој темељ имало западноевропско структуралистичко учење Фердинанда де Сосира, које је у Русију стигло преко његовог семинарца Сергеја Карцевског. И иначе, бројне су научне теорије које спадају у свјетску закулису, почев од руског формализма преко чијих је научних протокола извршена совјетизација руске науке о књижевности, али и књижевности саме и тако детронизовали свеци руске књижевности Достојевски, Толстој, Гогољ и Пушкин, који су били израз духа руског народа. На јансенисте се директно позива и Ролан Барт, утемељивач француске „нове критике“, варијетета руског формализма, познатије и под именом „неоформализам“, који је, под плаштом новог читања Расина, у Паризу најавио свјетску тзв. „културну револуцију“ шездесет осме; ону која је имала мондијални значај и домашај да би њене жртве у Кини биле милионске!

Јансенистички сљедбеник био је и Јернеј Копитар, пријатељ Ј. Грима, В. Ф. Хумболта, Ф. Шлегела. А. Х. Востокова, Добровског, познат као учитељ реформатора српског језика Вука Стефановића Караџића.

3. Свеколики Копитарев меценат био је у складу са његовим јансенистичким опредјељењем. Као такав, он је неизбјежно имао двоструку функцију, што је значио да се преко Вука паралелно са књижевнојезичком револуцијом проводило политичко и идеолошко дјеловање у циљу преусмјеравања дотадашњег тока историје, конкретно, позиције Срба након ослобођења од турског јарма и њиховог планираног потпадања под аустроугарску доминацију, а преко ње и под јачи утицај разорног ватиканског прозелитизма. Тај циљ се имао реализовати кроз Јудин загрљај са Хрватима, а преко вуковских тзв. „Срба-католика“ и јединственог књижевног језика са Хрватима. Све ово, а посебно пресудан удио католичке цркве у пропагирању и провођењу у дјело на хрватској страни закључака српско-хрватског договора, мучки је скривала наша владајућа сербокроатистичкa псеудонаука у сто и педест година успостављања њеног свепрожимајућег књижевнојезичког (и сваког другог) поретка, потпуно под превлашћу дугорочно трасиране јансенистичке идеологије, која је била минуциозно инкорпорирана у њене темеље.

Према сербокроатистичком миту здушно подржаваном од двије југословенске државе, кога су се стриктно држали понајприје Срби, филолошка реформа српског језика покренута је била од стране Вука, док је кроатистика опет тврдила како је он реформисао само српски језик, али нипошто и хрватски. На хрватској страни наиме, у којој се десила права филолошка револуција која је имала своје дубоко политичко значење, она се датумски и номинално настојала да потпуно дистанцира од Вукове реформе и веже првенствено за реформаторски рад Људевита Гаја, који је 1835. године издао проглас о напуштању кајкавског дијалекта и старог правописа и прихватању штокавштине и новог правописа.

На сваки начин избјегавао се и помен Бечког „књижевног договора и споразума“, како је кроатистика крстила ову својеврсну српско-хрватску нагодбу фаворизујући искључиво његову књижевну компоненту, а означитељски заобилазећи језичку, која се односила на избор штокавског језика и његовог јужног нарјечја (ијекавице) за темељ књижевног језика. Значај тзв. Бечког књижевног договора се у хрватским хроникама потпуно маргинализовао колико се на српској страни фаворизовао, као и Вуков реформаторски допринос, иако је то био први званични и уједно најважнији документ којим се утемељила сербокроатистика као лажна свијест о двоименом народу и његовом језику којем се у тексту договора није смјело изрећи ни име.

4. Бечки договор о, рекло би се, безименом језику којем су управо тенденциозно и с крупним разлогом потписници избјегли да истакну име, што је био саставни дио прећутаног тајног протокола, организован је под патронатом Хабзбуршке монархије, и то у години уочи завођења Баховог апсолутизма, дакле, у вријеме најјаче аустријске доминације након што је она уз помоћ Русије била скршила остатке револуционарног отпора буржоазије из 1848. године.

Иако се Бечки договор доцније, у југословенском периду српско-хрватског језичког заједништва, настојао да доведе у везу са илирским националним препородом, то напросто није одговарало истини јер је сам илиризам као национални покрет хрватског народа у ослобођењу и од Аустрије и од Мађарске, од почетка под будним оком цензуре, био забрањен још 1843. године. Утолико, Бечки је договор у идеолошком смислу био искључив производ аустрославизма и јозефинизма, а његови потписници одреда су подржавали доминацију царске Аустрије над јужнославенским провинцијама, која је значила у културно-политичком смислу колонизовање и подјармљивање свих јужних Словена.

Овим договором, брижљиво надзираним од стране масонизованих јансенистичких првосвештеника потеклих од образоване судско-парламентарне буржоазије, којем су издејствовали правни статус уговора, Вук је у име Срба, аустроугарских и оних из Србије, Хрватима дао српски језик да буде њихов стандардни језик, на који су чакавци и кајкавци колективно прешли, односно, како су они тврдили, `пристали да се њиме служе`, а да заузврат Хрвати нису били дужни ни да га именују српским језиком. Штавише, и без овог договора Хрвати су српску штокавицу Гајевим „прогласом“ о напуштању кајкавског дијалекта, који никада и није био хрватски језик већ је то искључиво чакавски дијалекат – службено преименовали и прогласили хрватским језиком. Сада је било важно да на ту предају и Срби службено пристану!

Тако су Срби на Бечком договору, према ријечима Св. Владике Николаја, били преварени и пали у идејно ропство западних јеретика: духовно, интелектуално, морално, политичко и културно ропство, али и ропство своје крвне браће из Аустрије потпале под западну хришћанску јерес.

5. СЕРБОКРОАТИСТИЧКА ЗАКУЛИСА

1. Обеснажујући важности Бечког договора кроатистика је у предњи план истицала гест Ивана Кукуљевића Сакцинског (1816–1889) који је први у сабору проговорио на хрватском језику године 1843. упркос аустријској и мађарској цензури, да би на његов приједлог хрватски сабор 1847. донио закључак о увођењу хрватског језика као службеног. Тиме је српска штокавица са њеним јужним нарјечјем и службено била прихваћена на хрватској страни, при чему се признање хрватског језика као службеног са хрватске стране одбијало да веже за Вукову реформу српског књижевног језика већ, обезвређујући његов значај, за Гаја и закључак хрватског сабора из 1847.

Све ово различито „читање“ сербокроатистичке хронологије није спријечило српску страну да управо годину 1847. у својим алманасима упише црвеним словом као годину коначне побједе Вукових књижевнојезичких реформи, при чему је прећуткивано како је то уистину била година у којој је српска штокавица ијекавског изговора била службено проглашена у хрватском сабору за хрватски језик, умјесто дотад употребљаваног латинског језика, и то лично од стране Гаја. Тако је српски језик већ у самом старту, а под окриљем Свете Римокатоличке Аустроугарске Империје, био срозан до нивоа дијалекта и службено проглашен хрватским, док је све остало што се до данас казује око некаквог „претакања“ српског у хрватски, речено ћопићевски, било само пусто `деђање магле и мјесечине у стогове`. Према томе, већ је 1847. године тзв. хрватски језик номинално извојевао побједу над српским језиком да би се Хрвати и службено у сабору почели да служе српском штокавицом, и то одмах под хрватским именом! У исто вријеме, назовисрпска страна у својим квазифилолошким хроникама до данас опширно елаборира свима нам познату причу о томе како је 1847. била наводно година коначне побједе Вукових идеја када је он превео Нови завјет, Даничић објавио Рат за српски језик и правопис, Бранко Радичевић Песме, а Његош Горски вијенац. Тој приповијести за ђаке такмац може бити једино фабулозно досељавање Срба на Балкан у, наводно, седмом вијеку, када су се Словени појавили на Хелму/Балкану једног раног јутра као печурке послије кише, што је производ те исте бечко-берлинске школе мишљења.

Помало срамежљиво, скоро са комплексом мање вриједности који су нам наметали `прогресисти` Хрвати, српска страна је истицала како је Вукова књижевнојезичка реформа код Срба у Србији службено прихваћена тек 1868. што је сербокроатистика скоро потцјењивачки вредновала упорно афирмишући и симболизујући значај 1847. а само зато што је управо тада српска штокавица под хрватским именом била прихваћена у хрватском сабору, а не стога што је те године Вук издао свој превод Новог завјета.

2. Подлегавши одмах по доласку у Беч под утицај јансенисте Копитара, чији је штићеник био и чији је програм прихватио, интелектуално и идеолошки се изграђујући под заштитом и контролом овог царског цензора, Вуку су била пренесена таква овлашћења да може једној минорној говорној скупини етничких Хрвата, чакавца и још малобројнијих кајкаваца да додијели право да пређу на српски штокавски језик, чиме је дефинитивно пробио брану према Западу и Хрватима коју никад касније није било могуће учврстити.

Парафразирамо ли Н. Велимировића, `била је то кобна претходница западном утицају на Србију. Тако су Вук и Даничић отворили све капије и све канале према Западу учинивши да се тек ослобођена турска раја претвори у рају трулог Запада`.

Овим чином је у име Срба сва три вјерозакона Вук Хрватима, речено данашњим рјечником, „предао концесију на језик“, бесплатно и без икаквих уступака с њихове стране! Номинално, то је Вуково дјело, који је дошао у посјед великих овлашћења која је на њега пренијело западноевропско владајуће промасонско јансенистичко племство, оно које је имало, а и данас има примат у европској и свјетској култури. Оволика овлашћења пренио је на Вука и сам српски кнез Александар (владао од 1842. до 1858. године), син Карађорђев, који је спољну политику кнежевине Србије извукао испод дотадашњег руског, па тиме и православног утицаја и потпуно преусмјерио према Западу на коме се и школовао, ослањајући се у свему искључиво на Аустрију, не и Угарску. Од тада је Србија путем измјене у концепту језика и књижевности, која је за собом увијек повлачила корјениту измјену и у самој култури, једном заувијек пала под западно неоколонијално ропство које траје до данас.

3. Према Вуковом концепту проистеклом из тридесетогодишњег науковања под менторством јозефинисте Копитара, на српској страни требало је након извојеваног националног ослобођења од турске власти у Првом и Другом српском устанку, што је имало све одлике демократске револуције, ићи и у стварање „демократизације културе“, тако што би се умјесто дотадашњег старог црквенославенског Србима наметнуо језик простога народа уздигнут у ранг књижевног језика и биле покидане језичке везе са братском и православном Русијом. Ова права филолошка револуција остварена је превратничком смјеном дотадашњег општеважећег поретка који је владао у језику и књижевности, тако што је на мјесто славеносрпског књижевног језика, који је већини простог народа био неразумљив и због своје компликоване азбуке неприступачан, а који су бранили нарочито виши слојеви конзервативне интелигенције скупа са православном црквом, ступила нова просвјетитељска култура пристигла са запада, а утемељена на народном језику уз поједностављивање правописа на фонетској бази.

Побједа бечких књижевно-језичких реформи, прво код Хрвата и то без питања Срба па и Вука, којим су колинизатори по властитом нахођењу прекрајали језичку карту у својим илирским провинцијама како то одговара њиховим империјалним интересима, десила се уочи саме буржоаске револуције 1848. у којој је под паролом националног уједињења Срба и Хрвата и борбе за независност у аустроугарском царству дошло до тога да су извјесне националне покрете, па и оне за ослобођење јужнословенских народа, вјешто искористиле поједине владајуће групе да након гушења револуције уз помоћ Русије у овој мултинационалној царевини дође до превласти Аустрије, умјесто дотадашње Угарске, над јужнословенским провинцијама. Аустрославистички опредијељени потписници Бечког књижевног договора у први план су истицали разлоге за избор ијекавске штокавштине као најраспрострањеније и централне, те као такве најприкладније подлоге у стварању јединственог књижевног језика. Међутим, оно што се прећуткивало јесте чињеница да се овај српско-хрватски књижевни, али и језички договор није односио само на вуковске Србе сва три закона, што је била теза изнесена у спису Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона, већ је избор српске штокавице, која је почивала на источнохерцеговачком народном говору, постао обавезујући за чакаваце и кајкаваце. Овај факат у кројењу истине према свом калупу, јансенистичким учењем прожета сербокроатистика је вјешто камуфлирала фаворизујући увијек Вукову тезу постављену 1849. године – Срби сви и свуда.

При томе су јозефинистички и слободнозидарски настројени налогодавци били заинтересовани у првом реду за Србе католике, јер су управо преко њих у исту раван стављени сви католици, како они штокавски тако и они чакавски и кајкавски.

4. У самој Србији демократску револуцију, коју су отпочели српски устанци извојевавши своју народну државу, пратила је њена друга фаза која се реализовала кроз реформу језика и књижевности као духовних темеља једног народа и кроз устоличење новог типа књижевности, написане на простом народном језику, што је имало не само књижевно-филолошко него и дубоко социјално и политичко значење. У том циљу Вук је сакупљао огромно српско народно благо, које ће се доцније без зазора представљати као српскохрватско, да би га, захваљујући јансенистичком духовном племству које је тада владало европском културом (Гете, Грим, Ранке), оно афирмисало у Европи и тиме га на својеврстан начин европеизовало. Тако је отпочело европеизовање, истовремено кад и безочно хрватизовање српске културне баштине почев од српских народних пјесама и српског народног језика, који ће у јансенистичкој мајсторској радионици постати српскохрватски књижевни језик скупа са свеколиком српском духовном културом, њеном традицијом и историјом.

На другој, хрватској страни Вукова књижевнојезичка реформа имала је за посљедицу праву филолошку револуцију, а шире, револуцију у култури јер се на чакавском и кајкавском језичком подручју морало прећи (прекључити) на њима потпуно туђи језик – српску штокавицу. Још једанпут се потврдило да свака револуција почев од маћехе свих револуција, француске бужоаске револуције чији су иницијатори били управо јансенистички сљедбеници, неизоставно прераста и у културну револуцију, да би се као таква патентирала управо над српским језиком и књижевношћу након револуције 1848. године. Она је значила драстичне измјене у поретку језика, али и револуцију у укусу књижевности. Скоро истовјетна културна револуција задесиће 1917. и Русе у времену октобарске револуције, када су Гогољ, Толстој и Достојевски били `збачени са пароброда савремености`, да би педесет година касније културна револуција у Француској, позната као шездесетосмашка, изродила лидере студентског покрета који данас владају уједињеном Европом.

6. Вукова књижевнојезичка реформа била је револуционарна у дословном смислу те ријечи јер се појављује у вријеме када Хрвати у оквиру илирског препорода, покушавајући да инструментализују Србе из Војне крајине, али и изван царства, посебно оне у кнежевини Србији, која је већ била потпала под аустроугарску интересну сферу, исфабрикованом народном борбом за наводну слободу и јединство јужнословенских народа, у првом реду Срба и Хрвата. Скривајући се иза језуитске идеологије југословенства, Хрвати устају против владавине како феудалне Угарске и погубне мађаризације Хрвата, тако и апсолутистичке владавине Беча и хабзбуршке Аустрије, у чему је Вуков реформаторски рад само на први поглед имао борбу за језик којом би се извојевала одређена културна аутономија Срба и Хрвата. У исходу, показало се да је након кршења угарске побуне 1848. године, Бечки договор значио извлачење Хрвата и Срба испод скута Угарске, и њихово подјармљивање од стране Аустрије.

Бечки књижевни договор био је први званични сербокроатистички документ којим је била утемељена лажна свијест о једном језику без имена, будући да је име језика о коме се договарало по диктату бечке фишкалске бирократије просто било испуштено. Договор из 1850. организован је под директним аустријским патронатом у доба њене најјаче доминације, али и цензуре и припреме наступања Баховог апсолутизма. То међутим није сметало да се у потоњим сербокроатистичким протоколима договор лажно представља као покрет потекао из илирског препорода, иако су илирци били службено забрањени још 1843. године. Уистину, коначни циљ договора био је да Аустрија као насљедница источног римског царства, што јој само име каже, српске земље претвори у земље мисије католичке цркве.

Забрана илиризма од стране Беча није, међутим, значила да су се идеје панхрватског националног препорода који је пробудио хрватску националну свијест и њене претензије према српском штокавском подручју, неповратно угушиле. Напротив, илиризам је имао политичку позадину ослобођења и од Аустрије и од Мађарске, и требало је да се реализује уз инструментализацију Срба из Аустроугарске, у првом реду оних из Војне крајине у коју се клео Сакцински. Кад је илиризам забрањен његове вође су ревидирале свој став исказујући пуну лојалност и покорност Аустрији, што је учињено преко бана Јелачића, који је био аустрофилског опредјељења.

7. Централна личност Бечког договора био је већ времешни Вук Караџић који је највећи дио живота провео баш у Бечу, а који је представљао не само аустроугарске Србе већ и оне из Србије. Уз њега је на српској страни био још једино млађахни Ђура Даничић (1825–1882), родом из Новог Сада, први школовани српски филолог, студент Пожуна, Пеште и Беча. Као водећи српски вуковац и наводно слабо плаћени професор Велике школе, он ће доцније на позив ђаковачког бискупа Ј. Ј. Штросмајера од 1866. да постане „тајник“ Југословенске академије у Загребу, граду у којем је и умро. Остаје запамћен као српски филолошки „ћуприлић“, који је, прешавши из Београда у Загреб, под покровитељством ЈАЗУ-а године 1880. покренуо издавање српске лексикографске грађе под двочланим језичким именом, великог Рјечника хрватскога или српског језика (1880), а који ће за уздање „Bibl society“ да преведе текстове Старог завјета. По нашем суду, чини се велика неправда овоме филологу јер је истину говорећи први „ћуприлић“ (тако Св. Владика Николај назива оне који су попут Ћуприлић-везира прешли демир-ћуприју и из православља отишли у другу вјеру) био управо аустрослависта Вук Караџић, који се међу ријетким устаницима након пропасти првог српског устанка одлучио за запад, док је већина отишла у Молдавију, а који се при чину вјенчања у Бечу изјаснио као гркокатолик, да би му многобројна дјеца сва била крштена у католичкој цркви. Зато нимало не чуди што је мучки прећутао српско име управо тамо гдје је требало да буде најгласнији, при склапању Бечког договора.

С друге, хрватске стране предсједавао је правник, политичар и књижевник Иван Мажуранић (1814–1890), доцнији хрватски бан, одан Бечу и Хабзбурзима, чија ће Самостална народна странка у програму имати сарадњу са Бечом, а чинили су је највиши представници хрватске грађанске интелигенције, поклоници илирске/хрватске идеје јужнословенског уједињења и ослобођења, доктор медицине, пјесник, драматичар и преводилац Димитрије Деметер, племенити Иван Кукуљевић Сакцински, политичар, књижевник и историчар, поборник ослобођења и од Аустрије и Мађарске, бескомпромисни идеолог јужнословенског уједињења револуционарним путем који је у ту сврху развијао ослободилачку агитацију нарочито међу оружаним народом, хрватским и српским у Војној крајини, те још Пецел и Словенац Миклошић. Бечки договор су подржавали и конзервативни хрватски посланици из Народне странке и бан Јосип Јелачић који су били прешли на страну аустријске контрареволуције подвргавајући Хрватску Аустрији у вријеме скоро деценијског Баховог апсолутизма.

Иначе, до забране илиризма Беч је у једном периоду помагао илирски препород чије је лијево крило, с почетка напредно у националном и политичком смислу, било устало против насртаја мађарског национализма који је пријетио опстанку Хрвата да би потом заузели изричито непријатељски став према цијелом хрватском покрету. Када су Мађари кренули у устанак против Аустрије, а овај био угушен августа 1849. године уз помоћ руског цара, то су Хабсбурговци завели пуну централизацију монархије којом приликом је цар Фрањо Јосиф I укинуо устав, да би крути централистичко-апсолутистички режим у десет година свог трајања убрзо уништио све револуционарне тековине из 1948. године.

Бечки договор одржао се у вријеме када је хрватски народни покрет већ био свладан, а аустро-руска контрареволуција већ побиједила и када је хрватски бан имао само да послушно проводи германизацију. Колико је Бечки договор био, посматран са хрватске стране, изворно аустрославистички, а тек посредно, панхрватски, толико је, с друге стране, био против мађаронског продора, а далекосежно против Срба, јер је њиме кроз књижевнојезичко уједињење Хрвата и Срба имала у првом реду да профитира католичка црква и њена заштитница у Европи, Хабзбуршка Аустрија која је показивала отворене територијалне претензије према српским просторима, тек ослобођеним од турског јарма. Прислоњени уз Аустрију, исте аспирације према пространом штокавском подручју исказивали су и Хрвати, који су науштрб српских националних интереса настојали да остваре своје народне тежње. Кроз закључке договора Хрвати су наставили борбу за очување основних тековина илиризма, упркос апсолутизму и неповољним условима бруталне германизације, нарочито прокламовану борбу илираца за језик, чиме су се супротстављали мађаронском продору. За разлику од Мађара који су жељели да се ослободе превласти Хабзбурговаца, Хрвати су остајали вјерни бечким обећањима стављајући се у њихову службу и настојећи на сваки начин да им удовоље.

Сама Аустрија пак, бојећи се мађарске превласти над Хрватима, а са њом и јачања мађарског протестантизма, који би се евентуално пренио на католичку Хрватску, тражила је начин да је извуче испод скута Угарске.

8. Једна од великих српских заблуда је она да је Бечки договор имао компоненту јужнословенског, у првом реду српскохрватског, па и словеначког уједињења, (не случајно, на договору је био представник Словенаца, Миклошич) за почетак макар и језичког. Аустрија, која је водила апсолутну противјугословенску политику тако нешто ни по коју цијену не би дозволила, што ипак није спријечило лиценциране хроничаре тзв. српско-хрватског књижевнојезичког заједништва да у фризираним хроникама настоје да са накнадном свијешћу Бечком договору обезбиједе какав-такав југословенски рам. Истина је, међутим, да је језичка унификација Хрвата и Срба била веома добро смишљена и строго каналисана од стране аустријске цензуре, сва у корист католичке цркве, а против православних Срба, учињена зарад језичке, а потом и административне централизације јужних провинција од стране Беча. Као таква, књижевнојезичка реформа била је само једна у низу реформи које су у циљу јачања апсолутистичке власти Хабсбурговци били предузели да би након законодавне, административне, судске, војничке реформе провели и језичку централизацију хрватских провинција.

Српски „договарач“, Вук Караџић, имао је овлашћење од стране самог кнеза Александра (владао од 1842. до 1858. године), који се у свему био окренуо према Западу, ослањајући се искључиво на Аустрију (не и Угарску), па је тако револуционарне 1848. помагао покрет Срба у Угарској. У својој владавини кнез Александар је посебну пажњу посветио изграђивању државе бринући за њен даљи културни развитак, у чему је велику важност имала побједа народног језика чији је концепт заговарао Вук Караџић, уз Даничића познат као Бечу одан Србин.

Овлашћени да у преговорима заступају српску страну, ова `браћа из Аустрије показали су се међутим као излизани сасуди Православља, калајисани калајем протестантским и католичким, западњачким`, како би бритко опоменуо Владика Николај (Велимировић) будући да су у једној врсти нагодбе као `писмени и учени због чега су их неписмене устаници цијенили и власт им давали, страшно преварили побједнике над исламском Азијом из српске централне земље`. Дали су Хрватима српски језик, а да заузврат нису успјели да се изборе ни да српско име уђе у називник језика, чиме су сви Срби, дугорочно гледано, страшно изгубили, и то као небројено пута доцније, за преговарачким столом, своје највеће духовно благо, како они у Аустрији, тако и они изван ње, у Србији, Босни и Црној Гори, постајући двоструки губитници. То је, по свему судећи, био дио тајног договора са Хрватима о којем су обје стране ћутале све до Вукове смрти, да би потом, не часећи часа, одмах на сцену ступио бечки професор Ватрослав Јагић увевши у етничко одређење вјерски критериј / протокол умјесто дотадашњег језичког!

Подлегавши утицају Беча, Вук је дефинитивно овим договором отворио све капије према Западу и учинио да се `тек ослобођена турска раја претвори у рају трулог Запада` (Св. Владика Николај). У својим темељима била је то најкрупнија одлука у цјелокупној заједничкој историји ова два народа, која је и овога пута била двопланска, лингвистичка, али и дубоко вјерско-политичка одлука. И док су са српске стране у договору учествовали један млађахни и један остарјели самоуки лингвиста, са хрватске су били водећи политичари и идеолози хрватства, израсли на идејама илирског препорода и разбуђење хрватске националне свијести, потпомогнути врсним бечким професором, лингвистом Миклошичем. Од тада ће српски језик, захваљујући српским договарачима који су `представљали бијесну клику и безбожну хорду агената западне културе`, „просвијећености“ и „прогреса“, пасти у германско ропство да би до данас Нијемци одлучивали о његовој судбини поступно га сводећи на мањински језик.

8. Хрватску страну предводио је доцнији „бан пучанин“ Иван Мажуранић, који ће у хрватској културној историји остати познат као оснивач Свеучилишта у Загребу. Већ тада био је познат као велики хрватски родољубиви писац који је 1846. објавио своје најзначајније књижевно дјело, Смрт Смаил-агеЧенгића написано на српској штокавици. Радило се о спјеву за који се на хрватској страни никада није тврдило како је њиме евентуално била подупрта Вукова реформа, ни језичка ни она књижевна, премда је спјеван под неоспорним утицајем већ засвојатане српске народне поезије. С друге стране, Његошев Горски вијенац сматран је једним од међаша у побједи Вукових књижевнојезичких реформи код Срба. По свему судећи, унијатској сербокроатистици било је неопходно да прибави доказе о побједи Вукових књижевних реформи једино код Срба, а тада се лицитирало Радичевићем, Његошем, Даничићем и Вуковим преводом Новог завјета, док су докази такве врсте на хрватској страни потпуно изостајали: као да код Хрвата никад и није било реформе у језику или књижевности. Тиме се одашиљао дискретан знак како се Вукова стандардизација односила искључиво на српски језик, док су хрватски језик, након што су од Срба саборском прокламацијом узурпирали српску штокавицу, они сами реформисали преко тзв. хрватских вуковаца да би у њега уградили након Вукове смрти свој конфесионални критериј.

Остаје, међутим, индикативна чињеница над којом се морамо дубоко замислити: да код Срба до данас не престаје беатификација Вукове реформе у језику, која код Хрвата као да није имала никаквог утицаја, а камо ли да је побиједила. А јесте побиједила, а са њом и хрватска лакомост на српски језик и све што је српско.

9. Какав је био ономадни став Хрвата према српском имену језика посвједочује примјер из времена када је хрватским сабором управљао Мажуранић. Управо за бановања овог једног од најспособнијих радикалних вођа илирског покрета и поборника потпуног ослобођења Хрватске, али и наводног идеолога народног јединства Хрвата и Срба, који је заузимао највише положаје у државном апарату и водио опортунистички попустљиву политику према Хабсбуршкој монархији заступајући идеју о потреби споразума Хрвата и двора, за Мажуранићеве банске управе било је дошло до правог бруталног обрачуна Хрвата са Србима у Пакрацу, само зато што су ови користили српски грб и српску заставу, а у Српској учитељској школи као наставни предмет имали српски језик. Према Мажуранићевој оцјени коју је пратила противсрпска акција хрватских националиста, у којој је само српско име у Хрватској представљало „политички преступ“, а све српско требало да се искористити да би се стврила етнички чиста, вјерски јединствена католичка хрватска држава – зато што се истицао српски грб и застава, а у учитељској школи предавао српски језик, тиме су наводно биле ширене идеје српства, чиме је унијета мржња и раздор `између католичкога и грчко-источног житељства`.

Очигледно, за бана Мажуранића, чији је политики и културни рад био прожет тековинама илирског покрета, који је пресудно утицао на касније догађаје у хрватској историји, и сам помен српског имена био је прекомјеран, тако да се он морао замијенити посредним, мање агресивним изразом „грчко-источно житељство“! Већ из овог примјера несумњиво се дâ закључити колико је бан Мажуранић као загрижени хрватски шовиниста, сав у непрестаном доказивању државноправног статуса Хрватске у којем наводно никад није дошло до дисконтинуитета хрватске државности, био нетрпељив према Србима и њиховом националном праву, а његово `залагање за народно јединство Срба и Хрвата` било неискрено и препуно вјерског антагонизма.

Ништа другачији није био ни његов однос према књижевно-језичком јединству Срба и Хрвата, који је такође био прожет нескривеним асимилацијским претензијама које су попримиле агресивну и завојевачку карактеристику. Хрвати су дакако били за књижевнојезичку унификацију, и то вишеструко, зарад дугорочних циљева бескомпромисне хрватске практичне политике, али се минуциозно планирано књижевно-језичко јединство Срба и Хрвата ни у ком погледу није смјело да оствари под српским именом. Како тако нешто није долазило у обзир, а није се могло очекивати ни да ће Срби дозволити да се проведе баш под хрватским именом, што је била тежња ексклузивних хрватских националиста, то се књижевнојезичко уједињење спровело тако да се декларативно нигдје није поменуло име језика.

Бечки договор је тако вјешто моделован да ова чињеница не изађе на видјело. Управо извјештена фишкалска бечка администрација посегнула је за овим соломонским рјешењем како би било избјегнуто помињање српског имена потврђујући још једном да је прећутано каткад важније од оног изреченог. Стога су, да не би уносили `мржњу и раздор између католичкога и грчко-источног житељства` унутар хрватских провинција, потписници пристали да направе један недемократски и по српску страну крајње штетан договор: да на мјесту имена језика остане празнина, при чему је српско име, тврдили су Срби бранећи Вука, наводно било, како би то рекли семиотичари, „присутно у одсуству“ и, забога, подразумијевало се! Као и хрватско, уосталом, чуо би се глас поклоника хрватске католичке филологије! Важно је било једино да Вук на све стави да свој потпис – наравно, искључиво латиницом!

10. Изостанак српског имена језика еклатантан је примјер који свједочи о језуитском прапоријеклу договора и перфидном манипулаторском искуству његових састављача, чиме је учињено најгрубље огрешење о српску филологију, због чега се до данас спорадично покреће ово питање, али и нагађање због чега је име језика било испуштено. Код Срба се по правилу изнова показује неспремност да се погледа истини у очи и сагледа стварни културноисторијски контекст у коме је договор потписан, како би се увидјело да је име језика било испуштено зарад стварања хомогеног хрватског „политичког народа“, између осталог и од Срба-католика, а све кроз инструментализацију српске штокавице.

Стога је крајње вријеме да сами себи признамо како је име језика било испуштено уз акламацију самог латиномислећег гркокатолика Вука и његовог илирским духом калајисаног Ђурађа Поповића, самопреименованог у Даничића, који тако постадоше први српски „ћуприлићи“ у националној филологији, а којима је српски језик очигледно послужио као ћуприја преко које су бројне Србе-католике, али и остале, превели у ватрене Хрвате!

Из хрватске тачке гледишта, опет, изостанак имена има своје управо супротно образложење, будући да они Србе према религиозној припадности почињу већ онда да називају грчкоисточњацима, па је стога било непримјерено да се истиче српско име у називу језика када de jure Срба у Хрватској и није било. У том контексту гледан, политички однос бана Мажуранића према Србима био је ексклузивно хрватски и ригидно антисрпски.

Посматран са хрватске стране у дужем историјском континуитету антисрпске политике, Бечки договор је био далековид у својим одлукама, међу којима се посебно издвајала она да се у центру кајкавског језика, Загребу, за књижевни језик изабере штокавски. Договор је био резултат сарадње Хрвата `са лингвистичким настојањима Караџића и Даничића` при чему су они лично били више заинтересовани за подручје примјене Караџићевих лингвистичких принципа путем којих је учињен потхват за Хрвате од историјског значаја, да преко српске штокавице сједине књижевнојезички потпуно различите и разједињене језичке изразе. Тако су се, упркос разнородних народних језика, чакавског и кајкавског и административно-војничке и политичке расцјепканости на Банску Хрватску, Војну крајину, Далмацију, Истру, све те хрватске покрајине језички ујединиле преко штокавице која постаје најјачи кохезиони фактор, не само у зближавању хрватског територија већ и изнутра, јер се преко ње уједињују чакавци и кајкавци, а потом ови са Србима-католицима, коначно и са православцима. Све то било је могуће реализовати на бази заједничког књижевног језика, што је била давнашња идеја језуита, као и она о заједничкој домовини Илирији, која је једно вријеме била заживјела након мира у Шенбруну 1809. под називом „Илирске провинције“, које је Наполеон основао од Далмације, цивилне Хрватске и Војне крајине.

11. Бечки договор као документ о српско-хрватском књижевнојезичком јединству на један је начин вреднован од стране сербокроатистичке филологије која је реализовала свехрватски католички програм, а на други од стране однедавно обновљене србистике, која се наводно враћа традицији српске националне филологије позивајући се управо на Вуково учење, настојећи, наводно, да поправи штету коју је српском националном интересу нанијела антисрпска језичка политика и њени протагонисти, не више из Загреба него они из Београда!

Међутим, да би у томе у потпуности успјела, србистика мора да се суочи са истином како су Срби, према бритком запажању Св. Владике Николаја, „чим су се ослободили истока (Турака) пали у ропство запада. Сељаци шумадијски били су преварени од Срба западњака, од своје крвне браће из Аустрије“. Без „промјеноумља“ такве врсте залудно је настојање да се Вукова улога у Бечком договору очисти од примјеса не само сумње већ и отворених оптужби за вјероломство, која на њега неизбјежно пада као и на књижевнојезичку реформу која је урађена по угледу на западно схватање реформи па и културних револуција. Посебно кад се има у виду неоспорни утицај Јернеја Копитара на Вука Караџића, за кога је познато да је био јансениста по опредјељењу. Утолико, аутономна и аутохтона србистика не може да се помири са тумачењем да су Вук и Даничић `подразумијевали` да се закључци Бечког договора односе на српски језик, па стога није било потребно да се име језика експлицира.

Ако је ико Бечким договором био преварен онда су то били неписмени Срби. Као писмени и учени, због чега су их неписмени српски устаници цијенили, ови Срби западњаци су, по ријечима Св. Владике Николаја, страшно преварили неписмене устанике српске и његове кнезове уређујући српски језик и књижевност по угледу на западне јеретике.

Зато се Вук и Даничић нипошто не могу амнестирати од крупне одговорности за усуд који је неизбјежно морао да задеси српски језик, будући да су пристали да се српски језик без борбе преда Хрватима како би постао њихов најскупљи плијен који су икада задобили за преговарачким столом, тиме што је име српског језика било испуштено из текста договора. Стога не чуди што је тим истим путем који је трасирао Вуков дефетизам, након осамнаест година од Вукове смрти кренуо његов први сарадник Ђура Даничић, преименујући огромну етнографску српску рјечничку грађу у Рјечник хрватског или српског језика, баш онако како је то чинила вуковска, тј. Јагићева филологија.

12. Потреба да се Вуково име код Срба скоро па сакрализује појавила се још код омладине српске крајем 19. вијека, чиме се олако предала забораву Вукова неоспорна лична одговорност за крупни уступак, када је на Бечком договору зажмирио и прећутао име језика о коме са Хрватима наводно договара и преговара. На Вуковом трагу посустајања и одустајања од одбране језика српског, одступања и препуштања Хрватима без рата српског језика и правописа доцније је кренула и остала српска по имену, а антисрпска (југословенска) по идеолошком опредјељењу назовифилолошка елита. Те се чињенице из српске културе не могу више фризирати већ се у првог филолошког пребјега из редова србистичких у редове кроатистичке сасвим истинољубиво ваља уврстити управо Вук Караџић, упркос покушају Евросрба из редова обновљене србистике да на сваки начин Вука учине недодиривим и прогласе догмат о његовој непогрешивости; онога Вука кога је омладина српска славила својевремено као једног од своје `свете тројице`. Умјесто на Вука, обновитељи некакве Вукове србистике сву кривњу бацају на Даничића, жигошући га као филолошког пребјега који је наводно спроводио хрватску језичку политику, док и даље за Вука бошковићевски (Р. Бошковић) подвикују – Нико није ућарио ко је Вука исправљао!

Посљедица је то сто педесет година прављене лажне свијести око Бечког договора и његове централне фигуре, који је очигледно толико задужио сербокроатистику да му је сваки споменик мален.

Међутим, серокроатистике више нема или је бар номинално нема, а њена директна насљедница кроатистика више неће ни да чује за некакво српско приповиједање како је неко Хрватима дао језик већ се понашају као да је хрватски језик одувијек постојао, али да се не би `уносила мржња и раздор` између Хрвата и Срба, име језика није имало потребе да се истиче. Једно је сигурно: ово управо језуитско брисање идентитета језика о коме се договарало није могло бити учињено без Вукове сагласности. Колико је стога неопростиво наивно српско пропиткивање које се протеже до данас о томе због чега на Бечком договору није истакнуто име језика, а које је у српској филологији, свој у канџама грабежљиве сербокроатистике и под њеном контролом, спорадично постављано да би већ одавно прешло у лакоумно нагађање које је недостојно озбиљног научног приступа. А само зато што је то недоношче звано српска званична филологија, за коју је питање да ли ће у оваквим околностима икад успјети да се развије и стаса у самосталну језичку дисциплину, до данас остало без скоро иједног гласа који би демострирао револт и дрзнуо се да размишља својом главом. И даље се за Бечки договор држи као да је алфа и омега у реформи српског језика, одбијајући да га се смјести у његов стварни оновремени културноисторијски контекст како бисмо коначно увидјели размјере хрватског антагонизма према Србима, њихову отворену антисрпску политику проистеклу из крајње вјерске нетрпељивости.

Србима је, наиме, ради скраћивања памћења и умртвљивања сваке критичке свијести подметана флоскула у коју су касније и сами њени протагонисти били спремни да повјерују, како је назив „српски језик“ изостављен зато што се он подразумијевао! Да би се дезавуисала накнадна критичка памет, са српске стране се одбранашки тврдило како сам Вук са својом свесрпском штокавицом наводно нипошто не би дозволио да се српски језик назове другачијим именом те да се његов цјелокупни рад на реформи језика односио на српски језик, иако је у потписаном документу који има правну важност, у којем су дефинисане основе српско-хрватског књижевнојезичког заједништва, српско име било исписано бјелим мастилом. Српског имена нема зато што је и то био дио фарисејског и садукејског договора, и књижевничког такође, као што су након Берлинског конгреса (1878) Срби били присиљени да је потпишу Тајна конвенцију, а за коју се двадесет година није знало, а којом су морали по диктату Берлина и великих сила да одустану од српских земаља преко Дрине и Саве да би заузврат добили признање суверенитета Краљевине Србије.

Бечки документ је по својим посљедицама био је управо разарајући по српско национално биће јер су нам Хрвати у једној перфидној дипломатско- правној игранци преотели само језгро наше староставности, а да заузврат ни име тог језика нису задржали већ су га преименовали према своме хибридном етницитету како се не би путем њега ширила идеја српства и унијела мржња међу `житељством`!

Да не би дошло до такве `противсрпске акције`, знајући став хрватских националиста за које је само српско име у Хрватској представљало „политички преступ“, то су српски нагодбењаци пристали да се име језика мучки прећути. Истина је, међутим, и овог пута била скандалозна: хрватска страна нипошто није дозвољавала помен српског имена у називу језика и то је био дио програмиране антисрпске политике затирања српског имена и српског постојања. Па и доцније, назив „српски“ код Хрвата је ријетко и само изузетно био присутан у називу: хрватскосрпски, хрватски или српски да би најчеће био избјегаван, а умјесто њега коришћен је назив наш језик, народни језик, хрватски језик, југословенски, хрватско-славонско-далматински и како све већ не. Уз то, свеопшту хрватизацију која се од 1874. године проводила кроз школски систем, пратило је потпуно избацивање из употребе ћирилице као српског писма, а сам назив Срби био је супституисан изразом „припадници грчко-источне вјере“, све у циљу стварања `хомогеног хрватског „политичког“ народа`.

13. У борби за `набоље`, како би рекао Вук, он се на темељу властитог устаничког искуства и у својој језичкој револуцији коју је спроводио поуздао понајприје у најсиромашнији, најпотлаченији дио народа, попут каквог заговорника демократске револуције, јер је био запазио да су „у почетку буне против дахија били они који ништа нису имали, а који су иоле што имали (и у самом оном превеликом зулуму) из петних жила трудили су се да би буну смели и утишали“. Тако и у рату за српски језик и правопис и сам Вук на почетку очигледно није имао ништа да би из тог рата изашао као онај који је иоле шта имао. Да није тако не би се „утишао и смео“ када је требало да се „из петних жила труди“ и побуни против изостављања српског имена у Бечком договору, а не да српска филолошка наука залудно га бранећи од себе и других, обмањује себе саму провидном тврдњом како је ето Вук заборавио да прецизира какво је име језику о којем се договарају, и не само он него су то заборавили да учине и остали потписници договора! Због те заборавности коју су заборавили да назову правим именом – да понајприје личи на крупну лаж, десило се да је одмах по Вуковој смрти „српски језик“ са хрватске стране био конспиративно читан као „хрватски језик“, а његово „свесрпство“ као пандан на хрватској страни имало „свехрватство“ Анте Старчевића. Не би иначе Ђура Данићић, као први српски вуковац, тек олако његов српски језик читао као „хрватски или српски“.

То што је Вук Караџић попут каког технобирократе на Бечки договор јавно ставио латинички потпис и што није инсистирао на имену језика на коме ће се стварати јединствена књижевност само говори о фишкалско-масонској позадини тога документа европске закулисе, као и о њеној високо разрађеној манипулативној пракси, потписаног само зато да би се од Срба уз већ преотети српски језик, то јест штокавицу, преотела ради континуитета тзв. хрватске књижевности, усмена народна поезија, тај непресушни трезор српске народне меморије и доказ о највишим достигнућима српске духовности.

6. СРПСКА ПОЛИТИКА УСТУПАКА

1. Српска политика уступака подразумијевала је национални пацифизам као званичну српску политику. Зарад мира у кући, вођена је у првој и у другој Југославији. Њено друго име је сербокроатистика, чије смо марионете у многим ставовима остали до данас и по чијим шаблонима и даље мислимо бојећи се да трагамо за коријенима наше српске несреће, који леже у унијатском поријеклу сербокроатистике, али и евроунијатском и евробском поријеклу обновљене србистике, у којој је дошло до ренесансе извјесних сербокроатистичких завјештања. И ова нова идеологија глобализма као и она претходна, под окриљем аустроугарског царизма, уведене су путем лингвистике као прве глобалистичке науке и кроз реформу српскога језика.

Још једном се показало да се разарање српске културе уз стрељање српске историје и затирање староставног српског језика и писма најпоузданије проводи кроз безбожно идолопоклонство науци и уз њену адорацију. Системско пропагирање сербокроатистике путем школства дало је такве поразне резултате да је она била и остала заклети непријатељ нашег српског останка, који нас је претворио у зомбирани народ кодиране свијести.

Српство се и данас налази у раљама клероглобализма, у времену свеопште националне кризе идентитета и затирања ћирилске цивилизације, чему су не мали данак дали сами Срби који су од Берлинског конгреса систематски одгајали издајнике међу властитом националном елитом да би уз помоћ њихову, тих ученика фарисеја, жидовствојушћих свештеника и архимандрита попут Илариона Руварца, била измијењена наша национална самосвијест. Затирање етничке самобитности како Срби не би били своји на своме дио је програмских циљева како католицизма тако и антипапистичког протестантизма и франмасонског антиклерикализма, који се сви при томе поштапају добродетељским просвјетитељским идејама прожетим духом квазихуманизма и квазифилантропије. Тај суновратни процес који сигурно води у нестанак нарочито је био видљив након Другог свјетског рата у коме смо као народ завађен идеологијом доживјели да брат убија брата.

2. Деспотизам сербокроатистике огледа се у бескрупулозној злоупотреби науке за духовно подјармљивање властитих нараштаја. Као таква, она је била и остала окултна наука која злораби технологију енергетског вампиризма, и од тог вампира Срби се не могу отрести до данас. Очити елементи тог окултног вампиризма присутни су и у обновљеној србистици која је одустала од борбе за опстанак ћирилице. Стога та србистика не може више да узурпира право да носи српско име јер је она ништа друго до модернизована сербокроатистика, тј. мондијалистика.

Аутохтона србистика, чије постојање заговарамо, не диже споменике ни Вуку ни Даничићу нити Стојану Новаковићу који је по берлинским упутама стандардизовао екавицу као српску, остављајући ијекавицу онима преко Дрине да их Аустроугари окупирају, а послије анектирају.

Аутохтона србистика не подиже кумире ни антифилологу Јовану Скерлићу, који учини корак даље у српскохрватском братимљењу заговарањем колективног преласка двоименог народа на екавицу и латиницу.

Аутохтона србистика не би спуштала главу пред јудеомислећим Александром Белићем, којем рука не задрхта кад стављаше свој потпис на новосадски договор, којим је тзв. хрватски језик изједначен са српским.

Аутохтона, србистика не одаје почаст лажним боговима лажинауке која је проповиједала по упутама Павла Ивића екавизацију васколиког српства у сред антисрпског рата, како се прекодрински Срби не би језички разликовали у београдским градским аутобусима од Србијанаца!

Аутохтону србистику утемељујемо на дјелу Саве Текелије, Милоша Милојевића и академика Милана Будимира, који је тврдио да је свака друга српска ријеч старија од педесет вијекова; на дјелу Олге Луковић Пјановић и академика Радивоја Пешића, академика Јована И. Деретића и његовог сарадника Драгољуба П. Антића, који нам вратише памћење на заборављену историју писмености и на нашу староставну србицу.

3. Кад ће нам као народу једном сванути да коначно чујемо истину о нашој духовности по цијену да наше илузије буду уништене?

Одговор знамо: Сванути може само онај дан у којем смо били будни.

Извор: Зборник радова „Ко разара српску културу?“, Српско удружење „Ћирилица“ поводом 200 година жртвене смрти Светог ђакона Пајсија и игумана Авакума као и 100 година од жртвеног чина Гаврила Принципа.

https://vizionarski.wordpress.com/2014/11/02/јересоначелници-србистике/