Поуке с. Антонија о последњим временима (21)

O. АЛЕКСАНДАР КРАСНОВ

ПОУКЕ СТАРЦА АНТОНИЈА О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА

Закључак

Још неколико пута сам се срео са старцем пре његовог упокојења, које му је било откривено. У нашим световним установама висе таблице са упозорењем: “Када изађете, угасите светло”. Старац је, живећи по другим законима, све учинио да би онима који остају да живе у тешка, последња времена било светлије, топлије, разумљивије.

 

Родивши се последњих година XIX века, он је доживео до почетка XXI века. Прошавши све адске кругове катастрофа XX века, не само да није био злобан на све и свја, већ је стицао љубав коју је буквално изливао на људе који су га окруживали. Он је у привидно једноставном разговору често користио народне речи, иако је био веома образован човек. Отац Антоније је одлично владао латинским, грчким и немачким језиком. У његовој сопственој кућици на полицама су стајала призната светоотачка дела на том истом грчком.

Старац није волео да разговара о томе, иако сам га ја неколико пута питао колико језика говори. Задивљујућа је била и још једна његова карактеристика - он је умео да слуша али и да започне разговор; при чему, чак иако посетилац није желео да разговара о нечему што га је болело, отац Антоније је некако ненаметљиво усмеравао разговор на ту тему. А затим је све постајало лако. Слушајући туђе приче, старац је нерпекидно извлачио из њих нешто поучно за све и то затим користио у поучавању својих духовних чеда. При првом сусрету са њим ме је поразила још једна особеност праведника - стогодишњи старац, који је проживео тако компликован живот је реаговао на лаж са дечјом одсечношћу. Он патолошки није прихавато лукавство, лаж, чак ни обичну неискреност, сматрајући их основом сваког греха и “непријатељским узама за стезање православне душе, ђаволским узама у њој”. Прошавши десетине година логорског ада, он се није жалио ни на какве невоље у свету или могуће земаљске муке.

“СТАРАЦ СЕ БОЈАО САМО ЈЕДНОГ - ДА СВОЈИМ ПОСТУПКОМ ОГОРЧИ ОНОГ, КОЈИ ГА ЈЕ ИСКУПИО СВОЈОМ ПРЕЧИСТОМ КРВЉУ. ЗАТО ЈЕ ЧЕСТО НА ПИТАЊЕ О ТОМЕ КАКО ПОСТУПИТИ У НЕКОЈ СИТУАЦИЈИ ОДГОВАРАО: А ШТА БИ ГОСПОД УРАДИО? ЗАР БИ НАШ СПАСИТЕЉ МОГАО ДА...” и даље је уследило дело за које је посетилац желео да узме благослов - мито, отимање од ближњега, лаж...

Он је био љубазан до нежности, и љубвеобилан и према обичним верницима - радницима, сељацима, техничком интелигенцијом. Истина, само у тим случајевима када једноставност није била синоним каинитства и хамства. Са глумцима, “слободним сликарима”, “друговима руководиоцима”, и свима онима који су себи узели за право да се назову “стваралачком интелигенцијом”, старац је био веома опрезан. Он је углавном разобличавао неправедност њихових погледа, коју је изазивало боемско расплињавање.

Најстрожије се односио према духовништву и то посебно писменом. То је овако објашњавао: “Дошао је човек-грешник - ја преко њега саветујем још пет-шест палих. Долазе слободоумници - они имају још више саблазни: можда сто, можда двеста. А ако је пастир сагрешио, и још покушава да проповеда, онда он може да саблазни хиљаде и хиљаде људи!” Био сам сведок следећег догађаја: код старца Антонија је дошао један “од проверених” свештеника, са поклоном за њега: својом брошуром која је издата улагањем личног новца, а “за сиромашне”. Ја сам мало знао тог свештеника: и људи су ми причали а и разговарао сам са њим пар пута у епархији. Та његова брошура ми је такође била позната, и ја сам требао да је оценим јер су ми је неки људи донели да је погледам. У брошури је било тврдњи које су у најмању руку спорне, а било је и оних које како кажу не треба ни коментарисати. Пошто је аутор био свештеник, морао сам да будем суздржан о оцени, али сам верницима само препоручио да се не удубљују у изучавање лукавстава злих духова на основу њихових прича. Сада ми је било интересантно да чујем шта старац мисли о томе.

Отац Анатолиј (име је промењено) је ушао у келију и својим телом буквално испунио цео слободан простор - он је био веома висок и необично крупан. Имао је око четрдесет - четрдесет пет година, он је као успешан митрофорни протојереј и љубимац владика, узимао благослов некако са висине свог положаја. Али то није узнемиравало кротког старца. А затим га је тако пристрасно разобличио да га је мени било чак и жао. Он је то све добио, због тога што је од верних узимао новац за проверавање рукописа: “Како вам брзо стигне, тако и дајте”.

Старац Анотоније је за разговоре са нечистим духовима и њихово објављивање у брошури која је дељена вернима, наводио јеванђељске цитате, и речи древних подвижника да нечистим духовима не сме дозволити ни да отворе уста, а тим пре да се не слушају њихови разговори.

И уопште, тешко је рећи шта није било подвргнуто разобличењу. Отац Анатолиј се најпре храбрио, а затим се стуштио, да би на крају разговора тражио опроштај. Старац је смекшао, али је на крају рекао довољно оштро: “Бога моли да ти опрости, јер казну већ носиш на леђима. Своје књиге сам запали, заврши дела милосрђа, старачки дом, са собом за сироте и спремај се...”

Кроз неколико месеци је стигла вест да је отац Анатолије погинуо у аутомобилској несрећи.

- “Отишао је у вечност и старац Антоније”.

Прошло је неколико година. Појавила се могућност да посетим Верхнедонск. Али авај, то путовање ми није донело радост - у кући више није било манастира: старе монахиње су се упокојиле, послушнице су се разишле. Неко је био пострижен у манастирима, неко се нашао поред духовних стараца. У селу је једино остала схимонахиња Варвара која је као и раније носила послушање у хору.

Свештеник Александар Краснов

 

ИЗВОР: ПОУКЕ СТАРЦА АНТОНИЈА О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА, Србска православна заједница, Шид