Поуке с. Антонија о последњим временима (8)

СВЕШТЕНИК АЛЕКСАНДАР КРАСНОВ

ПОУКЕ СТАРЦА АНТОНИЈА О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА

Други део

Догађаји и људи

Десило се тако да сам после онога што се десило у Верхнедонском заборавио на дивног старца. Све није ишло онако како сам маштао о идили пред хиротонију - пастир на селу, тона прочитаних књига Светих Отаца, аскетска искуства, сопствени трудови - од свега тога је остало како кажу “рожићи и ногице”. Али боље да се на то ни не подсећам.

 

Прошло је време, и већ сам служио у другој епархији као светштеник Н-ог округа. Округ је био компликован због недовољног броја духовништва и био је веома велики - укључујући пет региона, али су себе сматрали парохијанима и верујући који су живели у окрузима удаљеним и неколико стотина километара. И једном су код нас у време одмора после службе дошли неки људи - молили су ме да осветим неколико кућа које су биле удаљене сто педесет километара од моје парохије. Почео сам да их одбијам објашњавајући да сам уморан после службе а и да су могуће компликације с њиховим локалним духовништвом. Али су ме гледали тако молећиво, да сам одустао од одмора и пошао да се преобучем. После одслужених треба, људи су у повратку почели да ми причају приче о њиховом необичном свештенику - ложачу котлова - оцу Антонију.

Све време у повратку смо разговарали о њему. Заправо, углавном су ти људи причали, а попадија и ја смо само постављали питања када би нам нешто било нејасно. Ти људи су били простодушни и њихове приче су одисале чистотом, и живописношћу - причали су нам како је свештеник Антоније служио тајне Литургије, опела, како је крштавао, поучавао, венчавао, итд. Те приче су просто плениле због своје једноставности. Није било могуће а не погрузити се у све перипетије животних искушења тога човека. Међутим једно је било задивљујуће - како је он могао да постане, ако не увек омиљен али у сваком случају уважен и од стране верујућих и неверујућих. Одмах смо схватили о коме се ради - не среће се праведник сваки дан нити у сваком месту. Приче тих људи су биле прожете љубављу и уважавањем. Чини се да се свештеник-ложач узвисавао као неки гранитни блок усред сујетног света. И управо та целовитост и јединственост његовог карактера је људске душе привлачила к њему.

Не знам да ли схватате али је управо та предана ревност у исповедању Православља и праведност духа изазивала највећу сумњу - сви смо ми деца свога времена. А наше време је време сумњи, губитка уважавања према човеку као носиоцу Творчевог лика и подобија. Време греха, време непрекидних духовних падова. Чак и верујући човек тражи оправдање у једном - па сви около греше. Вероватно је и то био повод да се према оцу Антонију односим са неким предубеђењем. Можда чак не толико са предубеђењем колико са опрезношћу, иако се у том тренутку појавила жеља да својим очима видим живу легенду - оца Антонија.

Сусрети

Прошло је неко време и ми смо се срели. Нећу покушавати да успоставим неку хронологију јер је у делу о пророчанствима све довољно јасно речено. Важно је то да смо се сусрели. Имао сам могућност не само да мирно осмотрим старца, и његову келију већ и да с њим водим миран разговор. Привлачност подвижничког лика је била тако велика, да су све сумње у корист таквог разговора брзо нестале. У време сусрета са старцем мени се накупило много питања и сва су она почињала речју: “Зашто?...”

У најповољнијем тренутку сам старцу и испричао своје недоумице. Мислим да тог тренутка нисам добио разуман одговор не би било ни предстојећих дугих разговора. Старчеве речи су ме отрежњивале својом једноставношћу и јасношћу:

- “Оче, а зашто су теби потребни одговори?! Да ли ће те спасти одговор на то питање, или твој одговор на Божије питање о почињеним гресима?! Мили моје оче одбаци све то и престани да се мучиш! То ти није на корист. Сети се светих подвижника из првих времена Хришћанства - они нису желели ни да слушају о свету а камоли да се баве разматрањем његових недостатака и зато су се и спасавали. И твоја питања оче је боље променити на следећи начин: после речи “зашто...” не треба ставити “то и то лоше ће се десити”, већ “зашто ми грешимо? зашто чинимо оно што Богу није угодно?”

Старац се окренуо на јастуку, очи су му биле полузатворене а дугим, танким прстима је равномерно окретао излизане бројанице. Оне су због непрекидне употребе изгледале више као да нису плетене, већ избрушене од неке црне кости.

Залог спасења

Хтео сам полако да се удаљим, али је стари сто шкрипнуо, и отац Антоније је отворио очи:

- “Бежиш?! Чекај, оче јел' те нисам увредио? Остани још пошто ионако ниси задовољан одговором, а ја не желим да те оставим у недоумици. Чини се да је све просто и мислим да си и ти о свему томе више пута говорио у својим проповедима. Тешко је нешто друго - тешко је прихавтити то срцем и душом, тешко је веру исказивати делима. Ми смо тако седели и “диринчили” у логору и то не годину дана, ни две, чак не ни десет. И знаш велики број духовништва је преживео и ја мислим да је то умногоме захваљујући смиривању и одвајању од зла које је царовало свуда наоколо. Рекли су - урадио сам, и то добро, казнили - спаси Господе. Криминалци су ми одузели хлеб - Господ их храни, а онима који су ме увредили опрости Господе јер не знају шта чине! И све је било са молитвом, све од душе.

Али у логор су дошли “градитељи комунизма”. Они су са збуњеношћу у души писали свим органима писма о потпуној грешки у односу на њих, говорили су нешто о праведности и сл. Падали су веома брзо. Ево и сада је свет усмерио све своје снаге да човека одвуче од оног најважнијег - од спасења. Најстрашније је то што се ради тога користе мрачним силама имајући тобоже добре циљеве и намере. Чини се да би било добро да се све православне Цркве уједине - руске у суштини. И ту непријатељ не спава. И увлачи људе у “борбу за истину”! Све и све, само нема места за спасење! Све се нешто доказује, све изречено се потврђује цитатима, неким сличним случајевима из историје Византије и Русије... А ГДЕ ЈЕ СПАСЕЊЕ?! ГДЕ ЈЕ БОРБА СА СВОЈИМ СТРАСТИМА, СА СВОЈИМ ГРЕХОМ?!

Једном су тако дошли код мене неки људи, и то не први пут, које себе називају мојом духовном децом. Моје савете слушају, али не чују, значи ни не испуњавају их. Они су као духовна чеда инсистирали на својим правима не обазирући се на људе који су се окупили у мојој келији, као и на то да је код мене била једна удовица са којом сам се молио и плакао због њеног заблуделог сина, и ушли су у келију.

Онај који послуша је - исповедник вере, штит и мач војујуће Цркве. Али све ово је било у страсти, ван себе, у неком заносу. Саслушао сам их, распоредио по столицама, и почео да примам своју смирену братију, од света одбачену. Молио сам се и плакао са њима. Ја грешни нисам давао савете већ сам се трудио да сам човек чује глас свога Господа. Приклонио сам врат ради испуњења Његове Свете воље. Тако је протекло неколико сати. Размишљање је заменило недоумице моје “деце”. А затим - молитва, у току које су потекле и сузе. На крају свега су почели да ме моле за опроштај и да захваљују за наук! А какав је наук - мир вам, - како је рекао Спаситељ! Мир у души, као залог њеног спасења. Ако нема мира - нема ни спасења. А мир је - стремљење ка спасењу, и одбацивање свега онога што не доприноси томе.

Ево твојих “зашто”. Да, то постоји, да то веома, веома смућује. Али зар ти данима не мислиш због чега су се над небом надвили облаци, и зашто не сија Сунце? Да, лети је хладно - то оче није уобичајено, зар не? Али наступа јесен - и то је већ природно. Ко ће “грдити” новембар због хладноће и мраза?! Мили мој оче Александре да ли ми сада можемо да знамо да ли је на духовном пољу новембар или децембар?! Треба знати само то да ће бити још хладније, биће још већи морални мраз, биће... А то што се сада дешава прихвати као топао дан, и сијање сунашца. Добићеш одговор на своја питања, само ти они већ неће бити потребни...”

Не знам да ли због свог карактера или своје осетљивости, ја се нисам смиривао и поново сам упитао старца:

-“А оче Антоније, како да поступам ја као свештеник?”

Одговор је на први поглед био једноставан, али и дан данас размишљам о њему:

-“ А како да поступаш оче! Ти си говорио још у Верхнедонском, причали су ми, да је Бог један те исти и у граду и у пустињи. Ако зажели - даће, или неће! Не чини, ето то нек ти буде одговор. Нема у природи коју је створио Господ примера када је било могуће доћи у додир са нечистотом и не понети на себи печат те прљавштине. Један научник ми је причао да када људи излазе из џунгле носе на себи мирис трулежи. Без обзира какве чизме обујеш, ако прођеш по дворишту у коме су животиње, упрљаћеш се и добити непријатан мирис. Оче, клони се греховног ђубрета! Ево сада говоре - Господ је све створио.

Да, само трулежни производи у суштини нису створени, већ представљају резултат греховног пада - смрт једемо, смрћу и завршавамо. А производи тог додира са смрћу - живот, нису за нас, већ за биљке. Господ чак и то окреће на наше добро. Нас на смрт подсећа само смрад угинулих животиња.

Остави ти оче своје “зашто”, јер ти знаш чувеног оца Алексеја! Праведник! Молитвеност, исповедништво, пост, љубав ... Какав је то био човек! Ја сам се с њим упознао у логору - а какво је тамо могло да буде упознавање - сјединили смо се као два дела једне разбијене ствари. Свештеник по пореклу! Он је знао све своје претке од XIII века и сви су носили Христов Крст. Наградни напрсни крст је примио из руку самог цара-мученика. Цар-мученик је целивао очеву руку - цар Николај је волео да узима благослов од обичног духовништва које није било у престоници. А отац је још био млад па се збунио и пао на колена пред царем! А можда је његова душа осетила да се налази поред мученика! Изашао је отац Алексеј из логора. Све је изгледало много боље - и ранија казна му је поништена, и времена су била лакша, и људи су некако почели да живе, али не - њега нису примили на епархију. Он је одмах рекао: “Нећу ни да узмем јер имам довољно својих проблема”, - истина дао је новац у прво време. Други су ходали наоколо: ни да, ни не.

И један архијереј је почео да разговара са њим. Дуго су седели, сат, два ако не и више. Ја сам чекао Алексеја у пријемници, а пријемница је - ходник, нема ни табурета, ни клупице, моје ноге су некако слабе, па ми је било тешко стајати. Не знам о чему су разговарали, али је Алексеј изашао како кажу - сав никакав. Да је имао крв на лицу био би црвен. Ја га никада таквог нисам видео чак ни у логору.

-“Шта се десило, - упитао сам га, - зашто си тако растројен?”

А он одговара, а боље да је ћутао, и дан данас ми његове речи брује у мозгу:

-“Ја му кажем, опростите великодушно владико, а ви се не бојите Страшног Суда?”

А он ће мени на то: “Да ли ће тога бити или не, ја желим и овде да проживим!”

Отац Алексеј је отишао кроз пола сата, сат и као и обично окретао своју бројаницу у рукама. Мислим да се молио и за тог сумњичавог архијереја. Алексеј се више није враћао на ту тему, а ни ја га нисам ништа питао. Ми, бивши логораши, смо му заједно помагали колико је ко могао. Он је негде средином шездесетих добио епархију. И ту је у парохији претрпео невоље, па и ти сам то знаш. И отац је све време служио без иједног “зашто”. Није наша ствар да испитујемо “зашто”. Раније је био коњ, а сада - аутомобил, а да су питали “зашто” тешко да би се нешто с места покренуло. Човек је створен по Божијем лику, а не аутомобили или животиња. И то “зашто” га може одвести у ад!” Старац се молио а ја сам ћутао. А шта сам и могао да кажем јер ми је чак било потребно неко време да “сварим” све ово што сам чуо.

Истина и људска мудровања

Ћутање је потрајало. Старац је затворивши очи, шапутао молитве, окрећући бројаницу. Ја сам опет био спреман да одем, али сам из искуства знао да отац Антоније не спава, већ ми просто даје време за размишљање и моли се, моли се чак и за моје уразумљење.

“Видиш ли драги оче Александре,- наставио је отац Антоније не отварајући очи, - човеку је најтеже - прихватање истине. Човеку је једноставније да прихвати неки поглед, или просто да га испита, али само уколико у њему има и елемент људске заблуде.

Код мене често долазе и уметници и научници. Они у почетку када покушавају да говоре о Јеванђељу пребацују разговор на поређења са људским проналасцима - кораном, будистичким списима, и тек тада тобоже почиње разговор о Јеванђељу. У почетку постоји жеља за спуштањем Истине до људских мудровања, а потом следи разговор. И оно што је јасно је како се може испитивати Истина?! Истина захтева, или призива на поступке који су у сагласности са Њом. А ту за нас и настају све основне тешкоће. Ми још и можемо о томе да разговарамо, а кад дође до извршења - ту је већ ствар сложенија. Тако се на пример измишљају теорије о томе како су све религије и филозофска учења тобоже луг са разнобојним цветовима. Све треба да постоје, све украшавају живот, и свет би осиромашио без те разноликости. То је лукав пример, и тешко је одмах нешто му замерити. Али можда ти цветови нису пример оваплоћења људских мудровања, можда је то пример праведника који су просијали подвизавајући се у светој Истини, шта мислиш?

Тада постаје јасно и следеће - зашто при нестанку цветова и траве луг одмах зараста у коров и то не неким дивљим лободовима, већ отровним трњем! Ревност о којој си говорио је потребна само у делу спасења; свога сопственог, ако се ради о мирјанину, и пастве, ако говоримо о пастиру. Ја тебе разумем, али авај, није све тако како бисмо ми желели. Али погледај са друге стране - ево Старозаветна Црква. Рекло би се да Духа Истине тамо нема, већ постоје само садукејска учења?! Али не! Христу је све могуће и Он оживотворава мртво. Али ако Га не прихвати, оживели мртвац поново умире... Уосталом... - као да се старац одједном тргао, - Не, јудаизам је замро само духовно, а у ствари само што се није претворио у сатанизам! Он ће православнима задавати највише невоља. И он и ислам. То су као две ноге антихриста који долази, сада се као нешто споре, али ће се временом тргнути. Али када дете учи да хода онда једну ногу заплиће за другу, иако тај страшни демон већ није дете. Ево његове ноге - јудаизам и ислам, се међусобно препиру наочиглед целог света, али они то нас само уводе у заблуду. И погледај оче како лукаво делује непријатељ - јудаизам проповеда слободу, потпуну слободу од Божијих заповести, истина не за саме јудо-јевреје, већ за све нас, који смо постали од многобожаца. А ислам па супротно проповеда неку привидну строгост, законе и морале... Али они чекају једно те исто и са доласком антихриста ће се брзо међусобно договорити. Да, вама ће бити тешко, а ја то нећу доживети... А жао ми је деце... Она ће бити рађана у похоти, без благослова и оцрковљења, као - каинити. Колико њих ће пристати на задовољење ниских потреба антихристових присталица! Они ће у почетку за своју утеху користити њихова тела, а доћиће дотле да ће правити и јело од њих. Уосталом и данас се православне крштене бебе убијају у суровим обредима.

ИЗВОР: ПОУКЕ СТАРЦА АНТОНИЈА О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА, Србска православна заједница, Шид