Св. Игњатије Брјанчанинов: О спасењу

СВ. ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

О СПАСЕЊУ

Љубљена браћо! Неизрециво милосрђе Божије поставило је мене недостојног за вашег пастира; оно ме је удостојило да вас посетим, да с вашим молитвама сјединим моје убоге молитве и, на крају, да разговарам с вама. О чему ћемо, браћо, разговарати? Разговараћемо о нашем спасењу. Сви смо ми само пролазници на земљи. Свако од нас на њој се погости, колико му је Бог одредио, и потом неизоставно умире. И наше куће, и вртови, и поља, и имање, па и само тело наше биће нам одузети смрћу. Душа, једино душа са својим делима, добрим или злим, поћи ће у вечност, и у вечности ће постојано или блаженствовати и радовати се, или ће се пак постојано мучити, плакати и уздисати. Поразговарајмо о томе - како да се спасемо, како да угодимо Богу, како да се избавимо од горког ада и да наследимо рај сладости.

Браћо! Спремите се да добро пазите на моје речи, да их схватите и запамтите. Пошто ми се ретко пружа прилика да разговарам са вама, сада намеравам да вам пренесем само најпотребније учење. Господе, усне моје отвори, и уста моја казиваће хвалу Твоју (Пс 50:17).

Ко хоће да се спасе, тај треба да припада јединој светој Православној Цркви, да буде њен верни син и да се у свему покорава њеним установама. Ако се неко не повинује Цркви, ако се одвојио од Цркве, ако је расколник, онда, ма колико пута преклањао колена, ма колико постио, ма колико се молио - неће се спасти. Господ је онога ко се не повинује Цркви упоредио са идолопоклоником: Ако неко не послуша Цркву, - рекао је Он - нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт 18:17). Још у Старом Завету, када је Саул самовољно принео жртву, што није било у складу са заповешћу Господњом, Самуило му је рекао: Лудо си радио што ниси држао заповести Господа Бога својега, коју ти је заповедио (1 Цар 13:13). Зар су миле Господу жртве паљенице и приноси, као кад се слуша Глас Његов? Гле, послушност је боља од жртве и покорност је боља од претилине овнујске. Јер непослушност је као грех од чарања, и непокорност као сујеверство и идолопоклонство (1 Цар 15:22-23). У Новом Завету љубљени ученик Господњи посведочио је да Господ нашу молитву прима само онда, када се она произноси по вољи Господњој (1 Јн 5:14). Молитве оних који се својим делима противе Богу нису прихваћене, него одбачене од Бога (Мт 7:21-23). Расколнику и јеретику смирење је страно, као што је страно ђаволу, стога су они туђи спасењу, као што му је туђ ђаво. Једанпут се преподобном Макарију јавио ђаво и рекао му је: „Макарије! Ти много постиш, а ја не једем уопште; ти мало спаваш, а ја не спавам уопште; само у једном ме побеђујеш - у своме смирењу" [1]. Расколници држе дуготрајне и тешке постове, читаве ноћи проводе у молитви, много пута преклањају колена, али авај! Труде се узалудно и бесплодно, јер неће да се смире. Без смирења не може се бити ученик Христов. Господ је рекао: Узмите јарам Мој на себе и научите се од Мене; јер сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт 11:29). Ко се није смирио, тај није ученик Христов, тај се није потчинио Христу. Истинско смирење долази од послушања, рекао је свети Јован Лествичник [2], као што је и Господ показао Своје смирење тиме што је био послушан до смрти, и то до смрти на крсту (Флп 2:8). Без послушности Цркви нема смирења; без смирења нема спасења: Понизих се, и спасе ме – рекао је пророк (Пс 114:6). Јерес и раскол садрже у себи, поред тога, и хулу на Духа Светога - смртни грех који Бог не опрашта човеку ни у овом веку, ни у будућем, ако човек у том греху остане. Ни сама крв мученичка, према учењу светог Јована Златоуста, не може да очисти тај грех. Он се очишћава само онда када се човек одрекне своје јереси, остави раскол и присаједини се светој Цркви.

Ко хоће да се спасе, треба макар помало, али често, да се моли Богу. Обичним данима моли се Богу код куће: ујутро, када устанеш од сна; увече, одлазећи на починак; пре ручка и пре вечере. Немој чак ни да доручкујеш, или да ужинаш, а да се не сетиш Бога и не осениш се крсним знаком. У празничне и недељне дане треба узимати учешће у заједничким црквеним молитвама. Иди на јутрење, на свеноћно бденије, на Божанствену литургију и на вечерње. Велика је срећа за грешног човека што му је дато да посећује Цркву Божију: он може да умоли Бога да му Бог опрости грехе и дарује спасење. Давид је био славан и богат цар, а уједно био је и пророк, но једно је молио од Господа: Једно молих од Господа, и то тражих: да живим у Дому Господњем све дане живота мога, да гледам красоту Господњу и посећујем храм свети Његов (Пс 26:4). Давид је могућност, која му је дата, да одлази у цркву, сматрао за нарочиту милост Божију: А ја - вели - по мноштву милости Твоје ући ћу у Дом Твој, поклонићу се Храму светоме Твоме у страху Твоме (Пс 5:8). Молитва је, уопште, највећа врлина и средство сједињења човека са Богом. Свети Оци молитву називају мајком свих врлина [3], јер се њоме од милосрдног Господа могу измолити све друге врлине, и сва добра, пролазна и вечна, како је посведочио Господ: Иштите, - рекао је - и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Заповести о молитви Господ je додао и обећање да ће услишити наше мољење: Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се. Отац ваш небески даће добра онима који Му ишту (Мт 7:7-8,11). Молити се треба са вером; молитву треба заснивати на незлобивости. Оно што је душа за тело, то је вера за молитву: као што је тело без душе мртво и неспособно за покрет, тако је молитва без вере мртва, лишена силе и дејства. Оно што је темељ за кућу, то је незлобивост за молитву. Као што кућа не може стајати без темеља, него ће се срушити, тако и молитва, ако није утемељена на незлобивости, не може да се узнесе ка Богу, него ће огрезнути у телесном мудровању и бити уништена њиме. Господ је рекао: Све што иштете у својој молитви, верујте да ћете примити и биће вам. И кад стојите на молитви, праштајте ако шта имате против кога; да и Отац ваш који је на небесима опрости вама сагрешења ваша (Мк 11:24-25). Молитва нам не доноси само привремена и вечна блага, не привлачи само благослов Божији на нас, она нас чува од искушења, извлачи нас из највећих невоља. Она је извукла пророка Јону из утробе китове; она је избавила цара Језекију од смрти која му је већ била најављена. Молите се да не паднете у искушење (Лк 22:40). Напротив, онај ко не мари за молитву бива подвргнут многим и различитим невољама, а може да изгуби и само спасење.

Ко хоће да се спасе, тај је дужан да, колико може, даје милостињу, и душевну и телесну. Душевна милостиња се састоји у опраштању ближњима њихових сагрешења, то јест понижења и увреда које су нам нанели. Телесна милостиња састоји се од помоћи ближњем - према могућностима, у хлебу, одећи, новцу - и примању путника. Господ је рекао: Блажени милостиви, јер ће бити помиловани (Мт 5:7), то јест спашће се. Напротив, суд без милости очекује немилостиве (Јак 2:13), то јест немилостиви се неће спасти.

Ко хоће да се спасе, дужан је да приноси Богу усрдно покајање због својих сагрешења, како приликом својих свакодневних молитава, тако, нарочито, и пред својим духовним оцем у светој тајни исповести. Богонадахнути пророк објављује: Грех мој познадох, и безакоње моје не сакрих. Рекох: Исповедићу против себе безакоње моје Господу, и Ти си опростио безбожност греха мога (Пс 31:5). Обратите пажњу на редослед речи које је изговорио Дух Свети - човек прво спознаје своје грехе, што се постиже благочестивим посматрањем самога себе; затим одбацује она оправдања којима се лукава савест обично труди да оправда свој грех; на крају, покајник постаје тужилац самоме себи и саопштава Господу, уз духовника као сведока, сва своја сагрешења, нимало не штедећи своје самољубље. И тада добија од Бога опроштај безакоња. Апостол је рекао: Ако исповедамо грехе своје, веран је и праведан да нам опрости грехе, и очисти нас од сваке неправде. Зато ако неко сагреши, имамо Заступника код Оца, Исуса Христа Праведника. А Он је жртва помирења за грехе наше, и не само за наше него и свега света (1 Јн 1:9; 2:1-2). Ми имамо свемоћног Заступника Господа нашег Исуса Христа! Уништивши своје грехе посредством исповести, кроз таквог Заступника и кроз такво очишћење, ми несумњиво добијамо сверадосни залог нашег спасења. Након очишћења себе исповешћу пред духовним оцем, треба са страхом Божијим, вером и љубављу да се причестимо свесветим Телом Христовим и свесветом Крвљу Његовом, што је неопходно за спасење. Господ је рекао: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи, то јест немате спасења. Који једе Моје тело и пије Моју крв има живот вечни, то јест има спасење (Јн 6:53-54). Потребно је причешћивати се најмање у сва четири поста, четири пута годишње. Ако пак, на жалост и несрећу, свакодневне обавезе ни то не допуштају, онда се обавезно треба причестити једанпут годишње.

Ко хоће да се спасе, тај треба спокојно да подноси све невоље које му буду допуштене током овог кратког земаљског странствовања. Ако наступи неродна година, или већ сазрело жито истреби скакавац, или потуче град; или се догоди помор стоке, пожар, болест сопствена или чланова породице, смрт некога од најближих сродника, ако треба да се претрпи прогон, или увреде од стране силника - све то треба подносити спокојно, без роптања, нарочито без хуле. Господ нам је заповедио: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк 21:19). Ко претрпи до краја, - рекао је - тај ће се спасти (Мт 24:13). Ово значи: неће се спасти онај ко трпељиво поднесе једну невољу, а у другим невољама буде туговао и негодовао; спасиће се онај ко све невоље, сва искушења која му буду допуштена током земаљског живота, буде спокојно подносио до самог краја, до дана и часа своје смрти. Спокојно трпљење невоља представља делатну и живу свест о сопственој греховности! Спокојно трпљење невоља је делатно, живо познање и исповедање Искупитеља! Спокојно трпљење невоља је следовање за Господом нашим Исусом Христом. Христос пострада за вас, - рекао је свети апостол Петар - остављајући вам пример да идете Његовим стопама (1 Пет 2:21). Никакав добровољни подвиг, никакво добровољно лишавање и страдање, не могу души да донесу такву корист, какву јој доносе нежељене невоље које јој шаље Бог. Било ком добровољном подвигу нису стране умишљеност и сујета, више или мање очигледне; али подвиг у који се душа уводи невољом коју јој шаље Бог, слободан је од поменутих истанчаних и погибељних страсти. Овим подвигом души се доноси обиље смиреномудрености, пружа јој се истинско покајање. Богом послане невоље поуздан су знак за човека да је изабран од Бога, да га Бог воли. Господ сведочи: Ја оне које љубим карам, и поправљам (Отк 3:19). Из тог разлога апостол овако теши онога ко тугује и страда: Сине мој, не занемаруј карање Господње, нити клони када те Он покара. Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима. Ако подносите карање, Бог поступа са вама као са синовима (Јев 12:5-7). Толико су значајне земаљске невоље, када се спокојно подносе! Оне су - дар Божији (Флп 1:29)! Оне су знамење усиновљења Богу. Да би се човек научио стрпљивом и спокојном подношењу невоља, потребно је да сваку невољу која долази дочекује речима блаженог разбојника: Примамо по својим делима као што смо заслужили. Сети ме се, Господе, кад дођеш у Царству Своме (Лк 23:41,42). Такође, корисно је сећати се и понављати речи многострадалног Јова. Добро смо примали од Бога, а зла зар нећемо примати (Јов 2:10)? Господ даде, Господ узе; да је благословено име Господње (Јов 1:21). Сви свети су многим невољама и смртима [4] наследили Царство Небеско! Сви свети су прослављали Бога и благодарили Му због недаћа и искушења које им је послао, којима су се очистили као злато у топионици, и постали способни за вечно блаженство. Спокојно трпљење невоља које нам шаље Бог представља распеће на Своме крсту. Онај ко исповеда своју грешност - исповеда Искупитеља, и са свога крста усходи у рај, ради вечног наслађивања небеским радостима, којима као поуздан залог служе земаљске невоље.

Ономе ко жели да се спасе неопходно је да се бави читањем божанствених књига. Блажен је човек - рекао је свети пророк Давид - који не иде на веће безбожника, и на пут грешника не стаде, и на заседању погубника не седе. Него је у закону Господњем воља његова, и у закону Његовом поучава се дан и ноћ (Пс 1:1-2). Наш ум, будући помрачен грехом, никако не може да се задовољи, у погледу спасења, сопственим мислима - слабим, колебљивим, варљивим: неопходно му је да посредством пажљивог читања или брижљивог слушања Речи Божије, упија божанствене мисли из ње, и уразумљује се њима. Изучавањем Речи Божије треба се бавити врло побожно и веома често, како би она била наш руководитељ на путу спасења; јер наше сопствене мисли лако могу да нас одвуку са спасоносног пута, прихватајући неистину као истину. Наше сопствене мисли толико су оскврњене грехом, да чак противрече речи Божијој и супротстављају јој се. Велика је несрећа поверовати им! Напротив, велико је благо када се неко непопустљиво држи Речи Божије, као што слеп човек држи за руку свога водича.

Свети Оци су читање и слушање речи Божије називали царем свих врлина [5]. Реч Божија нам открива све греховне страсти које живе и делују у нашој оскврњеној природи, открива нам све њихове подвале, разобличава злобу када се она, да би нас обманула, крије иза маске врлина. Реч Божија показује замке и намере ђавола, и уразумљује нас како да одбијамо тог лукавог непријатеља који жели да погинемо. Реч Божија нас непрестано позива на покајање и приповеда нам о бесконачном милосрђу Божијем према палом људском роду који страда под јармом греха; она нас поучава како да приносимо покајање, како да то покајање учинимо делотворним и плодоносним. Реч Божија нам представља сву превртљивост и метежност овога света; она пред нама слика погибељне последице заведености светом и грехом; она пред нама разоткрива величанствену вечност са њеним наградама за благочестив земаљски живот и са страшним казнама за безакоња учињена на земљи. Реч Божија нам предаје најдетаљније и најтачније учење о врлинама, и о средствима помоћу којих се врлине задобијају и помоћу којих се може угодити Богу. Кратко речено: реч Божија нас учи спасењу.

Ко је веран син Православне Цркве, ко свакодневно, или још боље сваког часа, на сваком месту владавине Божије, спомиње Бога и моли од Њега милост и помоћ, ко недељом и о празницима брижљиво посећује храм Божији, а сваког јутра и вечери моли се код куће, ко је милостив према сиромасима и путницима, ко се каје због својих грехова и причешћује се светим Христовим Тајнама, ко спокојно трпи невоље које му шаље Бог, ко се пажљиво бави изучавањем речи Божије - тај у себи има драгоцени залог спасења. Њему још предстоји подвиг: он неопходно треба да чува своје благо, своје спасење, од грехова, нарочито од смртних грехова.

Шта је то смртни грех? Смртни грех, то је грех што душу човека који га је починио убија вечном смрћу. Уколико човек умре у смртном греху, а да за њега није принео потребно покајање, онда демони грабе његову душу и одводе је у подземље, у мрачне и загушљиве провалије, у ад, на вечно мучење. Смртни греси су следећи: јерес, раскол, одступништво од хришћанске вере, богохуљење, врачање и бајање, убиство и самоубиство, блуд, прељуба, противприродни блудни греси, пијанство, светотатство, пљачка, лоповлук и свака љута, нечовечна увреда. Међу смртним гресима једино за самоубиство нема покајања; остали смртни греси, по великој, неизрецивој милости Божијој према палом људском роду, лече се покајањем. Покајање за смртни грех састоји се у томе да се грех исповеди духовном оцу, да се за њега прими епитимија, и да се у тај грех убудуће не пада. Но, колико је само оних који су пали у смртни грех, а није им се пружила могућност да за њега принесу покајање! Неко се опио вином, и у том стању његова душа се раздвојила од тела. Неко је пошао у крађу, у пљачку, и гнев Божији сустигао га је на самом месту злочина. Чувајте се, браћо, смртних грехова! Понављам вам: смртни грех убија душу. Ако неко умре у смртном греху, а да не успе да се за њега покаје, његова душа иде у ад. Она нема никакве наде на спасење.

Шта значи: греси који нису смртни? То су греси помишљу, речју, делом, у знању и незнању, који не убијају душу, него је само у већој или мањој мери рањавају. Ови греси нису страни ни светима; али свети пазе на себе и када примете грех, у који их је увукла људима заједничка немоћ, они га истог часа лече покајањем. Ако се догоди одвајање душе од тела у време док човек није успео да покајањем опере своје грехе који нису смртни, душа се због тих грехова не одводи у ад, него јој се допушта да на путу ка небу, у ваздуху, буде мучена од стране лукавих духова, који су човеку били саучесници у чињењу греха, и омогућује јој се да сагрешења искупи добрим делима. Ако душа има довољно добрих дела, нарочито ако је за време земаљског живота давала много милостиње, онда она том милостињом и другим добрим делима искупљује сагрешења - отварају јој се небеске двери и она узлази на небо ради вечног спокојства и радости. Али догађа се да душа има тако много грехова, премда не смртних, и тако мало врлина, да се због мноштва тих грехова низводи у ад. Свети Оци пореде смртни грех са тешким каменом, а грех који није на смрт са ништавним зрном песка. Ако се човеку око врата веже тежак камен, и тако буде потопљен у дубину, он ће потонути: један смртни грех довољан је да одвуче душу у провалије ада. Неколико зрна песка не представљају готово никакав терет; тако и код светих Божијих несмртни грех, који је због постојане пажње над собом сасвим ситан и незнатан, нема готово никаквог утицаја на њихову вечну судбину. Но, исти тај несмртни грех у душама које су се предале земаљским бригама, а нарочито земаљским увесељавањима, добија необичну тежину и једнако као и смртни грех одвлачи грешну душу у ад. На пример: ако је неко изговорио смешну и чак непристојну реч, а потом се због ње покајао, то је грех који се лако прашта; ако пак неко стално изговара смешне, срамне и богохулне речи, због тог свог непрестаног празнословља и псовања лако може да буде подвргнут вечним мукама у аду. Греси који нису на смрт због своје многобројности могу души да донесу ону погибељ коју јој доноси смртни грех. Тако џак набијен ситним песком и везан човеку око врата може да га потопи једнако лако као најтежи камен.

По речима светог апостола Павла, корен свих грехова је среброљубље; а после среброљубља, по мишљењу светих Отаца, стомакоугађање, чији је најтежи и најраширенији облик - пијанство. Због љубави према новцу Јуда је починио најужаснији злочин међу злочинима људским: издао је Господа. Због љубави према новцу чине се безбројни злочини: нарушавају се Божански и државни закони, гази се правда, штити се неправда, угњетава се сиромах, грамзивац се богати себи на пропаст. Срце среброљупца затвара се за милосрђе, и он сам себе лишава милости Божије, или спасења, које се дарује само милостивима. На каква све безакоња није спреман онај ко се одаје пијанству? Загрејан вином, као огњем пакленим, он лудује и бесни као изван себе. Спреман је на прељубу, спреман је на свађе, на тучу, на разбојништво, на убиство. Сваки злочин изгледа лак ономе ко је обузет пијанством. При свему томе његови злочини не могу да се упореде са злочинима среброљупца, чија су дела промишљена, прикривена маском правде, унапред испланирана, прожета и испуњена сатанским лукавством, дела неретко најширег значаја, која потресају и подривају благостање читавих народа. Не каже свето Јеванђеље без разлога да је у среброљубивог Јуду, да би му помогао и руководио га у његовим адским замислима, ушао сатана (Јн 13:27).

Љубљена браћо! У овој краткој беседи изложио сам вам, у складу са мојим ограниченим знањем, пут спасења, средства за спасење, и начин како да се спасење задобијено врлинама сачува од кварења злом.

Спасавајте се, браћо, спасавајте се! Земаљски живот свакога од нас врло је кратак и неприметно прође. Смрт се неприметно прикрада свакоме! У страшном часу смрти свако преједање и пијанство, свака блудна страст и прељуба, показаће нам се као смрдљива и дубока јама и провалија. Како ћемо почети да жалимо што смо се ваљали у тој јами! Тада ћемо схватити да је наслађивање сваком страшћу најнесрећнија и најжалоснија обмана. Блажен је онај ко је обезбедио спасење, кроз мноштво молитава својих, посредством милостиње, посредством покајања. Такав ће ући у радост Господа свога: ући ће у рај сладости, где теку реке благодати Божије, где се празнује вечни празник спасења.

Напротив, ону душу која се за време земаљског живота давила у гресима, љути демони одвлаче у ад. О, браћо! Неописиве су муке које очекују грешнике у најдоњим тамницама. Тамо су заједно вечни мрак и неугасиви огањ; тамо је шкргут зуба и црв који не спава. Тамо се разлежу непрестани вапаји и уздаси! Моле за милост, али нема никога ко би их чуо и обратио пажњу на та најубедљивија и најжалоснија мољења. Моле помоћ и избављење; али нема никога ко би помогао или избавио... Немогуће је пренети речима — каже свети Кирило Александријски - немогуће је описати и замислити несреће и страдања којима се подвргавају душе бачене у адски бездан. Немоћна су свака људска уста кад треба да објасне страх и трепет који обузимају адске заточенике; нема људских уста која би могла да изразе њихову патњу и плач" [6].

Браћо! Постарајмо се да помоћу благочестивог живота избегнемо љуте адске муке и наследимо Царство Небеско. Ко је од вас до сада живео благочестиво, нека настави тако да живи. Ко је до сада себи дозвољавао да живи греховним животом, тај нека принесе покајање, и нека од сада почне да живи врлинским животом. Тако био Ја жив, говори Господ, није ми мило да умре грешник, него да се врати са пута свога и буде жив (Јез 33:11). Амин.

 

Извор: ΠΟУΚΑ ВЕРНОМ ΗΑΡΟДУ ПРИЛИКОМ ОБИЛАСКА ЕПАРХИЈЕ - О ТОМЕ ДА СМО ГОСТИ НА ОВОЈ ЗЕМЉИ

Преузето из књиге Аскетске проповеди, Образ Светачки, 2017.

Превод са руског: Младен Станковић

___________________________________________________

НАПОМЕНЕ

[1] Алфавитни Патерик и Чети минеји. Житије преподобног Макарија Великог Египатског, 19. јануар.

[2] Поука 4. О послушању.

[3] Добротољубље. Слово преподобног Марка Подвижника: Ο онима који мисле да ће се делима оправдати, гл. 35: „Молитва се назива врлином, иако је мајка свих врлина - рађа их од сједињења са Христом".

[4] Види: Требник, Поредак мале схиме.

[5] Цветник јеромонаха Доротеја. Свети Петар Дамаскин, Ο читању по Богу, Ο расуђивању, књ. 1. Добротољубље. Слично говоре и многи други Оци.

[6] Слово ο исходу душе.