Јеромонах Дамаскин Светогорац: Благословени почетак Великог поста!
ЈЕРОМОНАХ ДАМАСКИН СВЕТОГОРАЦ
БЛАГОСЛОВЕНИ ПОЧЕТАК Великог Поста!
Кад се човек припрема да пође на пут, он мора да зна циљ свог путовања. Тако је и са Постом. Пост – то је углавном духовно путовање, а циљ његов је Пасха, "Празник над Празницима". Пост је припрема за "свршавање Пасхе, истинитог откровења". Зато смо ми дужни да почнемо од тога, да се постарамо и схватимо свезу Поста са Пасхом, пошто нам та свеза открива нешто веома суштинско, нешто одлучујуће у свој нашој хришћанској вери и животу.
За многе, ако не и за већину православних хришћана, Пост се састоји од ограниченог броја већином формалних правила одрицања: уздржање од мрсне хране (меса, млечнога, јаја), од плеса, може бити и од биоскопа, филмова.
Ми смо толико удаљени од правог духа Цркве, да понекад готово и не можемо да схватимо да у Посту има "нешто друго", без чега сва та правила губе већи део свог значаја.
То "нешто друго" може се најбоље одредити као нека атмосфера, уређење, пре свега стање духа, ума и душе, које током седам недеља испуњава собом цео наш живот.
Треба још једном подвући, да се циљ Поста не садржи у томе, да би нас принудио на извесне формалне обавезе, него у томе, да би "смекшао" наше срце тако, да би оно могло да прими духовне реалности, да осети скривену до тада - жеђ општења с Богом.
Свако, ко је доживео макар једном у животу ту јединствену у свету радост пасхалне ноћи, која је "светлија од сунчаног дана", схвата ово. Али у чему је та радост? Зашто ми можемо певати у време пасхалне јутрење: "Сада се све испунило светлошћу, небо и земља и преисподња"?
Путовање је ходочашће! Ипак, чим ми ступимо у "светлу жалост" Поста, ми видимо – далеко, далеко напред – крај пута. Тај крај пута, његов циљ је радост Пасхе, улазак у сијање славе Царства небескога. И то, што ми видимо издалека, тај предукус Пасхе, освећује "посну жалост", преобраћа је у "духовно пролеће". Ноћ може бити дуга и тамна, али за све време пута нама ће се чинити, да тајанствена и сијајућа зара светлости освећује хоризонт. "Не лиши нас наде наше, Човекољупче"!
Неколико речи пред почетак Великог поста.
Светитељ Инокентије Пензенски
Знајући, да љубав Ваша према Господу Исусу Христу све више и више узраста са умножењем дана Вашег живота, са трудољубљем Вашим на корист ближњих и сродних, верујем, да у ове свете дане Четрдесетнице Ваш дух гори новим и двоструким пламеном према Исусу Христу.
Духу је лакше и слободније да стреми и лети ка Господу, кад тело није обремењено јелима, а душа бригама. У посту је лакше и удобније размишљати о себи, о вечном животу и о гресима, који спречавају љубити Господа. И о молитви чешће у посту напомиње и богослужење, и звона, и мноштво молитвеника и исповедника, који желе да исповеде или открију дубину срца свога пред невидљивим Господом.
Постом се и чула чисте, да би окусили и видели, колико је благ љубљени Господ наш Исус Христос. Према томе, пост је лекарство за дух и тело наше, и Ви проводите њега, наравно, тако, како указује Црква и како саветује непрестано Ваша савест, Ваше срце, које бије ка слави Господа.
Мени је дошло на памет да Вам напоменем у посту о посту духовном. Ради тога, да би наложили пост на сами дух, треба одбацити све бриге, одсећи све плотске жеље, оставити све љубљене мисли. Постити – то значи држати сав ум, сво срце једино при Распетом Господу Исусу Христу.
Ова једна мисао, као крст, дужна је да распиње сву душу Вашу и чулне жеље са страстима и похотама. Надам се, да ће Вас Ваше покајање у прве дане Четрдесетнице припремити за овај духовни пост, за сав пост до дана Васкрсења. Свети апостол Павле није ништа хтео да види и зна у Kоринћанима, осим Исуса Христа, и Тога Распетога (1Кор. 2, 2).
Самим тим тај божанствени учитељ Kоринћана учи и нас да мислимо и желимо и тражимо Исуса Христа, и да говоримо и расуђујемо о Њему једином, да уздишемо и радујемо се о Његовој благодати и да плачемо и падамо пред Њим у подножју Крста Његовог, непрестано гледајући на ране, које точе крв на нас и за нас, ради очишћења нашег од свих грехова.
Благосиљајте Исусово име, држите име Господа Исуса Христа свагда у уму и у срцу Вашем! Кад чујете то најслађе име, одмах се свом мишљу обраћајте ка Исусу Христу Распетоме, свим срцем спомињите име Његово, као Посетиоца душа и срдаца наших, као Самог Господа.
Благосиљајмо Господа заједно! Примите и моје, иако словесно на папиру и пером, учешће у Вашем благосиљању Господа, Који нас благосиља сваким благословом – и земаљским и небеским.
Писма: 15 фебруара 1819 г.