Mind up медитација фондације Ђоковић припрема децу за послушнике Новог светског поретка
ФОНДАЦИЈА ЂОКОВИЋ УВОДИ БУДИСТИЧКУ МЕДИТАЦИЈУ У ВРТИЋЕ И ШКОЛЕ У СРБИЈИ
Фондација „Новак Ђоковић“, којом руководи Јелена Ђоковић, увела је у вртиће и основне школе у Србији програм „Mind Up“ (у преводу на српски језик „Смири се“). Ријеч је о медитацијама које су усавршили амерички психолози, ослањајући се на будистичку традицију, с наводним циљем да смање стрес код дјеце, док с друге стране многи сумњају да овај програм у ствари „испира мозак“ (у видеo материјалу видјећете како) с циљем да се код људи уништи критички став о било чему што се дешава око њих.
Удружење „Православни родитељи“ из Београда затражило је од Министарства просвете Србије да под хитно укине овај програм који се протекле школске године већ спроводио у неким београдским школама и вртићима.
Интернет телевизија „Србија Глобал“ детаљно се позабавила овом темом, и у њиховом полусатном прилогу (који преносимо у цјелости) видјећете обје стране медаље, односно чути и добре и лоше стране „Mind Up“ програма, а на самом крају видео материјала чућете и замјеника врховног свештеника зен-будизма који каже да је то њихова медитација, коју су амерички психолози прилагодили потребама новог свјетског поретка.
Да ли је ријеч о педагошки прихватљивим вјежбама или псеудо-религијском култу, просудите сами пошто одгледате видео: „Иновација или испирање мозга“.
Извор: https://www.sedmica.me/fgbrgsb/
За више о упадању породице Ђоковић у ову секту, коју предводи њихов гуру, можете прочитати овде: Зашто Фондација Ђоковић пласира секташка учења нашој деци?
Ево шта о том питању каже православни ауторитет, блажени Серафим Роуз, у свом чувеном делу: "Православље и религија будућности", које свакако препоручујемо да се прочита, будући да ће се антихристова религија будућности увелико ослањати на демонску науку сакривену у медитацији и источњачким култовима...
5. НОВА „ДУХОВНОСТ“ КАО ПРОТИВНИК ХРИШЋАНСТВА
Има много примерака далекоисточних култова на Западу. Сваке године се појави неки нови облик или нови преображај старих. Поред изразито религијских култова, порастао је број култова „свести“, који помажу „смањењу напетости“ и „развоју скривених способности“ у човеку. Ови култови се ките „научним“ жаргоном. Сви ти покрети и култови неспојиви су са хришћанством. Треба отворено упозорити православне хришћане да се клоне њих.
Зашто ми ово препоручујемо тако категорички?
1. Ови покрети немају никакве основе у хришћанском Предању, него су производ далекоисточних паганских религија или модерног спиритизма. Они не само да имају лоше учење, него и у пракси заводе душу у прашуму паганских психичких доживљаја и експеримената који се завршавају духовним и психичким сломом – и ако нема покајања – вечном погибијом душе.
2. Посебно су погубни доживљаји „духовног мировања“, који се постижу кроз разне облике медитације: разни облици јоге и зена, „трансцендентална медитација“ или разни пагански култови, као што су: „Харе Кришна“, „Мисија божанске светлости“, „Организација здравих, срећних, светих“. Сви ови култови јемче својим следбеницима доступ у „космичко“ духовно царство, где дубинска страна људске личности ступа у додир са стварним духовним бићима. Ова бића, којима је окружен грешан човек, јесу, пре свега, демони или пали духови који опседају човека. (О томе је писао свети епископ Игнатије Брјанчанинов). И сами учитељи Зен будистичке медитације, упркос њиховој опрезности према духовним „доживљајима“, описују њихов сусрет са тим духовима (често помешаним са људском фантазијом), стално наглашавају да немају блиске односе са њима.
3. „Посвећење“ (иницијација) је доживљај психичког царства које нуде „култови свести“ кад увлаче „посвећеног“ у нешто што је изнад свесне контроле човекове воље. Кад је неко увучен у те паганске несвете „тајне“, њему је често веома тешко да се извуче из нежељених психичких доживљаја. У то име, „нова религијска свест“ или „нова духовност“ је отворени противник хришћанства, и то много моћнији и опаснији него све јереси прошлих векова. Када је доживљај важнији и изнад вероучења, ту нестаје нормална хришћанска опрезност и будност против демона, хришћанин је разоружан јер прихвата „пасивност“ и „отвореност“ коју проповедају ови нови култови – и тако се предаје у руке демона. Изучавање ових доживљаја у разним „култовима свести“ показује неизбежну, клизаву падину од испочетка „добрих“ или „неутралних“ доживљаја до оних који су настрани и застрашујући, а на крају отворено демонски. Чак и чисто физичка страна психичке дисциплине у јоги веома је опасна, јер ствара у почетнику психичко расположење за касније доживљаје који представљају циљ јоге, а он свакако није хришћански.
Заводничка моћ такмичења ове „нове религијске свести“ је тако велика данас да може неког опчинити, а да он и даље мисли да је још увек хришћанин. Ово се види не само код оних који се заносе површним синкретизмом или мешавином хришћанства и далекоисточних религија, него и код оних који себе сматрају ревносним хришћанима. Незнање истинског хришћанског духовног доживљаја производи лажну хришћанску „духовност“, која је по својој природи веома блиска „новој религијској свести“...
III. ФАКИРЕВО ЧУДО И ИСУСОВА МОЛИТВА
Архимандрит Николај (Дровјазгин)
Човек који је написао ово сведочанство је Архимандрит Николај (Дровјазгин) један од многих мученика атеистичког режима у СССР, који је остварио блиставу каријеру као капетан брода. Он се бавио окултизмом и био је издавач часописа за окултизам „Ребус“. Пошто је био спасен од бродолома чудом светог Серафима Саровског, ишао је на поклонство саровском чудотворцу и тамо се одрекао своје земаљске каријере и својих веза са окултистима, поставши монах. После рукоположења у чин свештеномонаха, служио је као мисионар у Кини, Индији и Тибету. Био је свештеник при разним руским (царским) амбасадама, а био је и игуман у неколико манастира. После 1914. године живео је у Печерској Лаври у Кијеву, где је служио као духовник младим људима који су долазили да питају о утицају окултизма у савременој Русији. Године 1924, месец дана после посете извесног Тухолкса, писца књиге „Црна магија“, био је убијен у својој ћелији руком „непознатих лица“... Мисли се да је то била освета тамних сила окултизма.
"Једног чудесног тропског јутра, наш брод је секао таласе Индијског океана, приближавајући се острву Цејлон (Шри Ланка). На палуби су били путници, углавном Енглези, са својим породицама, одушевљени дивним призором очаравајућег острва, пуног тајанства... Иако је острво било још веома далеко, опојни мирис цветова обавијао је, са сваким налетом поветарца, цео брод. Већ је било видно пристаниште у зеленилу палми, са шароликим светом који је чекао на кеју... Видео се град Коломбо.
Брод се зауставио да узме угаљ, тако да су путници имали времена да сиђу на обалу.Дан је био тако топао да су путници решили да не силазе у град до вечера. Мала група од осам људи, урачунавши ту и жене, коју је водио пуковник Елиот, кренула је у град Коломбо, већ добро познат пуковнику. Он је предложио: „Даме и господо, желите ли да посетимо једног овдашњег мађионичара—факира? Он живи у околини града.“ Сви прихватише пуковников предлог са одушевљењем. Било је већ вече, када смо стигли на један мали пропланак у џунгли, где се налазила колиба и покрај ње горела је мала ватра. Ту је седео, скрштених ногу, мршави старац са турбаном на глави, непомично зурећи у правцу ватре... Упркос нашем бучном доласку, старац је наставио да седи непомично, ни најмање не марећи за нас. Однекуд из мрака појавио се младић и нешто тихо запитао пуковника. Он је наместио столице за нашу групу у полукруг око ватре. Подигао се мирисави дим. Стари факир је и даље седео у истом положају. Месечина је дала свему фантастичне облике. Нехотице, сви су заћутали, ишчекујући шта ће се догодити.
„Погледајте дрво!“ — викала је узбуђено госпођица Марија. Сви смо уперили поглед на дрво испред којега је седео факир. Оно је губило свој облик под трептањем чудне светлости, јаче од месечине. Ускоро се и таласаста површина мора такође променила подизливом светлости. Небо је постало плаво... У даљини, на мору, појавио се бели брод. На наше чуђење, ми смо препознали свој брод који се приближавао граду Коломбу. И што је најчудније, ми смо на палуби брода препознали сами себе. Треба да знате да се то десило пре појаве кинематографије, тако да нико није могао овако нешто ни замислити. Свако је видео самог себе на палуби брода, како разговара и смеје се са другима. Ја сам чак видео и нашу маскоту, вољену мајмуницу Нели, како једе банане. Свако од нашег друштва био је веома узбуђен, гледајући овај призор.
А ја сам потпуно заборавио да сам ја монах и свештеник, и мислио сам да овај спектакл нема везе са мојим чином. Омађијаност је била тако моћна да су и мој ум и моје срце били ућуткани. Моје срце је почело болно да лупа као на узбуну. Нагло сам се освестио. Целим мојим бићем овладао је страх...
Усне моје почеле су да изговарају молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога!“ Одмах сам осетио олакшање, као да су неки мистериозни ланци спали с мене. Моја молитва је постала усредоточенија и њоме се моја душа повратила. Кад сам погледао на факирово дрво, она светла измаглица је нестала. Видео сам само светлост месечине и факира како укочено седи покрај ватре. Међутим, моји сапутници и даље су били хипнотисани факиревом сликом на мору.
Но, нешто се очигледно догађало са факирем. Он се искривио на страну. Младић јепритрчао збуњено. Сеанса је на пречац прекинута.
Дубоко узбуђени овим призором, моји пријатељи живо су размењивали своје утиске, не знајући зашто је ово привиђење нагло пресечено. Младић је ово протумачио исцрпљеношћу факира, који је и даље седео нагнуте главе, не обраћајући пажњу на присутне.
Факир је био награђен богатом напојницом, коју му је младић сакупио од захвалних гледалаца овога „чуда“. Моји пријатељи су кренули назад у град. Ја сам се нехотице осврнуо — и задрхтао сам од непријатног осећања. Мој поглед се укрстио са погледом факира. Он је био пун мржње. То је трајало само трен, па је опет заузео уобичајени укочен став мира. Ипак, тај ледени поглед отворио ми је заувек очи да увидим чијом моћи је било произведено ово „чудо“".
Далекоисточна „духовност“ не ограничава се само на овакве медијумске „трикове“оваквих факира... Ми ћемо, у следећем поглављу, видети неке њене видове који су много заноснији. Ипак, тајанствена моћ којом се служе, дата поклоницима далекоисточних религија, извире из медиумизма, а његово главно обележје састоји се у пасивности пред „духовном“ стварношћу која омогућава том идолопоклонику да ступи у додир са „боговима“ нехришћанских религија. Сличну појаву можемо видети и у далекоисточној„медитацији“ (чак и ако јој је дато име „хришћанска“ медитација), а можда се ради о истом феномену и када су у питању чудни „дарови“ код наших декадентних „харизматичара“...
За више о конкретној школи Mindfulnes медитације свесности, прочитајте овде: