O. Александар Јовановић: О феминизму (Видео)

О. АЛЕКСАНДАР ЈОВАНОВИЋ

О ФЕМИНИЗМУ

Појачанa еманципација жена, или како данас то популарно кажу „феминизам“, а постоји и феномен „постфеминизма“, постоји и феномен „неофеминизма“, постоји чак и феномен „трансфеминизма“. Као социјални феномен он се третирао на различите начине. Међутим, као духовни феномен, па добро, истини за вољу, писано је о томе и многи су обрађивали ту тематику, али у контексту покушаја да се нађу одговори на сва незгодна питања која су постављали социолози и психолози. Ја ћу покушати нешто можда мало другачије да одговорим на то.

Стари покрет, односно стара идеја, односно стари феномен. Појављује се још јако давно у историји и, интересантно, у античком свету он је био негде поистовећиван са трибадизмом, или такозваном лезбијском или лезбејском љубављу, односно сасвим, како би код нас рекли, гејевском оријентацијом, одређеног броја жена. Жене су одлучиле у једном моменту, бар по грчкој митологији, због љубави песникиње Сапфе, Сафије, према неком грчком јунаку, који је иначе био хомосексуалац, па ништа није могло између њих да буде ту, она га је ту, је ли, шармирала, писала му песме и тако даље, међутим, он је имао тамо неког свог колегу са ратишта и, пошто је био према њој хладан, она изврши театрално самоубиство, скочи са стене на острву у Митилени, Лезбос. И, младе девојке после Митилине, у знак мржње према свим мушкарцима, који су ето, попут тог јунака одбијали, на љубав богиње песникиње, како су је звали, Сапфе, одлучиле су да више никад неће имати ништа са мушкарцима. И тако, бар ако консултујете митологију, ту причу која није и не може да буде историјски потврђена, из једне крајње идеолошке побуде настаје једна сасвим конкретна сексуална оријентација и имамо то тачно. У Египту, у Вавилонији још раније пре тога у Акаду и Сумеру, је приметан феминистички покрет, односно такозвани матријархат, тако кажу, где је богиња мајка, знате оне фигурине богиње мајке са предимензионираним дојкама које представљају симбол плодности и тако даље, указују на аграрне и културне симболе месеца и ноћних сазвежђа и тако даље, указују на преимућство женских атрибута, ако филозофски посматрате, у односу на мушке: рођајност, рађајност. Она која у тами своје утробе рађа нешто ново и другачије баш као што земља покривена тамом у ноћи, оно што је  пенетрацијом у фалусу једног плуга, сликом мушког фалуса, осемењено у земљи за време владавине сунца у ноћи проклијало, те тако ноћ постаје та врста митолошке позадине оног што данас познајемо као феминизам.

Међутим, данашњи феномен феминизма је инспирисан потпуно другачијим узроцима и другачијим одговорима на оно што имамо и што волимо. Као последица разних ратничких покрета и револуција у 19. веку, када је нови човек који је у 16. веку најављен, у 17. веку стидљиво промовисан, у 18. веку дефинитивно промовисан, у 19. веку обучен, у 20. веку се појавио. Бога питај шта ће бити у 21. веку с тим новим човеком, нововековним. Али, тај 19. век је по много чему кључан. Он је најавио побуну свих робова, свих потлачених, свих секундаризованих, свих периферних, свих маргиналних, свих маргиналаца на овоме свету. Самим тим су се и жене пронашле у томе. Шта је интересантно ту? Дакле, историјски, нису жене хтеле то, Клара Цеткин и та прича, које су биле гласноговорнице, не знам ни ја, еманципације жена, него идеолози левичарских социјалистичких идеологија тоталитарног нихилистичког типа, које су проповедале уништење свих цивилизацијских тековина од античког доба до данас и потпуно зидање новог човека, луциферијанског човека. Чак су отворено то говориле.  То су историјски факти, то можете просто да изучавате ако вас интересује та тематика.

Тако да се феминизам јавио као једна специфична врста еманципације жена које су пожелеле да постану мушкарци. Не у смислу „хоћемо наша женска права која су нам ускраћена“ него „ми смо јачи пол“. „Јачи пол“ није хришћанска реченица. Није хришћански став. Не постоји „јачи пол“. Не постоји „значајнији“, „битнији пол“. Када се муж и жена венчавају, причали смо о браку, то је једно тело, биће то једно тело. Мужу се говори: Оставиће човек оца свога и мајку своју и прилепиће се женској, и биће једно тело. Не жени, него се муж позива ту на неки подвиг. И тако даље, могли бисмо да ређамо сад Свето Писмо. Али, поента је да данас феминизам узима маха где долази до продора такозваног „анимуса“, или мушке душе у многим женама. То је један вид психосоматског извитоперења, метафизичког извитоперења, ако хоћете у коначној анализи  и духовног извитоперења, где, сада ћу рећи оно најдаље што могу, где жена хоће да носи епитрахиљ. То је поента. Да буде, да свештенује. Није ствар у томе. Нису нешто много жене добиле са својом еманципацијом. Опет, имамо оне које имају пуно деце, а морају и да раде. „Кад би била некад кући, шта ћу, шта сад, ја би да имам посао, и децу код куће“ и, шта ја знам, још ако нема фамилију, на што, у савременом ритму живота, она је у ствари, у великој мери еманципована, онако како се то желело и повезало у 19. веку. Међутим, главни духовни пориви у појединим феминистичким идеолозима, рецимо Симон Веј, ако се не варам, и многи други, многе друге, иде у правцу сакрализације жена. Ако хоћете мало да осмислите тај модел, дубље, морате да га упоредите са оним што тај модел пориче. Он пориче, ни мање ни више, читајте видећете – Богородицу. Као један потпуно другачији, врло експресивни модел жене мајке, која је родила Бога живог. При чему, у раној теологији брака, 4. век, 5. век, видећете, стално се врти код других отаца, писао је, рецимо Златоуст, Јован Златоуст, да је пут жене да роди светитеља онаквог каквог је Богородица родила Спаситеља. Другим речима, што и Јован Лествичник каже чак, он каже, ултра аскета у пустињи, да је то суштина рађања. „Родите, дакле, род достојан покајања!“ виче у пустињи Јован Крститељ.

Жена, у своју утробу може да се смести највећу тајну, која је несхватљива, јер се у једној утроби једне жене сместио несместиви Бог, који је постао извор спасења свима нама. И тако је та утроба сасвим ограничена, та материца, та биохемија те жене постала шира од небеса. Шира од свега замисливог. И онда свака жена, кроз то најсветије и насуштинскије материнство, добила афирмацију свог материнства, у смислу, ко обавља светост – она која рађа светога, која може да роди светога овоме свету, онога који је преподобан, преличан је, личи на Христа Бога, другачије речено.

Е, ово, овај феминистички концепт удара на мајчинство. Мајчинство је схваћено, од ове несрећнице Симон Веј, као нека врста, како бих рекао, биолошке увреде за жене. Не може да се порекне могућност жене да рађа. Али, она може да одлучи, као што су античке лезбејке одлучиле да неће да имају ништа са мушкарцима, она може да одлучи да ће да се оглуши у потпуности, да кажем, о своје биолошке прерогативе и датости, које су сасвим по Божијој вољи. И да на тај начин ради другачијег услова афирмације себе, као жена као не-мајка, или жена као оно изнад мшкарца. И онда имате феномен непрестаног утркивања са мушкарцима у свему код тих жена, читаве дијалектике и системе и индустрије и појмовне монтаже, које имају за циљ да покажу како „ако би се тркали ја и она, она би сигурно победила, у било чему, на било који начин“, што је бесмислено. Нека и ми често и побеђујемо, али то није поента приче. Маши се овде суштина. Овде је суштина бол због тога што не могу да носе епитрахиљ. Зато што не могу да свештенују – говорим о феминисткињама, не о свим женама.

Не могу да уђем у оно што ме савршено одваја од њих, што је за мене савршена непознаница. На пример, многи феминисти што сам ја имао прилике да разговарам лично, су увек, прво питање је увек било: „Што жене не могу да иду на Свету Гору?“, пошто сам ја доста година провео, ишао и одлазио сам на Свету Гору, давно, као појац, и овако, што сам желео, и многе пријатељице и познанице, које су отворене феминистикиње, чак су чланице неких, шта ја знам, удружења, су постављала таква питања: „А што жена не може да иде на Свету Гору?“ Сваки простор коме она не може да учествује, на пример – олтар, не може да буде свештеница, то се доживљава као смртна увреда полу. Међутим, исто као кад бих ја рекао: „А што ја не могу да рађам? Што ја не могу, хоћу ја да будем мајка“, као Шварценегер у оном филму, то је мушкарац који је био трудан, могао је да рађа. И тако даље.

Отприлике, када се не усаглашавамо са својом природом и када не прихватамо Богом дане тековине моје природе, оно што је Бог дао, и пожелим нешто друго алтернативно другачије, улазим у простор веома опасних девијација; да мењам свој физички изглед, идем на разне пластичне операције, да будем мушко, да будем женско, да личим на моју мачку, да, свашта има још, свакојаких болештина на овом свету. И то је просто тако. Губим идентитет, јер ово што имам на себи ми се не свиђа. У овоме, нико ме не воли, досадно ми је. Бесмислено ми је. И хоћу нешто друго. Сам ћу да направим себи Вавилонску кулу, да стекнем себи имена, да надмашим мојег Вишњега и да се не би расуо по свету као Нимрод во времја оно. То су ти, у Библији давно, давно описани и давно исказани синдроми. Тако да овако, искрено могу рећи, мени је њих жао, не са неког, је ли, става тријумфалистичког и презирног и тако даље, зато што „ја вредим у Богу колико, какву моћ имам у себи, као мајке и као жене“, коју просто не искоришћавају на Богом дан начин, што ја никада нећу имати. Јер то, не знамо, свештена употреба утробе, то је извињавам се, то је ја мислим код св. Јакова Афрахата,  сиријског оца, свештена употреба утробе. То је први олтар. Женин стомак је први олтар. И онда се то дефинише као позив, и она је први свештенослужитељ, ако хоће, у том смислу, јер она доноси Христа, ко на Светој Литургији се приноси, за овај свет. Тако да, многи би, свештеници желели, који  када услужују Литургију и дођу до једног чудног неименованог интимног споја са олтаром, желели би да он буде толико спазмички јак, додиран, готово тваран, да једина аналогија која може да дође мушкарцу на памет, односно свештенику на памет јесте – да нешто слично нађемо, да се породи у њему Христос, да просто као пукне та чаура, створена, да изађе нови човек. Жене то имају биолошки, природно. Оптуживали су то путем разних девијација, а једна од њих је феминизам. И мени је јако жао због тога. Имам право да ми буде жао. Идемо даље, изволите...

    - Опростите, остали сте недоречени што се тиче послушности.

   Да, рекли смо покорност, послушност. Послушност - љубав рађа послушност, покорност – рађа се из страха. Супротстављеност: љубав – страх, послушност – покорност. Ако те се плашим, у било чему, на пример, не мора да виче да би се плашио, него просто, имаш нешто незгодно у свом ауторитарном наступу, што делује на мене као нека врста емотивног уцењивачког бича, и онда, ја се просто од тог тресем, кад, ето, ме погледаш оним погледом који у мени уништи последњи траг људског достојанства и онда ја спустим главу и кажем: „Да се не би и даље упуштао у перипетије борбе, сукобе егоистичке и тако даље, ма нек буде тако“. Ја као послушан нисам послушао него сам се покорио ипак агресивном насртају који долази из тебе, која хоће да ме инструментализује, који хоће да ме оствари, који ми не приноси него ме узима, краде моју слободу. И ја онда наравно, на тај начин, изнуђујем од себе, просто принуђујем себе на лакше решење. Између страха и покорности стоји један рационалан инспиранс – „лакше решење“. Просто је тако лакше. И, покорност води каткад у бунт, док рецимо послушање или послушност, у њему се развија сврха свог живота. Просто, кад неког волимо, трудимо се да га волимо. Заљубљеност је почетак, предујам, почетни капитал за даље. Ако ја пуштам да то сладуњаво вино загрејаности, као прича у Кани, о свадби у Кани Галилејској Христа, ако ја пуштам да оно буде све и сва мом пијењу у односу са својом лепшом половином, онда ће доћи тај тренитак када ће то да нестане и остаје вода, као на свадби Галилејској. И онда дође Богородица и каже Христу: Немају вина. А Он њој каже: „Шта је теби до мене жено, још није  дошао час мој“. Али ипак, она каже слугама, тј. анђелима: „Што год Он каже учините“. А онда Он каже: „Донесите те судове“, то је шест судова оних где су скупили воду, који имају по две или три мере, каже у Јеванђељу. Значи, кажу оци, две ил' до три године ради у човеку то вино заљубљености. Шест судова јесте знак шестог дана. Човек је у петорству, које је раније и у шесторству, каже Максим Исповедник. Шестог дана је створен, то је сигурно човек, та захватиљвост свих садржаја у овоме свету. И остане вода. И онда Христос каже: „Дајте, сипајте ту воду“, кад оно – најбоље вино. И онда сви се чуде и кажу: „Па ти си најбоље вино оставио за крај“. Кажу боље је од оног првог вина, читај вина заљубљености. У преводу: Кана Галилејска представља мапу брака: у почетку вино заљубљености, две - три године. После тога долази до разводњавања односа, и онда молиш Богородицу да она замоли Христа да он вашу воду, нашу воду, претвори у Његово вино, врло једноставно. И то се дешава. Оно што пијемо, ону чашу кад се невеста и  женик, венчавају, то је то. То је та благодат која се појављује кроз то... и то је тај залог који се касније активира. И што је врло битно, савршенство долази на средини и при крају. Никако на почетку. Што треба да се зна и да се рачуна на то. Да би, кад узрастамо у љубави, односно то, кад заљубљеност при крају води, ту је највећа криза послушања. Да то не пређе у ту покорност, која личи на послушање, а није послушање, него да се стално пече на ватри љубави, односно жртве.

Знате, љубав није романтика, то су нас преварили наше бакице и декице између два рата, кад су гледали романтичне католичке и протестантске филмове, где је љубав само оно што је лепо. Не, не. Него је крст жртва. Она више боли него што прија. Зато што је истинита. Зато што љубав, ерос, који имамо разапет на крсту, каже Максим Исповедник за Христа Богочовека. Љубав Очева, он љубав своју даје тако што Син виси на крсту: „Опрости им Оче, не знају шта раде“. Значи, љубав зна и да боли. Она је и терапеутски болна. Не само. Тако да послушање и кад није пријатно, да ви слушате некога. „Па, нећу ја њега или њу да послушам зато што она или он то мени није рекла са љубављу. Јер, да ми је рекла са љубављу, насмејаног лица, тако да, је ли, ја не знам да ме воли и то је све. Него ми је рекла са намрченим лицем. И онда нећу.“ Значи, то ја тражим Холивуд. Да ми потврди, да ми да разлоге за моју жртву. А за жртву нема „због овога“ односно „не због онога“, него „хоћу“ – „нећу“. Исто је као и за веридбу. Онда, исто је то и за послушање. Ако ћемо да некога слушамо и узрастамо љубављу према њему, то је наша одлука коју ми свакога дана потврђујемо и свакога дана носимо крст, тело, муке, паднемо, Боже мој, то је, то су нормалне ствари. Више се пада него што се диже. Али, битно је да нас падови не обесхрабре да још тврдоглавије устајемо. У преводу, мали кораци, то стално и у жаргону причамо, мали кораци, али константни. Боље него ли велики захвати, велики задаци, и онда после паднеш и нема те више сто година. Ни за Бога, ни за себе. Боље мало, али константно. И то је обазривост. Из које се рађа послушање. Значи послушање није ствар само срца, „дајем ти се, готово“, него и ума, односно и менталног, онако како хоћете. И памети. То је то.

Ништа, хвала вам на стрпљењу, извињавам се што сам мало, што смо одужили...

ИЗВОР: Недеља породичног јединства 2016.

Предавање: „Савремена искушења у православном браку и породици“, Презвитер Александар Јовановић, Парохијски дом Храма Светог Саве, 14./1. септембар 2016.