Поводом новог издања књиге ''Солунци говоре''

Објављено 09 септембар 2014

solunci-govoremАНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

СОЛУНЦИ ГОВОРЕ

Поводом 100 годишњице од почетка 1. Светског рата, као и новог издања бесмртне књиге Антонија Ђурића - Солунци говоре, у издању Легенда - Чачак и Духовни Луг - Крагујевац, 2014, са благословом господина Ђурића преносимо његов предговор овој значајној књизи коју свака србска породица треба да има и чита, као и остале његове књиге, које заиста препоручујемо. Чика Антоније нам је у разговору предао и свој заветне речи: Борите се колико можете против комунизма, не стварајте мржњу, клоните се деоба.

У срдачном разговору, како само он уме да приповеда, испричао нам је поуку са болесничког одра св. Владике Николаја: ''Лежи св. Владика Николај болестан, дошли код њега најугледнији Срби из Америке, питају га за здравље. Један од њих му каже: ''Владико, нећемо жалити колико год треба милиона долара да платимо најскуплље лекаре да оздравиш, да нам опет станеш на ноге, да нас водиш у борби против комунизма.''

А свети Владика Николај одговара: ''Донесите ми вест да су Срби престали да се деле, то ће ме оздравити!''

На крају разговора, чика Анотоније нам је предао још један завет који преносимо:

''Ви сте деца својих мајки и очева али сте и деца своје отаџбине. Будите достојни своје отаџбине, борите се за њу! Само морално здрава омладина ће победити!''

У наредним данима и недељама ћемо објављивати текстове г. Антонија Ђурића, једног од највећих србских бораца против апокалиптичне Звери из бездана - комунизма, кога је он исправно назвао ''Црвена куга''.

СМРТ КОМУНИЗМУ - СЛОБОДА НАРОДУ!

 

Antonije Djuric Potomci se odrekli predaka

РЕЧ АУТОРА

Историја им је доделила часну улогу: да својом беспримерном храброшћу, ратничком смрћу, патњом и самообнављањем, жудњом за слободом и својим оружјем одбране част отаџбине и да потомцима, синовима и унуцима, остану непресушни извор љубави и оданости према родној груди.

У том отаџбинском рату погинула је свака друга мушка глава Србије.

Њихове кости нису у блиставим маузолејима и раскошним гробницама. Сахрањени су тамо где их је задесила смрт: на Церу, Дрини, Гучеву, Руднику, Соколцу, Добром Пољу, Ветернику, Кајмакчалану...

Они су срушили два царства.

У музејима су њихове фотографије, заставе, ратни трофеји: изломљен челични бајонет, комад искривљене пушчане цеви, избушен шлем, исцепана цокула, остатак нагорелог шињела, изрешетана торбица и чутура, непрочитано мајчино писмо...

После сјајних победа на Церу и Колубари, ратни вихор их је бацио на врлетне стазе албанских гудура, којима су се кретали голи и боси, изнемогли од глади, промрзли од студи. Грејала их је само љубав према отаџбини. А отаџбина, знао је сваки српски војник, то није комад земље убоге и голе, то су његове житородне њиве и зелене ливаде, то су виногради које су очеви и дедови његови засадили а руке његове неговале; отаџбина — то су његове луке и забрани, обале његових река, то су свежа јутра и благи заласци сунца у чије се часове чује песма тежачка... На леденим стазама, шибани ветровима, провлачећи се између заседа и потера, грејала их је нада да ће се вратити на своје огњиште, да је то једино право и једина правда. У речи отаџбина саткане су све жеље и све мисли, сва надања и стрепње, све радости и бриге... Отаџбина — то су његова жена — мученица и деца његова, део његове душе и тела, крв његова, ране незацељене, то је мајка — удовица, стара бака чуварица огњишта сваке вечери сузама натопљеног, то су гробља његових прадедова, празници његови, његове клетве и молитве, то је његов копоран и његов опанак...

У самртном часу, разнесен бомбом и искидан бајонетом, бранећи родну груду и отимајући је од непријатеља, српски војник је знао да су отаџбина — његови вајати, његови млекари и шуме његове, то је муњом опаљен грм, то су његове трубе и комишања, кикот девојачки преко плота, гнездо у крошњи дрвета пред кућом, то су његови крајпуташи, душа испуњена лепотом, његова нада и вера да правда побеђује и да ће свакој сили доћи крај.

Отаџбина је и суза његова проливена на Везировом мосту, гледајући како изнемогли војници у реку бацају своје топове, и оно тихо јецање на острву Видо, комадић хлеба који је отац чувао у торби за сина, последња лиска дувана коју је син чувао за оца трећепозивца, то је онај громки позив на јуриш...

Малаксао, сломљен болом за мртвим оцем, братом, комшијом и пријатељем, није губио веру и наду. И само после неколико месеци, кад је непријатељ објавио свету да нема више српских војника, да се на завејаним стазама вуку само бедни остаци, огласиће се оружје њихово и речи њихове. Свет ће се усталасати. Непријатељ ће поново задрхтати...

На Солунском фронту, у рововима и јуришима, српски војници нису више били сами. С њима су били француски војници. У то време, српски војници су носили француски шлем, гађали из француске пушке, нишанили из француског топа, јели француски хлеб, пили француско вино, пушили француски дуван...

Неизмерна је њихова љубав према Француској. Најдубље и најпотресније је то осећање љубави према Француској исказао песник Владислав Петковић Дис. Делећи судбину свог народа, у нормандијском граду П'тит Далу, где су биле колоније српских избеглица, гледајући како француски добротвори организују концерт у корист српске сирочади, песник је, окружен неколицином француских књижевника, рекао: "Кад се будемо вратили на наша огњишта и наше мајке затекнемо још у животу, оне ће нас дочекати и питати: —  'Како сте се осећали у Француској?'. Ми ћемо им одговорити: 'Било нам је добро!' Ако су наше жене и наше сестре још у животу, оне ће нас загрлити и питати: 'Како сте се осећали у Француској?' Ми ћемо им одговорити: 'Било нам је добро!' Ако су наша деца, која су сазнала за највећа искушења овог света, још у животу, она ће нас загрлити такође; али њихова уста неће умети да нам поставе то питање; она ће нас само просто запитати: 'Где је та Француска?' Уместо одговора, Ми ћемо ставити руку на срце и рећи ћемо им: 'Ево, Француска је овде' и наша деца ће нас разумети".

Очеви и дедови су ту љубав према Француској пренели на своје синове и унуке.

Дошли су, на своју изричиту жељу, и у прве борбене редове, добровољци из Војводине, Хрватске, Босне, Словеније, Лике... Они су носили аустроугарску униформу, а у души неодољиву чежњу за слободом и уједињењем са својом браћом. Пристизали су добровољци из Русије, Америке... Њихову судбину делиће енглеске болничарке, француски лекари, добротвори из Швајцарске, Енглеске, Русије... Сви су се они претворили у једно срце, једну душу, једну чежњу: што пре у поробљену српску отаџбину.

Кад је куцнуо судбоносни час, кад су командири исукали сабље и повикали: "За мном, јунаци!" — полетели су као да имају крила. Са окрвављених планинских врхова видели су своју отаџбину.

Седокоси ратници, српски и француски, добровољци и добротвори, све малобројнији, у свечаним приликама говоре о себи и својим друговима. А ово је ретка свечаност: шест деценија од пробоја Солунског фронта, од оног праскозорја 15. септембра 1918. године, кад се све претворило у ватру, бомбу, крв... Више није било силе која би их зауставила у победоносном јуришу према отаџбини и слободи, спаљеним домовима и уцвељеним мајкама.

А кад су умукли топови, кад је војна завршена, сељак се вратио њиви, учитељ ђацима, војник касарни, свештеник цркви, сви са понеком раном на телу или у души, али свесни сазнања да су извршили своју људску и војничку дужност.

Ова књига представља само мали део аутентичне историје ондашњих догађаја, коју нису писали историчари, већ они који су је стварали — учесници догађаја.

15. септембра 1978.

 solunci-govorekniga

ЈУНАЦИ И ПОТОМЦИ

Нико се није тако лако, безболно, једноставно, напрасно, страсно одрицао себе, свог бића, корена, имена, идентитета, својих предака, дедова и очева, своје културе и историјске прошлости као што су се одрицали људи овог тла и овог времена.

Само се нама може догодити да нам заблуда буде ближа од стварности, загонетка од решења, слепило од јасног вида, магла од чистог хоризонта; само нама могу бити ближи људи незнаног корена и неиспитане прошлости од људи са именом, презименом и средњим словом оца и мајке, само се нама може догодити да дамо веру за неверу, умље за безумље.

Ако је у нама остало још мало поштења, загледајмо се, бар за тренутак, у — себе, а тиме и у мучне странице историје које смо својом вољом, и својом руком, без принуде, исписивали.

Поједини градови у Србији као да су се надметали ко ће брже, и дубље, да у заборав потисне — солунске ратнике! Оне солунске ратнике којима се дивио читав слободољубиви свет, који су срушили два царства и једну краљевину и који су у три крвава рата бацили на колена турске, аустријске, мађарске, бугарске и немачке пукове! Оне ратнике, који су својом патњом, својом борбом, својом крвљу, својим костима расутим широм света, створили прву југословенску државну заједницу и својим бајонетима поставили границе Југославије.

После смрти војводе Степе Степановића, 1929. године, једна улица у Чачку, где је војвода живео и где је сахрањен, добила је његово име. Има доказа о томе да су Чачани веома уважавали славног, али надасве, скромног војводу, и да су се, нарочито, с поштовањем односили према гробници и споменику, који је војвода, слутећи, ваљда, какви могу бити потомци, а и да би поштедео општинску или државну касу, себи за живота начинио на чачанском гробљу.

То поштовање је трајало до завршетка другог светског рата, и мало после, када је одлучено да се раскине са "мрачном" прошлошћу свог народа и закорачи у светлу будућност, у којој се, изгледа, неки још налазе! Преко ноћи је избрисана улица која је носила име војводе Степе Степановића. Пошто су се лако, без отпора, обрачунали са мртвим војводом — бришући његово име са чачанске калдрме, "локални богови" су се устремили на основну школу која је такође носила војводино име. Та школа је, иначе, грађена новцем из фонда, чији је улагач био и војвода Степа.

Кад су ово окончали, Чачани су могли да одахну са олакшањем: препреке ка срећној будућности биле су уклоњене! Другу, "мрачну" прошлост, осим улице и школе са именом војводе Степе, нису имали.

Нешто касније, Чачани су, ипак, једној слепој улици у граду дали војводино име. Слепој, ваљда стога што су живели у уверењу да "према свецу треба одредити и тропар": биће, дакле, да је војвода Степа, судећи према овом "признању", довео свој народ у ћор-сокак! Зато су му и дали — слепу улицу!

Суседна општина Лучани нипошто није смела да закасни у обрачуну са "мрачном" прошлошћу, па је и она, са своје стране, учинила што је могла: плочу са спомен-чесме, коју је, 1927. године, подигао краљ Александар на путу Чачак-Лучани преко планине Јелице, у славу ратника из Драгачева, заменила је новом на којој је стајало да је спомен-чесма подигнута у славу партизанске јединице која је на том месту, 1941. године, разбила батаљон немачких војника! Двадесет година је та нова плоча стајала на чесми. Стари драгачевски ратници, у чију је славу чесма подигнута, међу њима и Будимир Давидовић, са две Карађорђеве звезде на грудима, узалуд су протестовали: одговорни људи тога доба у Лучанима мислили су да обрачун са "остацима мрачне прошлости" мора бити немилосрдан! Једва их је, некако, Радован Маринковић, данас познати публициста и новинар, а тада начелник за општу управу, убедио да се тако не пише историја и приволео да првобитну плочу врате на своје место.

Али, све је ово премалено према ономе што је учинило "напредно" Краљево!

Пре педесет три године, на 20. годишњицу победе српске војске на Церу, у центру овог града подигнут је монументални споменик српским ратницима. Споменик је ту стајао све до 1959. године, када је Скупштина општине, на свечаној седници поводом Дана Републике одлучила — како је записано у документима — да га уклони из центра града и пресели на гробље! Узалуд су јунаци са Цера и Колубаре молили краљевачке моћнике да то не чине, уверавајући их да су они победници а не Аустро-Угарска, да би, на крају, ипак, схватили да су — поражени у миру, ван бојног поља, да их је сустигла освета аустроугарског духа који, ево, и данас траје у неким људима! Да није тако, мислили су стари ратници, да није тог, непораженог аустроу-гарског духа, зар би се неко усудио да споменик, подигнут добровољним прилозима грађана, у славу њиховог имена и дела — баци на гробље!? Као да је тиме изражена сва симболика: пораженима и мртвима је место на гробљу!

Тек пре четири године овај споменик је из прогонства враћен на првобитно место. Много је горких, ратничких суза проливено због овог чина и многи ратници су помрли, не дочекавши његов повратак.

И Горњи Милановац се прочуо по томе што је споменик-крајпуташ, подигнут у славу ђака-каплара, који су тим путем кренули према Такову и даље у Колубарску битку и историју, пресељавао с једног на друго место. Овај пут према Такову добио је име 1300 каплара. Нико овде не покушава да оспори да је споменик-крајпуташ пресељен зато што је на том месту требало да се изгради приватна кућа!

Примера има — неизбројиво! И ови које смо навели у довољној мери одсликавају карактеристику скоројевића, вољних да отпишу и епопеју својих дедова и очева ако то може да припомогне њиховој каријери и шићарењу. А, сви знамо: припомагало је! Понекад је то било и одлучујуће! Да није, зар би поједини људи изјављивали јавно, преко телевизије и новина, "да их је срамота што су Срби", а други у нешто блажој варијанти: "Ето, ако смем да кажем, и ја сам Србин?!" Они најбоље знају да су, кад их већ још има, пожељни мали, јадни, кукавни, гмизави, савитљиви Срби, без психолошке кичме коју су имали њихови дедови и очеви! Како су, уз све то, такви веома послушни — ето Србина кога би сваки папа радосно потапшао по рамену! Отуда они, ако већ морају да кажу да су Срби — учине то на крајње снисходљив начин, и стидећи се!

Да није тако, зар би, рецимо, Јован Шћекић, новинар и телевизијски коментатор, покушао да јавно унизи Живојина Мишића, називајући га "неким" војводом?! Шћекић је, као скупштински извештач, био сигуран да ће се његова изјава о војводи Мишићу допасти некоме и да, уз то, може одагнати нечије сумње у његово национално порекло и оданост тренутном политичком курсу.

Има споменика који нису дирани! Један од њих је онај у Београду, у Кошутњаку, који је немачки фелдмаршал Макензен, чији су топови разорили српску престоницу у јесен 1915. године, подигао свом храбром противнику, српским војницима, који су се тукли до последњег метка и последњег даха, јер су се заветовали да непријатељ само преко мртвих бранилаца може да уђе у Београд. Ваљда је скоројевиће било срамота да јавно покажу како мање поштују своје ратнике, дедове и очеве, од њиховог љутог, немачког противника! Али и овај споменик је надвисио — коров!

Зна се каква је судбина задесила српска војничка гробља и споменике у Битољу, на Зебрњаку код Куманова, у Приштини и другим местима: запуштена, преорана, по њима пасу краве и пси разносе кости! Српско војничко гробље у Битољу постоји од 1916. године, али су и њему, изгледа, избројани дани, јер је на овом месту предвиђено проширење — зоолошког врта! Тако, дакле: гробље српских ратника, према урбанистичком плану, може да буде преорано, може и да се измести — ако је неко вољан да то финансира, али ни после седам деценија не може ту да остане — јер се проширује зоолошки врт!

И на све то се пристаје! Малобројни и онемоћали српски ратници, сви већ у десетој деценији живота, нису кадри да заштите своје мртве другове, а њихови потомци ћуте ради лажног мира и допуштају да се потресају кости њихових очева и дедова!

Узалуд ћемо прелиставати светску историју: у њој нећемо наћи такве примере.

Педесета годишњица пробоја Солунског фронта, а уједно и стварања прве заједничке државе јужних Словена, која је падала 1968. године, ничим није обележена. Тек десет година касније, када је број солунских ратника сведен на коју стотину, запажени су нешто светлији тонови: на свечаној академији у Београду, поводом 60. годишњице пробоја Солунског фронта, говорио је председник Извршног већа Србије. Први пут, дакле, у новој Југославији, обележен је значајан датум наше историје и први пут је о томе говорио један савремени политичар. Тако је, најзад, прекинуто суморно ћутање о веома значајном поглављу историје српског народа. Тиме као да је отворен пут ка још темељнијем обележавању знаменитих годишњица. Тако је на Текеришу, поводом 70. годишњице славне Церске битке, говорио један генерал, а свечаности су присуствовали истакнути званичници Србије.

Али као да се претерало с тим јубилејима, па је обележавање Колубарске битке препуштено лазаревачкој општини. Колубарска битка се у светској историји ратова упоређује са битком на Марни. Битка на Марни је спасила Француску и обезбедила јој величанствену завршницу рата; Колубарска битка је спасила Србију и обезбедила Југославију, па ипак, ипак, њено обележавање је било веома скромно. Дакле: битка светска, а прослава општинска! — како је то духовито приметио један новинар.

Новине су ових дана писале о неколицини младих фудбалера из Осечине који су кажњени затвором зато што су на Хвару, по оцени тамошњег судије за прекршаје, узнемирили јавност. А јавност су узнемирили зато што су певали солунску песму "Тамо, далеко . . . " Новинари су се, с разлогом, поштено и објективно, свесрдно залагали да се фудбалери ослободе казне, чудећи се како је до ње уопште могло да дође. А могли су, да су хтели, или да су у то били упућени, да наведу како се због певања те исте песме "приводило" усред Београда, Шапца, Ваљева, Обреновца и других градова. Ваљало би о томе упитати Бору Дрљачу и његове колеге-певаче . . . Из тог циклуса солунских песама, снимљених на плочама и касетама, избачене су именице Србин и Србија и придев српски, јер и помињање Србије "изазива узнемирење јавности". Као да је Србија и у давнашњим песмама — баук!

Такав је однос потомака према дедовима и очевима, иако су потомци знали да они, њихови дедови и очеви, нису тражили два сведока која би посведочила њихово родољубље и омогућила им да ушићаре од своје државе; они се нису служили ни печатом државе ни печатом партије да би тако, декретом, борце из непријатељских регименти превели у "своје редове" и омогућили им дебелу државну пензију!

Али, није такав однос био само према солунцима, ближа и даља спска историја нашла се такође на удару скоројевића.

Човек нашег доба с горчином, или с крајњом равнодушношћу, пропрати новинску вест да је Месна заједница у Орашцу обележила значајну годишљицу првог српског устанка! Друштво коме је стало до историјске баштине, ако има довољно развијену савест, дакле: свест о вредностима историје, о храбрости, правди и неправди, истини и поштењу — не може да обележавање годишњице српске револуције препусти само месним заједницама!

Кад већ помињем Месну заједницу у Орашцу, поменућу и Месну заједницу у историјском Такову, која је недавно, готово илегално, ноћу, на поклоњеној ливади подигла споменик вођи другог српског устанка Милошу Обреновићу, због чега је жестоко нападнута у једном листу. Новинару је, поред осталог, сметало што је Милош са исуканом сабљом, а Мелентије Павловић са уздигнутим крстом! Као да је у часу устанка Милош могао да носи "самоуправни споразум" и понуди га Турцима, а архимандрит Мелентије слике Маркса и Енгелса!

Месна заједница у Такову није показала ни довољно Милошеве мудрости, ни довољно његовог лукавства, колико је то показала Месна заједница села Прислонице код Чачка! Пре седам-осам година Прислоница је објавила хронику свога краја. Како је Лазар Мутап, један од вођа другог српског устанка, родом из овог села, Месна заједница је начинила "радикалан" потез: за амблем села и "Хронике" узела је барјак Лазара Мутапа, који се чува у Народном музеју у Београду, пресликала га и изнад свих симбола онога времена на њему — утиснула петокраку звезду! Не знам да ли је због овог "класног приступа" другом српском устанку похваљена, али поуздано знам да није критикована.

Усред Београда од својих ђака у седмом разреду наставница тражи да наброје имена родољуба у косовском боју. И ђаци набрајају по сећању: Милош Обилић, Цар Лазар, Топлица Милан, Косанчић Иван, девет Југовића . . . На то наставница каже да греше, јер су родољуби само слуга Голубан и слуга Милутин, а остали су пошли у бој да би одбранили своје куће, имања, богатство . . . Писмени задаци ученика с овом тезом су, потом, високо оцењени! "Класни приступ" овој теми очевидно је блокирао ум и овој наставници и онима који су је на то навели, па нису могли да размишљају о последицама, јер ће бивши ученици ове школе, будући официри ове земље, остану ли у тој памети, а затреба ли, бити у недоумици да ли да под ратну заставу позову и оне који имају куће, виле, јахте, аутомобиле, земљу, девизне књижице — јер би они могли да им покваре патриотски просек!

Присетимо се, узгред, каква је зла судбина пратила споменик Карађорђу на Врачару. А један сличан споменик Карађорђу годинама је, све до недавно, чамио у једној шупи у Косјерићу!

Једна улица у Београду целом својом дужином носила је име Краља Милутина. Та улица је подељена на три дела: један носи име Ђуре Салаја, други Цара Хаила Селасија, дакле: оног Цара Хаила Селасија, за кога је и наша штампа писала да је хранио псе из сребрног тањира у тренутку кад је и по сто хиљада људи умирало од глади у његовој провинцији Воло; трећи, најкраћи део ове улице остао је Краљу Милутину! Хоће ли један од најзнаменитијих владара Србије остати и без тог парчета улице, и коме је стало до тога да он буде потиснут са београдске калдрме а тиме и из памћења будућих генерација?!

Прећутана је стота годишњица стицања независности Србије, која је падала 1978. године. Познато је да је било предвиђено да се овај датум обележи како и доликује: научним скуповима, свечаним академијама, изложбама . . . Од свега тога није било ништа! Стицање независности обележиле су Румунија, Бугарска и Грчка, које нису ни ратовале, а стекле су је захваљујући — потоцима проливене крви Србије и Црне Горе.

Некако у то време готово све новине су забележиле стоту годишњицу Призренске лиге!

Погубни облик деформисане свести једне категорије људи претио је да из памћења генерација потисне битна обележја националног идентитета, да сузи и затрује изворе наше историјске свести и тиме пресече корен нашег националног бића. Реч је, свакако, о категорији људи која је више нудила него што је ико тражио!

Другима је требало да протекну године и године да би им сазнање о страшним последицама допрло из "места којим се седи" до главе! Тек кад се почело посезати за књигама староставним и доказивати ко је, када, и на ком простору живео — схватило се да нисмо, народски речено, "репа без корена", али да смо се одрицањем себе, своје историје, својих предака, битних обележја културног и националног идентитета, нашли на путевима безнађа, као да смо залутали у земљу у којој има све мање обележја да је та земља наша! А такав народ, без историјске свести, без најбитнијих обележја његове културе и историје, лако је прогонити са огњишта његових предака!

Учињен је, најзад, покушај да се ова погубност заустави. Обележаваће се значајне годишњице у историји наших народа, па и годишњице ослободилачких ратова које је Србија водила од 1912. до 1918. године. У званични календар обележавања годишњица "ушао" је и 1. децембар 1918. године, дан кад је проглашена прва заједничка држава јужних Словена, јер се, назјад, схватило да без оне старе не би било ни нове Југославије. Тако ће, вероватно, ишчезнути појам о "версајској Југославији", који су неупућени политичари често потрзали, јер очигледно не знају какве су биле вековне тежње наших народа и каква је у стварању прве заједничке државе била улога Југословенског одбора и Крфске декларације. Нестаће, можда, и појам да је она Југославија била "тамница народа", јер наше доба зна и за — дозиђивање тамница! У свему томе неће бити заборављене ни поједине личности: војводи Живојину Мишићу, чија се стратегија у Колубарској бици и данас изучава у војним академијама у свету, биће подигнут споменик у Краљеву, а на Дунавском кеју у Београду споменик мајору Драгутину Гавриловићу. То је онај Гавриловић, који је на "дунавској кланици људског меса", у октобру 1915. године, рекао својим војницима да "њихови животи више не постоје, да су жртвовани за част отаџбине и Београда . . . " То је онај исти Гавриловић у чији су стан упали наоружани људи и, представљајући се као "ослободиоци Београда", пронашли његове официрске панталоне и од црвеног лампаса ту, на лицу места, и на очиглед његових кћерки Милице и Емилије — изрезивали петокраке звезде! Кад је убрзо потом, оронуо и болестан, мајор Гавриловић дошао из немачког ропства и кад је после двадесетак дана умро — сахранили су га у позајмљеним панталонама. . . Ето, том Гавриловићу Београд ће да подигне споменик.

Има у нашем народу једна пословица којом се сви дотадашњи грехови потиру: боље икад, него никад!

+++

Прво издање књиге "Солунци говоре" појавило се у јесен 1978. године. Критичари нису оспоравали вредности између корица, али су страшно замерили корицама: шта ће на њима српска тробојка?! Неки су ишли тако далеко да су од издавача, Културног центра у Горњем Милановцу, захтевали да из поновљених издања, до којих је дошло већ после неколико дана — избаци поједине исповести, као што је она о заједничкој прослави Божића српских и бугарских војника на Солунском фронту 1917. године.

Уз каснија издања, као саставни део књиге, објављена је грамофонска плоча са оригиналним солунским песмама. Била је најављена и песма "Ко то каже Србија је мала", која је, несумљиво, настала у пробоју Солунског фронта, али је издавачу запрећено судом и заплењивањем плоче, па је од ове песме одустао. Издавачу је, иначе, замерено и на објављивању књиге — сматрало се да је "незгодна" и чак "неподобна", да за такву књигу "није тренутак".

Шесто издање књиге појавило се почетком 1984. године.

Првобитно издање је у седмом, допуњеном, и овом, осмом, које по други пут објављују "Књижевне новине", остало нетакнуто: нису брисани ни лични подаци о ратницима, иако аутор зна да неки од њих нису у животу. Седмом издању аутор је додао двадесет пет исповести старих ратника забележених 1987. године.

Они заиста јесу наши дедови и очеви, а колико смо ми њихови потомци — нека свак упита себе!

+++

solunci-govore

Прво издање књиге "Солунци говоре" појавило се у јесен 1978. године. Критичари нису оспоравали вредности између корица, али су страшно замерили корицама: шта ће на њима српска тробојка?! Неки су ишли тако далеко да су од издавача, Културног центра у Горњем Милановцу, захтевали да из поновљених издања, до којих је дошло већ после неколико дана — избаци поједине исповести, као што је она о заједничкој прослави Божића српских и бугарских војника на Солунском фронту 1917. године.

Уз каснија издања, као саставни део књиге, објављена је грамофонска плоча са оригиналним солунским песмама. Била је најављена и песма "Ко то каже Србија је мала", која је, несумљиво, настала у пробоју Солунског фронта, али је издавачу запрећено судом и заплењивањем плоче, па је од ове песме одустао. Издавачу је, иначе, замерено и на објављивању књиге — сматрало се да је "незгодна" и чак "неподобна", да за такву књигу "није тренутак".

Шесто издање књиге појавило се почетком 1984. године.

Првобитно издање је у седмом, допуњеном, и овом, осмом, које по други пут објављују "Књижевне новине", остало нетакнуто: нису брисани ни лични подаци о ратницима, иако аутор зна да неки од њих нису у животу. Седмом издању аутор је додао двадесет пет исповести старих ратника забележених 1987. године.

Они заиста јесу наши дедови и очеви, а колико смо ми њихови потомци — нека свак упита себе!


КЊИГУ МОЖЕТЕ ПОРУЧИТИ КОД ИЗДАВАЧА:

Духовни луг

Немањина 16

Крагујевац

064 22 444 77

034 30 50 70

www.duhovnilug.rs

 

 

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

 krstovdan

Тропарь, глас 1.:
Спаси, Господи, люди Твоя и благослови достояние Твое, победы благоверным Царем нашем на сопротивныя даруя и Твое сохраняя Крестом Твоим жительство.
Спаси Господи људи Твоја и благослови достојаније Твоје, побједи благоверним Царем нашем на сопротивнија даруја, и Твоје сохрањаја Крестом Твојим житељство.
Спаси Господе, људе Своје и благослови наслеђе Своје, победу благоверним Царевима нашим дарујући над непријатељима и Крстом Својим чувајући народ Свој.
(Тропар Часном Крсту, какав је био до безбожничке измене када је помен Цара и царске породице избачен из свих богослужбених књига. По речима св. Јована Шангајског, овај тропар увек треба овако читати).