Црвена куга (32. део)

Објављено 23 фебруар 2014

crvenakugam

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

ЦРВЕНА КУГА

Подсетник за комунисте и оне који крију њихове злочине

Србија је вечна док су јој деца верна

Чујеш ли ти, Србине, ову повремену вику на северу државе - ово је наше! Уз подршку комунистичко-четничких кћери и синова, дабоме, неко у Рашкој области, у старом Расу и око њега, око Милешеве и Сопоћана неко на разумљивом српском језику виче - ово је наше!

На Косову и Метохији, посебно у царском Призрену, још од првог угарка баченог на српске светиње и првог метка испаљеног у Србе вичу - ово је наше! А ти, Србине, слушаш, гледаш и ћутиш. Нећеш ти да шапућеш, нећеш да се кријеш иза бусије, него ћеш и ти да викнеш: Па добро, семе вам ваше, има ли ту шта наше, српско! Ако је све ваше зашто ми вековима плаћамо порез на туђу земљу, на туђу имовину!

Шта ове невладине, и ове владине, и ови комунистички синови и кћери и ова четничка кћер, и њихови покровитељи и дародавци, лишени страха од Бога и стида од људи, очекују од Тебе, Србине? Очекују, видљиво је, да пристанеш на отимачину у име слободе и демократије: очекују да се помириш с губитком драгуља своје државе, па и да се помири са отимачем, да разговараш с њим у духу комунистичког братства-јединства. Мисле ове невладине, мисле и ови силници да ћеш на некој граничној линији овако да поздравиш комшију Муфљузија: добро јутро, комшија, како си спавао, како ти је у мојој кући, на мојој ливади, је ли још хладна вода из мога бунара? Слушај, видим да си преорао гробове мојих предака, ако, ако, ја ћу свећу да упалим на овој ливади. Видим да си срушио цркву у којој сам крштен и у којој су крштени сви моји преци. Ако, ако, ја немам намеру да се тамо вратим - остаћу овде, у туђој кући, с туђим комадом хлеба у рукама...

О та посла - што рекли Банаћани - неће бити ништа. Никад се то неће догодити. Извесно је: спокоја неће бити. Неће га бити ни за Србе нити за Шиптаре. Шиптари знају да су отимачи, Срби знају да им је отето. Отуда, једног дана, кад Господ каже да је тренутак, може се са српске стране очекивати грмљавина: „С огњишта милог бежи ми куго!“ Срби певају химну Богу правде. И уздају се у чисту, непатворену младост Србије која не мрзи људе, али мрзи зло у људима. Уздају се у генерације које пристижу - увећаће се нада ако се у православним храмовима у свим школама и касарнама уведе, бар једном недељно, школски час посвећен Косову и Метохији.

Говор Иване Жигон

Није Косово и Метохија парче земље - како то говоре отпадници од нације и вере. Позајмљујем од себе, за ову прилику, краћи одломак из подужег текста објављеног тачно пре 20 година. Дакле: Косово није долина, није ни равница, ни брежуљак на Газиместану, ни житно поље крај Лаба и Ситнице, ни виногради које су преци наши засадили, а руке потомака неговале, није ни костурница, није ни јама непрегледна... Косово је душа Србинова, његова рана незацељена, крв његова, његова клетва и молитва, његово памћење и његова колевка у којој је свако дете са сваком капи млека из мајчиних груди примило и свету причест и свети завет: мржња на ропство и спремност умирања у борби за слободу.

Косово је непресушни духовни кладинац који преци оставише својим потомцима да их надахњује снагом и истином како би се усправни и достојанствени одржали кроз векове...

Овај мој давно објављени текст говори наша племенита и срчана глумица Ивана Жигон и њена истином и снагом надахнута деца из Божура.

Могу нас силници на коље набијати, могу нас поново бомбардовати, могу нас вешати, али нас никада, никада, неће приволети и натерати да се одрекнемо драгуља који се зове Косово и Метохија.

Тако, сигуран сам, мисли највећи део Срба, оних Срба с образом и јаком психолошком кичмом која се не савија, не клечи, не скида гаће кад чује да долази било који и било чији моћник јер Србин зна да нико није моћнији од Бога.

И зато, главу горе, Србине! Ниси ти на туђој земљи, ниси ти без корена, без историје, ниси ти никада на својој груди имао гасне коморе, концентрационе логоре, ниси ти у судбоносним годинама када се губио образ, био уз Хитлера, Мусолинија, Стаљина, ниси био уз оне који су унесрећили човечанство - био си жртва, а не џелат. И сада би ваљало подсетити господина Ахтисарија, и оне који су му доделили Нобелову награду за мир, ваљало би, кажем, подсетити свет да је његова земља, Финска, била на страни нацистичке Немачке и да су око 300.000 финских војника продрли у Русију и блокирали Петроград. Због дуге блокаде од глади и болести помрло је око милион Руса. Како би било када би Русија за овај злочин тужила Финску?

Уз матушку Русију

Можда су моћници кивни што је Србија данас уз матушку Русију, која се вратила Богу и цркви. И свет би то требало да обрађује - ко се научио страху од Бога носи узду на души. А душа човекова уме да подивља, да помисли и учини пакост, да слаже, да лажно сведочи, да украде, да убије. Ако се у том часу сети Бога и Божје правде, да ће неко његов платити високу цену, одустаће од помисли на зло. Јасно је, сада, зашто су безбожници починили толике злочине. И јасно је како нису остали некажњени...

Далеке су нам, Србине, и већ дуго туђе речи: слобода, правда, срећа, мир, радост, духовно и материјално поуздање. Наше су готово седам деценија: изгон, патња, бол, јаук, крв, логор, робија, бодљикава жица, глад, незацељене ране, кости јаме - безданице, жалост, насилна смрт, црни барјак, црне мараме, отимачина, бекство у туђу земљу, демонстрације, похлепа, служење ђаволу, занемаривање Божјих и црквених заповести... Србине, прва ти је псовка хлеб насушни, а друга Бог. Понекад и обрнуто. Боравећи у туђим земљама никада нисам чуо да неко псује Бога и хлеб. Замислите српског домаћина, српског сељака који се увече пред иконом и упаљеним кандилом моли Богу за хлеб насушни, за берићет својих њима, а чим сване псује и Бога и хлеб!

С тугом големом и надом исписујем ове редове: срећни су само они народи у којима нема оваквих недела и оваквих књига. Ми не спадамо у срећне народе - нагледао сам се јада и чемера, и смрти, и мучења људи, и прогона, упознао сам часне људе из многих нација и многе друге који не знају за част и достојанство.

Народ коме је Бог путовођа не може да се нађе на беспућу - Срби су мало лутали, баш као и наша браћа Руси, али се враћају као покајници. И то је, мислим, нешто најважније: покајање. Али, не оно вербално, оно декларативно покајање него оно дубоко ко је душу враћа у моралну чистоту. Покајање подразумева исповест, а исповест, опет, подразумева казивање сваког учињеног зла и одрицање од чињења зла у будућности. Остатак живота, и то подразумева исповест, провести у искреним молитвама и племенитим делима. Вербално покајање није ништа друго него превара. Трагична искуства и здрав разум налажу да нико и никада у овој земљи Србији не узме правду у своје руке и пресуђује по својој жељи. Ако се некоме суди, да се судија, порота и сведоци закуну на јеванђељу и крсту да ће говорити само истину.

Речи српског патријарха

Да се земни остаци комунистичких жртава поваде и сахране у заједничкој гробници или у криптама наших храмова. Да се видно обележи да су пали у братоубилачком рату. Да се открију гробна места генерала Драже Михаиловића и Милана Недића и да се њихови земни остаци предају родбини. Да нико никада не дигне руку на немоћне, на жене и децу, на старце, да богомоље, ма чије да су, буду под заштитом, да се поштује култ мртвих - да се гробља не преоравају.

После битке на Куманову, у лето 1912. године, после 523 године од Косовског боја, српска војска је избила на Косово. И паде војска ничице и стаде љубити земљу праотаца својих. Косово би ослобођено, али српски војници не оскрнавише ниједну богомољу, не порушише ниједан споменик, не преораше ниједно гробље, не запалише ниједну кућу, не разорише ничије огњиште, не уцвелише ничију мајку, не силоваше ничију сестру... Они само завојевача са прадедовског огњишта протераше.

У минулом грађанском рату на нашем тлу, чије су трагичне последице и данас видљиве, патријарх Павле отишао у једно насеље у Славонији да види може ли шта својим ауторитетом да учини да се спречи крвопролиће. Само што је стигао, трчи према њему човек наоружан до зуба - преко груди и око паса реденици, калашњиков, бомбе. Ваша светости, каже, благословите моје злочине. Патријарх се згрозио. Забога, како од српског патријарха можеш да тражиш благослов за злочине. Морам, рекао на то човек, ово су била моја деца - показао је слику поклане деце. Страшно, сурово, рекао је патријарх. Али, да те питам: хоћеш ли ти бити мањи злочинац од овога који је поклао твоју децу ако ти закољеш његову?!

Србине, ово није наук само за тебе, ово је наук за човечанство.

Ослушнимо речи светог владике Николаја Српског: „Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе да га не би поклопила језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом. Нека се свак ко је српски родољуб потруди да задобије Царство небеско којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време.“

Ослушнимо, на крају, слоган оснивача Српског културног клуба у Београду - др Слободана Јовановића, др Слободана Драшковића, др Стевана Мољевића, др Драгише Васића:

Србија је вечна док су јој деца верна!

Крваво коло које је у Србији повео Јосип Броз, онај из 25. аустроугарске регименте, мора да заустави младост Србије. На будућим костурницама комунистичких жртава нека се потомци убица и потомци убијених закуну живим Богом да никад више неће проливати крв. Нема идеологије која је преча од отаџбине. Ко у заклетви не призове Бога не може се надати Божјем благослову.

Српска младост из дана у дан потврђује верност отачаству.

Пише:Антоније Ђурић

Крај

 

Извор: Глас јавности

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/06/15/srpski/F01061403.shtml

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

 krstovdan

Тропарь, глас 1.:
Спаси, Господи, люди Твоя и благослови достояние Твое, победы благоверным Царем нашем на сопротивныя даруя и Твое сохраняя Крестом Твоим жительство.
Спаси Господи људи Твоја и благослови достојаније Твоје, побједи благоверним Царем нашем на сопротивнија даруја, и Твоје сохрањаја Крестом Твојим житељство.
Спаси Господе, људе Своје и благослови наслеђе Своје, победу благоверним Царевима нашим дарујући над непријатељима и Крстом Својим чувајући народ Свој.
(Тропар Часном Крсту, какав је био до безбожничке измене када је помен Цара и царске породице избачен из свих богослужбених књига. По речима св. Јована Шангајског, овај тропар увек треба овако читати).