Црвена куга (31. део)

Објављено 22 фебруар 2014

crvenakugam

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

ЦРВЕНА КУГА

Подсетник за комунисте и оне који крију њихове злочине

Све се памти, све се зна, све је у сећању и записана.

Остали су трагови. А живот није ништа друго до оно тихо, наизглед невидљиво, ткање времена. Оно што живот изатка - траг је о нама. По траговима ће нас памтити, по траговима ће нас тражити. Не стигну ли нас, наћи ће наше потомке. Њима ће рећи какве смо трагове оставили за собом.

 

Шта би све данас неки људи дали кад би могли да избришу своје дојучерашње трагове! Били би срећни кад би бар гром ударио у архиве, у тајна склоништа, у библиотеке, па и у књижаре, како би у пламену нестали њихови погани рукоради, њихови доушнички извештаји, њихове улизичке биографије, карактеристике које су неуморно исписивали другима, подвлачећи црвеном бојицом ко је несигуран, сумњив, кога би требало пратити, хапсити, прогонити. Сада су они преплашени, слуђени, боје се да ће бити откривени. А можда су се лепо „удомили“ у странци, у парламенту, у влади, у министарствима, управним одборима разних установа и предузећа, заузели високе положаје и, дабоме, високе плате. Избегавајући сваки разговор о прошлости, усвојили су и они ону фразетину да треба гледати само у будућност.

Било им је лепо у доба Јосипа Броза били су стипендисти његовог фонда, носили су му штафете, организовали оне слетове у част његовог лажног рођендана. Џаковима су кући носили паре. Било им је лепо и у доба владавине Милошевића - свака им је оданост тој породици била награђена, а оној нашој националној сиротињи која је чувала свој образ било је стално грозно.

Један од доушника, некад најспособнији у тој гомили, лепо се данас уклопио у борбени поредак „одбране српства“ да је сигуран у свој трајни положај. Још се, истина, не зна да ли је цинкарио из љубави према тоталитарном режиму, из страха, или је био добро плаћен. Једне вечери је нама, новинарима Политикине куће, а било нас је подоста, о томе причао његов ујак, дипломата. Изгледало је у први мах да ујак хвали свог сестрића и његове доушничке извештаје, да би на крају испољио - презир. На извештајима мога сестрића, говорио је, училе су се генерације доушника и иследника: били су јасни, кратки и истинити. Кретао се у фином друштву, углавном с људима од пера, засмејавао их правећи вицеве на рачун власти - словио је као слободоумни критичар режима. Власт га је тапшала по рамену...

Данас га тапше једна странка, а можда и више њих, јер се размахао у вербалној одбрани српства и православља. Кажу да се тако понашају сви доушници: у родољубљу не пуштају никог испред себе. И тако. живимо у време лажи, превара, обмана, насилне смрти, пљачке, корупције, хонорарног родољубља, сервилности према свакој светској шуши, парадног српства, дробљења нашег националног корена, тровања духовних кладенаца, потискивања нашег националног писма, отимања драгуља српских земаља, савијања кичме и колена пред туђином, губљења части и достојанства...То је остало од усрећитељске комунистичке владавине. И све што нам се данас дешава све је последица те владавине. Све су нам приче ткане тамном пређом. И књиге су нам, углавном, такве. Благо народима који немају такве приче. И такве књиге.

Раздаљина од Србије

Живимо у развалини која се зове Србија. Једни је поправљају, обнављају, учвршћују, други би да је још више развале и да своју срећу граде на несрећи народа. А сви су, кажу, родољуби. Не знају да се о патриотизму не говори - патриотизам се осведочује делом. Не воли Србију онај који маше родољубљем него онај који сваке вечери, пре него што се помоли Богу, упита себе која је добра тога дана учинио Србији, а да, при том, ништа нажао није урадио другом народу и појединцу. Ако ниједно добро није учинио, да се живим Богом закуне да ће сутрадан удвостручити доброту. Ко Србији врати морални лик наших предака из отаџбинских ратова и врхунске етике, тај се може назвати - сином Србије.

Власт, ова и свака друга, мора да изађе из заблуде да ће гурањем у заборав жртава комунистичке тираније донети спокој. Ако чита новине и огласе у њима наћи ће и овакве поруке: „Оче мој, недавна судска рехабилитација потврђује твоју невиност у вансудској ликвидацији од стране партизана крајем октобра 1944. године у Београду. Надам се да ћу једног дана сазнати место твога покопа“. Уз слику свога оца, санитетског потпоручника Драгољуба Ђурића оглас је потписао његов син Слободан са породицом.

А он др Добривоје - Бобан Томић, снаја Лепа, унук др Душан, унуке Хелена и Биљана и шесторо праунучади потписују овај оглас у Политици: „Душан Н. Томић, индустријалац из Бољевца убијен невин од душмана и џелата ОЗНЕ - Зајечар. Његови посмртни остаци налазе се у једној од масовних гробница код Зајечара. Предвођена члановима Комунистичке партије, Озна је од октобра 1944. до августа 1945. године у Зајечару убила преко 700, а у Бољевцу око 150 житеља Тимочке крајине. У спомен и са трајним болом обележавају ову трагедију извршавајући аманет оца и свих жртава комунистичких злочина и прогона“.

Иза ових огласа стоји мученичка Србија.

Подсетник: У октобру минуле године Политика је из пера свог крагујевачког сарадника донела опширан текст о крагујевачкој трагедији, али не оној познатој коју су извели немачки окупатори, него о оној мање познатој, скривеној, који су извели Брозови ослободиоци. А обе су обојене крвљу синова Шумадије. Има, истина, неколико битних разлика: Немци су убијали туђи, комунисти свој народ; Немци су стрељали, комунисти су и стрељали и убијали маљем; стратиштима која су остала иза окупаторске силе може да се приђе и одржи парастос, жртвама комунистичког терора не може да се упали ни воштаница.

Помажу “браћа“ из Хрватске

Можда је немачким стрељачким одељењима командовао, рецимо, неки есесовац мајор Кригер, „ослободиоцима“ је командовао мајор Озне Станко Матијашевић. Пише Политика да су тада побијени готово сви играчи фудбалског клуба Шумадија, затим многе познате личности, па и седамнаестогодишњи ђак Јова Динић.

Према сведочењу старијих мештана, чија имена наводи Политика, стрељања су трајала до дубоко у ноћ. Да штектање митраљеза не би открило размере предузетих егзекуција, по одлуци официра Озне, прешло се на тиху ликвидацију - ножем и маљем.

Србине, брате, друже, рођаче, комшија, куме, застани код ове реченице. Застаните сви који знате за Бога. Прочитајте још једном, и опет, опет ове страшне речи - убијали су ножем и маљем! Је ли Јасеновац прорадио у Крагујевцу? Чији је нож био тупљи - усташки у Јасеновцу или српских безбожника у Крагујевцу; чији је маљ био тежи - Артуковића у Јасеновцу и Глини или Брозовића у Крагујевцу и Краљеву? Не питај, Србине, да ли је то могуће, него се прекрсти и помоли Богу да се то зло никад више не понови, да се никад више нико не лаћа ножа и маља, ни пушке, ма у чијој војсци био. Није нож за људско грло и није маљ за људску главу.

Сети се, Србине, Веселина Петровића, председника општине у Дивцима код Ваљева, кога Брозови следбеници, по имену Хинко и Мајер, наша браћа из Хрватске, живог исекоше тестером на комаде, као трупце. Рекли, кад су ухваћени, да им је тако наредио поп Влада Зечевић. Сети се, Србине, монаха Митрофана Матића, старешине манастира Чокешине, коме ови из редова братства и јединства, или српски разбојници, лишени страха од Бога, ископаше очи и под крваве очне дупље поднеше Свето писмо - да чита. Сети се, Србине, чиме и када на Букуљи усмртише митрополита Јоаникија, у Чачку проту Туцовића, у Раброву проту Стојиловића, у Црној Гори на хиљаде људи на које су нанишанили Ернест Фишер из Загреба и Марија Кош из Шибеника, помажући црногорским сепаратистима.

Арнаути пале српске светиње

У јесен 1915. године, када су Немци јуришали на Београд, Албанци су провалили границу палећи све што је српско

Закуни се, Србине: никад више! Закуни се крстом који носиш, закуни се јеванђељем, држи десницу на Светом писму и закуни се! Не само што ти нећеш дићи руку на друге, на човека, на брата, на рођака, на комшију, него ћеш зауставити руку која је спремна да учини зло: да убије, да запали, да лажно сведочи, да отима туђе...

Не заборави, Србине, Брозове речи: Србија нема чему да се нада, за њу неће бити милости. Зато се смрт кезила само у Србији.

-За кога?

-За Тита!

-За кога?

-За партију!

-За кога?

-За Стаљина!

Сунце би без Стаљина тмурно сијало. Стаљин је епоха. Стаљин је човечанство... највећи неимар људске племенитости, неимар судбине човечанства у чију ће славу људи певати и цвеће цветати.

Овим речима је, неко време, Милован Ђилас, некад први до Броза, описивао Стаљина.

После неког времена Ђилас је овако говорио: У историји света нема деспота бруталнијег од Стаљина, потпуни криминалац, спреман да сахрани девет десетина, како би усрећио једну десетину, монструм, чудовиште које познаје само силу, физичко и духовно истребљење.

Док је славио Стаљина Ђилас није знао колико је Срба било у тамницама зато што су били Стаљинови противници, као што није знао колико је Срба главама и невиђеним патњама по логорима платило оданост Стаљину у време кад је он био против Стаљина. Ту српску трагедију прати ова досетка: зашто си у затвору - пита несрећни Србин другог Србина. Овај каже: Ја викнуо доле Стаљин, а ти? Ја викнуо - живео Стаљин.

У оба случаја Срби су платили високу цену.

И Милка Планинц -убица

Не треба сумњати да је Стаљин хтео да усрећи човечанство. Хтео је то и Броз, и Бакарић, и Кардељ, и мајор Милка Планинц, и пуковник Митја Рибичич, и Секула Дрљевић, и Блажо Јовановић, и Светозар Вукмановић Темпо, и генерал Коста Нађ, и Божидарка Кика Дамјановић, и Фадиљ Хоџа, и Махмут Бакали и десетине и десетине хиљада других усрећитеља. Сви су хтели, али нису стигли морали су прво да усреће себе. Могли су они и да гину за срећу човечанства, али су се досетили да су за погибију резервисани Срби. И Срби су стварно гинули за срећу човечанства. Хтели су да га усреће, па нису стигли, али су стигли да себе - унесреће!

Бојим се да се српска памет још није одазвала, Срби нису извукли поуку: не гине се за партију, не гине се за личност, не гине се за Стаљина, за Тита, за срећу човечанства, гине се у одбрани отаџбине и отачаства, у одбрани кућног прага и своје деце, а не у освајању туђег прага и туђе отаџбине, што Срби, Богу хвала, никада нису радили.

Јесу ли Срби варвари

Последице дуге безбожничке владавине биле су катастрофалне: потпуно је разорено наше национално биће, пресечен је и здробљен наш национални корен и затровани готово сви извори наше духовне и националне свести. Оно што се неће у ланце везати избеже преко границе - сада их је, кажу, око четири милиона Срба, можда и мало више од половине Србије. Ударише свом снагом само на Српску православну цркву, тај, како су говорили, опасни опијум за народ, Бога „сахранише“ у неколико градова, свештеницима понудише чиновничке плате само да напусте мантију; данашњег митрополиту др Амфилохију Радовићу лично је председник црногорске државе Блажо Јовановић нудио дуплу стипендију ако напусти Теолошки факултет. Удружење православних свештеника силом претворише у продужену руку партије и полиције - неки су више служили режиму него Богу. У време кад је овим удружењем председниковао прота Милан Смиљанић мали црквени календар имао је на насловној страни црвену петокраку звезду уместо крста!

Србима је у доба наопаке владавине не само лукаво наметнуто осећање стида него и осећање кривице. Ето, друже Тито, и ја сам Србин, ако смем да кажем, али мене је срамота кад чујем шта су Срби радили другим народима и народностима. Говорили су то - наћи ћете у новинама - генерал Љубичић, Добривоје Видић, Петар Стамболић, Дража Марковић... Стидели се пред аустроугарским фелдвебелом чији су војници из 25. регименте бајонетима прикривали српску децу за врата у Подрињу 1914. године. Онда су пљуштале оптужбе да је наша држава тамница народа, версајска творевина, да су Срби хегемонисти, жандарми - батинаши, диктатори, злочинци, а њихов владар крвави краљ. И, дабоме, такву државу, стизали налози из Коминтерне, треба рушити, Србе покорити, а њихову Православну цркву, што је могуће више, компромитовати. Црногорски сепаратисти и безбожници су тада увелико певали: „ Сад, напријед Коминтерна, Црна Гора ти је вјерна“. Касније су ови несрећници, губећи свој национални корен, певушили: „Нико неће и не смије, одвојит нас од Замбије“, да би се у нашем времену, на опште чуђење, могло чути и ово: „Без Замбије и Пол Пота нема нама ни живота“. На све су пристајали, на сваког личили, бежали од себе само да не би били оно што су им били очеви и дедови.

Све ове пређашње оптужбе поменутих и непоменутих комунистичких апаратчика, преузеле су, у нашем времену, поједине невладине организације којима је, често је то очевидно, мрско све што је српско. Оне су прошириле оптужницу и обогатиле речник: За њих су Срби углавном варвари, убице, паликуће, прогонитељи, напасници, мизантропи, чудовишта... Не зна се како су плаћене, али се зна, тако се досад говорило, да су у њима кћери и синови из комунистичких кућа. Е, па, није баш тако: једна је, сасвим извесно, из четничке куће - захваљујући њој свет је сазнао за колективну кривицу Срба. Још ако има нека дама из усташке породице - ето добро плаћеног тима који би од Србије направио отирач за ноге.

Много су се разочарале кад су сазнале да она крилатица „Брат је мио ма које вере био“ није настала у „еуропској“ заједници него у Српској православној цркви.

Како се бранила Србија

Не знам да ли се сећају Миливоја Стојановића, команданта оног гвозденог пука Моравске дивизије који се у подножју Цера, те опеване планине, на ватреном положају сусрео са казненом експедицијом коју је предводио аустроугарски генерал Оскар Поћорек. Милостиви генерал не би да пролива крв српских војника, па упућује свог емисара и по њему писмо пуковнику. Тражи генерал да Стојановић уклони своје војнике с положаја, да војници узалуд не гину, јер ће он, царски генерал, за три дана умарширати у српску престоницу. А пуковник Стојановић - замислите, молим вас, ту дрскост - овако по истом емисару отписује генералу: „Поћорече, цареви већиле/дужа ми је од Косова стара/ тврдо срце у горског вука/командант сам гвозденог пука/ не бојим се цара ни ћесара/“.

Никад више није пало на памет надменом царском генералу да тражи предају српских војника јер је његова до зуба наоружана војска бачена у реку Дрину...

И сада шта? Сада ове невладине, ове комунистичке и четничке кћери, па још ако има нека из усташке породице, ето прилике да Србију туже за геноцид аустријског и мађарског народа. Знају оне да сроче пријаву: Поћорекова војска је кренула да разгледа природне лепоте Србије, вукли су топове и митраљезе да се одбране од курјака, а Срби варвари, немајући довољно слуха за ову милосрдну мисију, распале плотунима по њима и натерају их да се подаве у плаховитој Дрини.

Могле би те невладине, те врле кћери партизанско-четничке, па још потпомогнуте ћерком из усташке породице, могле би чудо да направе: могле би да туже чувеног немачког војсковођу фелдмаршала Макензена, чији су топови у јесен 1915. године разорили српску престоницу, а он, фелдмаршал, подигао споменик браниоцима Београда. Замислите, молим вас, тог немачког војсковођу, који је варварима, то јест Србима, подигао споменик! Па, забога, не подижу се споменици убица, тиранима и прогонитељима...

Могле би те невладине, а могли би и комунистички синови да оптуже негдашњег немачког цара Виљема зато што је рекао да му је веома жао што тај мали, храбри српски народ није немачки савезник.

Добро су, ипак, те невладине, а добри су, још, и комунистички синови по странкама, а добре су и комунистичко-четничке кћери, па и оне из усташких кућа: нису Србе оптужили да су измислили гиљотину и да су они, а не тамо неки Датон и Роберспјер, масакрирали национално деформисане Французе, одсецајући им главе. Такве злочине могу да чине само Срби. А могле су те невладине и ти комунистички синови и комунистичко-четничке кћери да оптуже Србе да су они закували онај грађански рат у Америци који је трајао шест година и у ком је пало шест стотина хиљада америчких глава! Ма, ко би други, осим Срба, могао да изазове такав братоубилачки рат. Српским варварима никад није доста ратова.

Ево још једне прилике да се Срби оптуже за геноцид над несрећним Албанцима које су српски војници називали Арнаутима. Ево доказа: у време кад су немачке и аустроугарске трупе 1915. године јуришале на Београд, једна група Арнаута, мислећи да Србија више не постоји, да је сломљена, уништена, да је остала без војске, без бранилаца отаџбине, провали границу код Жура, убије неколицину српских граничара и јурне према Призрену, убијајући и палећи све што је српско. Српска Врховна команда нашла се још на једној муци: шта да уради у часу кад брани престоницу, кад је потребна свака пушка, а опет, с друге стране, није Србе на Косову и Метохији могла да остави без заштите. Решење је нашао Војин Поповић, познатији као војвода Вук, командант комитског одреда-хитно је према Призрену упућена омања група вештих и одлично наоружаних комита. И-да не дужим причу:четири дана касније, српској Врховној команди стигао је извештај да ниједан од оних дивљих Арнаута, који су палили и жарили око Призрена, није више у животу, осим двојице заробљених.

 

Извор: Глас јавности

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/06/15/srpski/F01061403.shtml

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

 krstovdan

Тропарь, глас 1.:
Спаси, Господи, люди Твоя и благослови достояние Твое, победы благоверным Царем нашем на сопротивныя даруя и Твое сохраняя Крестом Твоим жительство.
Спаси Господи људи Твоја и благослови достојаније Твоје, побједи благоверним Царем нашем на сопротивнија даруја, и Твоје сохрањаја Крестом Твојим житељство.
Спаси Господе, људе Своје и благослови наслеђе Своје, победу благоверним Царевима нашим дарујући над непријатељима и Крстом Својим чувајући народ Свој.
(Тропар Часном Крсту, какав је био до безбожничке измене када је помен Цара и царске породице избачен из свих богослужбених књига. По речима св. Јована Шангајског, овај тропар увек треба овако читати).