Црвена куга (30. део)

Објављено 21 фебруар 2014

crvenakugam

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

ЦРВЕНА КУГА

Подсетник за комунисте и оне који крију њихове злочине

Још трага за очевим гробом

Као и Татјана Васић, ћерка академика Драгише Васића, тако и Младен Кесеровић и његова родбина и данас трагају за гробним местом

 

Не могу да се пожалим: нико из народа није нам чинио пакости и сметње, а неки су нам помогли да се колико-толико школујемо, да не останемо духовни богаљи.

Да није било руских војника можда би нас у Крушевцу побили. Шта су нам тада говорили неки Брозови саборци не може се ни навести - псовке и претње смрћу. Руски војници били су захвални нашем оцу што су у град ушли без борбе, без изгинућа и са великим бројем заробљених немачких војника. На балкону једне куће, поздрављајући тек ослобођене грађане, говорили су руски генерал и наш отац, пуковник Кесеровић...

Деца не би требало да испаштају грехове родитеља - одувек се тако говорило. Али, комунистичко време донело је промене. Деца, дакле, у принципу нису крива, осим ако није реч о деци „народних издајника“, „сарадника окупатора“, „кољача“ - како су називали своје идеолошке противнике. Нисмо ми били једини које је власт понижавала и прогонила. Шта тек да кажемо за несрећног Милана Калабића, сина Николиног, кога су безбожници убили у петнаестој години живота... Шта је све претурила преко главе Татјана Васић, кћерка књижевника, академика и идеолога Равногорског покрета Драгише Васића... Грех би био да не поменем врле кћери др Стевана Мољевића - Мирјану и Радмилу које једва изађоше из комунистичког пакла. Шта би тек било са Дражиним сином Војиславом, пешадијским потпоручником, да је пао у комунистичке руке. Секли би га на комаде као што су то учинили са калуђером Јованом Рапајићем, чија се беседа на Светосавском конгресу у селу Ба и данас памти и препричава.

Помагали му добри људи

Помишљао сам, још као дечак, да ћу, као и мој отац, завршити Војну академију у Београду и да ћу бити официр, а ја сам постао шофер, па и то захваљујући добрим људима у војсци који су ме просто угурали на тај курс, обезбеђујући ми, тако, да зарадим за хлеб насушни. Био сам професионални возач 40 година. Тако сам стекао пензију...

Још нисам престао да трагам за очевим гробом, иако мислим да само Бог зна где је укопан. У томе се изједначио са својим командантом, генералом Михаиловићем и његовим саборцима чији су гробови непознати.

И данас, иако сам у позним годинама, памтим последњи очев загрљај. Ништа нисам заборавио...

Хтели смо да личимо на њих. Да их следимо. Да у свакој прилици покажемо јаку психолошку кичму: да се не савијамо пред комунистичком силом, да не губимо оријентацију и циљ. Да знамо шта хоћемо и у истој мери да знамо шта нећемо. Хоћемо, у првом реду, слободу за све људе, нећемо ничију диктатуру, нећемо да овом земљом коју је Бог украсио невиђеном лепотом и раскошним добрима управљају преваранти, пробисвети и трговци националним добрима за које ништа није узвишено и свето.

Нашли смо се у средишту часних људи - ми, млади, са деветнаест или двадесет година највише смо веровали др Стевану Мољевићу који је иза генерала Михаиловића био други на списку оптужених пред Комунистичком партијом. Знали смо да њему не суди војни трибунал, њему суде његови идеолошки противници. За нас је Мољевић био неприкосновени ауторитет. Кад год је био изолован, кад би се нашао у мрачној и увек влажној самици, ми смо за време шетње инсценирали тучу. Док су нас чувари развађали, један од младих би у његову ћелију у приземљу кроз решетке и разбуцану мрежу убацивао храну. Није било жртве на коју нисмо били спремни само да би му ублажили патње. Његово уједињено српство био је и наш крајњи циљ...

Хтели смо да личимо и на проту Саву Банковића - био је витез и у свештеничкој одори и у робијашкој сивој одећи, с крстом у руци и без њега, невидљивог, а ли са видљивом истрајношћу у служењу Господу Богу и роду српском. Био је стамени стожер око кога су се окупљали сви којима је било стало до вере и нације. Благе нарави, кротак, али жесток у одбрани моралних вредности српског народа.

Писма су била шифрована

С протом Савом често сам причао, са Мољевићем се дописивао. Сада ви неупућени мислите да је био поштар који је носио писма др Стевану Мољевићу у строгој изолацији. Поштанско сандуче био је један повећи пљоснати камен у кругу робијашнице који је штитио прилаз цветњаку. Испод тог камена је, користећи се неопрезношћу стражара, наш поузданик убацивао или преузимао пошту. Најпоузданији „поштари“ били су Петар-Перица Јовановић и Драган Топаловић Гороломац. Писма су била шифрована, а у главним порукама били су будући облици државне заједнице са измењеним границама и са династијом Карађорђевића на челу. То се сматрало вечним дугом вођи Првог српског устанка Карађорђу.

Боже, какви су то људи били! Као да су од челика клесани, врхунском етиком испуњени, искреном молитвом обдарени, меком душом украшени... Ваљда су им зато и овде ланцима спутавали ход, оковали ум, мислима одсекли крила - не могу преко високих зидова. Не једна него три-четири комплетне владе могле би се саставити од ових професора, доктора наука, инжењера, економиста, финансијских стручњака, индустријалаца, умних и отреситих српских домаћина, свештеника врсних теолога... Од прогоњених и ухапшених владика и свештеника могло би се саставити руководеће тело српске цркве, а од високих официра - генералштаб. Из сваке робијашке собе са 300 душа могао би се саставити парламент одговорних и умних људи.

Нису само они робови, то су и њихова деца и жене њихове, мајке и очеви, браћа... Сви су на нишану осионе власти, сви су на ивици затвора и смрти. Цела Србија је једна велика робијашница, јер над Србијом лебди она Брозова претња да она нема чему да се нада, да за њу неће бити милости.

Ми смо већ имали позамашан робијашки стаж кад је у тамницу, везан ланцима, уведен др Драгић Јоксимовић. Управник робијашнице, злогласни Душан Миленовић, није дозволио да му скину лисице - хтео је да тог „злочинца“ робијаши виде везаног. Нађемо му је место у трећој згради на спрату у соби бр. 2. Ту се већ гушило више од 300 људи, највише „дражиновца“. Нико се није обрадовао придошлици све док се нису уверили да је то главом и брадом др Драгић Јоксимовић, бранилац генерала Драже Михаиловића пред монтираним судом Комунистичке партије. Сви смо знали да генералу не суди независни суд, него ЦЕ-КА.

За Драгићеве најузбудљивије делове одбране чули смо из приче и пера др Стевана Мољевића - у оним листићима испод камена Мољевић је укратко описивао како се ко држао пред комунистичким судом. Дивио се Драгићевој смелости да овај суд, коме се журило да што пре усмрти генерала Михаиловића, извргне руглу и подсмеху, да га јавности прикаже као разбојничку дружину која се дочепала власти и хита да поскида многе српске главе.

Брилијантна одбрана

Да их је др Јоксимовић својом бриљантном одбраном ујео за срце најбоље се видело по Брозовој изјави у говору на Цетињу да је Драгић Јоксимовић реакционар и заступник туђих интереса. Броз је ово рекао оног дна кад је изречена пресуда генералу Михаиловићу. Био је то у ствари миг Удби да на сваки начин спетља Јоксимовића. Знало се правило: Броз оком, српски комунисти скоком. Броз спусти прст, српски комунисти подигну нишан. Броз подигне прст, српски комунисти оспу рафал. У Србе...

Драгић је ухапшен са групом истомишљеника који су, како се наводило у оптужници, на славској вечери клеветали народну власт, прорицали јој брзи слом, оговарали највећег сина наших народа и народности... Истрага је трајала више од годину дана - није ту, разуме се, имало шта да се истражује, све је већ било монтирано, али је у тако дугој истрази Драгића требало изгладњивати, малтретирати, понижавати, лишавати ваздуха. Из часа у час угрожавати његов живот.

 

Војводин син лажни сведок

Мишићев син, мајор Александар, жртвује главу да би заштитио Дражу, млађи син Војислав сведочи и против Драже и против брата

Последице тортуре по београдским затворима биле су видљиве - физички је био слабашан, али је зато духовно био веома јак. Говорило је да је задовољан што је међу својима, међу утамниченим Србима, и да је безбожницима лако да владају кад су утамничили половину Србије. Нама, ужичкој групи српске омладине, изрицао је похвале зато што нисмо ропски прихватили комунистичку диктатуру...

Био је, кажем, доста слабашан, па га нису изводили на физичке радове, али смо ми, кад су нас у поподневним сатима враћали са циглане, на којој су нас исцрпљивали и тукли корбачем, упадали у његову збирну собу у којој је лежао на слами. И готово увек би му понешто донели: барен кромпир, шећерну репу, корен купуса, клип куваног кукуруза, шаку шљива, парадајз. То су нам кришом дотурали наши робијаши који су радили на затворској економији. Понеко би из пакета од куће одвојио парче колача или слане пите и носио Драгићу. Хтели смо да му и на тај начин укажемо поштовање и захвалност. Он је све ове дарове одбијао говорећи да је нама, младима, све то много потребније. Био је благодаран Господу Богу и својим колегама из Адвокатске коморе који су га приволели да се прихвати одбране генерала Михаиловића. А бранио га је мушки, и више од тога, витешки, не марећи за последице с којима ће се убрзо суочити. То што је он сасуо у лице и тужиоцу и судији нико није рекао ни пре њега, ни после њега. Познати адвокат др Стеван Мољевић, који је на оптуженичкој клупи седео до генерала Михаиловића, био је запањен памећу, логиком, смелошћу којом је Драгић бранио првог герилца у окупираној Европи...

Пале жита и архиве

Рекао им је да они који пљачкају и убијају српске домаћине, који пале жита и архиве, пуцају у невине српске жандарме, руше сеоске пропусте и мостове - нису војска него разбојничка дружина. А они који у насељеном месту из прикрајка, из заседе, убијају једног немачког војника да би потом Немци убили 100 Срба - нису ослободиоци него убице сопственог народа...

Драгић нам је говорио да је генерал Михаиловић мучен и дрогиран, да су комунистички инквизитори успели да од разумног човека чују речи које може да изговори само неко ко је на ивици лудила.

Памти се Вукосава

Драгић је помињао мноштво имена сведока који су давали печат овом монтираном процесу. Нас је посебно занимала жена по имену Вукосава. На њу су, изгледа, рачунали и тужилац и одбрана. Према Мољевићевом и Драгићевом казивању Вукосава је била са села, бистра и отресита, говорљива жена средњих година, коју је Озна припремала да буде лажни сведок против генерала Михаиловића. Шта су јој све обећавали! Кућу у Београду, место управнице школе или обданишта ... ако одбије онда ће је осакатити струјним ударима, тући мокрим конопцима, отерати на робију... Изгледало је да је Вукосава пристала да „сарађује“, а нико није слутио да ће се наизглед мирна Вукосава претворити у вука и да ће им задати грдне муке. Чим су је позвали у судницу и чим је угледала Михаиловића ословила га је са господине генерале. На то је председник суда Јосиф Маловић скочио са столице и упозорио Вукосаву да он није ни господин ни генерал већ оптужени и да га само тако може ословљавати... Вукосава је успела да викне да је генерал оптужен од комуниста, а не од ње и српског народа, што је изазвало велику буку у судници - скочили су прерушени ознаши и милиционери тражећи казну за сведока Вукосаву Тркуљац.

Шта је на крају било са Вукосавом нису знали ни Мољевић ни Јоксимовић - сећали су се само да је силом изгурана из суднице. Остала је у њиховом памћењу као светао лик у суровом времену када се људска част свирепо газила, а српска крв немилице проливала... Мало се зна да је један други сведок својом појавом и својим кривоклетством одушевио и тужиоца и судије и вешто одабрану у припремљену публику. Био је то Војислав Мишић, син славног војводе Живојина Мишића. Чак и они који су по позиву испунили судницу и тиме се обавезали да сваку реч тужиоца и суда пропрате аплаузом, они који су одани режиму били су изненађени његовом појавом, чудећи се откуда да се војводин син нађе у делу оптужнице. Поготово што се знало да је његов рођени брат мајор Александар Мишић изгубио главу штитећи у то време пуковника Михаиловића. Дража се у јесен 1941. године затекао у кући мајора Мишића у Струганику у часу кад су Немци, добро обавештени, опкољавали кућу. Дража је, да не би био заробљен, журно изашао на споредна врата и утекао у шуму, а мајор Мишић и мајор Иван Фрегл потрчали у сусрет Немцима... Мајор Мишић је на немачком језику викао да је он Михаиловић у шта су Немци, у прави мах, поверовали. Превара је откривена, па су и мајор Мишић и мајор Фрегл стрељани. Остала је недовршена и непроверена прича да су Немци изразили жаљење што стрељају човека у чијим је венама половина немачке крви. Знали су да је његова мајка Лујза Немица. Наставак те приче каже да је мајор Мишић на то узвратио да је био рањаван и да је из њега истекла немачка крв. Остала је само српска...

Његов млађи брат Војислав, агроном по струци, у почетку се придружио Дражиним војницима и официрима тражећи од њих да му дају команду бар над четом. И његов брат мајор и други официри знали су да нема никаква искуства у тактици и командовању, па је одбијен. Осим тога знало се да живи раскалашно, уживајући у слави оца и брата. Војислав је, ваљда из ината, понудио своје услуге партизанима, а они, вешти у пропаганди, говорили да је син војводе Мишића командир партизанске чете...

У том својству Војислав Мишић се појавио као сведок оптужбе против генерала Михаиловића. Да ли је био уцењен или заваран крупним обећањима не зна се, али се зна да је загазио у клевету и грех оптужујући и свог мртвог брата и генерала Михаиловића. Говорио је да је Дража предао Немцима неколико стотина заробљених партизана и да је он лично био у заробљеништву код Драже, али да је успео да побегне. Генерал Михаиловић рекао је сведоку у лице да не говори истину.

Ређају се мучна питања

Две године касније Војислав Мишић је на својој кожи осетио суровост бића Брозових следбеника - да ли је то заиста био или је набеђен тек као заклети стаљиниста одведен је на Голи оток на коме је једва преживео свакодневну тортуру. По изласку из тог злогласног логора неко време је био без посла да би се неко од моћника сажалио на сина војводе Мишића и запослио га у градском зеленилу да брине о београдским парковима.

Ни бранилац Драгић Јоксимовић није успео да овог клеветника пред судом врати на пут части и достојанства на ком су истрајавали и његов отац и његов брат.

А јунак и мученик наше мучне приче, др Драгић Јоксимовић, чије је име и презиме јавно помињао Јосип Броз, дајући сигнал Озни за његовог прогон, остао је до краја живота одан истини, коју је волео и правди коју је заступао. Управа робијашнице, посебно шеф затворске Удбе Радован Марковић, који је ноћу смишљао која зла да нанесе робијашима, из дана у дан убрзавао је његову несрећу. У летњем периоду Драгић се гушио без ваздуха и лекара, лекова није било, а од пакета који су стизали од породице стражари су отимали оно што је био најбоље. Са Драгићем је у истој соби био краљевски намесник др Раденко Станковић, али је он био шлогиран, па ни себи није могао да помогне. Једне спарне вечери, мислим да је био крај августа 1951. године угасио се живот доктора правних наука Драгића Јоксимовића. Завршио се живот Дражиног браниоца пред судом Комунистичке партије. Пет година после генералове насилне смрти. Генералу је била 53. година живота, Драгићу педесет осма...

Удба је у робијашкој столарској радионици имала неколико мртвачких сандука у резерви, тако да се није губило у времену. Сви робијаши до којих је допрла вест о смрти Драгића Јоксимовића поскидали су капе и помолили се Богу за покој душе овог ненадмашног витеза правде.

Драгић је без иједног обележја укопан на робијашком гробљу у оближњем селу Лаћарку. Његовој родбини није дозвољено да га пренесе у Београд док му не истекне трогодишња робија.

Време пролази, али остају ране и ожиљци.

Остала мучна питања и за генерације које долазе: може ли? Побили стотине хиљада, утамничили милионе људи, осакатили десетине и десетине хиљада, страхом отерали у свет милионе људи - нема земље на свету коју Срби нису потрусили својим костима и нема мора на свету које Срби нису залили својим сузама; опљачкали стотине хиљада српских породица и - ником ништа! Може ли? Наше Високе Дечане претворили у политичку школу „Јосип Броз Тито“ и - ником ништа! Може ли? Монаха из ове светиње Гаврила Ковачену, који се побунио против овог насиља, везали и отпремили у робијашницу Сремске Митровице где је убрзо умро и - ником ништа! Може ли? Нашу свету Грачаницу претворили у крваву тамницу у којој је ломљена кичма оним Србима који за братственике не прихватише дојучерашње балисте и фашисте и - ником ништа! Може ли? Српски комунисти су на опште задовољство Шиптара срушили српски православни храм у Ђаковици и на темељима тог храма подигли јавни клозет и - ником ништа! Може ли?

Огласи-препрека забораву

Довели Србију на ивицу најдубљег понора и - ником ништа! Може ли?

Усмртили, многе на свиреп начин, око 400 српских свештеника и монаха и - ником ништа! Може ли?

На Букуљи, код Аранђеловца, грозном смрћу уморили митрополита црногорско-приморског Јоаникија Липовца и - ником ништа! Може ли? Не зна се по имену ко га је усмртио, али се зна да је Брозов генерал Пеко Дапчевић цетињском манастиру вратио његово владичанско знамење уз речи: „Враћамо вам панагију овог разбојника“.

Светозар Вукмановић Темпо, Брозов генерал, уби рођеног брата Луку, доктора теолошких наука и - ником ништа! Може ли? То што није повукао ороз не смирује његову савест и не умањује његову одговорност пред Богом.

Љубица Пурић, протина кћер из Нове Вароши, бивша председница Матице исељеника Србије, као припадник мрачне идеологије, уби рођеног брата Душана који тек што беше завршио права и тек што се уписао у четнике.

Милка Минић, коју шабачки часопис Мост често помиње као крвожедног убицу, уби свога брата, такође Душана, зато што је радио у новинама за време окупације, иако се он није бавио политиком и - ником ништа! Може ли?

Ковачевићи, у Грахову, убише свог оца Петра, племенског капетана, коме је краљ Александар доделио пензију за велике заслуге и тако се уписаше у црне књиге оцеубица. И - ником ништа! Може ли?

Миљеници режима

Може! Ко пуца у чело Господа Бога, човек му не значи ништа. Ни отац, ни стриц, ни брат. Браћа Ковачевић су, колико знам, народни хероји. А како не би били Брозови хероји кад су убили оца!

Побили, утамничили, осакатили, отерали у туђину, опљачкали куће, виле, станове, задужбине, плацеве, трговине, земљу, фабрике, млинове, винограде и - ником ништа! Може ли?

Може, али само у несрећној земљи Србији!

 

Извор: Глас јавности

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/06/15/srpski/F01061403.shtml

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

 krstovdan

Тропарь, глас 1.:
Спаси, Господи, люди Твоя и благослови достояние Твое, победы благоверным Царем нашем на сопротивныя даруя и Твое сохраняя Крестом Твоим жительство.
Спаси Господи људи Твоја и благослови достојаније Твоје, побједи благоверним Царем нашем на сопротивнија даруја, и Твоје сохрањаја Крестом Твојим житељство.
Спаси Господе, људе Своје и благослови наслеђе Своје, победу благоверним Царевима нашим дарујући над непријатељима и Крстом Својим чувајући народ Свој.
(Тропар Часном Крсту, какав је био до безбожничке измене када је помен Цара и царске породице избачен из свих богослужбених књига. По речима св. Јована Шангајског, овај тропар увек треба овако читати).