Црвена куга (29. део)

Објављено 20 фебруар 2014

crvenakugam

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

ЦРВЕНА КУГА

Подсетник за комунисте и оне који крију њихове злочине

Како је Живан увредио Броза

Чувени џокеј из Звечке код Обреновца осуђен је на смрт зато што је свог коња назвао Титовим именом.

 

На омањем пропланку, оивиченом младим храстовим стаблима, на имању Пантелије Ћирића, коме је Момчило Стевлић ујак, свештеници Слободан Илић и Љубиша Јанковић освештали су споменик. Овом чину присуствовало је око 250 душа из околних села и Чачка - упаљено је на стотине воштаница. Људи су се присећали ове трагедије.

Споменик у облику великог крста, брушен од чувеног пожешког камена, урадио је Славко Браловић, каменорезац из села Каменице код Прањана. У средишњи део каменог крста уграђена је мермерна плоча са фотографијама и именима страдалника. Порука на споменику овако гласи: „Рафали из митраљеза, напуњени и мржњом, угасише животе. (ређају се имена). Њихова смрт опомена је живима: да не забораве, да се не понови. Нестали из живота 10. новембра 1945. године, оживели у сећању 10. новембра 1998. године“.

Каменорезац Браловић учинио је још један несвакидашњи гест: сматрајући и себе дужником овим невино побијеним људима, наплатио је само онолико колико су коштали камена громада и мермер - за своју рукотворину није узео ни динар. Томе захваљујући, остатак новца утрошен је да се уреди прилаз споменику - подигнуте су бетонске степенице. За оно што је преостало набављено је пет садница борова, који су засађени око споменика и тако симболизују младе изданке идеје о слободи за коју су пали ови млади људи.

Увек се нађу прегаоци

Идеја за овај споменик потекла је од браће Стевлић, Јовише и Радоша, који живе у Америци, а пореклом су из ових крајева и у родбинским везама са Момчилом Стевлићем. Идеја је, међутим, стара неколико година и сасвим је извесно да се не би претворила у видљиво дело да није било великог прегаоца Мирослава Костића. Годину дана је овај упорни човек, сматрајући и себе дужником, обилазио родбину побијених, уверавајући их да је последњи час за подизање споменика. Понегде је наилазио на ћутање, понегде на тихо шаптање, понегде, богме, и на страх изазван питањем: како ће реаговати власт и шта ће на то рећи потказивачи и саучесници у овом злочину.

Све ово сведочи да онај страх, који је у народу посејан доласком комуниста на власт, још траје.

Овај споменик говори о покошеној српског младости и убицама који починише највећи грех. Они су узимали правду у своје руке, они су били суд, порота, тужилац, сведоци, убице. Народ то није заборавио.

Жртве неће у заборав, неће у заборав ни Живан Лазаревић, по занимању џокеј, рођен у селу Звечка код Обреновца. Био је, одмах да кажем, омиљена личност у робијашници Сремске Митровице: био је са села, али је, у ствари, био господин. Господин Џокеј. По имену га је мало ко знао. Сви су га поштовали, ценили, волели. Умео је и да приповеда, па су се људи окупљали жељни да чују његову реч.

Имао је Џокеј коње чисте арапске расе по којима је био познат међу љубитељима коњских трка не само на Царевој ћуприји у Београду, него и на другим хиподромима, којих је било доста у Србији. Коњске трке биле су организоване и на сеоским вашарима, али Џокеј није много марио за њих - за њега је Царева ћуприја била највеће и најсјајније тркалиште. Омален, мршав, сам је јахао своје коње, иако су га многи џокеји молили да им уступи своја два галопера не би ли се и они прославили и били окићени пехарима и ловоровим венцем.

Трајало то све до рата и немачке окупације земље у априлу 1941. године, када је све замрло и када се зло надвило над сваком српском кућом. Џокеја и његове коње нико није дирао. Тутњали су окупаторски војници кроз Обреновац, пролазили кроз Звечку, али у куће нису залазили. Сељаци су обрађивали своје њиве, а Џокеј је у првим вечерњим сатима изводио на ливаду своје коње у шетњу.

Негде средином јуна прве ратне године, у рано јутро, двориште Живана Лазаревића, џокеја и власника тркачких коња, испуни граја. Кад је погледао кроз прозор, угледао је наоружане људе углавном у војничкој и сељачкој одећи и са кокардама на капама. Вођа ових четника, кога су звали Зека, запутио се према штали. У два-три скока, видно уплашен, створио се Џокеј. Чим је у штали угледао коње, командант Обреновачког четничког одреда заповедио је:

-Седлај!

У тај мах чуо се Џокејов молећиви глас:

-Господине команданте, као Бога вас молим, немојте ми узимати коње. Коњи су мој живот. Они су ми све што имам, сва моја имовина. Будим се ноћу у страху да пада киша и да ми засипа коње. Носим ћебе којим се покривам да заштитим њихове сапи. Водим већу бригу о њима него о себи.

Седлај! - уместо било каквог одговора поново је одјекнула заповест команданта Зеке.

Његови наоружани пратиоци погледаше у Џокеја, дајући му знаке да одмах испуни заповест. И Џокеј је то учинио за неколико тренутака - оседланог коња привео је команданту. Мислио је да ће се на томе завршити, помирио се са судбином да ће остати без свог омиљеног коња, али је све то правдао ратном несрећом. Замало се, међутим, није онесвестио кад је чуо заповест да оседла и другог коња и када је приметио нервозне покрете младих четника. За тили час је оседлао и другог коња, али га никоме није привео, ускочио је у седло и изговорио речи као да се заклиње: -Овог ћу само ја јахати!

Оковали га у Ваљеву

Тако је средином јуна 1941. године Живан Лазаревић, џокеј и власник два расна коња галопска с којима је освајао пехаре и друге награде отишао у четнике. И остао до априла 1945. године, када је, оборен тифусом, негде између Фоче и Калиновика, пао комунистима у руке.

У међувремену је Џокеј учествовао у многим бојевима са Немцима са усташама у Босни и Херцеговини, са муслиманима из злогласне муслиманске Ханџар дивизије, која је углавном била под немачком командом, са Брозовим партизанима који су се користили немачком окупацијом да би извршили државни преврат у Србији. Џокеј је, узгред да напоменем, учествовао у ослобођењу Лознице, у нападу на Шабац, Крупањ и друга насеља у Рађевини, у Подрињу и Мачви. Био је, захваљујући личној храбрости и брзом коњу, курир, разносећи поруке штабова појединим командантима.

Био је весељак, умео је да се нашали више на свој него на туђи рачун. На једном сеоском вашару близу Ваљева пројездио је на коњу - волео је да народ гледа његовог брзог коња кога је у међувремену научио разним бравурама као што је она о пропињању на задње ноге. У тим тренуцима, док је народ гледао у њега, умео је благо да ошине коња и викне: „Ђи-ха, Тито!“ Поновио би ту „бравуру“ неколико пута, на опште задовољство мештана. Нешто касније ће Џокеја та духовита игра с коњем замало коштати главе.

Смртна казна за злочинца

Кад се нашао у ваљевском затвору, Џокеја су, као опасног четника, оковали и држали под сталном присмотром. Ознаши су дуго трагали за његовим „злочинима“ - обилазили села и градове, распитивали се код сељана и грађана, припремајући тако списак његових недела која ће унети у оптужницу. И нашли су. Нашли су сведока „страшног злочина“, дотад невиђеног у рату, који је спреман да пред „народним судом“ исприча како је овај злочинац „јахао“ маршала Тита, заправо како је свог коња назвао тим именом.

Џокеј се спокојно понашао пред комунистичким судом у Ваљеву, наслушао се прича о погубљенима, о неком судији Јеремићу који је изрицао само смртне казне. Џокеј се није ни сећао оног вашара у селу близу Ваљева, ни оне „бравуре“ с коњем, ни оног узвика, ни сељана који су га весело поздрављали. Све је он већ раније испричао шта се заиста збивало: како је постао четник, ко му је мобилисао коња, у којим је борбама учествовао, како су му коњи страдали у рату, како је заражен тифусом, затим како су га као злочинца оковали у ваљевском затвору. Све је помињао, само не онај вашар, а у том прећуткивању судија је видео његов злочин.

-Причај нам мало о вашарима на којима си био - позвао га је судија Јеремић. - На њима си се јуначио, свом коњу давао си имена неких наших великана.

-Можда, мада ја не могу да се сетим ниједног великана. Ја сам по природи шаљивџија. Волим да се нашалим.

-Понекад шала и главу може да скине! - рекао је судија Јеремић и наредио да уведу сведока.

У судницу је ушао омален човечуљак, погрбљен, лица као спеченог, несигурног корака. Гужвао је шајкачу. Кад је пролазио поред оптуженог, дланом је заклонио лице и поглед. Судија је брзо прешао на испитивање.

-Познајеш ли оптуженог? - питао је судија Јеремић.

-Многи знају овог злочинца! - одговорио је сведок.

-Ипак, погледај га и кажи да га сигурно познаје.

-Ма, познајем га и без гледања. Такви злочинци се једном виде и памте целог живота.

-Па, испричај нам неке његове злочине - подстиче сведока судија Јеремић.

-Испричаћу његов највећи злочин - брзо прихвата сведок.

И прича догађај запамћен на оном вашару када се коњ пропео на задње ноге и када је његов јахач коња назвао Титом, што је, по мишљењу сведока, највећи злочин. Да је највећи злочин, мислио је и судија Јеремић, па је, по свом обичају, Живана Лазаревића, џокеја по занимању, из села Звечка код Обреновца, осудио на казну смрти - стрељањем. Пресуда је пропраћена аплаузом и радосним повицима да ће један „четнички зликовац“ својом главом платити злочин који је починио. А већег злочина није могло бити од увреде Јосипа Броза Тита!

Живан Лазаревић, ипак, није стрељан јер је неко у Врховном суду закључио да због поменуте увреде не треба човека стрељати, него га осудити на 20 година робије с принудним радом! Али ни те године суровог робијашког живота нису могле да сломе дух џокеја Живана Лазаревића. Писац ових редова добро је познавао џокеја - делили су, дуго година, тамнички простор у Сремској Митровици.

Данас се у Србији, по налогу Европске уније и других међународних институција, заговара рехабилитација жртава комунистичког терора. Поједини судови брзо доносе нове пресуде којима су људи проглашавају невинима, па се бришу из евиденције осуђених. Ко ће да рехабилитује џокеја Живана Лазаревића? Ко је, питање је, крив што је он издржао 20 година робије. Шта је с његовим судијом Јеремићем, шта је с онима који су га оковали у ваљевском затвору? Ако је џокеј Живан Лазаревић невин, ко је крив за његову 20-годишњу тамницу?

 

Чувати част и образ као светињу

Шиптар Џељадин био је овлашћен да понижава затворенике, вређа, малтретира, премлаћује...

Бог шаље сигнале

Ово је наставак приче о Живану Лазаревићу, џокеју по занимању, који је био миљеник целе робијашнице у Сремској Митровици. Сви су га упознали и сви су га поштовали не само због његовог поштења и непоклека пред комунистичком силом која је разним средствима покушавала да сломи вољу изгладнелих и измучених затвореника.

Било је, истина, људи који нису могли да се одупру тој тортури, па су пристајали на сарадњу са затворском Удбом на чијем је челу био злослутни Радован Марковић, али џокеја нико није могао да наведе да изгуби образ и част.

Био је веома духовит и увек спреман да направи шалу на свој рачун, мада је понекад у тим шалама било жаока које су се забадале у оне који су представљали власт. Тако би џокеј на питање ко га је довео у робијашницу овако одговарао: коњи! Коњи су криви за ово моје мучење.

Он је говорио истину: да није било коња, оних тркачких, које су му узели обреновачки четници, вероватно не би кренуо с њима и не би се нашао на удару комунистичких шумских закона. Другим речима: не би био осуђен на 20 година робије.

Више од четири године био сам у истој соби са џокејом, мој лежај, ограничен на 10 или 12 сантиметара, био је уз његов, заједно смо радили у циглани, тако да сам знао многе детаље из његовог живота. Није у браку имао деце, па је нас младе који смо стицали пунолетство у робијашницама, називао својим синовима или синовцима. Да објасним ову разлику од два сантиметара за лежај - хоће ли бити више или мање зависило је од тога колико ће стотина хиљада робијаша да отпреме у рудник Трепча у Косовској Митровици, колико стотина хиљада на сечу шуме у хомољским планинама, колико стотина хиљада на пробијање Руговске клисуре иза Дечана, колико на изградњу аутопута Београд-Загреб (што се нигде не помиње), а колико стотина људи на изградњу вила за комунистичке функционере. На том простору могло се лећи само на бок...

Знао сам да је џокеј био осуђен на смрт, да су ваљевском Удбом тада дрмали Јеремићи, да им је реч смрт била омиљена, да су се такмичили у љубави према Јосипу Брозу и мржњи према Србима, посебно оним Србима који су, као што је то случај са џокејом, вређали њиховог вођу и учитеља. А главна тужба против џокеја била је заснована на томе што је свог коња назвао - Тито. Судији Јеремићу то је било довољно за смртну казну. Замислите, другови, молим вас, на шта се усудио овај џокеј из Звечке - зар он да друга маршала назове - коњем! Е, ту увреду мора да плати главом...

Тако је гласила пресуда: на смрт! Да је могао, судија Јеремић би га осудио на двоструку смрт - није могао да нађе блажу казну за увреду коју је нанео његовом маршалу. Џокеја као опасног четника оковали, стезале га букагије, али он у затворском кругу примети затвореника с фрулом, па га замоли да засвира коло. Учини ми, пријатељу, рекао џокеј, мене ће за који дан стрељати, па да ме мине жеља. Засвирао фрулаш, а џокеј заиграо коло, окови пукли, а најстарији сељак - затвореник рекао: „То ти, пријатељу, Бог шаље сигнале, ти нећеш бити убијен!“

Џељадин као господин

И, стварно, два дана касније стиже пресуда Врховног суда да му се смртна казна замењује за 20 година робије! Тако се џокеј обрео међу првим затвореницима у Сремској Митровици. Да није имао пресуду оног судије Јеремића мало би му ко поверовао да је осуђен на смрт зато што је увредио Јосипа Броза. Џокеј је, међутим, у шали говорио да је увредио свога коња дајућу му, за тренутак, Брозово име...

Ништа џокеја није могло да сломи, нити да разбије његову ведрину. Чак ни циглана - то најсуровије радилиште на коме смо падали од глади и умора. Ми смо копали земљу и убацивали је у мале вагоне које је до угинућа вукао коњ кога смо звали Паша, друга група је правила цигле и слагала их у банкине одакле су после сушења убациване у пећницу звану ринглов и отуда вреле, голим рукама или у поцепаним рукавицама вађене, и ручним колицима превожене на одређено место. Робијашница је трговала овим циглама, биле су веома тражене, па се у циглани радило у сменама.

Да не описујем сада како смо ми млади, ненавикнути на било какав физички напор пролазили на овом мучилишту. Падали смо, превртали колица и били изложени бичевању чувара Џељадина. Овај шиптарски крвник био је овлашћен да нас понижава, вређа, малтретира, бије... Жалбе на њега управник робијашнице Душан Миленовић није прихватао. То је њихово братство и јединство.

Џељадин се био нарочито окомио на џокеја: изазивао га је на сваком кораку, настојећи да га доведе у неприлику у којој би рекао нешто што не треба. Џељадин је био подмукли провокатор. Док смо копали земљу за циглу, Џељадин је стајао и говорио џокеју:

- Штета што те ја не ухватих 1944. или 1945. године. Можеш да замислиш шта бих ти радио...

-А шта би ми то радио? - упустио се џокеј у ову опасну игру. - Баш ме занима, господине командире.

(Замислите израз џокејевог лица у тренутку кад је овог осионог Шиптара морао да ослови са господине командире).

- Па, убио бих те као пас! - пожурио је Џељадин са одговором. - Без милости, без испитивања, одмах, на лицу места!

- Е, мој господине, мој господине, да си ти мене тада видео ти би се од страха унередио...

 

Извор: Глас јавности

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/06/15/srpski/F01061403.shtml

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

 krstovdan

Тропарь, глас 1.:
Спаси, Господи, люди Твоя и благослови достояние Твое, победы благоверным Царем нашем на сопротивныя даруя и Твое сохраняя Крестом Твоим жительство.
Спаси Господи људи Твоја и благослови достојаније Твоје, побједи благоверним Царем нашем на сопротивнија даруја, и Твоје сохрањаја Крестом Твојим житељство.
Спаси Господе, људе Своје и благослови наслеђе Своје, победу благоверним Царевима нашим дарујући над непријатељима и Крстом Својим чувајући народ Свој.
(Тропар Часном Крсту, какав је био до безбожничке измене када је помен Цара и царске породице избачен из свих богослужбених књига. По речима св. Јована Шангајског, овај тропар увек треба овако читати).