Велико откриће: Лењин, Троцки и Зиновјев су били содомити!

Објављено 07 март 2018
lenjin ludИ. В. СОКОЛОВ
ЛЕЊИН - ЏЕЛАТ РУСКОГ НАРОДА И НАЈОБИЧНИЈИ ПЕДЕРАСТ!

Поштовани читаоци, на 8. март, објављујемо велико научно откриће савременог реномираног руског историчара и публицисте И. В. Соколова, кандидата историјских наука РФ. Соколов је проучавајући архив комунистичке партије, наишао на „приватне документе“ - писма, која откривају строго чувану партијску тајну: да су велики вођа октобарске револуције и светског комунизма и његови најближи револуционарни саборци били полни изопаченици, ноторни содомити! УПОЗОРЕЊЕ! Текст садржи експлицитне содомске опсцене изразе.

 

Lenin Zinoviev trocky sodomiti

Мене су интересовале архиве партијских радника такозваног „Лењиновог позива“ (Лењинове генерације). Нарочито много времена провео сам над архивама оних комунистичких активиста који су касније, већ након Лењинове[1] смрти, били подвргнути репресији. Пошло ми је за руком да претресем приватне документе многих од њих, и да објавим оне који су раније били непознати. Но, код једне групе материјала појавила се препрека. Ти материјали не само да су одбијени за објављивање, него о њима чак није могло ни да се расправља. И све од тада нисам успео да представим јавности историјске чињенице које сам открио. Вероватно због тога што су оне тако запрепашћујуће и неочекиване.

Уредници многих издања кад би их видели само би скренули поглед и промрмљали нешто неразумљиво о томе како „читаоци нису спремни да ово сазнају“. И поред тога, сматрам да јавност треба да зна све. Зато пажњи јавности нудим историјске материјале које сам открио.

Пре но што се окренемо излагању архивских материјала, подсетимо се званичне хронологије тога времена, објављене у последњем, шестом издању „В. И. Лењин, Биографија“, из 1981. године: „8. јула 1917. Алилујев[2] и Стаљин[3] су пратили Лењина на станицу Разлив[4], где је Лењин одсео у шупи радника Н. А. Јемељанова (ово је предузето с циљем да се Лењин сакрије од власти, које су трагале за њим као за злочинцем). Но, у страху од ситнобуржоаских власника околних летњиковаца (мада су власнике летњиковаца сматрали буржоазијом, партијска номенклатура се није устезала да се одмах после Октобра усели у исте летњиковце), Јемељанов је изнајмио ливаду 5 км одатле, иза језера Разлив, где су Лењина и Зиновјева превезли чамцем у колибу која им је била припремљена поред великог пласта сена, у којој су могле да преноће две особе. Откуд сад Зиновјев[5]? И да ли се Лењин преселио у колибу из страха од власника околних летњиковаца? Јер власника и посетилаца летњиковаца било је свуда – тражећи печурке пролазили су и поред колибе. Безбеднији би били затворени у шупи. Жена и синови Јемељанова свакога дана доносили су му храну у колибу. Лењин је храну подгревао у котлићу на ватри. У биографији читамо: „Лењин је био веома заузет својим радом, писао је чланке“. Јесте, написао је неколико чланака, на које је могао да потроши 5 до 7 дана. Али Лењин је у колиби боравио до 6. августа. Даље читамо: Лењин је ишао у шетње, сунчао се, увече се купао на језеру Разлив, пецао је рибу“. Дакле, Лењин се одмарао месец дана, а затим је отишао у Финску. Главно је питање: ако је Лењин одмарао, шта је тамо радио Зиновјев? Мене је занимало зашто биографи детаљно описују којом је улицом Лењин пролазио, преко ког насипа или канала је прелазио, ко је био поред њега у том тренутку – а месец дана са Зиновјевом брижљиво прећуткују.

Lenin Zinoviev Kamenev Vyshinsky cropped

Навешћу материјале из личног архива Григорија Ароновича Зиновјева (право име: Евсеј-Гершен Ааронович Радомислскиј), члана Политбироа ЦК ВКП (б) и првог секретара Лењинградског обкома партије – Лењиново писмо Григорију Зиновјеву од 1. јула 1917: „Григорије! Околности су се тако сложиле, да је неопходно да се хитно склоним из Петрограда и сакријем. Не могу да путујем далеко пошто послови то не дозвољавају. Другови предлажу једно место за које кажу да је потпуно безбедно. Но, тешко ми је да будем сам, посебно у овим тренуцима. Придружи ми се па ћемо удвоје провести неколико дивних дана удаљени од свега... Ако можеш да пођеш са мном – брзо телефонирај, а ја ћу дати упутство да тамо све припреме за два човека“.

Ово писмо написано је у јулу 1917. године, када се Лењин спремао да напусти Петроград и пође са Зиновјевом у Разлив, у колибу која ће касније постати чувена као његово скровиште.[6] Управо ту су се развили односи између Лењина и Зиновјева. Они су у овој колиби насамо провели много времена и очигледно је да је Зиновјев коначно изгубио главу. Зато ће у септембру из Петрограда писати Лењину у Финску: „Драги Вова! Нећеш веровати како патим овде без тебе, како ми недостајеш, како ми недостају наше нежности... Нећеш веровати – од кад си отишао никога нисам дотакао. Можеш да будеш потпуно уверен у моју верност. Веруј, ни мушкарца, а тим пре ни жену, нисам дотакао, нити ћу дотаћи. Само ти си ми – близак човек... Дођи, не бој се, све ћу да уредим на најбољи начин“.

Лењин вероватно није одговорио на ово писмо, па зато Зиновјев, недељу дана касније, пише следеће, настављајући се на претходно речено: „Мили Вова! Не одговараш ми, сигурно си заборавио свога Гершела... А припремио сам диван кутак за нас. Тамо можемо да се нађемо кад год пожелимо. То је прекрасан станчић где ће нам бити лепо и нико неће ометати нашу љубав. Биће нам добро као и пре. Сећам се какву је срећу за мене представљао сусрет са тобом. Да ли се сећаш како смо још у Женеви морали да се скривамо од оне жене?.. Нас нико не схвата – наша осећања и међусобну повезаност... Дођи што пре, чекам те цветићу мој. Твој Гершел“.

Крајем октобра партијски саборци су се коначно срели. Октобарски преврат се већ догодио и Лењин се вратио у Петроград. Зиновјев је у то време отпутовао у Москву, како би тамо лично руководио завршницом бољшевичког преврата. Одатле он пише Лењину: „Иљичу! Све што си од мене тражио, испунио сам. А што нисам успео, обавезно ћу урадити... Овде је ситуација тешка и сложена, али греје ме мисао да ћу те за неколико дана видети и загрлити. Чуваш ли наше гнездашце? Не доводиш друге тамо? Ја овде пролазим кроз тешка искушења, и греје ме само нада у твоју верност. Љубим те у твоју марксистичку гузичицу.[7] Твој Гершел“.

Приликом читања ових редова преда мном су се одмах поставила два питања. Прво – ко је била та жена од које се Лењин са Зиновјевом скривао у Женеви? И друго – ко је од њих био активан љубавник, а ко пасиван.

Ко је била та жена – то се после разјаснило. Године 1918. Зиновјев о њој пише конкретно: „Вова! Сваки пут када се нађем далеко од тебе, ужасно се мучим. Све време ми се чини да ја ево седим ту и патим за тобом, док ме ти у исто време издајеш. Знам да си прави несташко, и да човек не може увек да се савлада, поготово када је раздвојен од вољеног. Али ја се уздржавам и себи ништа не дозвољавам. А ти си у гадној ситуацији – мораш увек да будеш поред Нађе. Разумем те, све разумем... И како је тешко претварати се пред окружењем – то такође разумем. Сад је макар мало лакше – од ње не мора ништа да се крије. Није као онда у Женеви кад нас је први пут затекла“. Дакле, онда у Женеви, када су се Зиновјев и Лењин први пут нашли у постељи, затекла их је Надежда Крупска[8] – Лењинова грађанска жена. Лењин се касније више није крио од ње, а она се помирила с његовим склоностима и није се противила бурној романси са Зиновјевом.

Касније се појавио одговор и на друго питање. У следећем писму упућеном Лењину са фронта Зиновјев шаљиво пита: „Вова! Да ти се није запарложила гузичица током наше раздвојености? Је ли још ту? Брзо ћу доћи, чим посвршавам послове овде, па ћемо се позабавити твојом милом гузом“. Дакле, Лењин је био пасивни, а Зиновјев активни љубавник. Ово потврђује и следеће писмо, написано под Нарвом када је уништен Јуденич.[9] Црвена армија се зауставила на естонској граници, и Зиновјев се спремао да се победнички врати у Петроград. Он ликује и сасвим губи опрез у изражавању:

„Вова, ускоро долазим и више те нећу испуштати из наручја, шта год да каже то старо зановетало! Непријатељ бежи по читавом фронту и мислим да се с ове стране границе више неће појављивати. Дакле чекај ме и пожури да се запереш, брзо сам ту“.

Ипак, једва да је прошло неколико месеци а у односима љубавника назире се раскид. Он је, како то обично бива у таквим случајевима, повезан са љубомором. О овоме сазнајемо из писма самог Лењина упућеног Зиновјеву који се у то време налазио на Северном Кавказу. Из неког разлога Лењин му пише на немачком. „Мили Гершеле! Никако не треба да се осећаш увређено. Слутим да намерно одлажеш повратак са Кавказа, иако околности то уопште не захтевају.  Вероватно се љутиш на мене. Али нисам ја крив за то. То су све твоје глупе сумње. Што се тиче Лејба и мене – то је било једном и више се неће поновити... Чекам те да се помиримо у нашем дивном гнездашцу“. Испод је потпис на руском: „Увек твој Вова“.

„Иљичу, – уследио је одмах из Владикавказа одговор Зиновјева – то уопште нису моје глупе сумње поводом тебе и Лејбе. Ко није приметио како си кружио око њега у последње време? У сваком случају ја имам очи, и довољно дуго те познајем, па могу да просудим... Зар ја да не знам како ти се зажаре очи кад видиш мушкарца за великим оруђем. Па и сам си увек говорио како растом мали мушкарци имају велелепна оруђа. Нисам слеп и одлично сам видео да си спреман да заборавиш нашу љубав ради романсе за Лејбом. Уосталом, он је сад поред тебе и лако му је да те заведе. Или си завео ти њега?..“ Заиста, у то време Лејба Троцки[10], наркомвојенмор (народни комесар војске и морнарице), проводио је много времена у Москви поред Лењина. Може се претпоставити да су се ту између двојице вођа револуције појавила узајамна осећања.

trocki citat kozaci

Лејба Троцки, ватрени трибун и беседник, заузео је у Лењиновој постељи место Зиновјева. А Лењин је настављао да се правда пред Григоријем. Он је вероватно предосећао да ће његова веза са Троцким бити краткотрајна и да ће га Лав Давидович убрзо напустити, страсно се заљубивши у следећу жену. Јер Троцки је ипак више волео жене него своје другове револуционаре. Но, очигледно да је у случају Лењина направио изузетак. И тако Лењин пише на Кавказ Зиновјеву:

„Не љути се на мене Гершеле. У праву си, заиста нисам могао да одолим. Лејба је тако бруталан мушкарац. Просто ме преплави својом љубављу. А мени је она тако потребна. Нарочито у овако критичном политичком тренутку. Тешко ми је без миловања, а ти си отишао, неваљалче. И тако, нисам издржао. Али ти ћеш ми опростити ту малу слабост Гершеле? Врати се па ћеш видети да сам пун љубави према теби. Твоја мала Вова“.

Вероватно је ово са „малом Вовом“ коначно умирило Зиновјева. Он се утврдио у уверењу да њихова веза није прекинута, него је само накратко помрачена „Вовином“ везом са поквареним заводником Лејбом. Григорије је прешао у Москву и од тада у његовој архиви више нема оваквих писама. Можда су љубавници пронашли други начин комуникације, или је Зиновјев касније уништио трагове њихове преписке.

Међутим, ускоро је „злочиначки метак“ есерке Каплан[11] тешко нарушио Лењиново здравље. Од тог тренутка оно је било поткопано, па су и полни односи између њега и Зиновјева били онемогућени. У сваком случају, последња забелешка која се односи на ово питање били су редови написани руком Крупске. Средином 1922. године она пише Зиновјеву:

„Молим вас да мог мужа више не узнемиравате својим пренемагањима и молбама да се састанете. Време је да се обуздате. Колико ћу још да трпим такву вашу бестидност?! Иљич је болестан, ви то знате, и сувишно је да вам као одраслом човеку говорим како ваше лакомислености овога пута могу коначно да упропасте Иљичево здравље. Молим вас да га више не наводите на оно на шта је увек веома радо ишао. Надам се да разумете моје писмо. Оно је условљено бригом за здравље мог мужа“. Није случајно Зиновјев у писмима Лењину с ниподаштавањем говорио о Крупској као о „оној жени“ од које су морали да се скривају у Женеви. Сада се она светила. Тешко је било поднети да толико година будеш одбачена од сопственог мужа ради његовог љубавника. Пошто је Лењин беспомоћно лежао у постељи, Надежда Константиновна је решила да ствари постави на њихово место. Није више допуштала да се њен супруг среће са Зиновјевом насамо, већ једино у њеном присуству или у присуству других чланова Политбироа.Zinoviev1936

Крајем тридесетих година, после хапшења и осуде Зиновјева, ови архивски материјали доспели су у руке НКВД-а, а несумњиво је о њима обавештен и Стаљин. Зашто он није наредио да буду уништени?

Вероватно из два разлога. Као прво, све то за њега несумњиво није представљало тајну. Од раније су му били добро познати Лењинови односи са Зиновјевом и Троцким. Стога није случајно што је и његов однос према Крупској касније био омаловажавајући. Зашто би је уважавао када је знао да је она своме мужу служила само као параван? Други разлог због кога је Стаљин решио да сачува ова писма био је вероватно тај, што је желео да их има за случај ако буде потребно да посмртно искомпромитује Лењина. Уколико би, у било којој етапи, Стаљин одједном решио да се одрекне „лењиновског наслеђа“ и да остане једини неукаљани борац револуције, ова писма би му била од велике користи.

Како било да било, архив је сачуван до данашњег дана. И ми са чуђењем можемо да откријемо да је Лењин био обичан – хомосексуалац.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ И "СОВЈЕТСКА СЕКСУАЛНА РЕВОЛУЦИЈА"

___________________________________________

[1] Владимир Иљич Уљанов – Лењин (1870-1924), вођа Октобарске револуције умро је од сифилиса.

[2] С. Ј. Алилујев (1866-1945), руски револуционар, Стаљинов таст.

[3] Ј. В. Стаљин (1879-1953), у то време члан Сверуског централног извршног комитета испред фракције Бољшевика, задужен за пропагандни рад у припреми комунистичке револуције.

[4] Језеро близу северне обале Финског залива (Балтичко море).

[5] Григорије Аронович Зиновјев (1883-1936), надимак Гершон, револуционар рођен у породици јеврејских сељака у Украјини, први председник Коминтерне (1919-1926), један од бољшевичке „велике петорке“  (Лењин, Троцки, Зиновјев, Камењев, Стаљин).

[6] Данас је место на коме се налазила колиба обележено грандиозним спомеником.

[7] Рус. „попочка“ може се превести као „гузичица“ (деминутив од „дечија гуза“) и као „папагајчић“.

[8] Н. К. Крупска (1869-1939), бољшевичка револуционарка племићког порекла и совјетски министар просвете 1929-1939. У браку са Лењином од 1898. до његове смрти 1924. године.

[9] Николај Николајевич Јуденич (1862-1933), један од најуспешнијих царских генерала. Поред адмирала Колчака у Сибиру, и генерала Деникина на југу Русије, Јуденич је био командант северозападног фронта Беле армије, са којом је стигао до предграђа Петрограда. Бољшевици су решили да предају град, али се тој идеји супротставио Лав Троцки, који је поделио оружје фабричким радницима и позвао их у борбу.

[10] Лав (на рођењу Лејба) Давидович Бронштајн – Троцки (1879-1940), један од вођа Октобарске револуције и организатора Црвене армије, члан најужег руководства партије Бољшевика.

[11] Фани Јефимовна Каплан (1890-1918), револуционарка најпре анархистичких а потом есерских схватања (Партија Социјалиста-Револуционара – еС еР). Извршила је атентат на Лењина у Москви 30. августа 1918, оптужујући га за издају револуције и социјалистичких идеја. Стрељана без суђења 3. септембра исте године.

Извор: Блог: Антикомуниста, http://antikomunista.blogspot.rs/2016/12/blog-post_26.html

Руски извор: http://poloz-poloz.narod.ru/LeninZin/LeninZin.htm

Помозимо  породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

 krstovdan

Тропарь, глас 1.:
Спаси, Господи, люди Твоя и благослови достояние Твое, победы благоверным Царем нашем на сопротивныя даруя и Твое сохраняя Крестом Твоим жительство.
Спаси Господи људи Твоја и благослови достојаније Твоје, побједи благоверним Царем нашем на сопротивнија даруја, и Твоје сохрањаја Крестом Твојим житељство.
Спаси Господе, људе Своје и благослови наслеђе Своје, победу благоверним Царевима нашим дарујући над непријатељима и Крстом Својим чувајући народ Свој.
(Тропар Часном Крсту, какав је био до безбожничке измене када је помен Цара и царске породице избачен из свих богослужбених књига. По речима св. Јована Шангајског, овај тропар увек треба овако читати).