Тајна Комунизма - Убиство св. Цара Николаја и Царске породице (6)

Објављено 16 октобар 2017

marks engels lenjincbmУбиство цара Николаја II и његове породице

Један од најчудовишнијих злочина бољшевика на челу с Лењином било је зверско и по свом садржају ритуално убиство цара Николаја II и његове породице. Убиство цара Николаја II, царице Александре Фјодоровне и њихове деце – сина Алексеја и кћерки Олге, Марије, Татјане и Анастасије организовао је Лењин. Ова чудовишна акција је обављена у подрумској просторији дома Ипатјева у Јекатаринбургу у ноћи између 16. и 17. јула 1918. године.

Још у марту 1918. године Лењин је потписао одлуку СНК „О прогонству Михаила Романова, Н. Џонсона, М. Власова и П. Л. Знамеровског у Пермску губернију”, иако је било познато да се још 9. марта 1917. године велики кнез Михаил написмено одрекао престола. 12. јуна „претендент” на царски престо Михаил Романов и његов секретар Н. Џонсон насилно су ноћу одвезени из Пермског хотела у Мотовилихински завод и тамо стрељани. А затим је објављено званично саопштење о њиховом бекству.

У Алапејевску (на 150 км северно од Јекатаринбурга) на периферији града били су заточени други Романови. Међу њима су били синови великог кнеза Константина – Јован и Игор, велики кнез Сергеј Михајлович, 18-годишњи Владимир Палеј, велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна, рођена сестра бивше царице. Сви они су у ноћи између 17. и 18. јула одвезени ван града. Тамо је метком испаљеним у главу био убијен Сергеј Михајлович, а остали су претучени кундацима и живи бачени у напуштену шахту „Нижња Селимска”, која се налази на 12 км од Алапајевска. Ова варварска акција је такође представљена као бекство.

Касније, кад су подаци о стрељању цара и породице постали познати, појавила се верзија о самовољи локалних власти, односно Уралског совјета.

Очигледна је апсурдност ове верзије. Бољшевици Јекатаринбурга се без санкције Центра не би одлучили да обаве ову акцију. Одлука о стрељању Романова била је написана у просторијама Јекатаринбуршког совјета, али је јасно да је томе претходило наређење из Москве.

car-iskupitel-500

Троцки у свом „Дневнику” пише: „Дошао сам у Москву с фронта после пада Јекатаринбурга. У разговору са Свердловом упитао сам:

„А где је цар?”

„Завршено је”, одговорио је, „стрељан је.”

„А где је породица?”

„И породица с њим.”

„Сви?” упитах, очигледно с нијансом зачуђености.

„Сви!” одговорио је Свердлов.

„А што?”

Очекивао је моју реакцију. Ништа нисам одговорио.

„А ко је одлучио?” упитао сам.

„Ми смо овде решавали. Иљич је сматрао да не смемо да им оставимо живо знамење, посебно у садашњим тешким условима.”

Коментаришући ову одлуку Троцки даље пише: „У суштини, одлука није била само сврсисходна, већ и неопходна...”

Како у Перму, тако и у Јекатаринбургу, чекисти су одлично схватали колико би ризиковали ликвидирајући Романове без налога из Москве. А налог Москве издат у Јекатаринбург преко Перма дао је Свердлов, који је испуњавао усмену наредбу Лењина.

М. В. Фофанова је говорила: „Владимир Иљич је... одушевљено рекао: „...чујте само шта пише Нечајев! Он каже да треба поубијати сву царску породицу. Браво, Нечајев!” Начинивши малу паузу Владимир Иљич је наставио: „Ми ћемо учинити оно што није успео да оствари овај велики револуционар.”

В. Д. Бонч-Брујевич је саопштио следећу чињеницу: „...Сасвим се заборавља”, говорио је Владимир Иљич, „да је Нечајев поседовао посебан таленат... Довољно је сетити се његовог одговора у једном летку кад на питање: „Кога треба убити из царске куће?” Нечајев даје тачан одговор: 'Целу велику јектенију'.” Па то је формулисано тако просто и јасно... Сви су знали да се на великој јектенији помиње сва царске кућа, сви чланови дома Романових. Кога од њих онда убити?” упитаће се обичан читалац. „Па читав дом Романових”, требало би да себи да одговор. Дакле, то је просто до генијалности!”

Лењин је био идејни организатор стрељања Романова. Основни извршиоци су били: Свердлов (Јанкел Розенфелд) – председник ВЦИК, Шаја Голошчокин (Фрам Исак) – члан президијума Уралског Совјета, Белобородов (Јанкел Хаимович) – члан Уралског Совјета и главни убица Царске Породице, Војков (Вајнер Пинхус) – комесар за намирнице Уралског совјета, бивши путник познатог запечаћеног вагона, Сафаров Г. – заменик Јанкела Вајсбарта, такође бивши путник пломбираног вагона.

Могуће је да је Јуровског, који је пре револуције похађао одговарајући курс обуке у Немачкој, као и Војкова и Сафарова, Лењин одавно усмерио на решавање злокобног задатка убиства Романова и да су управо с тим циљем ангажовани као први комунистички бацили које су били убачени у Русију.

Заиста, светска закулиса је одавно припремала акцију убиства Романова. Тако је још 1907. године била издата такозвана новогодишња честитка на којој је цар Николај приказан у виду жртвеног петла, припремљеног за ритуално убиство.

rabbin

После завршетка свог страшног дела убице су реферисале Лењиновој влади:

Тајни телеграм Белобородова

секретару СНК Горбунову

од 17. јула 1918. године

„Пренесите Свердлову да је целу породицу задесила иста судбина као и главу, званично, породица ће погинути приликом евакуације.”

porodicaboja

Изјаве сведока

Ноћу је одред Летонаца који се налазио у дому Ипатјева (или је у њега дошао), и који је заменио претходну стражу, која се састојала од становника Сисертског завода, од Јуровског добио налог да стреља све заробљенике.

Император који се одрекао престола, његова жена, син, кћерке и дворска дама позвани су из спаваћих соба под изговором да ће хитно бити евакуисани из Јекатаринбурга. Кад су сви изашли код Летонаца објављено им је да ће сви одмах бити стрељани.

Из исказа М. Томашевског, података комисије И. А. Сергејева

У соби дужине 8 и ширине 6 аршина, жртве нису имале куда да се дену: убице су стајале на два корака. Пришавши Цару Јуровски је хладно изговорио: „Рођаци су хтели да вас спасу, али им то није пошло за руком. Сад ћемо вас убити.”

Цар није стигао да одговори. Запањен, прошапутао је: „Шта? Шта?” Дванаест револвера је пуцало скоро истовремено. Пуцњи су следили један за другим.

Све жртве су пале. Смрт цара, царице, троје деце и лакеја Трупа била је тренутна. Царевић Алексеј је био на издисају; најмлађа велика кнегиња је била жива: Јуровски је неколиким хицима из свог револвера докрајчио царевића; џелати су бајонетима докрајчили Анастасију Николајевну, која је викала и бранила се.

Из књиге Р. Вилтона „Последњи дани Романових”1

Кад се све утишало, Јуровски, Војков и двојица Летонаца прегледали су стрељане, испаливши у неке од њих још по неколико хитаца или их пробадајући бајонетима.

Војков је причао да је то била ужасна слика. Лешеви су лежали на поду у кошмарним позама с лицима унакаженим од ужаса и крви. Под је постао потпуно клизав... Миран је био само Јуровски. Он је хладнокрвно прегледао лешеве, скидајући са њих све драгоцености...

Г. Беседовски „На путу ка Термидору”

Констатовавши смрт свих, приступили су чишћењу... Просторија у којој се убиство одиграло на брзину је доведена у ред, при чему су се углавном трудили да сакрију трагове крви, коју су по дословним речима казивача „мели метлама”. До три (шест) сати ујутру све је у том смислу било завршено.

Из исказа М. Томашевског, података комисије И. А. Сергејева

Јуровски је дао налог и Летонци су почели да износе лешеве кроз двориште до теретног возила које је стајало код улаза.

...Отишли су ван града на раније припремљено место код једне од шахти. Јуровски је отишао аутомобилом. А Војков је остао у граду, јер је требало да припреми све што је неопходно за уништавање лешева.

За овај посао изабрано је 15 одговорних чланова Јекатаринбуршке и Горње-Исетске партијске организације. Сви су били снабдевени новим оштрим сатарама које се користе у месарама за сечење меса. Војков је осим тога припремио сумпорну киселину и бензин...

Најтежи посао се састојао у комадању лешева. Војков се ове слике сећа с нехотичном дрхтавицом. Он је говорио да је кад је посао био завршен код шахте лежала огромна крвава маса комада људског меса, руку, ногу, трупова, глава.

Ова крвава маса је поливена бензином и сумпорном киселином и паљена на лицу места. Палили су два дана и две ноћи. Резерве бензина и сумпорне киселине које су понели нису биле довољне. Неколико пута су морали да доносе резерве ноћу из Јекатаринбурга...

„То је била ужасна слика”, завршио је Војков. „Чак ни Јуровски није издржао на крају и рекао је да би полудео да је било још неколико таквих дана.

Пред крај смо почели да журимо. Згрнули смо на гомилу све што је остало од спаљених остатака стрељаних, бацили у шахту неколико ручних граната да бисмо пробили у њој вечни лед и побацали у направљени отвор гомилу нагорелих костију...

Горе, на простору око шахте прекопали смо земљу и покрили је лишћем и маховином да бисмо сакрили трагове ломаче...”

Г. Беседовски „На путу ка Термидору”

Јуровски је отпутовао одмах после 6.(19) јула одвозећи са собом седам великих сандука пуних романовског блага. Несумњиво је да је у Москви поделио плен са својим пријатељима.

Скреће пажњу следећа чињеница. Уочи убиства на место погубљења је из Москве у специјалном возу, који се састојао од једног вагона допутовао човек „браде црне као катран”. Који центар је представљао овај човек који је дошао да конзервира и прими почињено, и да није он оставио натпис на зидовима просторија у којима се одвијало убиство?

Први од натписа гласи: „Балтазара су те ноћи убиле његове слуге” (речи из Хајнеове поеме).

На извесној удаљености од њега на оба зида истим таквим мастилом и истим таквим дебелим линијама написани су неки знаци.kaballist

После дешифровања види се тајно значење натписа гласи: „Овде је по наредби тамних сила цар био принет на жртву ради уништења државе. О овоме се обавештавају сви народи.”

Р. Вилтон „Последњи дани Романова”

Ритуално убиство Цара Помазаника Божијег и његове породице обавиле су оне закулисне силе које су још у древна времена свесно изабрале свој пут: „Крв Његова на нас и на децу нашу” (Мт. 27, 25)

То су они за које је Господ рекао: „Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините; он бјеше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи!” (Јн. 8, 44).

Октобарски преврат је уништио Самодржавље и нанео огромне губитке Православљу – основама државних и моралних принципа Русије. После демонизма октобарског преврата безбожност је постала осовина нове светске религије (тачније, антирелигије), која није умрла ни дан-данас. Она се зове комунизам. Лењин је у овој трагедији испунио улогу антихриста ХХ века.

Русија је прошавши кроз године сатанистичког богоборства прешла пут до своје Голготе. У пећи страдања она је стекла збор новомученика и исповедника, који стоје пред Господом и непрестано се моле за њу.

carskidani

Свети Царски Мученици и

сви Новомученици земље Руске,

молите Бога за нас!

 

- КРАЈ -


НАПОМЕНЕ:

1. У књизи "Голгота царске породице" (Евро Ђунти, Београд, 2014.), Петар Муљтатули аргументовано износи тврдњу да св. Царска породица није убијена из револвера већ да је убијена хладним оружијем, ритуално, као и да је њихова крв скупљана да би највероватније касније кориштена у ритуалне сврхе, као и да су главе св. Цара Николаја и Царице Александре после убиства допремљене као докази у Москву. Соба је накнадно изрешетана мецима да би се замео траг правом начину убиства. 

_________________________________________________________________________

 

Извори:

У изради овог рада су коришћени следећи извори:

К. Маркс и Ф. Енгелс.

Дела. М.-Л. 1927–1931. г.

К. Маркс и Ф. Енгелс.

Из раних дела. М. 1956.

Архив К. Маркса и Ф. Енгелса.

Под ред. Д. Рјазанова. Књ. 3. М.-Л. 1927.

Авторханов. Порекло партократије. Минхен. 1972.

Д. Дудко. О нашем уздању. Париз, 1975.

О. Корњу. К. Маркс и Ф. Енгелс. Живот и рад. М. Т. 1. 1959.

А. Солжењицин. Архипелаг ГУЛАГ. III-IV. Париз. 1974.

А. Арутјунов. Досије Лењина без ретуширања. М.: „Веће”; 1999.

Д. Волкогонов. Лењин. М.: „Новости”, 1999.

Р. Виљтон. Последњи дани Романових. М.: „Памјат”, 1998.

Бутовски полигон 1937–1938. г. Књига сећања на жртве политичких репресија.

Књ. 2. – М.: Изд. ООО „Панорама”, 1998.

К. Зајцев. Време светитеља Тихона. М.: „Московска правда” 1996.

С. Куртуа и др. Црна књига комунизма. М.: „Изд. „Три века историје”, 1999.

E. Marx. Der Mohr und der Genreal. Berlin. 1964.

M. Bakunine. Oueuvres. Paris. 1985, vol. I.

R. Bauer. Genie und Reichtum, Wien. 1971.

Betram Wolf.

Three Who made the Revolution. N. Y. 1948.

C. Boyer. Philosophy of Communism. N. Y. 1952.

G. Katkov. The Trial of Bukharin. N. Z. 1969.

A. Kunzli. Karl. Mane eine Psychographie. Zurich. 1966.

Mao Tzetung, von M. Zach. Munehen.

Moses Hess. Ausgewahlte Werke. Koln. 1962.

D. McLellan. Marx before Marxism. 1970.

F.-J. Raddatz. Karl Marx. Hamburg. 1975.

S. M. Riis. Karl Marx. Mater of Fraud. N. Y. 1962.

Rhein-Neckar Zeitung. 2 Februar. 1968.

Robert Pazne. Marx. London. 1968.

Roberts and Schulman. The meaning of Communism

Silver Burdett and C. Pull. House. 1963.

 

Извор: Љубав је јача од смрти – Свети цар Николај II, света царица Александра, света књегиња Јелисавета и мученици дома Романових, житија, поуке, страдања и чуда. Образ Светачки/Очев Дом,Београд, 2008.

Овде се објављује са дозволом издавача, на чему му се братски захваљујемо.

Приређивање и подвлачење наше - Православна породица.

 

 krstovdan

Тропарь, глас 1.:
Спаси, Господи, люди Твоя и благослови достояние Твое, победы благоверным Царем нашем на сопротивныя даруя и Твое сохраняя Крестом Твоим жительство.
Спаси Господи људи Твоја и благослови достојаније Твоје, побједи благоверним Царем нашем на сопротивнија даруја, и Твоје сохрањаја Крестом Твојим житељство.
Спаси Господе, људе Своје и благослови наслеђе Своје, победу благоверним Царевима нашим дарујући над непријатељима и Крстом Својим чувајући народ Свој.
(Тропар Часном Крсту, какав је био до безбожничке измене када је помен Цара и царске породице избачен из свих богослужбених књига. По речима св. Јована Шангајског, овај тропар увек треба овако читати).