Тајна Комунизма - Смерть грешников люта (5)

Објављено 09 октобар 2017

lenjin lud

„СМРТ ЈЕ ГРЕШНИКА ЉУТА” (Пс. 33)

У молитвама које православни хришћани узносе Богу постоји обраћање и молба за даровање краја живота без бола, непостидног, мирног, и за добар одговор на Страшном суду Христовом. Богоборац и издајник Домовине, Лењин, одлазио је из живота у страшним мукама и патњама. У полупоремећеном стању и лишен моћи говора, он је дуго и болно живео у агонији док није наступио крај. У званичним издањима се кратко саопштавало да је „Лењин умро од излива крви у мозак.” Крила се права дијагноза болести...

Данас су после проучавања докумената и архивских материјала откривени неки детаљи Лењинове болести и смрти. Тако се открило да је један од најстаријих и најискуснијих неуропатолога, професор Штрумпел, после прегледа Лењина категорички изјавио: „Болесник има сифилитичну упалу унутрашње опне артерије.” С научном поузданошћу је познато да је Лењин у младости заиста боловао од венеричне болести.

По закључку доктора В. М. Зјорнова, Лењинов мозак је представљао карактеристично ткиво које се преобразило под утицајем сифилитичног процеса. Истог мишљења је био и познати научник, академик И. П. Павлов. Он је тврдио да је Лењин боловао од сифилиса и да је то било забрањено говорити, под претњом смрћу. Неће изазвати сумњу да су материјали анализа крви били изузети из архива и уништени како би се сакрила истинита дијагноза.

Из записа Стаљина упућеног члановима Политбироа сазнајемо да је Лењин хтео да живот заврши самоубиством.

lenjin lud

Лењин у поодмаклој фази сифилистичког лудила, пред смрт.

Секретар Стаљина Б. Бажанов у својим успоменама даје објективне информације које су потицале од лекара. У својој познатој књизи он пише: „Лекари су били у праву: побољшање Лењиновог здравља је било краткотрајно. Сифилис који није лечен у своје време био је у последњем стадијуму.”

Доктор В. Флеров закључује: „...У медицинској литератури је описано мноштво случајева кад су прва и друга фаза сифилиса протицале неприметно и тек је појава треће фазе доводила до успостављања дијагнозе. Вероватно је тако могло бити с Лењином: успорен наследни или стечени сифилис се одвијао неприметно... Совјетски органи су фалсификовали дијагнозу и резултате обдукције.”

Лењин свој живот није могао да замисли без власти, али је због здравственог стања сад могао да игра само улогу идола за поклоњење. 10. марта 1923. године Лењин је након напада који је трајао два сата изгубио сваку могућност да комуницира и размишља, био је лишен моћи говора, у потпуности му је била парализована десна рука, ни леву није могао да контролише, вид му је ослабио.

Међутим, 26. априла Пленум ЦК РКП (б) га бира за члана Политбироа. „Вођа светског пролетеријата” се не противи. А даље се дешава нешто што више личи на комичну представу. 6. јула одлуком ВЦИК-а Савеза СССР он је изабран за председника совјетске владе.

lenjin lud1

Страшне су фотографије из последњих месеци живота – призор човекове дуге агоније. Након шлога 10. марта одлучено је да се Лењин лечи међународним снагама, позвани су најбољи стручњаци-медицинари из различитих земаља и из Русије. Међутим, Божија казна се није могла спречити.

После шлога 10. марта 1923. године у „Дневнику дежурног лекара” појављују се записи:

11. март. „...Доктор Кожевников је ушао код Владимира Иљича... Он покушава нешто да каже, али се чују тихи, неразговетни звуци...”

12. март. „...Владимир Иљич тешко схвата шта га моле да учини...”

Као значајно побољшање стања Кожевников је констатовао да је Лењин „почео да учи да говори...” По подацима медицинских записа после 10. марта лексикон Лењина е био крајње ограничен: „ево”, „знај”, „иди”, „идите”, „о-ла-ла”. По правилу, употреба појединих речи је била случајна и премда су се понекад понављале више пута, нису имале никакав смисаони садржај. Крупска је користила исечена слова, елементарне дидактичке вежбе, најједноставније методе за учење говора.

Међутим, у Лењиновом сећању се уопште није сачувао вербални материјал и он без помоћи жене сам није могао да понови ниједну реч од онога што је изговарао после Надежде Константиновне.

Уметник Ј. Ањенков, који је насликао Лењинов портрет још 1921. године, и којем је Лењин позирао, писао је: „У децембру 1923. године Л. Б. Камењев ме је одвезао у Горки да направим портрет, тачније, цртеж болесног Лењина. Дочекала нас је Крупска. Она је рекла да се на портрет не сме ни помислити. Заиста, у полулежећем положају у лежаљци, ушушкан у јорган, човек који је гледао поред нас с беспомоћним, искривљеним осмехом малог детета, сенилан, могао је да служи само као модел за илустрацију његове страшне болести, али не за портрет.”

Крупска је покушала да из основа обнови способност не само говорења, већ и писања. Прве речи написане Лењиновом руком, коју је држала његова жена биле су „мама” и „тата”.

Како ће показати каснија обдукција Лењинов мозак је био оштећен болешћу у толикој мери да су се многи стручњаци чудили како је могао чак и елементарно да функционише. Народни комесар здравља Семашко је тврдио да је склероза крвних судова била толико јака да су приликом обдукције по њима куцали металном пинцетом као по камену.

lenjin lud2

Уметник Ј. Ањенков, којем је поверен избор фотографија и цртежа за књиге које су се посвећивале Лењину на Институту „В. И. Лењин” угледао је стаклену теглу, у „њој се налази Лењинов мозак у алкохолу... једна половина је била здрава и имала је потпуну тежину, с јасним вијугама; друга као да је обешена на врпци – наборана, скупљена, изгужвана и димензија не већих од ораха.”

У другој глави Откривења Јована Богослова читамо: „И Анђелу Пергамске цркве напиши: ...живиш тамо где је престо сатане...”. У сваком берлинском бедекеру се помиње да се од 1914. године у једном од берлинских музеја налазио Пергамски олтар. Пронашли су га немачки археолози и он је био премештен у центар нацистичке Немачке. Али, на томе се историја сатаниног престола не завршава. Шведске новине „Свенска Дагбладет” су 27. јануара 1948. године објавиле следеће: „Совјетска војска је освојила Берлин и олтар је пренет у Москву.” Чудно је што дуго времена Пергамски олтар није био изложен ни у једном од совјетских музеја. Зашто је било потребно преселити га у Москву?

lenjin mauzolej

Лењинов маузолеј на Красном тргу.

Архитекта Шчусев, који је 1924. године саградио Лењинов маузолеј, за основу пројекта овог надгробног споменика узео је Пергамски олтар. Споља је маузолеј саграђен по принципу изградње старовавилонских идолишта (зигурата), од којих је најпознатији Вавилонска кула, која се помиње у Библији. У књизи пророка Данила, која је написана VII веку пре Христа, каже се: „Вавилоњани су имали идола по имену Вил.” Вишезначна подударност с иницијалима Лењина који је лежао на престолу сатане, зар не (Владимир Иљич Лењин)?

И данас се ВИЛ-ова мумија налази тамо, у пентаграму. Црквена археологија сведочи: „Древни Јевреји су одбацивши Мојсија и веру у истинитог Бога од злата нису одлили само теле, већ и звезду Ремфана” – петокраку звезду, која служи као стални атрибут сатанистичког култа. Сатанисти је називају печатом Луцифера.

Хиљаде совјетских грађана су сваког дана чекале у реду како би посетиле ово идолиште сатане у којем лежи Лењинова мумија. Руководиоци држава су одавали почаст Лењину, који се налази у зидинама монумента који је подигнут сатани у част. Нема дана да ово место не буде украшено цвећем, док су хришћански храмови на истом овом Црвеном тргу у Москви у току дугих деценија били претворени у беживотне музеје.

Lenin mumija

Лењинова мумија у његовом маузолеју на Красном тргу.

Док Кремљ осењују звезде Луцифера, док се на Црвеном тргу унутар тачне копије Пергамског олтара сатане налази мумија најдоследнијег марксисте знамо да утицај тамних сила комунизма траје.

 

- Наставиће се -

 

Извор: Љубав је јача од смрти – Свети цар Николај II, света царица Александра, света књегиња Јелисавета и мученици дома Романових, житија, поуке, страдања и чуда. Образ Светачки/Очев Дом,Београд, 2008.

Овде се објављује са дозволом издавача, на чему му се братски захваљујемо.

Приређивање и подвлачење наше - Православна породица.

 krstovdan

Тропарь, глас 1.:
Спаси, Господи, люди Твоя и благослови достояние Твое, победы благоверным Царем нашем на сопротивныя даруя и Твое сохраняя Крестом Твоим жительство.
Спаси Господи људи Твоја и благослови достојаније Твоје, побједи благоверним Царем нашем на сопротивнија даруја, и Твоје сохрањаја Крестом Твојим житељство.
Спаси Господе, људе Своје и благослови наслеђе Своје, победу благоверним Царевима нашим дарујући над непријатељима и Крстом Својим чувајући народ Свој.
(Тропар Часном Крсту, какав је био до безбожничке измене када је помен Цара и царске породице избачен из свих богослужбених књига. По речима св. Јована Шангајског, овај тропар увек треба овако читати).