Тајна Комунизма - Лењин: борба против Бога (4)

Објављено 27 септембар 2017

marks engels lenjincbm

Лењиново богоборство

Волођа Уљанов је крштен 16. (29) априла 1870. године. Његов отац, Илија Николајевич, био је верујући човек. Како је могло да се деси да син верујућег човека одједном крене антирелигиозним путем? Г. М. Кшижановски је тврдио да му је Лењин наводно говорио да је „већ у петом разреду гимназије одједном завршио са свим питањима религије: скинуо је крстић и бацио га је у ђубре...” Да се у њему нису пробудили гени прадеде?

Било како било, В. Уљанов постаје одступник од вере и заувек јаросни непријатељ Православне Цркве. Још 1905. године у чланку „Социјализам и религија” Лењин захтева „борбу против религиозне магле”. Под паролом „Религија је опијум за народ” он је са себи својственим фанатизмом у бољшевицима васпитавао осећање мржње према религији, посебно према хришћанству. Његова делатност је усмерена против Руске Православне Цркве и милионских маса верника. Са свом отвореношћу његова позиција је изражена следећим речима: „Свака религиозна идеја о сваком богићу, свака кокетарија с богићем јесте неизрецива гадост... најопаснија гадост, најгнуснија зараза.”

„Струја ће сељаку заменити Бога. Нека се сељак моли струји; више ће осећати силу централне власти уместо неба.”

Тако је Лењин говорио у разговору с Миљутином, Красином и неким бољшевицима разматрајући проблем електрификације.

Губитак способности разликовања добра и зла довео је бољшевике до потпуне сведозвољености и безакоња у димензијама државе. Богоборство је било подигнуто у ранг државне политике. Објавивши паролу „Сравнићемо са земљом цркве и тамнице”, Лењин приступа терору против Цркве.

Једна од првих Лењинових одлука после октобарског преврата односила се управо на Цркву. Овим се истицало да он Руску Православну Цркву сматра својим главним непријатељем. Већ 26. октобра 1917. године држава је одузела манастирску и црквену земљу. Лењин издаје наредбу да „да се изврши беспоштедан масовни терор против попова.” На његову иницијативу забрањен је рад Помесног Сабора.

Бездушни акт антирелигиозног вандализма представљало је пуцање по Кремљу – светињи православног народа, у новембру 1917. године. С војне тачке гледишта за пуцањем није постојала никаква потреба, пошто су јункери, који су се налазили у Кремљу ноћу напустили његову територију.

У земљи се организују суђења свештенству, оно се подвргава непрекидним прогонима и терору. У борби с религијом Лењин није био усамљен. У овој мрској акцији активно су учествовали његови најближи саборци: Свердлов (Розенфелд), Стаљин (Џугашвили), Троцки (Бронштејн), Зиновјев (Апфелбаум), Камењев (Розенфелд), Ђержински (Руфинов), Володарски (Коген), Јарославски (Губељман) и многи други.

13. (26) октобра 1918. године Патријарх Московски и целе Русије Тихон упутио је СНК посланицу, у којој је дефинисао позиције Православне Цркве. У посланици се, између осталог, истиче: „...Целу годину држите у својим рукама државну власт... Али крв наше браће, чије су реке проливене, која су немилосрдно убијена по вашем позиву, вапи ка небу и приморава нас да вам кажемо горку реч истине... Наша Домовина је окупирана, умањена, раскомадана, и да бисте платили данак за њу ви у Немачку тајно одвозите злато које нисте ви стекли. ...Одбивши да браните Домовину од спољашњих непријатеља, ви ипак, непрекидно сакупљате војску. Против кога је водите? Цео народ сте поделили на непријатељске таборе и бацили сте га у невиђено сурово братоубиство. Христову љубав сте отворено заменили мржњом, и уместо мира, вештачки сте распалили класно непријатељство.

...Није Русији био потребан срамни мир који сте закључили са спољашњим непријатељем, већ вама, који сте намислили да коначно уништите унутрашњи мир. ...Убијате епископе, свештенике, монахе и монахиње, које ни за шта нису криви. ...Али вам је мало што сте упрљали руке руског народа његовом братском крвљу... По вашем науку су опљачкани су или су одузети земља, имања, заводи, фабрике, куће, стока, пљачкају се новац, ствари, намештај, одећа. ...Саблазнивши непросвећен и неук народ могућношћу да се лако и некажњено обогати, помрачили сте његову савест, угушили сте у њему свест о греху. ...Где је слобода говора и штампе, где је слобода црквене проповеди?

...Посебно болно и сурово је кршење слободе у питањима вере. ...Крадете црквено имање, које су стицале генерације верника и нисте презали од тога да нарушите њихово завештање. Затворили сте низ манастира и домаћих цркава без икаквог повода и разлога за то. Заградили сте приступ Московском Кремљу – овом свештеном уделу свег верујућег народа.

...Да, живимо у ужасно време ваше владавине, и оно се дуго неће избрисати из народне душе, помрачивши у њој лик Божји и урезавши у њој лик звери...

Данас вама, који власт користите за прогањање ближњих, истребљивање невиних, упућујемо Нашу реч поуке... немојте се окретати ка рушењу, већ ка успостављању поретка и законитости, дајте народу одмор од међусобица, који жели и који је заслужио. Иначе ће се затражити од вас одговор за сваку крв праведну коју проливате (в. Лк. 11, 51) и од мача ћете погинути ви сами, који сте мач узели (в. Мт. 26, 52).”

Бољшевици су стремили обезглављивању Православне Цркве. Патријарх Тихон је проглашен за народног непријатеља.

Lenin citati4

"Треба што је брже могуће завршити са поповима и религијом. Попове треба хапсити као контрареволуционаре и саботажере, треба их стрељати немилосрдно и свуда. И што је више могуће. Цркве треба затварати. Храмове запечатити и претварати у складишта". Лењин. 

Стотине и хиљаде храмова и споменика који су подигнути у градовима Русије до 1917. године, биле су срушене по личном наређењу Лењина.

У бившем партијском архиву ЦК КПСС постоји специјална одлука, коју је СНК донео 4. (17) јануара. Радило се о реквизицији просторија Александро-Невске Лавре. На истој седници је донета одлука о реквизицији имовине цркава Московског Кремља. Лењин прелази у „бескомпромисни напад против реакционарне поповштине”. 20. јануара (2. фебруара) 1918. године потписао је „Декрет СНК о одвајању цркве од државе и школе од цркве”. У њему се истицало: „Никаква црквена и религиозна друштва немају права да поседују својину. Она немају право правног лица.” Осим тога, у декрету је било речено: „Сва имовина црквених и религиозних друштава у Русији проглашава се народном имовином”, другим речима, конфискује се. Ова одлука је представљала директиву локалним органима да одмах приступе пљачкању. Револуционарни фанатици су рушили цркве и храмове, сурово су прогањали клир. Бољшевичко пљачкање је достизало нечувене размере. Истовремено с пљачкањем одвијао се процес варварског рушења цркава и храмова. Спаљиване су иконе и црквени предмети.

Године 1917. у Русији је било око 78 хиљада храмова и цркава. У Москви је било 568 храмова и 42 капеле. Од тога је у годинама совјетске власти огромна већина храмова, цркава и манастира била срушена, затворена и оскрнављена.

Бољшевици су минирали, а затим сравнили са земљом величанствени и непоновљиви споменик руске културе и неимарства Храм Христа Спаситеља, који је саграђен од народних средстава као знак победе Русије над Наполеоновом армијом. Касније су били срушени Храм Казанске иконе Мајке Божије на Красном тргу, који је подигнут 1636. године у част победе народне војске Мињина и Пожарског над пољским окупаторима и капела Иверске иконе Мајке Божије... Бољшевици многе цркве почели да претварају у клубове. Претварали су их у радионице, складишта, чак и у штале, свињце и гараже.

Касније је „Лењиново дело” наставио Хрушчов. Уз његово активно учешће у периоду 1960–1964. године у земљи је затворено 20.000 храмова и 69 манастира, у којима је било 30.000 духовних лица. У годинама Брежњевљеве владавине, затворено је још 8.000 храмова и 18 манастира у којима је било око 10.000 духовних лица.

Бољшевици су дошли до таквог врхунца светогрђа да су у цркви Рођења Богородице у Москви, у којој су сахрањени јунаци Куликовске битке монаси Пересвет и Осљаба, направили компресорску станицу фабрике „Динамо”.

30. маја 1919. године Лењин пише запис Организационом бироу ЦК о потреби да се из партије искључе верујући комунисти. Он захтева да се из продаје изузму „књиге духовне садржине и да се дају Главбуму за папир”. Бољшевичка влада је забранила да се звони у звона.

Почетком 20-их година у партијским документима појавила се још чудовишнија антирелигиозна парола: „Поповска глава је за нас пањ на којем партија теше своје комунистичке кочеве.”

otimanje1920

Од почетка 1922. године почела је нова етапа пљачкања цркава и храмова. Велику активност у овом мрском и неморалном делу показао је Лењинов саборац Л. Троцки. Под маском помоћи гладним људима он постаје иницијатор издавања одлуке о заплени црквених драгоцености. „Инструкцију за ликвидацију црквене имовине” сачинила је његова жена Н. Седова, која је била на челу Одељења за музеје, заштиту споменика и Главнауку при Народном комитету за просвету.

„У тајном фонду” Лењина у бившем архиву Института марксизма-лењинизма при ЦК КПСС налазила су 3.724 необјављена документа. Међу њима има ужасавајућих материјала. Ево реферата народног комесара за спољашњу трговину Л. Б. Красина од 10. марта 1922. године, упућеног Лењину. У њему бољшевички народни комесар образлаже потребу за тим да се у иностранству оснује синдикат за продају драгоцености, заплењених из цркава и храмова. Упознавши се с рефератом Лењин пише резолуцију: „...друже Троцки! Прочитајте и молим вас, вратите ми. Да ли да директиве о овом спроведемо у п. бироу? (надам се да сте заказали податке о броју „очишћених” цркава?). Поздрав! Лењин.” Из одговора Троцког: „...Заплена драгоцености ће бити обављена, отприлике до партијског конгреса. Ако у Москви добро прође, у провинцији ће се питање решити само по себи. Истовремено се обављају припремни радови у Петрограду... Главни посао се до сада одвијао на заплени из затворених манастира, музеја, ризница и др. У овом смислу је плен изузетно велик, а посао ни из далека још није завршен.

12. III 1922. Ваш Троцки.”

О изузетно суровом и одвратном терору, који је Лењин организовао против клира и Руске Православне Цркве говоре доле наведени одломци из документа, који је Лењин написао 19. марта 1922. године:

„За друга Молотова, за чланове Политбироа.

Строго поверљиво.

Молба да се ни у ком случају не копира... Лењин.

Управо сад, и само сад, кад у крајевима у којима влада глад има људождерства и кад се на путевима ваљају стотине, ако не хиљаде лешева, ми можемо (а зато и морамо) да извршимо заплену црквених драгоцености с најјароснијом и нејнемилосрднијом енергијом, не презајући од гушења било каквог отпора. ...Сад по сваку цену треба да извршимо заплену црквених драгоцености на најодлучнији и најбржи начин, чиме можемо да обезбедимо себи фонд од неколико стотина милиона златних рубаља... А ово се успешно може учинити само сад. Сва размишљања указују на то да касније то нећемо моћи да учинимо, јер нам ниједан други моменат осим безнадежне глади, неће дати такво расположење широких сељачких маса, које би нам обезбедило саосећање ових маса, или, би нам у крајњој мери, обезбедило неутралисање ових маса.

...Што већи број представника реакционарне буржоазије и реакционарног поповства успемо да стрељамо овим поводом, тим боље. Управо сад ову публику треба тако научити памети тако да неколико деценија не сме ни да помисле на било какав отпор...

Лењин.”

otimanje19203

Дакле, глад коју су бољшевици вештачки изазвали искориштена је као одговарајућа позадина за бандитско пљачкање храмова и светиња Православне Цркве с каснијим слањем опљачканог у иностранство. Ово одвратно писмо сведочи о заиста сатанској мржњи Лењина према Богу, према Његовој Цркви.

На основу Лењинових налога одузете су црквене драгоцености у Страсном манастиру и у Храму Христа Спаситеља у Москви. Пљачкању је подвргнута и Александро-Невска Лавра. Пљачкаши су по плен кренули и у Новодевичји манастир. Ево шта је „Петроградска правда” од 5. маја 1922. године цинично објавила о овом походу: „...одузето је укупно 30 пудова. Главну вредност представљају две ризе, украшене брилијантима. Испоставило се да само на једној икони има 151 брилијант, од тога великих – 31... осим тога, на ризи су биле бисерне нити и много ситних брилијаната. На другој икони је било 73 брилијанта... 17 рубина, 28 смарагда, 22 бисера. Велику вредност... представљају венчићи икона, скоро потпуно посути камењем... Дакле, одузете вредности Новодевичјег манастира укупно вреде око сто милијарди.”

Био је извршен поход на Исакијевски сабор. О његовом резултату исте новине су 22. маја саопштиле: „18. маја извршена је заплена драгоцености из Исакијевског сабора. Заплењене драгоцености су одвезене уз помоћ 2 теретна возила...”

У Красногорском Државном архиву филмских и фотографских докумената сачували су се филмови на којима су забележене пљачкашке акције бољшевика. Ниједан храм и ниједан манастир у Русији нису избегли ову судбину.

Операција заплене црквених драгоцености је до маја 1922. године у руке совјетске владе улила астрономску суму. Она је била стоструко већа од годишњег буџета земље. И, без обзира на то, становништво Поволжја је умирало у тешким мукама. Од 32 милиона становника који су пострадали од суше, у регионима Поволжја је гладовало преко 20 милиона људи.

Драгоцености опљачкане из цркава и храмова бољшевичка влада је слала у иностранство наводно ради куповине пшенице за становништво које је гладовало. У ствари, у земљи је било пшенице, али се и она слала у иностранство.

Ипак, пљачкање цркава и храмова није било довољно подивљалим богоборцима.

Почетком јануара 1919. године, у јеку грађанског рата Лењин издаје налог да се изврши акција без преседана. Први пут у историји Православне Русије врши се чудовишно светогрђе – у манастирима и храмовима се јавно одузимају мошти светаца. Овакво изругивање над осећањима верника историја још није познавала.

28. јануара 1919. године у 16.00 часова извршено је отварање раке преподобног Тихона у Богородицком манастиру у граду Задонску у Вороњешког губернији. 8. фебруара у 16.15 у Митрофановском манастиру у Вороњежу било је извршено отварање раке светог Митрофана.

Лењин се дрзнуо да отвори мошти преподобног Сергија Радоњешког (1321–1391), оснивача и игумана Тројице-Сергијеве Лавре, који је благословио кнеза Димитрија Донског пред битку на Куликовом пољу 1380. године.

Отварање древног ћивота с моштима светог оца Сергија бољшевици су извршили 11. априла 1919. године. Лењин је захтевао да му се дају фотографије, снимљене за време отварања. Бонч-Брујевич је писао: „Лично сам му показивао фотографије с филмске траке... и оне су га веома задовољиле.”

Од 1. фебруара 1919. године до 28. септембра 1920. године извршена су 63 отварања. Светогрдна дела бољшевика нису престајала ни каснијих година.

12. маја 1922. године у Свето-Тројицком храму Александро-Невске Лавре у Петрограду отворен је кивот легендарног светог благоверног кнеза Александра Невског.

Обрачунавање са клиром

Лењин је журио са суђењима највишем клиру. На његову иницијативу у мају 1922. године Политбиро доноси одлуку:

„Дати директиву Московском трибуналу:

1. Одмах тужити Тихона.

2. Применити највишу казну на попове.”

Да би се извршила одлука у Москви је заседао суд који је 8. маја осудио 11 свештенослужитеља и мирјана на смртну казну. Свештеници Х. Надјождин, В. Соколов, М. Телегин, Тихомиров и А. Заозјорски допунили су списак мноштва хиљада невино убијених.

По налогу Лењина 4. маја 1922. године Патријарх Тихон се позива на судску одговорност. С њим је „рађено” као и с осталим клиром. Бесконачна испитивања, претње, притисци, празна обећања...

tihon

Очевидац је забележио моменат изласка Патријарха из затвора: „Маса од више хиљада народа је дуго пре тога преплавила цео трг око тамнице. У даљини су стајале кочије. Велики одред чекиста је направио коридор од капије до тамнице, отворила се капија и појавио се Патријарх. Дугачка седа коса у праменовима, замршена брада, дубоко упале очи на измршавелом лицу, стари војнички шињел обучен на голо тело. Патријарх је био бос. Потресена маса од више хиљада људи се као један човек спустила на колена и пала је ничице. Патријарх је лагано ишао према кочијама, благосиљајући масе обема рукама и сузе су се котрљале низ његово измучено лице. И таква је била сила момента, да су се чак и главе стражара на тренутак са свештеним страхом повиле пред страдалником.”

Изнемогао од заточеништва у затвору Патријарх Тихон се упокојио 26. марта 1925. године. По речима очевица: „...На сахрану Његове Светости Патријарха Московског и целе Русије Тихона дошло је више народа него на сахрану вође светског пролетеријата Лењина. Дању и ноћу, непрекидно, народ је долазио да се опрости од Патријарха. У току првог дана је, како се прича, било продато 60.000 свећа... Ланац људи који су дошли да се опросте протегао се на читаву врсту...”

1917–1922. године жртве бољшевичког терора постали су многи виђени јерарси Православне Цркве.

15. јуна 1918. године као један од првих мученичку смрт је примио епископ Тобољски и Сибирски Гермоген. Бољшевички зликовци су га утопили гурнувши га у воду с пароброда.

У ноћи између 25. и 26. јануара 1920. године у Кијево-Печерској Лаври бољшевици су зверски убили Кијевског митрополита Владимира. По исказима сведока: „23. јануара увече бољшевици су освојили Лавру... Убице су повеле митрополита у његову спаваћу собу... Тамо су Владику мучили, гушили.

...На место стрељања Владику су од капије Лавре превезли аутомобилом. ...Митрополит је упитао: „Да ли овде желите да ме стрељате?” Један од џелата је одговорио: „Шта, нећемо ваљда да се женирамо с тобом?” Тада их је митрополит замолио за дозволу да се помоли Богу, на шта је уследио одговор: „Само брже.” Подигавши руке према небу Владика се наглас молио: „Господе, опрости моја сагрешења, хотимична и нехотична, и прими дух мој с миром.” Затим је крстолико обема рукама благословио своје убице и рекао: „Нека вам је Богом просто.” Тад су се зачули пуцњи, и светитељ је пао, крварећи. Убице су почеле да пробадају Владику бајонетима. Владикино лице је било испробадано на различитим местима и с прострелним ранама. На грудима је зјапила страшна крвава рупа од дум-дум метка. Неколико ребара је избијено. Бокови су прободени бајонетима и с прострелним ранама. Потиљак је такође избоден бајонетским ударцима. ...Кад је о. Антим подизао тело митрополита притрчало му је десетак војника и радника и почело да се смеје и да се руга стрељаном Владики и нису дозвољавали о. Антиму да однесе његово тело: „Још ћете га сахранити – бацићете га у јаму.” Кад су понели Владикино тело побожне жене које су туда пролазиле су плакале, молиле се и говориле: „Страдалник, мученик, нека му Бог подари Царство Небеско.”

После тога је читаву земљу запљуснуо талас крвавих сукоба, хапшења и стрељања. До средине 1922. године у вези са запленом црквених драгоцености одржан је 231 судски процес. На оптуженичкој клупи се нашло 732 људи, од којих су многи осуђени на стрељање.

12. августа у Петрограду је стрељан Петроградски митрополит Венијамин. У завршном говору коју му је било омогућено да каже на суду он је рекао: „О себи? Шта још могу да вам кажем о себи? Можда само једно... Не знам шта какву ћете ми пресуду донети – живот или смрт, али ма шта у њој да објавите – с подједнаким свештеним страхом ћу подићи очи ка небу, прекрстићу се и рећи: слава Теби, Господе Боже, за све...” Суђење митрополиту Венијамину представљало је морални пораз бољшевика. Поред митрополита истицале су се још три фигуре „осуђеника на смрт”: архимандрита Сергија (Шејина), проф. Новицког – председника управе Друштва уједињених петроградских парохија и адвоката Јована Ковшарова.

novomucenici i ispovednici

Најстарији архијереј Серафим (Чичагов), митрополит Санкт-Петербуршки је почевши од 1921. године стално био подвргаван хапшењу и прогонствима. 30. новембра 1937. године, он је, болестан и стар архијереј, ухапшен. Због водене болести није могао сам да иде, и чекисти су били принуђени да позову кола хитне помоћи како би га на носилима допремили у Таганску тамницу. Без обзира на физичку немоћ, владика је и у тамници сачувао чврстину духа и храброст: на ислеђивању није наводио никаква имена и није признавао кривицу. 11. децембра 1937. године у осамдесет првој години удостојен је мученичког венца. Само Бог зна на који начин је старац довезен у Бутово и како је убијен. 23. фебруара 1997. године владика Серафим је на Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве прибројан збору светих.

Свештеномученик Тадеј, архиепископ Тверски, после дугих мучења и изругивања угушен је у септичкој јами.

Десетог децембра 1937. године мученички венац је примио настојатељ Свето-Тројицке Сергијеве Лавре, седамдесетдеветогодишњи архимандрит Кронид (Љубимов). На испитивањима се измучени, скоро слепи архимандрит Кронид држао неустрашиво. На предлог иследника да „да истините исказе о својој контрареволуционарној делатности” архимандрит Кронид је одговарао: „Ја сам и сад по својим убеђењима монархиста, у истом таквом духу сам васпитавао монахе, који су морали да буду следбеници Истинске Православне Цркве.” На три захтева иследника да наведе имена „истомишљеника” старац је одбијао да одговори. Последњи настојатељ Лавре и десеторица људи, којима је суђено заједно с њим, осуђени су на најстрожу казну и стрељани у Бутову.

Кратко време пре свог последњег хапшења митрополит Серафим (Чичагов) је говорио: „Православна Црква сад доживљава време искушења... Данас многи страдају за веру, али се то злато чисти у духовном огњу искушења. После тога ће бити толико свештеномученика, који су пострадали за Христову веру, колико не памти сва историја хришћанства.”

novomucenici i ispovednici1

У Русији се као нигде у ХХ веку показао сукоб Добра и Зла. Седамдесет година, које су прошле од октобра 1917. године постале су време невиђених прогона за веру, који су превазишли чак и прогоне из првих векова хришћанства. Руска Православна Црква је испуњена збором мученика, она је у данима сурових искушења сачувала чистоту и чврстину вере. Окрутност која је показана према свештенослужитељима не може се описати. Они су подвргавани хапшењу, зверски мучени, дављени у рупама просеченим у леду и бунарима, бацани у ватру, тровани, живи сахрањивани, дављени у јавним нужницима, тестерисани тестерама с две дршке, разапињани на крсту, драли су им кожу с руку и ногу...

Православље је нарочито велике губитке у људима претрпело приликом заплене црквених драгоцености. У овом периоду је стрељано око 8.100 свештеника и монаха. Ухапшених, прогнаних и стрељаних било је најмање 20 хиљада.

До 1929. године остала су свега четири надлежна епископа на челу с митрополитом Сергијем.

Борба против Бога је представљала Лењинов животни циљ. Он ову борбу наставља до саме смрти. Тако је без обзира на тешки напад болести који је довео до делимичне парализе десне руке и десне ноге и до поремећаја у говору 13. октобра 1922. године иницирао одлуку ЦК „О стварању комисије за антирелигиозну пропаганду.”

Циљеви сличних одлука и казнених мера су савременицима били потпуно јасни. Један од њих – лорд Керзон је изјавио да су „ови прогони и погубљења део свесне кампање коју совјетска влада предузима с одређеним циљем уништења сваке религије у Русији и њеном заменом безбожношћу.”

 

- Наставиће се -

 

Извор: Љубав је јача од смрти – Свети цар Николај II, света царица Александра, света књегиња Јелисавета и мученици дома Романових, житија, поуке, страдања и чуда. Образ Светачки/Очев Дом,Београд, 2008.

Овде се објављује са дозволом издавача, на чему му се братски захваљујемо.

Приређивање и подвлачење наше - Православна породица.

 krstovdan

Тропарь, глас 1.:
Спаси, Господи, люди Твоя и благослови достояние Твое, победы благоверным Царем нашем на сопротивныя даруя и Твое сохраняя Крестом Твоим жительство.
Спаси Господи људи Твоја и благослови достојаније Твоје, побједи благоверним Царем нашем на сопротивнија даруја, и Твоје сохрањаја Крестом Твојим житељство.
Спаси Господе, људе Своје и благослови наслеђе Своје, победу благоверним Царевима нашим дарујући над непријатељима и Крстом Својим чувајући народ Свој.
(Тропар Часном Крсту, какав је био до безбожничке измене када је помен Цара и царске породице избачен из свих богослужбених књига. По речима св. Јована Шангајског, овај тропар увек треба овако читати).