О. Серафим Роуз: Самодржавље (Монархија) (3. део)

Објављено 13 јул 2017

serafimrouz3ЈЕРОМОНАХ СЕРАФИМ РОУЗ

ПРАВОСЛАВНИ КУРС ПРЕЖИВЉАВАЊА – САМОДРЖАВЉЕ

Поштовани читаоци, настављамо са предавањима блаж. Серафима Роуза под називом „Православни курс преживљавања“. То је низ предавања која је он држао у манастиру Платина 70-тих година двадесетог века. У овом предавању, он говори о браниоцима самодржавне-монархистичке идеје 19. и почетка 20. века...

 

 

 

 

С

ада, да бисмо добили целокупну слику значења револуције наших времена, размотрићемо неколико мислилаца из деветнаестог века које називају „реакционари“ - људи који су били против револуције. Јер, видевши који су аргументи изнети против револуције, и видевши како су на одређени број њих самих утицале дубље идеје које су биле заједничке револуционарима, стећи ћемо дубље разумевање о томе колико дубоко ова револуција иде.

Нови поредак у Европи 1815. након што је Наполеон збачен, је била реакција, Света алијанса, односно, владари Европе су били обновљени. Постојала је јасна реакција. Револуционарни покрети су били обесхрабривани и чак сузбијани. Русија је преузела водећу улогу у овоме – чак и цар Александар, који је био под изузетним масонским утицајем у својим раним годинама. Касније, након овог периода, након овог Конгреса у Бечу, почео је да схвата да је револуција била озбиљан посао и да је хришћанство нешто сасвим друго од онога каквим га је он замишљао. И то посебно под утицајем архимандрита Фотија, који га је убедио да масони намеравају да униште његово царство. Упозорио га је на све оне протестанте који су се инфилтрирали, као и на Библијско друштво.

Када је била побуна у Шпанији, 1820., понудио се да пошаље сто хиљада Козака да је угуше. Остале силе Европе су сматрале да је то било веома рискантно, да је боље да пусте Французе да се побрину за то. Тако су се Французи и побринули за то, и угушили побуну. Али од тад па надаље су руски цареви постали врло свесни своје одгворности да се боре против Револуције, посебно унутар Русије и, где год је то било могуће, ван Русије. Са једним изузетком, то јест, када је грчка побуна против Турака избила, Руси су је подржали.

Касније, 1827-28. год., када су Турци претили да поново освоје грчко царство, цар Николај, главни конзервативац, пружио је помоћ Грцима, иако га је Метерних, велики државник, упозорио да су и они такође масони и побуњеници као и сви остали. Он је рекао: „Било како било, они су православци; а ми помажемо православним краљевствима.“ xxxi И захваљујући великом дугу руским царевима, Грчка има краљевство данас као независну државу; нису под Турцима.

metternich

Метерних

Метерних

Водећи државник овог периода у западној Европи је био Метерних. Метерних, министар спољних послова Аустрије, био је представник конзервативног покрета, иако није био толико реакционаран колико се представљао. Постоји кратак опис његове основне филозофије овде у овим књигама о постреволуционарној епохи.

И он је био рођен 70-их, 1773., умро је 1859. Потомак „католичке аристократске породице у Рајнској покрајини, био је у младости сведок јакобинске неумерености“, тј. револуционарне неумерености, „у Стразбуру, што је потврдило његов презир према демократијама масе и његову веру у 'европско друштво засновано на латинској цивилизацији коју одликује хришћанска вера и која је украшена временом'. Одрастао је дубоко поштујући традицију... Стари режим у својим каснијим данима је произвео у њему свог најкомпетентнијег, ако не и најплеменитијег представника. Он је био фини цвет доба које је сада само сећање: дотеран и отмен аристократа, прибран, урбан и непоколебљив, покровитељ уметности, дипломата прве класе, љубитељ лепоте, реда и традиције, можда мало циничан, али увек учтив и шармантан... Приступио је аустријској дипломатској служби и стекао репутацију надвладавши Наполеона у критичним данима 1813, после повлачења из Москве. Након царског пада, владао је као „премијер Европе“ све док га нису збацили у Револуцији 1848.“ xxxii

„Знао је да је живео у доба промене; стари режим, који је деловао толико чврст и сигуран, свуда се распадао и нико није могао да предвиди шта ће заузети његово место. Пре него што је настала нова равнотежа, морао је да наступи период анархије и хаоса. Метернихов животни рад је био да спречи распад што је дуже могуће и одржи стабилност неко време по сваку цену. Био је потпуно жив у односу на непостојану одлику његових достигнућа, огорчено запажајући да је провео своје дане подупирући разједене институције, да је требало да се роди 1700. или 1900., јер се никада није уклопио у револуционарну Европу деветнаестог века.“

„Будућност“, знао је, „припада демократији и национализму“, и „све што је он сматрао светим – монархија, Црква, аристократија, традиција – је пропало, али је његова дужност била да издржи, да се повуче уколико је то потребно као последња линија одбране пре одустајања.“ xxxiii

То је, дакле, овај државник, који је такође написао своје мемоаре, веома конзервативан човек. Он је био против оних које је називао „дрским људима“, xxxiv против револуционара који су се непрестано уздизали својим егоистичним теоријама да обнове друштво. Био је збачен 1848. новим таласом, који је преплавио читаву Европу.

Још један од главних – заправо има три главна конзервативна филозофа тог периода, мислилаца: један у Енглеској, један у Француској, један у Шпанији. У Енглеској, конзервативац је Едмунд Берк, који је био међу првима који се побунио против Револуције још 1790., када је записао ове мисли о Револуцији у Француској, што је књига која је инспирисала многе од ових нових неоконзервативаца. Укратко, неки од његових погледа су представљени овде у једном од његових уџбеника.

У овој књизи, „Размишљања о Револуцији“, он каже: „Да ли се то у уништавању и пропадању вештина показује? Ваша руља“, односно револуционари, „може то урадити барем подједнако добро као и ваши зборови. Најплиће разумевање, најдивља рука је више него дорасла том задатку. Бес и јарост ће разрушити више у року од пола сата него што разборитост, договор и предострожност могу да саграде током хиљаду година... Да се одједном очува и реформише је скроз другачија ствар. Дух иновативности је генерално производ себичне нарави и ограничених погледа.

Људи неће гледати унапред на потомство, које се никада не осврће на своје претке... Уставном политиком која ради према моделу природе“, односно, ми Енглези, „ми преносимо нашу владу и наше привилегије, на исти начин на који уживамо и преносимо нашу својину и наше животе. Установа политике, добра, среће, поклони Промисла се предају нама, и од нас даље, на исти начин и истим редом. Наш политички систем је постављен у тачном поклапању и симетрији са светским поретком, у коме, прерасподелом огромне мудрости, уклапајући заједно велике мистериозне инкорпорације људске расе, у целини, у једном периоду, никада није стар, или средњевековни, или млад, него, у стању непроменљиве константности, пролази кроз разнолик ток непрестаног распада, пада, препорода и напретка. Стога, одржавајући метод природе у вођењу Државе, у ономе што побољшавамо, нисмо никад потпуно нови; у ономе што задржавамо, нисмо никад потпуно старомодни... Наклоност ка очувању и способност да се напредује, када се узму заједно, биће мој стандард једног државника.“ xxxv

Наравно, ово су врло разумне речи, изговорене против људи који причају о новитетима зарад новитета и показују да не знају како да их представе. А када их представе, заиста  узнемиравају читаво друштво. Али, наравно, он је био Енглез; оно што је његова идеја о конзерватизму, је очување чега год да имамо. А то што ми имамо је енглеска монархија са развијањем већ идеје демократије. У том периоду је још увек била прилично конзервативна; само су аристократе имале право да гласају, више класе. Парламент уопште није био био представник целог народа, постепено се развијао у том смеру.

И наравно, несумњиво је био англиканац, а то је већ отпадање чак и од католичанства. Католичанство отпада од православља. Можете развити нову религију из англицизма. То значи да, чак иако је он веома конзервативан, нема неког подупирућег принципа на који стварно може да се ослони. Само је питање времена док, као што можемо да видимо, ова врста конзерватизма буде могла да се развије у нешто што је врло демократско и већ утопијско. Тако, ова врста конзерватизма неће далеко отићи.

Corts

 Доносо Кортес

Доносо Кортес

Међутим, постоји други мислилац овог периода, само мало касније, рођен 1809., умро 1853., који је живео у Шпанији. Његово име је [Хуан] Доносо Кортес. Мислим да је био принц или гроф или слично. Није баш познат на Западу, иако је једна од његових књига преведена на енглески. Он је најфилозофскији од свих људи на Западу који су писали о Револуцији, против Револуције. Написао је своју велику књигу 1852., звану „Есеји о католицизму, либерализму и социјализму“. Он је маркиз, Маркиз од Валдегамаса. Најзназајнији је јер је јасно видео да ова револуција није некаква бесциљна ствар; има јасну сврху иза себе. Чак је и рекао да је револуција теолошка ствар. Да би је победио, мораш да имаш другачију теологију. xxxvi Он је нраочито био против великог анархисте овог периода, Прудона, о коме ћемо причати на следећем предавању. Прудон је, видећемо, прилично мудар, мудрији од многих других револуционара. Он [Кортес] цитира чак и Прудона, на самом почетку ове књиге. Он каже: „Како је велико питање теологије увек укључено у свако велико политичко питање“: „У свом признању револуционара господин Прудон је написао ове изванредне речи: 'Чудесно је како ми икако оклевамо у теологији при свим нашим политичким питањима!' Овде нема ничега што би изазвало изненађење сем изненађења господина Прудона. Теологија, уколико је наука о Богу, је океан који садржи и пригрљава све науке, јер је Бог океан који садржи и пригрљава све ствари.“ xxxvii7 Ова цела књига је излагање о либерализму, углавном о социјализму представљеном као анти-теистичко учење. Он скоро нимало нема поштовања према либерализму, јер види да је он на пола пута између социјализма и монархије. Има и једна књига овде, он цитира на неки начин одломке из ове књиге [Фирек].

Како је Метерних звао ове револуционаре „дрским људима“, Доносо Кортес их је називао „самообожавајућим људима“. xxxviii Допадали су му се више од либерала јер су барем имали сопствене догме. Против њих се може борити на догматском пољу. Видео је да ће крај религијског утицаја на политику, односно, атеистичку револуцију, произвести у будућности највећи и најдеструктивинији деспотизам икада виђен. У ствари, у једном од својих разговора пре Парламента у Шпанији, 1852., рекао им је да је завршетак револуције антихрист, то можемо видети на хоризонту следећег века. У том смислу је веома мудар. Овде он даје генералне цитате о либералима и социјалистима.

„Либерална школа“, рекао је, „...смештена је између два мора, чији ће их стално надолазећи таласи потпуно преплавити, између социјализма и католицизма... Не може да призна уставотворни суверенитет људи без претварања у демократичност, социјализам и атеизам, нити признати стварни суверенитет Бога без претварања у монархизам и католичност....“ xxxix

„Ова школа је једино доминантна када друштву прети распад, и моменат његовог ауторитета је онај краткотрајни и бегуначки, у коме друштво стоји премишљајући се између Барабе и Исуса, и оклева између догматског признања и највећег порицања. У таквом тренутку друштво својевољно допушта себи да га води школа која никада нити потврђује нити негира, него увек прави разлике... xl

„Такви периоди сумње у агонији никако не могу да трају неки дуги временски период. Човек је рођен да дела, и одлучно ће се изјаснити или за Барабу или за Исуса и срушити све оно што су софисти покушавали да успоставе... Социјалистичке школе“ – за које увек сматрамо да су Маркс, Прудон, Сен Симон, Овен, Фурије и сви ти мислиоци – „имају велике предности над либералном школом, тачније зато што прилазе (да изјаве) директно све велике проблеме и питања, и увек дају коначно и одлучно решење. "Снага социјализма се састоји у томе што је то систем теологије, и погубан је само зато што је његова теологија сатанистичка".

„Социјалистичке школе, пошто су теолошке, истрајаће дуже од либералних јер су ове друге анти-теолошке и скептичке. Али оне саме ће, на рачун свог сатанистичког елемента, бити савладане католичком школом, која је истовремено и теолошка и богословска. Инстинкт социјализма је изгледа у слагању са нашим тврдњама, пошто мрзи католицизам, док једино презире либерализам.“ xli

И његова прошлост изгледа да доказује да је он у праву, јер заиста комунизам преузима свет и демократија постаје све радикалнија и све утопичнија да би се такмичила са социјализмом. Опет, он каже:

„Католици тврде да зло долази од човека, а спасење од Бога; социјалисти тврде да злo долази од друштва а спасење од човека. Две тврдње католицизма су разумне и природне, наиме, да је човек човек и обавља људске послове, а да је Бог Бог и обавља Божанска дела. Две тврдње социјализма изјављују да човек разуме и извршава Божији пројекат а да друштво обавља послове својствене човеку. Шта, онда, људски разум добија када одбија католицизам ради социјализма? Зар не одбија да прими оно што је очигледно и мистериозно да би прихватио оно што је истовремено мистериозно и апсурдно?“ xlii

Његово резоновање је прилично исправно. Имао је неколико мисли о Русији такође. Схватао је да Русија, врло се плашио руске опасности. Мислио је да ће Русија преплавити Запад. А након преплављивања Запада, сама би попила отров Револуције и умрла баш као Европа.

demestr
Де Местр

Видећемо шта следећи мислилац мисли о Русији. Овај следећи, вероватно најпознатији од радикалних конзервативаца, правих реакционара, је Жозеф де Местр, ко заправо није Француз већ Сардинијанац, мада је говорио француски, то је краљевство француског говорништва. У ствари је он био амбасадор Сардиније у Санкт Петербургу, током доба Наполеона, и после Наполеона.

Рођен је 1753., умро 1821. Он је бранилац божанског права краљева, у традицији осамнаестог века. Заправо, некако се постидео јер је његова књига о божанском праву краљева објављена без његовог знања. Написао је неколико година раније и објављена је баш у време када је постављени нови краљ Бурбона, Луј XVIII, прихватио Устав.  И стога је овај краљ мислио да је он био против њега. Наравно, на крају је прихватио и нагодио се, али је доказао принцип божанског права. Циљ његове филозофије, конзервативне филозофије, према његовом мишљењу, је да се апсолутно убије целокупан дух осамнаестог века. Видите, веома је храбар. Нема компромиса са Волтером, Русоом, Револуцијом, ништа. Одговор на Револуцију, каже он, је папа и џелат. Цитат Фирек стр. 29-32.

У ствари, постоји читава страна у једној од његових књига на којој велича човека, џелата са секиром у руци који долази ноћу кући својој жени са чистом савешћу јер је обавио друштвену дужност. xliii  Он сам је заправо врло рационалан. Само започиње на другачијем месту. Започиње апсолутним католицизмом.

И он прилично размишља хладном главом, али је врло лукав, веома бистрог размишљања. Може да види да ови други рационалисти, или, атеистички рационалисти, крећу без Бога и стога завршавају у апсурдности. Написао је једну књигу о Богу у друштву, која је изашла током Наполеоновог доба. Има неколико одломака овде које ћемо цитирати од њега:

„Једна од најозбиљнијих грешака века која је захватила све њих“, видите како одмах скаче на осамнаести век, „је била веровање да политички устав може да буде написан и створен априорно, будући да се разум и искуство слажу да је устав божански посао и да су баш најосновнији и најбитнији уставни елементи у националним законима они који се не могу записати.“ xliv

Овај цитат је веома проницљив јер су очигледно ове државе Европе имале уредну владу, сопствене традиције. Апсолутни владар није, наравно, апсолутан јер је увек окружен правилима и условима, најпре од цркве, потом од својих аристократа, онда од онога што људи желе; и ниједан апсолутни владар није био само нека врста апсолутног деспота осим револуционарних деспота, који немају никакву традицију да их заустави. И, наравно, устав није парче папира. То је нешто што произилази из искуства целе нације, заснивајући се већином на религији.

Он опет каже: „Све нас стога враћа на генерално правило: човек не може да састави устав, и никакав законит устав не може бити написан. [Наглашено у оригиналу] Тело основних закона који морају да сачињавају цивилно или религијско друштво никада нису написани и никада неће бити написани. Ово може да се уради једино када друштво већ буде установљено, сем тога, немогуће је изговорити или објаснити у писаној форми одређене посебне делове; али скоро увек су ове објаве исход или узрок веома великих зала и увек коштају људе више него што они вреде.“ xlv С те тачке гледишта, врло је паметан. Ови људи, који мисле да ће наједном да ставе целу нову владу на папир, увек заврше стварајући деспотизам, морајући да ревидирају устав, на крају поништавајући устав, и установљујући неку врсту нове монархије као Наполеон.

Али видимо код овог Де Местра, који је био најфанатичнији анти-револуционар, видимо веома интересантну ствар. Пошто је био тако веома анти-револуционаран и истовремено врло рационалан, дошао је до нових закључака који нису били у оквиру европске филозофије прошлости. Видео је да је револуција била веома снажан покрет, и морао си да имаш нешто врло јако да би јој се супротставио. И стога је он постао бранилац папе. У ствари, он је рекао: „Без папе [Сувереног Папе] нема [правог] хришћанства“. xlvi 

У ствари, рекао је: „Папа је сам по себи хришћанство“, xlvii као да папа сам по себи потпуно представља хришћанство. Тако га његов положај као анти-традиционалног, коме прети револуција, доводи до нове врсте рационалног апсолутизма – апсолутизма папе. Заправо, он је био један од главних људи чије су идеје повезане, воде у доктрину папске непогрешивости, проглашене 1870., што је нешто ново. Католици то нису имали раније. Кажу да се то развило из прошлости. Једино су тада против Револуције морали да прогласе нешто ново: тј., сам папа је један спољни стандард који можеш да видиш, који ће те штитити од Револуције. То је изузетно дугачка књига. Имам француско издање Де Метрове књиге о папи.

Он говори о свим врстама – има такође и Руске Цркве. Видећемо шта је рекао о Руској Цркви овде. Међутим, ово је један од водећих уџбеника „Ултрамонтанизма“, односно, апсолутне непогрешивости папе. Али то је нешто ново чак и у католичкој традицији као вањски, апсолутно спољни и јасан стандард који се може супротставити Револуцији, јер је видео да традиција одумире, католичка традиција одумире, и морате имати неку врсту апсолутног владара да би се сачувала. Врло је логично. Видећемо касније шта Достојевски има да каже о овоме.

Ова његова књига о папи је настала као одговор на другу књигу која је штампана у то време, 1816., од стране руског министра Стурдза, штампао је на француском, изјављујући да је, на Де Местрову велику жалост, римска црква била у расколу а једино је Православна Црква једина истинска Црква Христова. Био је толико узнемирен овим, јер је за њега католицизам једина ствар против револуције.

Ови Руси, ова варварска држава, усуђује се да каже да су они та једина Црква. У ствари, описао је Русију као државу која стално лежи у лењости, која се једино буди, покреће се покаткад, да би избацила неко хуљење против папе. Осећао је да западњачки људи – у ствари, оптужио је Русе да су пропустили читав развој Западне цивилизације.

Он не види да је тај читав развој оно што је довело до Револуције, јер га он поставља само до ренесансе. Средњи век је у реду; то је сам врхунац што се њега тиче. Он каже да је једина велика ствар која недостаје Русији идеја о универзализму, коју је представио папа. Видећемо шта Достојевски каже – веома мудру ствар – о самом овом универзализму.

nikojaj1

 Цар Николај I

Цар Николај I

Сада имамо другачију ствар, јер сада разматрамо питање традиционализма, анти-револуционаризма у Русији. Прво ћемо почети Николајем I а касније ћемо имати нешто општијих коментара о овој анти-револуционарној традицији у Русији.

Као што сам рекао на последњем предавању, Николај I је био примеран владар у истој традицији руског апсолутизма. Нема устава, нема парламента. Краљ врховно влада, цар врховно влада. Био је упознат са Револуцијом. Ишао је да види Овена, његов експеримент. Био је веома заинтересован да учини бољим много људи. У овом периоду индустријска револуција је незнатно захватала Русију, али много више Запад. Проучавао је Револуцију пажљиво и делање Луја XVI и већ је имао прилично свестан поглед на оно што намерава да уради.

Цитираћемо неке од тврдњи овде из ове књиге [Николаса] Талберга, недавно преминулог професора у Џорданвилу. Како сад долазимо до Русије, видећемо нешто другачије, јер ови Западни мислиоци, сви они поштују католичку традицију или чак англиканску традицију, и веома су бистри мислиоци. Прозиру кроз Револуцију прилично добро, али и даље учествују у овој Западној атмосфери која је прилично рационалистичка.

Недостаје им нека дубља коренитост у традицији. Ови људи, чак и ова особа [Талберг], преминула тек пре неколико година, може се видети ониме о чему пише, да је он сам дубоко укорењен у православну традицију. И тиме његови закључци нису само закључци некога ко је промислио целу ствар до краја, већ су закључци некога ко осећа да су традиција религије, православна религија и традиција, такође и политичка традиција.

Већина онога што каже произилази из цитата савременика Николаја I, који, када пише, може се приметити да је изузетно дубоко козервативан, не само умом, него целим животом, целим својим срцем је такав. И још много таквих Руса је остало.

„Што се тиче цара Николаја I“, пише он, „у првим сатима његове владавине, почела је његова ревност да мужевно одржи Русију против оних застрашујућих несрећа које су јој претиле од стране криминалне лакомислености такозваних декабриста. Овај ентузијазам“ (oва битка) „цара се завршила тридесет година касније“ (када је одбранио отаџбину – овог пута од спољних непријатеља – који су мрзели Русију) „у Кримском рату, када је умро.“ xlviii Био је изнад свих људи од принципа и дужности. Цар Николај I је био у потпуности испуњен свешћу о одговорности. Током периода рата за отаџбину“, односно, Наполеонове инвазије, „када је имао шеснаест година, био је ужасно нестрпљив да иде у војску. 'Срамота ме је', говорио је, 'да се видим бескорисним, бескорисним бићем на земљи, чак не одговарајућим ни да будем способан да умрем храбром смрћу.'“ xlix

„Шест година пре него што се успео на трон, био је ужасно забринут до суза када му је цар Александар“, његов старији брат, „рекао своју намеру да напусти трон који би предао Николају“, иако је био још један брат старији од Николаја, Константин, „као последицу чињенице да царевић Константин није желео да влада. Николај [Павловић] писао је касније у свом дневнику: 'Овај разговор се завршио, али моја жена и ја смо остављени у ситуацији која се може упоредити... са осећањем које мора да погоди човека који ходи мирно пријатним путем свуда посутим цвећем и са кога се свуда виде најпријатнији предели, када се одједном отвори амбис пред његовим ногама, ка коме га гура несавладива моћ, не допуштајући му да се склони са стране или да се врати [назад].'“ l

Овако се он осећао од самог почетка што ће бити цар. И осећао је да је то ужасан терет; није желео да буде цар. Већ видите разлику: револуционари су се борили само да победе све да би били главни; а овде је ова влада која се заснива на наследном ауторитету – особа која не жели краљевство га добија, и мора да влада. Али већ видимо да постоји много боља могућност за правилну владавину под тим условима. Његово царевање, његова владавина је почела побуном декабриста, који су били заражени револуционарним идејама.

„Овако се он обраћао старијим официрима страже, коју је окупио ујутру 14. децембра, када је буна већ постала знана, рекао им је: 'Ја сам миран пошто ми је савест чиста. Ви знате, господо, да нисам тражио круну. Проналазим да немам ни искуства ни потребних талената да носим тако тежак терет, али пошто ми је Господ ово поверио, и пошто је иста таква воља моје браће и основних закона земље, стога ћу се усудити да је одбраним, и нико на свету неће моћи да ми је отме. Знам своје обавезе и бићу способан да их испуним. Руски Цар у случају несреће мора да умре са својим мачем у руци. Али, у сваком случају, без предвиђања којим средствима ћемо моћи да изађемо из ове кризе, у том случају ћу поверити мог сина [вама].'“ li

Током ове побуне декабриста, која није била крвава као што се десило у Француској – већ само неколико официра који су почели да захтевају устав и лако је била угушена због храбрости цара – изишао је право међу њих на челу својих трупа. Вође пет прстена су обешени, а остали су прогнани. Када су га питали да буде милостив према њима, рекао је: „Закон диктира казну за њих, и ја нећу искористити право милосрђа које ми припада у вези са њима. Бићу непоколебљив, дужан сам да дам ову лекцију Русији и Европи“. lii Проучавајући историју у својој младости, био је посебно заинтересован за Француску револуцију. У то време је рекао: „Краљ Луј XVI није схватао своје обавезе, и због тога је био кажњен. Бити милосрдан не значи бити слаб. Владар нема право да опрости непријатељима власти.“ liii Године 1825. ти непријатељи су били декабристи. Тако их је цар подвргао казни.

nikojaj2

„Међутим, истовремено док је спроводио строгост, владар је такође показао велику забринутост у вези са овим побуњеницима, која је била повезана... са општим законима затвореника.“ liv Видећемо сада какав је контраст овде између овога, нису само револуционари ти који просто убијају људе без милости, него чак и либерали. „Написане својом руком, цар је проследио команданту затвора Петропавловске тврђаве... следеће речи: 'Затвореник Риљејев би требало да буде смештен у Алексејевски затвор, али руке да му не буду везане.Треба му се дати папир за писање, и шта год да буде писао мени својом руком да ми се предаје свакога дана. Према затворенику Карховском опходите се боље него према обичним затвореницима. Њему да се даје чај и све остало што хоће. Ја ћу преузети затвореништво Карховског на свој терет. Пошто је Батенков болестан и рањен, олакшајте му стање што је више могуће. Сергеј Муравјев да се држи под строгом присмотром у складу са вашом проценом; рањен је и слаб. Нека му се даје шта год да му затреба. Свакога дана да буде лекарског прегледа за њега и да му се ране зацеле.'

Потом је свим ухапшенима и затвореницима цар наредио да се да боља врста хране, цигарета, књиге религијског садржаја и свештенику да се дозвољава да им долази ради духовног разговора. Да им се не забрањује да пишу својим рођацима, наравно, једино преко команданта“, односно, он би прочитао писма. „Деветнаестог децембра владар је послао жени“ једног од ових ревоуционара, „Риљејева две хиљаде рубаља и [уверавајуће] писмо од њеног мужа. Писала је Риљејеву“, тј. свом мужу, „'Мој пријатељу, не знам којим осећањима [или речима] да искажем неизрециву милост нашег владара. Пре три дана цар је послао твоје писмо и одмах након њега две хиљаде рубаља. Научи ме како да се захвалим оцу наше домовине'. Након што су кривци оптужени, у току године, учинио је њихово стање још лакшим. Главна средства његовог милосрђа су била путем тајних декрета. Њихово испуњавање је поверио свом овлашћеном агенту, генералу Лепарском. „Иди са командантом у Нерчинск, олакшај терет унесрећенима тамо', рекао му је. „Дајем ти потпуно овлашћење за то. Знам да ћеш бити способан да ускладиш дужност службе'“, односно, чињеницу да су они затвореници, „'са хришћанском саосећајношћу.' Лепарски је уредно испунио упутства цара и тиме стекао љубав декабриста и њихових супруга. Они су мислили да су за сву доброту коју је учинио за затворенике и њихове супруге дужни његовом добром срцу, без схватања да је он радио са великим уживањем оно што му је цар наредио.“ lv

Видимо овде дух хришћанске саосећајности, који је потпуно стран комунизму, социјализму, либерализму, па чак и овим обичним владарима Запада.

paradaNikolaj1

Војна парада

Било је неколико догађаја у животу цара Николаја који откривају различит став према целом процесу владања и став краља према својим поданицима. Била је 1849. једна  „парада током месеца маја, у којој је учествовало 60.000 трупа. Многи гледаоци су били присутни. Када је било време церемонијалног марша“ – наравно, цар стоји тамо спреман да поздрави војнике – „други батаљон легије Јегерски, у коме је Лавов био вођа, цар је својим неупоредивим гласом, веома гласним, наредио 'Парадо, стани!' Цео пук је стао као укопан ту где је био. Цар  је на знак својом руком зауставио музику и позвао Лавова“, вођу, „да изађе из реда. Док су сви слушали, окренуо се њему и рекао: 'Лавове, несрећном грешком ти си неправедно и потпуно невин страдао.'“ Јер га је раније оптужио за учешће у управо оној завери у којој је Достојевски био ухваћен: ови људи су проучавали Фуријеове списе и разговарали о збацивању власти. Њега је цар помешао са неким другим.

Овде, пред шездесет хиљада трупа и више хиљада гледалаца, он се извињава. „'Молим опроштај од тебе пред војницима и људима. Бога ради, заборави све што се десило теби и загрли ме.' Овим речима и сагињући се са свог коња, цар је три пута снажно пољубио Лавова. Пољубивши цареву руку, Лавов се, који је тиме постао јако срећан, вратио на своје место. На цареву команду, марш је поново кренуо. 'Овај моменат', каже сведок, 'за оне који су га видели и чули глас свог цара, осећање које је тада испунило њихова срца не може се назвати екстазом. Оно је било нешто изнад екстазе. Крв у венама је стала'“ при виђењу цара целе Русије како стаје и тражи опроштај од обичног чиновника.lvi

Али видимо шта се једном другом приликом десило. Била је једна жена чији је муж такође био затворен током... неких револуционарних завера. Пресрела га је на неком месту док је разгледао разне институције, и допустио јој је да дође и представи му петицију, коју је почео да чита. То је био захтев да буде милостив према њеном мужу, активне улоге у пољској побуни која се десила недавно, због чега је послан у Сибир. Иначе, слали су их у Сибир под веома олакшавајућим условима. Имали су своје куће, били добро храњени и све остало.

„Цар је слушао опрезно, а жена је ридала. Прочитавши петицију, цар се вратио подносиоцу и оштро изјавио: 'Ни опроштај, чак ни олакшање казне вашем мужу ја не могу да дам.' Довикнуо је шоферу да наставе даље. Када се вратио, цар се повукао у своју канцеларију. Одмах након свог повратка, било је неопходно да “један официр, Бибиков оде цару са извештајем. На улазу у његову канцеларију постојала су дупла врата. Отворивши прва врата и намеравајући да прође кроз друга, Бибиков jе устукнуо у неописивом запрепашћењу. На малом ходнику између двоја врата стајао је цар и сав се тресао од обуздавања јецаја који је од њега допирао. Огромне сузе су му навирале на очи. 'Шта није у реду с Вама, Ваше величанство?' Бибиков је промумлао. 'Јао, Бибикове', рекао је, 'кад би само знао како је ужасно бити 'у немогућности да опростиш'! Не могу сада да опростим овом човеку, то би била слабост, али након неког времена напиши ми још један извештај о њему.'“ lvii

dekabristipogubljenje

Погубљење декабриста

Овде видимо комбинацију апсолутне строгости, јер он зна да слабост води до збацивања власти. А то је тачно оно чиме се револуционари хране, овим либерализмом који се увлачи у њихове владе и дозвољава им да непрестано говоре: „Па, ми стварно верујемо у исту ствар као и ви – скоро. Радимо за исти крај, и опростићемо вам и све ће бити у реду“. Уместо тога он је био јако строг, истовремено изузетно милостив. Када су услови били такви да ова слабост не би проузроковала искушење код људи да кажу да је благ према револуционарима – и стога би револуционари могли да се развијају – онда је ванредно племенит. Можете видети да је његово срце испуњено саосећањем према њима; али његов осећај за дужност не би му дозволио да уради нешто што би нашкодило целом народу.

Његов став према свом целом народу није као на Западу, где допуштају представницима да имају потпуно хладан однос према поданицима, грађанима, или чак као код Западних краљева који очигледно руководе људима свих врста веровања, где нема неке посебне топлине. У неким Западним државама је такво нешто још увек постојало – у монархијама можда. Ово се врло брзо губи. Али владавина Николаја I „је била баш нешто као породица, врло патријархална. И из њега је проистицало нешто врло очинско у његовом односу према својим поданицима. Бивајући врло строг и претећи непријатељима царства, истовремено је био милосрдан и испуњен љубављу према својим добрим и верним поданицима. У његовим обраћањима људима и својим војницима, често би их ословљавао са 'моја децо'“. lviii 

Једном је путовао и хтео је да одржи посебан говор одређеним трупама. „Дошао је до шатора где су били и наредио: 'Моје трупе, моја децо, дођите, сваки тако како је обучен.' Ово наређење је тачно тако испуњено: неки у својим униформама, неки у капутима, а неки просто у свом доњем вешу. Многи од њих су се постројили око цара и царевића. 'А где је Конон Забуга?' питао је цар. Он је био подофицирски службеник... који се недавно истакао. 'Ево ме, Ваше царско величанство', одјекнуо је преко главе цара јак глас Забуге, који се, обучен само у свој доњи веш, попео на дрво да боље види цара. Цар му је наредио да сиђе. Када само што се није стропоштао на земљу и стао напред, цар га је пољубио у главу и рекао: 'Дај ово свим твојим пријатељима за њихову храбру службу.' Капетан опште централе, Филипсон,... који је био сведок овоме, је рекао: 'Цела ова сцена, тако искрена и неприпремљена, произвела је међу трупама много дубљи утисак него што би било који елоквентан говор могао да остави.'“ lix

Наравно, под старим системом, ово је било могуће, да постоји тако људски однос између краља и његових поданика. Подразумева се, главнина његове духовне сржи је била његова православна вера. Овде он описује у свом дневнику, царев лични дневник, шта је урадио 14. децембра, када је био суочен са побуном декабриста. „Остављен сaм, питао сам себе шта да радим и, преузимајући на себе крст, предао сам се рукама Божијим, и одлучио да одем гдe год да је опасност највише претила.“ Касније је признао да тада, сем ове одлуке, није имао никакав дефинитиван план акције, сем да има поверење у Бога.“ lx 

Другом приликом је у току путовања пао са свог коња и сломио раме и био је остављен са само једним од својих помоћника. И ево шта је рекао помоћнику: „Мислим да сам сломио раме. То је добро; то значи да ме Бог буди. Човек нема потребе да прави никакве планове а да Га прво није питао за помоћ“. lxi Краљ који размишља овако, наравно, показује да он поставља – он је апсолутни владар, теоретски, али изнад њега је Бог.

Што се тиче његовог наследника, Александра, који је постао Александар II, он каже: „Причали смо и о Саши“, Александру, „и обојица смо размишљали о томе да он показује велику слабост у свом карактеру, допушта себи да му се лако одвуче пажња. Све време се надам да ће ово проћи како буде одрастао тако да, пошто су основе његовог карактера јако добре, може да се очекује много од њега. Али без овога“, снаге карактера, „пашће; јер његов посао“, као цара „неће бити ништа лакши од мог. А шта је то што мене спашава? Наравно, не моји таленти. Ја сам једноставан човек, али моја нада у Бога и моја чврста воља за делањем – то је све што имам." lxii 

Када је прослављао 25-огодишњицу своје владавине, и када су га људи окруживали и узносили му славу, његова ћерка му је пришла и рекла: „Зар ниси сада срећан, тата? Зар ниси задовољан собом?" А он је рекао: "Собом?" И показујући руком ка небу, рекао је: "Ја сам само трн из дрвета." lxiii Односно, ово је управо та ствар коју ми Американци имамо у пуној снази – задовољност самима собом – сам цар то уопште није имао. Толико је био свестан да служи нечему другом.

nikojaj1mladi

 Цар Николај I као младић

Имам овде коментаре једног шпанског писца из 1850-их о цару Николају, неког Видала. „Уопштено“, каже он, „Источно питање“, којим су Западне дипломате биле тако преокупиране тада, питање Турске, „није чудно то што ово питање не могу да реше они који често себи допуштају да буду заслепљени неуређеним теоријама такозваних владиних представника. Међутим, ако размотримо с опрезношћу и смиреношћу карактер руске дипломатије, одмах видимо огроман контраст који је увек представљан, с једне стране, способношћу московске владе, а са друге стране, парадоксима наших сопствених владиних људи. „Интриге и новац су агенти који, више од било чега другог, утичу на наше владе.“ lxiv Ми знамо да су у то време сви Енглези, Французи – сви, били преиспуњени слањем агената, и поткупљивањем и свим другим, мислећи само о својим ускогрудним државним интерсима, раскидајући споразуме као да су ништа, уколико је постојала шанса да се извуку. „Јер ми свуда и увек видимо такве ништавности, с неколио изузетака, на вишим позицијама у администрацији, на челу војски, у управљању дипломатским телима, и чак и у професурама наших универзитета. Руска влада не прати управо овај бедни пример. У својим службама имају све најбоље људе, без обраћања пажње на “специјална„ политичка мишљења, њихово порекло и тако даље. „Укратко, руска влада је увек пратила у овом случају, најлибералније политике о којима наши представници не знају ништа...“

„Након борбе с исламом током толико векова, хришћанска Европа му прилази због помоћи и узима га под покровитељство када је био готов да се распадне, и, под изговором да постављају препреку деспотизму, она оштри свој мач за одбрану другог деспотизма.“ lxv

Ово се односи, наравно, на чињеницу да, с обзиром да је цар у овој великој опасности, они једино покушавају да се прошире; Западне силе константно подржавају Турску. Чак се десило да је, током Кримског рата, цар био племенит, урадио је то једино за добробит православних људи Балкана и Грчке. Знао је да би Енглези и Французи стали на страну Турака само да му се супротставе. И ослањао се на ово, мислим да је био његов рођак, цар Аустрије и Немачке. Гарантовали су да ће бити на његовој страни. Али су сматрали да је дипломатски боље да буду на супротној страни јер је равнотежа боља тако, и стога су прекршили своја обећања. Писао је цару Аустрије и рекао је: „Немој ми рећи да ћеш и ти да се бориш под знаком турског полумесеца. Довољно је што ови варварски Енглези и Французи раде то, али ти, мој рођак, ти би требало да се заузмеш за монархију.“ lxvi И то га је повредило много, када му је неко дао обећање, његов садруг владар је дао обећање, и није га одржао зарад политике. А он је увек верно одржавао своја обећања. Овај шпански писац наставља: „Дух предрасуде присиљава наше новинаре да говоре о цару Николају као о неком деспоту и некоме ко је заљубљен у своју част, ко својим личним хировима и својим необузданим поносом подразумевано приноси крв сопственог народа као жртву, и такође жртвује равнотежу моћи у Европи и добро стање целог света. Али у реалности данас не постоји много таквих царева који су заиста достојни хвале, и за своје дарове и за своје личне и јавне врлине. Цар Николај је био посвећен човек, нежан и брижан отац, одан пријатељ и владар, који је свом својом моћи био забринут за срећу својих поданика. Све његове ћерке и унуци су живели на његовом двору, с изузетком велике кнегиње Олге... Људи су благосиљали његово име и мора се знати је цела Европа њему дужна за очување реда, коме сада прети безумље и ароганција овог дивљег цара Наполеона III.“ lxvii

Ово је занимљиво као сведочанство изван Русије. Наравно, у Русији су га много волели сви сем револуционара. Хајде да сада проучимо како неко попут њега умире. Имам цео извештај његових последњих дана. Доктор који га је посећивао је рекао следеће: „Од периода када сам започео своју лекарску праксу, нисам видео смрт ни приближну као што је ова. Нисам чак ни разматрао могућност да свест тачно испуњене дужности спојена са непоколебљивом чврстином воље може до те мере бити доминантна чак и у смртном тренутку када је душа ослобођена од своје земне шкољке, да би отишла у вечни покој и срећу. Понављам, сматрао бих ово немогућим да нисам имао несрећну прилику да доживим да видим све ове људе како умиру."

„Царица Александра Фјодоровна је понудила цару“, док је умирао, „да прими Причешће. Био је узнемирен што је морао да прими Свете Дарове лежећи и делимично одевен. Његов духовник, протопрезвитер Василије Вазанов, је рекао да је у свом животу поучавао многе сиромашне људе док су умирали, али да никада није видео неког таквог, такву веру као код цара Николаја I, који је тријумфовао над долазећом смрти. Други сведок последњих сати живота цара изјавио је мишљење да је тада атеиста био доведен у собу цара, постао би верник. Након Причешћа цар је изговорио речи: 'О Господе, прихвати ме у миру.' Царица је изговарала 'Оче наш'. Након царевих омиљених речи 'Да буде воља Твоја', рекао је: 'Увек, увек'. Након тога је неколико пута понављао молитву 'Сада отпушташ у миру слугу Својега, Господе, по речи Својој'. „Потом је цар дао сва неопходна упутства везано за своју сахрану. Захтевао је да буде што је мање могуће трошкова за сахрану. Забранио је да се хол где ће његово тело да стоји прекрива у црно“, јер ово није било према православном обичају, „замолио је да у ковчег с њим буде стављена икона Мајке Божије Одигитрија, којом га је на његовом крштењу благословила царица Катарина“, односно, његова баба Катарина II.“

„Благословио је своју децу, а оне који су били одсутни, благословио је из даљине. Велика кнегиња Олга Николајевна, коју је много волео, осетила је очев благослов код своје куће у Штутгарту. Позвао је своје најближе пријатеље. Наследнику трона посебно је препоручио грофа Алдербурга говорећи: 'Овај саветник је био мој блиски пријатељ четрдесет година'. У вези са грофом Орлофом, рекао је: 'Ти сам знаш све што мора бити урађено. Теби не морам ништа да предлажем'. Дубоко се захвалио царичиној омиљеној помоћници, мадам Рорбург, због њене бриге о царици у последње време, коју је делио с њом. У свом опроштајном поздрављању с њом, рекао је: 'Поздрави мог драгог Петерхофа за мене....'“

„За све извештаје који су дошли из војске је наредио да се предају царевићу. Потом је замолио да на кратко буде остављен сам. 'Сада', рекао је, 'морам да будем остављен само да би се припремио за крајњи тренутак. Позваћу вас када дође време', рекао је. „Касније је цар позвао одређене гренадире, поздравио се са њима, замоливши их да задњи пут поздраве оне који нису били присутни. Замолио је царевића да пошаље његове поздраве такође и чуварима, војсци, а посебно онима који су бранили Севастопољ“, јер је умирао баш у тренутку када је Русија губила Кримски рат. „'Реци им да ћу наставити да се молим за њих на оном свету.' Наредио је да задњи телеграми буду послани Севастопољу и Москви са овим речима: 'Цар умире и шаље своје задње поздраве Москви'. У 8:20 његов духовник, отац Борис, почео је да чита молитву за одлазак душе из тела. Цар је слушао пажљиво речи ових молитава, осењујући се крсним знаком с времена на време. Када га је свештеник благословио и пружио му Крст да пољуби, умирући цар је рекао: 'Мислим да никада у животу нисам свесно учинио зло.'

Приметите како Францис каже: „Не препознајем ниједан грех у мени“; и каже: „Мислим да никада свесно нисам учунио зло“, односно, признао је све своје грехе и схвата да је пун грехова, али мисли да никада заправо свесно није учунио зло.

„Држао је руку царице у својој, и царевићеву такође, и када више није могао да говори, задњи пут их је поздравио погледом. У десет сати, цар је изгубио могућност говора. Али пре свог упокојења, поново је проговорио. Захтевао је од царевића да придигне једну од принцеза са колена пошто је то лоше за њено здравље. Неке од његових последњих речи су биле, обраћајући се царевићу, 'Држи се свега, држи се свега', употпуњавајући то одлучним гестом. Потом је агонија почела и Литургија се завшила у цркви палате.

„'Крчање пре његове смрти', писала је Тјучева, 'се појачавало. Његово дисање је постајало све теже и спорадичније. Коначно, грч је прошао његовим лицем и његова глава је пала назад. Мислили су да је ово крај и ови около су већ испустили уздах очајања. Али цар је отворио очи, подигао их ка небу, насмешио се и тада је било готово. Видевши ову смрт, тако чврсту и тако побожну, мора се мислити да је цар већ одавно предвидео и припремио се за њу.'“ lxviii

Архиепископ Никанор из Херсона је о смрти цара рекао: „Његова смрт је била слика смрти једног хришћанина, јер је он био човек покајања, у потпуној власти својих способности и своје непоколебиве мужевности.'“ lxix

У свом тестаменту је написао: „Умирем захвалног срца за све добре ствари којима је Бог изволео да ме награди у овом пролазном свету, усрдном љубављу према нашој величанственој Русији, којој сам служио до краја, до најбољег свог разумевања са вером и поштењем. Кајем се што нисам могао да урадим добре ствари које сам искрено желео. Мој син ће заузети моје место. Молићу Бога да га благослови за тај тежак посао у који сада ступа и да му подари утврђење Русије на чврстим темељима у страху Божијем. О, подари јој“, то јест, Русији, „да испуни свој унутрашњи добар ред и он ће одгурнути сву опасност споља. У Тебе сам се, о Господе, надао; не дозволи да будем посрамљен у вечности.“ lxx

krunisanje

Крунисање.

Опет, он каже царевићу у свом тестаменту: „Поштуј строго све што наша Црква прописује. Ти си млад и неискусан, и у оним си годинама када се страсти развијају, али увек памти да ти мораш бити пример побожности и владати собом на такав начин да својим животом можеш послужити као живи пример“ људима. „Буди милостив и доступан свима унесрећенима, али немој трошити новац преко границе.“ Врло побожно. „Презири све врсте клеветања и гласина, али се бој да идеш упркос својој савести. Нека те Сав милостиви Бог благослови. Положи сву своју наду у Њега једино. Неће те оставити све док се непрестано Њему окрећеш“. lxxi

Православни цар, анти-револуција 200.

„Он је верно разумео и прецизно дефинисао тројно порекло нашег историјског постојања: православље, аутократију (самодржавље-монархију) и националност. Он се строго и постојано руководио њиме у својој личној политици – не само унутрашњој, већ и спољној. Веровао је у Свету Русију, у њен позив у свету, радио је за њену корист и стајао неуморно у одбрани њене части и достојанства." – историчар, С. С. Татишчев.

Т.И. Тјутчев, у својим белешкама, „Русија и Револуција“, је написао: „Овом приликом ми допустите да направим опажање: на који начин се могло десити да, међу свим владарима Европе, и подједнако међу политичким фигурама које су је водиле у скорашњим временима, се само један може наћи, који је од самог почетка препознао и прогласио велику превару 1830. и који је од тог периода сам у Европи, и можда сам међу свима онима из његовог окружења који су непрестано одбијали да јој се предају.

У то време (1848.) на срећу, био је цар на руском трону у коме је била отелотворена руска идеја, а у садашњој ситуацији у свету једино је руска идеја била та толико удаљена од револуционарног окружења, која је могла да процени чињенице које су се у њој испољавале. Да је Николај умро 1850., не би био жив до катастрофалног рата са Француском и Енглеском, који је прекратио његов живот и бацио суморну сенку на његову владавину. Али ова сенка постоји само за савременике. У светлу непристрасне историје она нестаје, а Николај стоји у рангу најпрослављенијих ваљаних краљева у историји. (Russ. Arch. 1873.) lxxii 

nikolaj1pobunamadjarska

Николај I позива да се угуши побуна у Мађарској и Аустрији.

Помогао је Аустрији без награде 201.

„У својим „Размишљањима и сећањима“, принц Ото Бизмарк каже: „У историји европских држава једва се може наћи други пример владара велике моћи, који пружа суседној држави услугу попут оне коју је цар Николај пружио Аустрији. Увидевши опасну ситуацију у којој се нашла 1849., помогао јој је са 150.000 трупа, сузбио Мађарску, обновио краљеву моћ и повукао своје трупе, без захтевања због тога било каквих уступака од Аустрије, било какве накнаде, и чак без помињања спорних питања о Истоку и Пољској."

У Мађарској и Олмоцу, цар Николај је делао с убеђеношћу да је он, као представник монархистичког принципа, призван судбином да објави рат револуцији, која се приближавала са Запада. Био је идеалиста и остао је веран себи у свим историјским тренуцима. lxxiii

Идеалиста 202.

„Познати генерал А. О. Дјугамел је написао: „Трон још увек никада није био заузет великодушнијим витезом, часнијим човеком. Он се никада није сложио ни са једним трагом револуције уопште, а чак је и либерализам изазивао сумњу у њему. У својој способности, као владар целе Русије, цар Николај се рано убедио да нема другог спасења за царство до уједињења са конзервативним принципима, и у току своје тридесетогодишње владавине никада није скренуо са свог предодређеног пута. lxxiv

Препознат Луј Фил. 203.

„Потвда онога што је речено може се наћи у царевом односу према јулској револуцији 1830. у Француској и према отимању трона краља Луја Филипа у Орлеансу, при кршењу законског права унука краља Карла X. Цар се дуже време није слагао да га призна упркос аргументима амбасадора у Француској, грофа Позо ди Бобра. Коначно, аргументима овог другог су се придружили они из министарства спољних послова, гроф Несерлод, који је представио цару одговарајући извештај. У њему је написана одлука цара: „Не знам шта је пожељније – република, или слична такозвана монархија.“ Потом је додао: „Предајем се пред Вашим аргументима, али позивам се на Небо као сведока да ово јесте и да ће увек бити против моје савести, и да је ово најболнији напор који сам икад уложио.“ lxxv

gogolj

 Гогољ

б. Гогољ: Андрејев 135, 6, 7 (158-9?)

„Ми поседујемо непроцењиво благо“ – он тако карактерише Цркву и наставља: „Ова Црква која се, као часна девица, једина очувала од времена Апостола у својој оригинaлној невиној чистоти; ова Црква која је, употпуњена својим темељитим догмама и минималним вањским ритуалима, била таква каква је спуштена с Небеса за руски народ, који сам има моћ да реши све заплетености наших неприлика и питања. И ову Цркву, која је створена за живот, ми, све до сада, нисмо унели у наш живот. lxxvi

Гогољ је гласно и с убеђењем изјавио да је Истина у православљу и у православној руској аутократији; да је историјско бити или не бити разрешено православном руском културом и да непосредна судбина целог света зависи од њеног очувања. Свет је на тачки смрти и ми улазимо у предапокалиптични период светске историје. lxxvii

Озлојеђен чињеницом да се Гогољ усудио да види спас Русије у религијско-мистичним, унутрашњим активностима, аскетским подвизима и молитви; и да је он стога сматрао посао проповедања узвишенијим од осталих послова – Белински, у вези са овим, је написао у свом писму: „Русија не види спас ни у мистицизму, ни у аскетизму, ни у побожности, већ у успеху цивилизације, просветљења и човечанства. Њој не требају ни проповеди (чула их је довољно), нити молитве (доста јој је њихових бесконачних понављања), већ буђење осећаја за људску вредност у свом народу. lxxviii

aleksandar3

 Цар Александар III 

Ц. Александар III

а. Његов учитељ Побједоносцев – пружио му је право православно, анти-револуционарно образовање, упознао га са прошлошћу Револуције – Рачинским (развио париске школе), Достојевским, Мелинковим, Печерским.

б. Гласови који га позивају у анти-либерални правац [Талберг] стр. 229.

Из писма Побједоносцева Александру III од 6. марта 1881, 5 дана након убиства цара Александра II: „Одлучујем се да пишем поново, јер су ствари ужасне, и нема времена за губљење.  Ако Вам отпевају стару песму сирена, да морате да будете мирни, да морате да наставите у либералном правцу, да морате да повлађујете такозваном јавном мишљењу – о, за име Бога, не верујте им, Ваше величанство; не слушајте. Ово би била пропаст – пропаст Русије и Вас. Ово је мени јасно као дан. Ваша сигурност овиме не би била загарантована, већ би била угроженија. Полудели злочинци који су убили Вашег оца неће бити задовољени никаквим уступцима, и само ће постајати све насилнији. А то може бити сузбијено – зло семе се може ишчупати – једино борбом против њега до смрти, гвожђем и крвљу. Није тешко бити победоносан – до сада су сви желели да побегну из борбе и варали су упокојеног цара, Вас, себе и све и сва на свету, јер нису били људи од разума, моћи и срца, већ слаби ушкопљеници и завереници. Не, Ваше величанство – једини сигуран, директан начин је да се стоји на ногама и започне, не дремајући ни тренутак, најсветија битка, каква је само била у Русији. Цела нација очекује ову ауторитативну одлуку и чим осете да ће и цар устати, сви ће устати, и повратити се и поново ће стећи своју здраву боју у ваздуху.“ Тог дана је примио поруку од цара: „Захваљујем Вам се целом душом за Ваше искрено писмо, са којим се у потпуности слажем. Свратите да ме видите сутра у 3 сата и бићу срећан да попричам са Вама. Сва моја нада је у Бога.“

[Ово није укључено у нацрт, али последњу половину је обележио отац Серафим у својој копији Талбергове књиге, а једна реченица је чак и подвучена. Ово је из писма Побједоносцева објављеног у часопису званом „Руска архива“.]

aleksandar3.1

„Лорис-Меликов је имао намеру да учини Русији услугу тако што ће јој дати устав, постављајући му почетак призивањем посланика из целе Русије. У вези са овим се одржала конференција у фебруару са царем Александром II. На већу министара 2. марта је одређено да крајња одлука буде на цару, али у међувремену је Лорис-Меликов већ припремио победничку публикацију овога, која је требало да се објави у „Government Herald“ 5. марта. И изненада катастрофа. Од 2. марта су часописи почели да, у вези са цареубиством, захтевају устав. Лорис-Меликов је послао да их замоле да буду тихи, барем током само петнаест дана. Потом су нас окупили у већу министара са царем у суботу у два сата поподне. Позвали су мене, старијег С. Г. Строганова и велике војводе. Цар, изјавивиши у чему је ствар, додао је да упокојени није одлучио о томе и да то није поуздано и замолио је све да говоре без устезања. Лорис-Меликов је почео да чита протокол и нацрт декларације већ припремљене у име новог цара, у којој је он сматрао као да је то била његова света дужност да испуни тестамент свог оца. И замислите – имали су бестидност да ставе у ту декларацију сада све исте мотиве који су били и у претходној: да је јавни ред успостављен свуда, буна је сузбијена, изгнаници су се вратили итд. Нема простора да се све опише до детаља. Први који се побунио против је Строганов, кратко али енергично. Потом су Валујев, Абаза и Милјутин одржали бомбастичне говоре о томе како цела Русија чека овај благослов. Милјутин се тада излануо, говорећи о народу као о неразумним масама. Валујев је, уместо речи народ употребио реч људи. Затим су даље говорили Набуков, Сабуров и остали. Само су Посјет и Маков били против. Али када су се обратили мени, нисам више могао да обуздам таласе моје озлојеђености.

Објаснивши све грешке закона, рекао сам да су срамота и брука прекрили моје лице док сам размишљао о томе у које време ми расправљамо о овоме, када тело цара још увек лежи незакопано. И ко је крив за то? Његова крв је на нас и нашу децу. Сви смо ми криви за његову смрт. Шта смо радили све ово време и током његове владавине? Причали смо и причали, слушали себе и слушали један другога и све из његовог закона се претварало под нашим рукама у лаж, а слобода дарована нам од њега је постала неистинита. У последњим годинама, у годинама експлозија и мина, шта смо ми урадили да га заштитимо? Причали смо – и једино то. Сва наша чула је требало да буду сконцентрисана на страх да може бити убијен, али ми смо дозволили да у наше душе уђе толико ниских, презривих страхова и почели смо да дрхтимо пред јавним мишљењима, односно, мишљењима бесрамних новинара и шта ће Европа да каже. А знамо то из часописа.

Можете замислити с којом грмљавином су пале моје речи. Они до мене, Абаз и Лорис-Меликов, су једва задржавали свој бес на мене. Абаз је одговорио прилично оштро: „Према ономе што је обер-прокурор Синода рекао, следи да је све што је урађено у прошлој владавини било бескорисно – ослобађање кметова и остало – и да је једина ствар која нам је преостала да урадимо након овога је да захтевамо нашу обуставу“. Цар, који ме је на моје речи „Његова крв је на нама“ прекинуо узвиком „То је тачно“, подржао ме је, говорећи да су сви заиста криви, и да не искључује себе. Наставили смо да говоримо. Ништавне речи су се чуле, да нешто треба да се уради али да је то нешто значило закон (устав). lxxx 

ц. Већина министара је била за либерализам, реформе у влади, али су Побједоносцев и други били за аутократију. Александар III је решио да иде протвно духу времена, није се предао неразумним фантазијама и шугавом либерализму. Против устава и национализма; Русија је већ имала устав у православљу, древном закону и поверењу у цара и народ.

д. Побједоносцев устаје против либерализма и уставотворности, цар је жалостан, 232. Немири престају, али велики терет пада на цара 233.

aleksandar32

Цар Александар III са породицом, први с лева је св. Цар мученик Николај II.

- 29. априла 1881., одлучујућа реч цара је одзвонила у прогласу, у коме је речено:

„Глас Бога нам наређује да храбро отпочнемо са послом по питању управе, имајући наду у Божију Промисао, са вером у моћ и истину самодржавне власти, коју смо позвани да задржимо и сачувамо од било каквог отимања, за добробит народа.

Нека се срца наших верних поданика – свих који воле отаџбину и посвећени су царском ауторитету, наслеђеним генерацијама – који су збуњени немиром и терором, охрабре. Под њеном заштитом и нераскидивом уједињеношћу с њом, наша отаџбина је више него једном преживела велики раздор и достигла стање моћи и славе услед мучних искушења и несрећа, с вером у Бога, Који утврђује њену веру. Посвећујући себе нашој великој служби, позивамо све наше верне поданике да нама и држави послуже у вери и поштењу при искорењивању побуна које су обрукале руску земљу, у потврди вере и морала, у добром узгајању деце, у уништењу обмане и лоповлука, у успостављању истине у активностима институција које је Русији подарио њен добротвор, наш вољени отац."

"Овде је тама побуне, пресечена светлошћу царевих речи, бљештавом попут муње, почела брзо да се расипа" – пише Назаревски. "Побуна, која је деловала непобедивом, истопила се као восак пред лицем ватре, нестала као дим под крилима ветра. Побуна у умовима људи је брзо почела да се замењује руском осећајношћу; распусност и својевољност су попустиле пред редом и дисциплином. Слобода размишљања није више газила по православљу као нека врста ултрамонтанизма, или по нашој Цркви као клерикализам. Ауторитет несумњиве и наследне државне врховне владавине се поново уздигао у својој историјској традиционалној висини."

Али није било лако за аутократу да носи овај тежак јарам за добробит Русије. 31. децембра 1881., у одговору на писмо Побједоносцева, цар је написао: „Захваљуем Вам, најљубазнији Константине Петровићу, за Ваше племенито писмо и Ваше жеље. Приближава се ужасна и страшна година; нова почиње и шта нас очекује? Тако је ужасавајуће тешко понекад, и да није моје вере у Бога и Његову бескрајну милост, наравно, не бих имао другог избора него да прострелим себи метак кроз главу. Али нисам преплашен, и главна ствар је та што имам вере у Бога и верујем да ће доћи, на крају, срећни дани за нашу драгу Русију. Често, врло често се присећам речи Светог Јеванђеља: Нека се не збуњује срце ваше, вјерујте у Бога, и у Мене вјерујте. Ове моћне речи делују на мене спасоносно. С пуном вером у Божију милост, завршавам ово писмо: Да буде воља Твоја, о Господе.“ lxxxi

ioann kronshtadskii

Св. Јован Кронштатски, који је исповедио умирућег Цара Александра III

Упокојење цара Александра III

Опис његових последњих дана је дао Назаревски, који је био у могућности да прими тачно обавештење. Петог октобра, објава коју је пажљиво саставио Захарин и професор Леиден (кога су позвали из Берлина), у вези са озбиљном болешћу цара, натерала је не само Русију, него и цео свет да задрхти. Сви, у страху за царев живот, који је стекао моћан утицај апсолутно свуда, су почели да се моле за његов опоравак. Свима је постало јасно, па и самом страдалнику, да се крај ближи. Лепо расположење и мужевна смиреност болесног цара су били изванредни. Упркос својој слабости, неспавању и јаког лупања срца, и даље није желео да оде у кревет и борио се да настави свој посао по питању државе, за коју су се последње написани извештаји тицали питања Далеког истока и Кореје посебно.

До 9. октобра, непокретни је рекао свом духовнику засигурно да је осетио близину смрти и с великом радошћу је прихватио његов предлог да прими Свете Тајне. Једино му је било жао једне ствари – што није могао као пре, као што се обично радило током Часног поста, да се спреми за ову велику Светињу. У његовој исповести, која се одиграла убрзо након тога, цар је клекнуо и скроз се клањао као здрав човек. Али за Причешће више није био способан да се придигне. Подигли су га царица и духовник. Са потпуним поштовањем, Цар је примио Тело и Крв Христову.

Следећег јутра, 10. октобра, цар се радосно и искрено сусрео са о. Јованом Кронштатским, који је стигао у Ливадију; увече, сусрео је вереницу свог првенца, принцезу Александру Фјодоровну, која је пожурила на Крим.

Када се поздрављао са поштованим свештеником Цар је, са понизношћу која га је издвајала, рекао: „Ја сам се нисам усудио да Вас позовем да подузмете тако дуго путовање, али када је велика војвоткиња Александра Јосифовна предложила да Вас позовем у Ливадију, срећно сам се сложио и захваљујем Вам на доласку. Молим Вас да се молите за мене – прилично ми је лоше.“ Као што се о. Јован надовезао: „Потом је отишао у другу собу и питао ме да се помолим заједно с њим. Клекнуо је и ја сам почео да изговарам молитве. Његово величанство се молио са дубоким осећањем; сагнуо је главу и потонуо у самог себе. Када сам завршио, придигао се и замолио ме да се молим и убудуће.“

Увече, при сусретању са младом свога сина, наредио је да му се донесе фрак и обукао га је и, упркос натеклим стопалима, отишао је да је види. Изразио је своја очинска осећања према њој, прихватајући је као драгу ћерку, блиску свом срцу.

Узбуђење тога дана је очигледно имало добар утицај на њега и почео је боље да се осећа. То се наставило до 18. октобра. Ово је потпаљивало наду у онима у његовом окружењу да ће се Цар опоравити.

На комеморијални дан 17. октобра, о. Јован Кронштатски је по други пут дао цару Свете Тајне. После Литургије је отишао до болесника са Светим Путиром у рукама. Цар је чврсто, бистро и са дубоким осећањем поновио речи свештеника: „Верујем, Господе, и исповедам да си Ти заиста Христос, Син Бога живог“, и смерно је примио Причешће из Путира. Сузе покајања су падале на његове груди. Поново је осетио излив енергије и Цар се баш био запутио на свој посао да чак ради и ноћу. Међутим, постало му је горе и процес запаљења плућа се показао, заједно са искашљавањем крви. Умирући човек се мужевно борио са својом немоћи и показао је моћ своје воље. Осамнаестог је курир послан у Петербург задњи пут неразрешеним послом. Следећег дана се још једном потрудио да заврши неколико извештаја и задњи пут написао: „У Ливадији. Прочитај.“ Али то је већ био његов задњи дан службовања Русији – велики трудбеник руске земље је постао изузетно слаб и сада је чекао приближавајући прелаз у други свет.

Цар је провео ноћ не спавајући, очекујући излазак сунца и, придигнувши се из кревета, сео је на наслоњачу. Дан је освануо, тмуран и хладан. Надолазио је јак ветар; море је јечало уз насилне прекиде.

У седам сати је Цар послао по царевића и разговарао с њим у приватности око сат времена. Након тога је позвао Царицу, која га је затекла у сузама. Рекао јој је: „Осећам свој крај“. Царица је рекла: „За име Бога, немој тако да говориш – бићеш добро“. „Не“, Цар је чврсто узвратио, „ово се предуго отегло. Осећам да је смрт близу. Буди у миру. Ја сам потпуно миран“. У 10 сати његови рођаци су се окупили око умирућег и он је, потпуно свестан, покушао да упути љупку реч свакоме од њих. Сетивши се да је двадесетог рођендан велике војвоткиње Јелисавете Фјодоровне, цар је желео да јој честита. Разговарајући са својим ближњима није заборавио на своју душу и замолио је да позову његовог духовника да се помоли и пожелео је да опет прими Свете Тајне.

Након што је причестио Цара, духовник је хтео да се склони како би оставио умирућег са својом породицом, али Цар га је спречио и искрено му се захвалио. Свештеник, нагињући се према Цару, му се захвалио у име Свете Цркве, за чињеницу што је увек био Њен непоколебиви син и верни бранилац, у име руског народа, за који је жртвовао сву своју снагу и, на крају, изразио је чврсту наду да ће у рајским обиталиштима бити припремљено за њега непропадљиво царство славе и благодати са свима светима.

aleksandar33

У 11 сати стање болесника је постало посебно тешко; дужина даха се смањила, куцање срца је опадало, и замолио је да позову о. Јована Кронштатског који је, дошавши, помазао Царево тело уљем из кандила и, у складу са његовим захтевом, ставио је руке на његову главу. Плашећи се да се поштовани свештеник умара, умирући га је замолио да се одмори, а када га је потоњи упитао да ли га замара то што држи своје руке на његовој глави, чуо је, напротив, „Веома ми је лако када их држите ту“. Додао је, дирљиво, „Руски народ Вас воли“.

Својим слабашним гласом, Цар је почео да изјављује опроштајну љубав, прво Царици, потом деци. Стајали су близу њега и Царица га је држала за руку. У 2 сата пулс му се појачао. Последњи минути су дошли. Царски страдалник, кога је царевић држао за рамена, наслонио је своју главу на Царичино раме, затворио очи и тихо издахнуо. Било је 2:15 поподне. Тако је завршио свој живот овај добри страдалник за руску земљу, као што су у древној Русији звали његовог светог заштитника, праведног Александра Невског.

Незаборавни о. Јован је на овај начин описао ове тужне дане: „17. октобра, према жељи упокојенога у Богу, врховног Цара, ја сам га причестио Светим Тајнама. Свакодневно сам држао Литургију, било у ливадијској цркви, или повремено у Ореанду, а на претходно поменути дан, одмах након држања Литургије у потоњој поменутој цркви, пожурио сам са Чашом Живота до Августа (болесника), који је примио са смерношћу, из мојих руку, животодавне Тајне.

aleksandar34

Александар III на самртном одру.

20. октобра, врховни Цар је опет пожелео да ме види. Пожурио сам да се појавим одмах након вршења Литургије и остао сам у царском присуству све до блаженог упокојења Цара. По жељи Царице, прочитао сам молитву за исцељење болесног и помазао његове ноге и друге делове тела уљем. Ово уље из каднила поштоване чудотворне иконе, према жељи ревносних људи, донео је један од свештеника са Јалте, о. Александар, за помазање Августа, што је и урађено. Примивши са искреном вером ову покајничку ревност, врховни Цар је изразио жељу да ставим своје руке на његову главу и док сам их тако држао, Његово Величанство ми је рекао: „Народ Вас воли“. „Да“, рекао сам, „Ваше Величанство, Ваш народ ме воли“. Онда је он изволео рећи: „Да – јер знају ко сте Ви и шта сте Ви“. (Тачно његове речи.) Након овога, Август је осетио велики напад недостатка даха и кисеоник је непрестано упумпаван у његова уста. Био је у великим боловима. Са леве Августове стране је била Царица; пред њим су стајала његова два најстарија сина и царевићева невеста; на десној је био велики кнез Михајло Александровић и Олга Александровна; ја сам стајао на узглављу наслоњаче. „Да није болно за Ваше Царско Величанство што држим своје руке на Вашој глави?“ „Не“, Цар је изволео да ми одговори, „Лакше ми је када држите своје руке на мени“. То је било јер сам се појавио одмах након служења Литургије, и у длановима мојих руку сам држао Најчистије Тело Господње и учествовао у Светим Тајнама.

Кронштат, 8. новембар, 1894.

Свштеник Јован Сергијев lxxxii

pobedonoscev
д. Побједоносцев – lxxxiii

[Белешке из о. Серафимове „Револуције“, поглавље о анархизму, рукопис: „Једино, међутим, у изузетно реакционарном, аутократском руском царству се политички ред сам одржао – за сво његово слабљење у периоду позападњачења – неки смисао његовог старог, апсолутног темеља; и чак је у Русији било само, можда, неколико државника као што је Побједоносцев, који су озбиљно били у бризи да очувају овај темељ“. Такође у његовим белешкама за царство, поглавље „Стари поредак“, о. Серафим наводи цитат Побједоносцева: „Русија је била јака захваљујћи аутократији, захваљујући неограниченом узајамном поверењу између народа и њихових царева.“]

(1) јединствена руска традиција на коју није утицала Револуција или либерализам: Фирек 84-5.

(2) цитати 120-3.lxxxiv –

(3) Пазио на нову књижевност, филозофију и уметност, дивио се цару против Солнејеја, Толет, богохулне слике Геа, опера током Поста и против тога што је револтирајуће и пропагандно.

- Наставиће се -

Превод и уређивање: Православна породица, јул 2017.

Извор: Православни курс преживљавања, "The Orthodox Survival Course", Предавање 8, ЗНАЧЕЊЕ РЕВОЛУЦИЈЕ.

 

 krstovdan

Тропарь, глас 1.:
Спаси, Господи, люди Твоя и благослови достояние Твое, победы благоверным Царем нашем на сопротивныя даруя и Твое сохраняя Крестом Твоим жительство.
Спаси Господи људи Твоја и благослови достојаније Твоје, побједи благоверним Царем нашем на сопротивнија даруја, и Твоје сохрањаја Крестом Твојим житељство.
Спаси Господе, људе Своје и благослови наслеђе Своје, победу благоверним Царевима нашим дарујући над непријатељима и Крстом Својим чувајући народ Свој.
(Тропар Часном Крсту, какав је био до безбожничке измене када је помен Цара и царске породице избачен из свих богослужбених књига. По речима св. Јована Шангајског, овај тропар увек треба овако читати).